Komentari na priču Frekvencija

Proza On Line : prozaonline

Amika : 15. јануар 2013. у 23:00

Odlična ideja I uspešna razrada u pripovetku sa nekoliko upečatljivih likova, stalno na granici realno-fantastičnog i erotskog. Surova, osvetnička poenta i demonske crte ličnosti. Zabranjeno za mladje od 18 godina?

Moguće primedbe: prenaglašen horor element na kraju sa potokom „kečapa“. Da li je razjašnjena sigurnost da će samoubilačka frekvencija delovati na zadnje dve žrtve a ne i na glavnu ličnost i Dijanu? Naslov, možda Zov boginje lova?

Krstarica : Krstarica

pustinjakinja - 16.11.2012. 12:46

Nestrpljivo cekam nastavak. Vi ste ozbiljan pisac, Stepski Vuce Vrlo ozbiljan.

Znak Sagite

LiBeat - 16-12-2012

Frekvencija, sa svojim nezgrapnim korištenjem prideva i Ponoćna zvona, sa čvornovatim kalemljenjem prošlog vremena na sadašnje i erotskim detaljisanjima, ostavile su mi utisak nenamerne parodije. 

Raindelay - 15-01-2013 

Do pola sam procitao i stvarno je sadrzaj srednja zalost.

Boban - 15-01-2013

No, ako ovaj tekst pogledamo kao nešto iza čega stoji 30 godina pokušaja pisanja... potpuna beznadnost polegla je po svemu.

Scallop - 15-01-2013

"Frekvencija" ima druge slabosti koje kod Stipana postaju vidljive onog trenutka kad se odstrane kamare prideva. On ispisuje svoju priču ne mareći za meru origionalnosti, tako da su one najčešće replika nečega šta smo već videli u vizuelnom ili napisanom.

Kimura - 15-01-2013

Ako je za tvoju priču od značaja sudski ili neki drugi postupak, mislim da bi pošteno bilo da se o tom postupku informišeš. Ono što si ovde predstavio liči na ideje kakve o suđenjima ima krajnje površan gledalac loših filmova. Poznavanje onoga o čemu pišeš znatno doprinosi uverljivosti, a uverljivost kvalitetu priče.
Kada bi pisao o onome što dobro poznaješ (uz malo mašte, naravno)sve bi ispalo bolje : lakše bi nalazio pravu reč, likovi bi ti bili životniji, izbegao bi pad u kliše i banalnost.

А што се тиче опрезног отварања врата и гласног (а богами и БУЧНОГ) улажења, то сам често радим. Па ако је то толики проблем у Стипановој причи да је морао да буде истакнут... шта рећи.  

Джон Рейнольдс - 15-01-2012

Ако се неко пита, врата опрезно отварам јер су тешка а пас уме да дрема иза њих, а кад уђем, направим буку јер поздравим децу и остале укућане.

Prikaz priče "FREKVENCIJA"

Autor: Džouzi   


Za početak, ovo je tvoja najbolja priča koju sam pročitala dosad. Ne zbog sadržaja, koji je srednja žalost, nego zbog solidne strukture priče, postepene izgradnje primamljive atmosfere i dobrog kraja (konačno!).

Izgradnja atmosfere ogleda se u laganom podizanju napetosti, za šta si iskoristio dijalog, što je mudro. Nisi opisivao do u beskraj (možda je dijalog samo malo duži, ok, jasno nam je da se Anastazija pretvara da je glupa, skratiti put do njenog trijumfa nad svedokom), a dijalog uvek daje lepu dinamiku priči.

Uvod je intrigantan, očekuje se klasična optužba jer se pominje masovno ubistvo, kad ono.. frekvencija. Malo bih originalnije dala ime toj frekvenciji. I ubistvo na koncertu je zapostavljeno (nije objašnjeno kako, šta, zašto baš koncert itd.).

Mnogo likova za kratku priči. Tu sam se pogubila (kao i kod ruskih klasika, gubim se među porodičnim drvećem, jer su mi imena nebitna, tako sam odavno naštelovala mozak), ali sam se, začudno, nakon nekog vremena, našla, kada sam se privikla na činjenicu da Dragan tu i nema veliku ulogu, pa sam ga eliminisala kao smetnju.

Što se tiče sadržaja, ne volim da čitam o ovakvim seksualnim igrarijama ala Sidni Šeldon (iako sam obožavala da ga čitam u osnovnoj školi!!! I njega i Dejvida Morela!!!), jer su opisivane iz isključivo muške perspektive. Tu mora da bude i nečeg za žene? Na ovo ti se ne bi napalile ni lezbejke, pa ti sad misli...

Nervirali su me i isprazni pridevi, koji su toliko izanđali, da više ništa ne znače, niti si o nekima od njih promišljao kada si pisao. Dakle, koristiš se klišeima, inače ne bi napisao nelogičnu (i kliše!!) rečenicu: „Oprezno otvaram vrata i tiho ulazim“. Da li si ikada čuo da neko oprezno otvara vrata i ulazi glasno?

U svojoj priči, zapravo, imaš primer kako se opisuju likovi, samo to očito radiš nesvesno, pa ne možeš ni da skontaš. Naime:  „Odevene u sive, štofane kostime strogih linija i ravnodušnih izraza lica, sve su nosile cvikere navrh nosa. Mrgodno su osmatrale moju „Bufalo Bil“ jaknu, kao da sam bio nedostojan njihove sumorne stvarnosti.“
Opis žena je bled, ne ostavlja nikakvu sliku u glavi, opet kliše. Ali Bufalo Bil jakna je potpuni kontrast opisu žena. Dao si jedan autentičan detalj za koji čitalac može da se veže. Nemoj da pišeš po inerciji, nesvesno. Zastani, razmisli kako ćeš da predstaviš likove. Ja ću ti kao profesionalac u javnom nastupu reći da govornici koji izgledaju najspontanije na svetu, zapravo imaju promišljene i do u sekund isplanirane govore. I ono što se čini spontano, improvizovano, vrlo često je jako dobro isplanirano da zabavi publiku. Morao bi da planiraš, drugim rečima. Vidi se da pišeš po inerciji, ne misliš, pa koristiš klišee jer su ti urezani u mozak.

Dupla igra je staro rešenje. Trebalo je da gledaš onu ingenioznu seriju „Prevaranti“, pa da pišeš priču. Ovako ti sadržaj/deja/rešenje dosta gubi na vrednosti, ali je zato sve ostalo (struktura, dinamika, dijalog, pančlajn) izdignuto na viši nivo nego ranije.

I, konačno, kraj koji se prirodno rađa iz logike i sadržaja.

(priča se nalazi ovde: FREKVENCIJA )

Andrea Baskin - Ko se zadnji smeje...

odlomak priče iz zbirke "Nešto diše u mojoj torti"

Autor : Andrea Baskin     

Posmatrao ih je. Sakriven iza obližnjeg žbuna, nije skidao pogled sa nevine devojačke igre i prizora golih tela koja su se izazovno presijavala na bledoj mesečini. Smeh je smetao osetljivim ušima i izazivao izraz mržnje na njegovom gotovo bebastom licu. Kupale su se u jezercetu u kome je učio da pliva. Sve što je u tom trenutku osećao prema njima bila je odvratnost. Raskalašane i nepristojne bludnice. Morao je da ih kazni!

Mama mu je od malena govorila da su žene zlo i da ih se kloni. Znao je da je zaslužio svu bol, sve batine koje je dobio od nje. Sve joj je opraštao, čak i kad mu je slomila vilicu, jer je rekao da mu se sviđa jedna devojka. Doručak, ručak, večera – batine. Najviše je, međutim, volela kada je on nju tukao, zato bi mu svaki Božić poklanjala novu igračku za nanošenje bola. Obožavala je bič, ali je najčešće tražila da je udara pesnicama. Satima. Imao je snažne ruke, jer ga je kao dete terala da udara vreću kako bi ojačao. Kada nije želeo da je sluša, ona bi tukla njega, dok je ne bi konačno poslušao. Batinjanje majke je počelo kada je napunio četrnaest godina. Često ga je molila da ne staje, dok jednom stvarno nije prestajao. Udarao ju je i udarao. Masnice na njenom telu šarenile su se kao mozaik. Vrištala je, dok joj je njegov zlatni prsten kidao kožu sa leđa sve brže i brže, ostavljajući duboke ožiljke. Znao je, ako prestane, neće biti u stanju nikada više da je udari. Pršljenovi kičme su krckali glasnije od suvih grana koje su tada pokrivale zemlju oko kuće zabačene u šumi. Imao je osećaj da će mu glava eksplodirati. Od zvukova lomljenja kostiju, od besa, od vrištanja koje je postajalo sve isprekidanije. Onda je sve to odjednom prestalo. Tišina je ispunila prostoriju do samog tavana. U momentu kao da su i insekti zadržali dah. Hladnoća mu je grčila prste dok je dovlačio sekiru iz šupe. Jednim preciznim udarcem, odvojio je glavu od trupa, da bi prešao na udove. Kapljice su se raspršile u vazduhu nalik malim crvenim vatrometima. Krv se u mlazevima slivala sa stola. Kada je završio, seo je i dugo posmatrao reščerečeni leš žene koja mu je bila sve u životu. Nije plakao, samo je obuhvatio kolena i ljuljao se. Polako i ritmično. Napred – nazad.

Nakon nekoliko dana, smrad se počeo širiti. Prazan, staklasti pogled kao da ga je i dalje optužujuće pratio. Kada više nije mogao da ga podnese, zakopao ju je u bašti.

„A daaaj, fuuuj!“ oglasila se Džesika.

Reči su se utopile u preteće zvukove koje je proizvodio šumski orkestar vetra i noćnih životinja. Vatra je tiho pucketala.

Mark je prevrnuo očima na neočekivanu upadicu, dok je Džesika gledala duboko u njih. Bile su crnje od mraka koji ih je okruživao i razlog njene fasciniranosti ovim tipom.

„Zar nismo rekli bez upadanja u reč? Koji je tvoj problem bogte?!“

„Pa, kada je odvratno“, pravdala se devojka.

„Tražile ste urbanu legendu, zar ne?“

Ponoć se približavala. Trebalo je to da bude noć za pamćenje. Četiri tinejdžera volela su sve što je nekonvencionalno. Što je kul i, po mogućstvu, originalno.

PROMOCIJA "TORTE", SUBOTICA, 29.12.2012

ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?

Intervju objavljen zadnjeg dana 2012 u Webzinu „Helly Cherry“ 
( http://www.hellycherry.com/2012/12/nesto-dise-u-mojoj-torti-antologija.html )
 

Nedavno je na Internetu osvanula antologija kratkih, novogodišnjih priča strave „Nešto diše u mojoj torti“ koju potpisuju domaći i strani mladi autori: Milka Knežević-Ivašković, Boris Mišić, Goran Segedinac, Igor Ivanišević, Ivica Milarić, Stevan Šarčević i drugi. Koliko se među virtuelnim koricama ove antologije našlo dobrih a koliko loših priča, ko je došao na ideju da se antologija sastavi, kako je ideja sprovedena do kraja... samo su neka pitanja koja smo postavili našem sagovorniku piscu, Stevanu Šarčeviću.

HC: Ko je i kako došao na ideju da se sastavi antologija kratkih, novogodišnjih priča strave?

SŠ: Projekat „Nešto diše u mojoj torti“ ima svoju predistoriju dugu nekih šest meseci. Sve je počelo od Borisove ideje da se okupi nas nekoliko prijatelja i da napišemo zbirku fantastičnih priča sa tematikom Vojvodine. Naizgled jednostavan zadatak, ali se pokazao tvrdim orahom. Iako smo i taj projekat doveli do finala uključujući priče, ilustracije i naslovnu stranu zaglavili smo kod plasiranja. U međuvremenu Goran je došao na ideju da zaobiđemo izdavače i pred novu godinu napravimo zbirku priča strave sa tematikom novogodišnje noći koju bismo besplatno delili u e-formatu.

HC: Ko je i kako vršio odabir priča?

SŠ: Niko. Funkcionišemo po principu komune. Sve priložene priče su prihvaćene, s tim da su neke od njih doživele ogromne izmene zbog primedbi koje su ostali članovi ekipe na njih imali.

HC: Kad je fantastika u pitanju, kako je izgledala književna scena nekad (kod nas i u regionu), a kako izgleda danas?

SŠ: Književna scena je postala izuzetno živahna, čemu je mnogo doprinela i široka upotreba Interneta. Postoji mnogo net lokacija na kojima se objavljuju priče neafirmisanih autora, koje se čitaju i komentarišu, dakle u većoj ili manjoj meri dospevaju do publike. Moram priznati da sam tu našao i neka izuzetna ostvarenja, najčešće pod nadimkom, ili od meni potpuno nepoznatog autora. Čak i bez toga štampa se mnogo novih knjiga. U Srbiji je u ovom veku odštampano preko 10.000 originalnih, novonapisanih domaćih dela (romana i zbirki priča). Po pravilu velikih brojeva ovde ima neviđeno mnogo đubreta, ali po istom pravilu iz kvantiteta se na kraju uvek izrodi kvalitet.

HC: Književna scena se promenila nekoliko godina unazad. Stasali su neki novi pisci. Kako su i koliko pisci koji su ušli u ovu antologiju tome doprineli?

SŠ: Književna scena je uzbudljivija nego ikad. To, naravno, ne mora da znači da je trend pozitivan i najbolje bi bilo kada bi se publika izjasnila o tome. Pisci, zastupljeni u ovoj antologiji tek stasavaju pa je prerano govoriti o njihovom doprinosu tim promenama. Ja u svakom slučaju nisam osoba koja bi to mogla da proceni.

HC: Sa kojim ste se sve problemima susretali tokom rada na antologiji?

SŠ: U samom startu od deset učesnika polovina se povukla. To nas je nagnalo da proširimo spisak učesnika na još nekoliko ljudi koji sada čine „čvrsto jezgro“ ekipe. Posle višemesečnog žestokog posla, ne samo na pisanju, nego i na međusobnoj kontroli, dizajnu, ilustracijama, prelomu i svemu ostalom, najzad smo ponudili svoje čedo izdavačima. Bili smo ubeđeni da će nas zajednički nastup učiniti zanimljivim, posebno ako se uzme u obzir da smo u svojim redovima imali i dva prilično poznata imena. Šipak! Ponovila se priča koju je svako od nas ponaosob već nebrojeno puta prošao. Nikog nije interesovao rukopis. Odrapili su nam cenu za uslugu i tu bi se svi pregovori završavali. Što je još gore, negde usput projekat je provaljen, pa smo proglašeni opasnom spregom koja jedno drugom piše recenzije i tajno priprema autonomaške spise. Ne samo da nam zbirka nije objavljena, već smo došli i na glas kao pobunjenici i zaverenici. U međuvremenu sve smo više zapadali u zamku „napaljenosti“. Želeli smo da bude „nešto“. Nešto na šta možemo da budemo ponosni. Realno, sve su nam „šeme“ tonule: razni kontakti su dali razne odgovore, a izdavanju nismo bili bliži. Najzad smo počeli da razmišljamo o samofinansiranju izdanja i malo je falilo da se okrenemo zadovoljavanju sopstvenog ega. Da imamo „knjigu“. Da se pohvalimo rodbini, Da nam neko napiše „recenziju“, koju isto tako niko neće čitati.

autori na okupu

HC: Koje F, NF i H teme najviše zanimaju autore koji su se našli u antologiji? O čemu najradije pišu?

SŠ: Generalno, urbana fantastika i horor, dodao bih i postapokalipsu. Mada, nikad se ne zna šta će kom autoru sledeće da padne na pamet.

HC: Koje pisce vole da čitaju autori zastupljeni u antologiji? Ko je i kako uticao na njihovo stvaralaštvo?

SŠ: Boris obožava Kinga, Milkini omiljeni pisci su Bukati, King i Barker, Goran čita Poa, Lavkrafta, Barkera i Bodlera, Igor kao uzore navodi Poa, Barkera, Agatu Kristi, Samjuela Beketa, ali i Dejvida Linča. Andrea najviše čita horore i trilere i omiljeni pisci su joj Steven King, En Rajs, Erik van Lustbader i B. D. Benedikt, a na Sašu je mnogo uticao Teri Pračet. Što se mene tiče to su Legvinova, Loverkraft i Gibson. Međutim ja bih razdvojio ono što sam čitao od uticaja na moje stvaralaštvo. U stvari, daleko najveći uticaj na mene kao pisca (oh, kako ovo uobraženo zvuči) imao je Radmilo Anđelković. Odavno znam za njegovo ime i mnoga sam njegova dela čitao, ali nije to bilo ono što bih nazvao uticajem. Od trenutka kada je prvi put primetio moje radove Radmilo je počeo da me usmerava u pisanju i sada već slobodno mogu reći da mi je bio i ostao svojevrsni mentor. Eto, to je bio presudan uticaj na moje stvaralaštvo.

HC: Imali ste zavidan broj downloada na Internet stranici http://bit.ly/RB2nZ1, preko 800... Kako je publika primila antologiju?

SŠ: Koliko god čovek verovao u svoje delo, uspeh ga svaki put iznenadi. Posmatrano jezikom brojki uspeh je bio čudesan. Prvog dana imali smo preko 800 preuzimanja zbirke, sledećeg smo debelo prebacili „tiraž“ od hiljadu primeraka i najzad smo se ustalili na postojanom ritmu od stotinak preuzimanja dnevno. Tempo pristizanja lajkova na fejsbuku je takođe bio frapantan. Preko 300 lajkova u prvih nedelju dana! Lidija Beatović je to opisala kao „fenomen koji je podigao toliko prašine da se na njemu zagrcnu i kaktusi“.

Sa reakcijama na same priče stvari stoje malo drugačije. Negde su hvaljene, a negde popljuvane. Najozbiljnije primedbe odnosile su se na nedostatak „uredničke ruke“ i recenzije, što i jeste bilo očekivano jer urednika i recezenta nismo ni imali. Solidarno smo odigrali sve uloge, iskreno govoreći ne baš najbolje pripremljeni, pa primedbe o amaterizmu zaista stoje.

Radmilo Anđelković mi je jednom rekao da je objaviti priču u istom rangu kao i skinuti gaće u javnosti. Svako ima pravo da te ismeje i popljuje. Dakle, mi smo gaće skinuli i zbirka je zaživela svoj život. U trenutku kad smo naše pisanije stavili na uvid javnosti, svojina nad delom prešla je u posed čitaoca i kritičara, kako priznatih, tako i samozvanih. Stisnuli smo zube i pregrmili ono loše i iskreno se obradovali svakoj pohvali.

Moj omiljeni junak Džek Sparou kad ga ukebaju Englezi lepo sasluša litaniju kako ima kompas koji ne pokazuje sever, pištolj bez naboja i zarđali mač, te je najkukavniji gusar za koga je komandant odreda ikada čuo. Međutim, on mrtav 'ladan odgovara: „Ali čuli ste za mene, zar ne?“

Tako i mi, svoj smo cilj postigli. Poenta svega je bila promocija, a cilj dopreti do što šireg čitalačkog kruga. Sa žanrovskom zbirkom priča, široj publici potpuno nepoznatih autora, zainteresovali smo neočekivano veliki broj ljudi da se posluži „Tortom“ i to na tržištu koje bije glas da se do besvesti čitaju isključivo reklamirani autori, više estradne ličnosti nego stvaraoci. Neafirmisani autor, ma koliko kvalitetan bio, nema mogućnost da mu knjiga dospe do velikog broja ljudi.

HC: Ima li još uvek neotkrivene građe za pisce?

SŠ: Ha, ha, ha, postoji tvrdnja da su sve priče već ispričane, samo treba naći način da se one ispričaju na drugi način. Dakle građa postoji, sve što treba učiniti je dekomponovati drevna zdanja i načiniti nove monumentalne spomenike.

HC: Imate li sličnih planova za sledeću godinu?

SŠ: U planu nam je plasiranje još jedne zbirke, one koju smo prvobitno pripremili pod nazivom V-zbirka, fantastika iz ravnice. Da li će to biti neka varijanta slična diverziji sa „Tortom“,  ili će proći kroz uobičajenu proceduru sa profi lektorom i urednikom i naći se ukoričena na polici sa cenom, manje je važno. Dokazali smo da je moguće napraviti književni događaj čak i kada se zaobiđu veliki izdavači. Moje lično mišljenje je da je jedino važno da nastavimo da pišemo, družimo se i dobro se osećamo zbog toga. Dobre volje za buduće projekte ne nedostaje.

Stranica antologije: www.facebook.com/NestoDiseUMojojTorti

Razgovor vodila: Tamara Lujak

Nešto diše u mojoj torti - utisci

Autor - Lidija Beatović

Odmah da priznam: i pored njegove knjiške forme, ja ovo izdanje nisam smatrala "knjigom" tokom čitanja. Nema ničeg negativnog u ovom mom zapažanju, naprotiv, ali tome ću se vratiti kasnije.


Isto tako, spremno priznajem da znatan broj priča nisam uspela da u potpunosti shvatim, i o njima zaista ne mogu da govorim, sem krajnje uopšteno. Neke od priča su me izgubile svojim vrlo specifičnim građenjem saspensa koji me je ostavio potpuno zbunjenom po pitanju šta se to u priči zapravo desilo. E sad, pošto ne želim da materijal sebi objašnjavam bilo kakvim učitavanjima, takvim pričama se nisam vraćala, računajući da sve ono što ne uspem da razumem iz prvog čitanja nije meni ni namenjeno.


Od ostalih priča najviše me se dojmila Partija, Radoslava Slavnića: ambiciozna i angažovana, ostavila je utisak najzaokruženije i najsadržajnije priče sa kojom sam se u potpunosti i bez zadrške razumela. Ako i smatram da bi joj dobrodošao urednički zahvat, priznajem da on ne bi znatno uticao na moj dojam, nego bi naprosto ojačao već prepoznate kvalitete same proze. Dalje, bez nekog značajnijeg redosleda u ovom nabrajanju, priča Poklon Gorana Segedinca također bi profitirala od uredničkog zahvata, pošto mi se na nivou ideje dopala, ali me je na nivou izvedbe najmanje dvaput ostavila u blagoj nedoumici. Isto važi i za priču Praznik koja bi bila daleko upečatlljivija da se daljom razradom poravnalo onih nekoliko neravnina u unutrašnjoj logici samog pripovedanja. Surovije uredničke ruke bi uveliko pridonele i Noćnoj straži Borisa Mišića, koja me je naterala da neke sitnije nepoznanice sama rešavam pretpostavkama koje možda i nisu u skladu sa autorovom namerom, nego su više plod moje procene kako bih ja volela da je priča tekla. Za priču Tetsuo i Čekić Ivice Milarića ne mogu reći da je nisam razumela, ali priznajem da nije uspela dublje da me zaintrigira. Isto tako, priznajem da su moje zamerke za priču U magli Saše Robnika sasvim u subjektivnom domenu ličnog ukusa, pošto sam u njoj prepoznala insistiranje na onoj vrsti humora koji mi nije blizak, uglavnom zato što mi svojom neozbiljnošću u velikoj meri trivijalizuje zaplet. Ali, kako rekoh, to je moja krajnje subjektivna procena koju više proizvodi moj svetonazor, a to važi i za obe priče Stevana Šarčevića: Frekvencija, sa svojim nezgrapnim korištenjem prideva i Ponoćna zvona, sa čvornovatim kalemljenjem prošlog vremena na sadašnje i erotskim detaljisanjima, ostavile su mi utisak nenamerne parodije.


No, kao što rekoh, zamerke uzimaju u obzir činjenicu da ovo ipak nije knjiga u pravom smislu te reči: ovo je fanfic projekat koji ispunjava prazninu nastalu izostankom fandomskih časopisa. Žanrovski gledano, ovo jeste najpodesniji pristup za kratku formu, i sasvim je moguće da su moje ocene priloga najverovatnije prezahtevne, pošto ja očigledno nisam ciljna grupa kojoj se većina priča obraća. Ali sam fenomen je svakako vredan pažnje i podrške, i to iz mnogo razloga od kojih je meni najbitniji taj što projekat izravnije obraća i direktnije komunicira sa publikom negoli bilo koji u zadnjih 5-6 godina. Fanfic po svojoj definiciji podrazumeva upravo takvu interakciju, a ona odavno već nije prisutna, i pored znatnog broja virtuelnih okupljališta za žanrovske ljubitelje. U zadnje vreme celokupno amatersko izdavaštvo ovisi o svemu samo ne o publici, a sistemi filtracije početničke proze su svedeni uglavnom na same izdavače, koji objavljuju uglavnom ono što im se lično sviđa. I mada ja stvarno ne želim ovom prilikom da ulazim u vrednovanja takvog stanja stvari, ipak smatram da ostaje dovoljno prostora i za ovakve projekte, ma koliko ih neki smatrali manjkavima.


Za razliku od autorske zbirke u kojoj autori početnici nude desetak jedan-drugom-generički-sličan radova, ovde se otvara veća mogućnost da u nekolicini priča različitih autora i različitih svetonazora nađete nešto za sebe, a već to samo po sebi više opravdava postojanje samog izdanja. Isto tako, ovo je izdanje koje ne traži ama baš ništa što dobronameran čovek ne bi bio u stanju da pruži: ne traži pare, ne uzima tržište, ne očekuje ama baš ništa osim prilike da dođe do onih koje će možda zanimati. Tako da, oni koji to mogu i žele neka pomognu savetom i prilogom, a oni koji to nisu stanju, nek se prisete da u svetu u kom ionako već cvate hiljade svakoraznih cvetova i ovaj ima jednakog prava na svoje parče neba.  

PRVI PRIKAZ ANTOLOGIJE „NEŠTO DIŠE U MOJOJ TORTI“

Autor - Kristijan Šarac

Volite torte? Volite horore? Volite nove godine?


E ako je tako, imam pravu poslasticu za vas sladokusce...


Zbirka priča “Nešto diše u mojoj torti” nam dolazi kao novogodišnji poklon o d strane devet autora. Većina ih je već poznata u žanrovskim krugovima, ali neki su skoro pa debitanti. Potrudiću se da ne spojlerišem previše (da biste i sami mogli uživati u čitanju), vi pripazite da se ne navučete na tortu, predmjevam da krem nije samo od jagoda.


Pa da bez daljnjeg oklevanja krenem sa predstavljanjem...


Andrea Baskin mlada spisateljica koja iza sebe već ima jedan roman (Čovek bez lica), nam donosi priču “Ko se zadnji smeje...” Mark, Sendi i Džesika novu godinu dočekuju u prirodi uz logorsku vatru, pričajući urbanu legendu o kasapinu koji otima devojke (priča me je podsetila na seriju “Da li se plašite mraka”), ko zna možda i bude ekranizirana.


Boris Mišić je naš saradnik (SF Serbia), koji iza sebe ima iskustvo pisanja za razne fanzin listove i dolazi nam sa pričom “Noćna straža”, u kojoj nam donosi novogodišnju noć na ratištu, među ruševinama nepoznatog sela u Bosni, gde vojnici prave orgije sa lakom ženskom iz obližnjeg gradića, ali nešto iz magle ih vreba...


Goran Segedinac je od ranije poznat publici po svojoj zbirci kratkih horor priča “Iznutra” (ako niste čitali, ispravite to što pre). On nam predstavlja dve priče. “Poklon” je priča u kojoj mladi bračni par slavi novu godinu dan ranije. Deda mraz će im doneti nezaboravan poklon... “Praznik” je priča o majci koja i smrti radi sve za svoje dete.


Igor Ivanišević nam stiže sa debitanskom pričom.“Gong” je gotski horor (ne bih se začudio da su spisatelju uzori Vajld i Po) o neumitnom protoku vremena i ma kakvu mi uobrazliju stvorili ogledalo će uvek videti istinu.


Ivica Milarić već ima desetak objavljenih priča na raznim mestima, a ovde nam stiže sa pričom „Tetsuo i Čekić” , u kojoj pratimo dvojicu Japanskih ubica koji rešavaju probleme domaćoj porodici, a to su suparnički tabor i nova droga na tržištu koja može da izmeni svet. No, da li će nam se dopasti promene koje nosi supstanca...


Milka Knežević Ivašković tvorac šest romana i nekoliko zbirki nam ovom prilikom stiže s pričom „Poklon za lanjske snegove“ u kojoj je glavna junakinja ludo zaljubljena u svog doktora (očigledno psihjatra), koji se drži na profesionalnoj distanci. Junakinju kroz priču prati Rudolf (za koga više ni sam ne znam dal je brat ili druga ličnost). A da bi sve bilo fino i krasno, naša junakinja pravi plan po kom će zauvek biti jedno sa svojim ljubljenim...


Radoslav Slavnić je još jedan saradnik našeg portala(SF Serbia), iza sebe ima jedan roman („Nemezis“), a ovde nam stiže s pričom „Partija“ u kojoj nam kazuje koliko je teško biti drugačije seksualno orjentisan u Srbiji. A ako vas uz to pritiska užas jedne noći, život može postati neiždrživ, baš takav slučaj je sa glavnim junakom ove priče Markom. Uz sve to svaka novogodišnja noć nosi i igru sa sobom, igru na život i smrt. Pred Markom je iskušenje koje će ga dovesti dotle da bira ostati čovek ili i sam postati monstrum...


Saša Robnik je poznat po svojoj zbirci priča („Anđeli na kocki šećera“). Ovde nam donosi pripovest „U magli“ u kojoj se dva prijatelja voze pustopoljinom Romanije, no umesto laganog puta kući ulaze u zonu sumraka. Put će ih odvesti ravno s onu stranu života/smrti...


Stevan Šarčević je zastupljen u više zbirki kratkih priča. A u tortu je umesio dve priče. “Frekvencija” nas vodi u sud gde optuženi roker deluje kao da nade nema (optužba glasi: muzikom naveo na samoubistvo više ljudi). A onda obrt, čudesna advokatica ga ipak izvlači. Ako ste mislili da advokatica neće imati randevu sa đavolom i tu ste grdno pogrešili (jer logično spasila je krivca)... “Ponoćna zvona” su priča o studentu koji je šmokljan, a biva pozvan na novogodišnju žurku od strane žešće ribe. Njegov dolazak je odmah primećen i tako vođen sigurnom rukom domaćice, odveden putem alkohola i orgija, ali to nije sve...


Nadam se da nisam previše otkrio i da ćete i sami pročitati ove sjajne i raznovrsne priče.


Ovde imate dostupan potpuno besplatan primerak


http://www.mediafire.com/view/?c854jy3o5qcf12s


Srećna nova godina Pojedite tortu, ali pazite možda još nešto diše u njoj.

Nešto diše u mojoj torti - više od 1000 preuzimanja za dva dana!

Hvala svima! 

Nadamo se da uživate u našim pričama, a pristigli su i prvi komentari:

Ivana Cvijić:Ljudi moji ja bolji tortu nisam probala! Ova torta se prosto guta u jednom zalogaju ... ili ako baš nemate vremena u dva. Ja moram da istaknem svoja dva favorita, dva omiljena parčeta: "Ko se zadnji smeje..." i "Partija" su najsleđe gorko iskustvo koje sam probala :) Daleko od toga da je ostatak torte loš. Nije, odličan je! Samo je valjda pravilo da svako ima svoje omiljeno parče. A ja, ja nekako uvek poručkam dva
Jako bih volela da ovu torticu jednog dana dobijemo u fizičkom formatu.
Hvala vam na odličnoj zbirci.

Kristijan Sarac : Za sad sam procitao prve dve price. Prva je bas dobra, uradjena bas za ekranizaciju :) Druga mi je bliza ipak sa tim ratnim miljeom, no kraj je nekako blag, al ipak mi se svidela ... Procitao 3 i 4. Lagan citljiv i zabavan stil pisanja, a pri tom i vrlo hororan

Mladen Simic: Jako lepo! Hvala na trudu koji ste ulozili da nas obradujete ovim delom...

Adam Radeljas: Ovo je jako dobro napisano. bas sam se uneo u price. Svaka cast piscima.

Scallop: I ja ću da podržim zbirku, jer takvi projekti treba da postoje. I, najzad, zbirka Džeka i društva tek prolazi fazu da u nekom obliku uopšte postoji. 

Scallar: Честитам на добро обављеном послу и добрим причама. Још ако да бог па дође до папира...

Dacko: Skinula, prelistala, deluje mi zanimljivo. Čestitam!

Plut: Koliko pozitivne energije i lepih reči na Sagiti, slošiće mi se. Aj' da se i ja priključim čestitkama.

Milosh: Lepo. Dobar je naslov antologije, baš, a valjda su i priče dovoljno dobre; svakako će biti prikaz u nekom od narednih Emitora, samo još ne znam ko će biti zadužen za seckanje (torte) na komade...

Mića Milovanović: Knjiga nije knjiga dok je ne pomirišeš... Dok ne možeš da je ne promeniš...
Ništa vam se to ne boduje - bar kod mene...

Dan 555: Пре свега, свака похвала за идеју и ентузијазам да урадите овако нешто.
То што је делите бесплатно нек’ вас не брине, мало среће и стрпљења па ћете неку будућу да продајете преко неког од сајтова за онлајн продају е-књига. Можда намлатите и коју пару
Као што и врапци на грани већ знају, не волим хорор ни у каквом облику (чак ни у торти) па и ако прочитам коју причу, моје мишљење ич не вреди. Зато могу да помогнем аматерским саветима чисто техничке природе.
Назив одличан, графичко решење слова солидно (мени се допада), илустрација одлична, ударна реченица (или како се већ преводи панчлајн) мени симпатична (ништа ја ту не би дир’о).
На жалост остатак насловнице је толико лош да је „појео“ ово што је добро. Чиста црна боја без иједног детаља и текст само поравнат по средини све покварише. На Дизајн зони били су много оштрији. Зашто не бисте питали некога од њих да вам доради корице?
Увод или реч уредника - ово је књига, не часопис, мислим да није добро везивати је за неки конкретан датум, у овом случају нову годину. „...želimo ti lep provod tokom predstojećih praznika i sve najbolje u novoj godini.“ - ово бих избацио. Збирка ће бити читана и после нове године па замислимо некога следећег лета, на плажи, под 40°С како чита поздраве за Нову годину, може помислити „Ово је застарело, прочитаћу нешто друго“.
Из увода сам очекивао да сазнам како је настала збирка, како сте се окупили, зашто је новогодишња, ко је и како бирао приче - нигде не пише ко је уредник, да ли је било конкурса или је сваки аутор дао причу по свом избору... и тако те ствари које читаоце интересују. Битно је ко стоји иза избора прича јер и збирке су ауторске у смислу уређивања илити одабира прича.
Можда бисте могли да допуните овим подацима увод. И не би било лоше да је потписан и да има наслов типа Реч уредника или Увод или какогод.
У самој књизи нема ни трунке графике. Искрено, уз овако добру насловну илустрацију очекивао сам да свака прича има своју сличицу, али то што је нема није мана, само моје очекивање.
Проблем је што приче међу собом ничим нису одвојене, било би много боље да постоји неки графички елемент између њих. Чак ни величина и врста фонта не праве прекид између краја приче и следеће биографије и приче. Мислим да прелазак на нову страну није довољан. Делује некако сиромашно. Али опет, то је ствар укуса.
Форматирање текста је можда по правилима али мени се чини да је размак између редова превелик што се нарочито види на управном говору где сваки ред делује као нови пасус. Можда би то могло гушће, да има мање страница.
Нема странице са садржајем, коју би требало да има и е-књига као и папирна. Добро је што сте ставили ознаке (букмарке) али њих неће бити у штампи а сигуран сам да ће понеко желети да чита са папира па ће одштампати пдф. Уз (пре)велики број страна то није баш „пријатељски“ за штампу (како се преводи принт френдли).
Немате прави импресум - није наведен уредник, нема године и места издања као ни ко је издавач (макар да пише да је самиздат) (што мислим да је обавезно).
У неким биографијама адресе ауторових сајтова дате су као обичан текст уместо као живи линкови.
Задња корица је графички потпуно иста као предња.
Укупан утисак, само што се техничких ствари тиче, је да се окупила група писаца ентузијаста и објавила књигу прескачући неке битне кораке као што је уредник, профи графички уредник и сл. Више ми личи на фанзин него на књигу. Као фанзин био би сасвим солидан, као књига помало је сиромашан детаљима на које смо навикли у профи издањима.
Ако сте баш озбиљни, а мислим да јесте, зашто не бисте у Народној библиотеци узели кодове за своју књигу и озваничили издање. То мало кошта, мислим да није више од пар хиљада дин. није велики трошак а много значи јер ћете бити у регистру НБС.
Толико од мене, кол’ко сам умео покушао сам да примедбама и предлозима помогнем. Све моје примедбе односе се на ситнице али зашто да и у ситницама не би били одлични?
У сваком случају, ово је ствар за сваку похвалу. Само наставите тако.

Najzanimljiviji je, ipak, dijalog „Torte“ i Lade Vukić:

- Cijelo vrijeme citam "Nesto dise u mojoj torbi"?

- hahahaha možda je kod tebe torba u pitanju, bolje idi pogledaj

- Hoće to kada se čuje nešto iz torte...

- A nije, nego bi valjda logika nalagala da je ipak torba a ne torta. Sto bi disalo u torti? Jaja? - - - -

- Margarin?Oni koji saznaše više ne mogu da pričaju...

- Fantomski margarin? Povampirena jaja?

- Dobro, onda cekam da to vase disanja, pa da vidim.

- Bolje da su povampirena nego pokvarena...ne?

- Prokletstvo sasečene torte te željno iščekuje!

- Onaj ko bude brži i veštiji, naravno...

- Ovde je nešto definitivno pogrešno, jeza m uz kičmu gamiže... naime, malopre sam pisao pod -

- Torta nikom, a sad pod svojim... a Torta nastavila da piše... zaista, čudno... brrrr....

- Andrea, jesi li to ti, priznaj...

- Jezovita atmosfera je jedina primerena uz tajnovitost uzdišuće torte.

- Dobro, onda, mljacccc, prva sam rekla!

- Nisam, jebte, ja sam Džek a Andrea ne diše u torti... valjda.

- Buhahahaha!!! Oni ne znaju, oni ne shvataju!!!
- ima nas više pod torta nikom, ali samo je prvi komentar moj

- Pa dobro, koliko ce vas onda iskociti iz torte?
- Rašo
- Naivčine!!! Odavno sam se otela vašoj patetičnoj kontroli!!! Prepustite se neminovnom!
- Raša? Kakav Raša?
- Mislim da Dart Vejder diše u torti, al' ne bih da proveravam.
- Bitno da je slatko...
- Proveri slobodno, ništa mi milije biti neće. Naime, pomalo sam ogladnela.
- Samo malo, sad sam se necega sjetila...
- Nemoj dugo, potrebne su mi smrtne duše.
- Znaci, ovo je to skriveno mjesto, gdje pisete price za zbirku, okupljaliste koje nije za svacije oci i usi. tako dakle! Ha?
- Pod sjajem punog meseca i plaštom crnim!
- Cizme ste zaboravili...
- Da, dojadilo nam je da se okupljamo na zapuštenim grobljima, u sred olujnih noći ogrnuti plaštevima pod svetlosti fenjera pa smo otkrili Fb
- Pusti ti to, groblja imaju onu divnu notu jeze, ne treba skroz zaboraviti na njih. Ali ajde, ni FB nije za baciti.
- Jes' al' svaki put ukaljam cipele, smrznem se pa moram noge u lavor potopiti, kada dođem kući, da se odledim. Ovako mogu da kiselim noge a ne moram da se mrznem
- A sad idem pojest komad torte...
- Prijatno ti bilo, samo oslušni pre nego što zagrizeš...

Download antologije priča "Nešto diše u mojoj torti"

PDF: http://bit.ly/RB2nZ1 EPUB: http://bit.ly/11CzjlG MOBI: http://bit.ly/TOLDZH

KAKO JE PRODISALA BOŽIĆNA TORTA? - The fuckin' real story

Na tajnom mestu sastaše se zaverenici i otpadnici...

(S leva na desno: Goran Segedinac, Radoslav Slavnić, Ivica Milarić, Stevan Šarčević, Saša Robnik, Andrea Baskin i Boris Mišić.)

Posle mnogo peripetija i hektolitara popijenog piva...

Dogovoriše se da umese tortu!

USKORO!!!

    Pre nego što te ošamute strava i užas koji te čekaju na stranicama ove knjige i pipci iz senke ščepaju i odvuku u mrak, želimo ti lep provod tokom predstojećih praznika i sve najbolje u novoj godini.

    Ukoliko prepoznaš i sebe među junacima neke od priča, nemoj brinuti. U njima su opisani obični ljudi, tvoji sugrađani i komšije. Nešto tajanstveno i zlo im se dogodilo, a nas navelo da to podelimo sa tobom.     Nadamo se da ćeš uživati u onome što jedva čeka da bude ispričano.

    Savetujemo ti da se opustiš, jer si to svakako zaslužio.

    Samo, imaj na umu – opreza nikada dosta! I zato, kada se završi slavlje, kada prijatelji odu, a svetla se pogase, obavezno zastani pre odlaska u krevet, zatvori oči i dobro oslušni...

Možda nešto diše u tvojoj torti.

FREKVENCIJA

 Božićno je jutro. Oprezno otvaram vrata i tiho ulazim, pazeći da dva pozamašna paketa nigde ne tresnu o predmete u predsoblju. Šunjajući se, ulazim u spavaću sobu i odlažem poklone na stočić. Posmatram usnuli par na staromodnom bračnom krevetu. Spokoj počinka ih čini mlađim no što jesu i izgledaju zadovoljno. Bez posebnog razloga odlučujem da odložim njihovo buđenje, dajući time sebi malo vremena da razmislim. Nekako sam predosećao da će me beleške mog oca, iz doba ERA programa, jednog dana ovamo dovesti.

Vraćam se u mislima u onaj sumorni dan. Koliko li je vremena od tada prošlo? Sudija, advokat, tužilac, sve su bile žene i sve jedna drugoj slične. Odevene u sive, štofane kostime strogih linija i ravnodušnih izraza lica, sve su nosile cvikere navrh nosa. Mrgodno su osmatrale moju „Bufalo Bil“ jaknu, kao da sam bio nedostojan njihove sumorne stvarnosti. Seo sam u neudobnu stolicu i odložio beleške na stolić nalik školskoj skamiji. Ni u trenucima mojih najžešćih depresija nisam se osećao tako usamljeno. Teskobna prostorija, potamnela od vremena, nekada je možda i bila belo okrečena, ali tada tek prljavosivkasta. Drugačije sam to zamišljao. Očekivao sam publiku, porotu, živopisnog sudiju, energičnog tužioca i visprenog advokata. Neku vrstu spektakla. Biće da sam previše gledao američke filmove. Svaka životnost je odande odavno bila proterana. Bio sam ubica! I to masovni ubica. Tužiteljka je suvoparnim rečnikom opisala moj prestup i tiradu potkrepila psihijatrijskim i tehničkim veštačenjima.

- Šta ste osetili kada ste pisali ovu kompoziciju? - obratila mi se sudija suvoparno.

- Ništa. Baš ništa, Jedva sam i zapamtio poziciju nepostojećeg akorda. Najčešće mi to ne polazi za rukom.

- Nepostojećeg akorda? Šta to tačno znači? - nisam osetio zamku u njenom pitanju.

- Pa, znači da sam ga savim slučajno izveo. Ne znam šta me je navelo da pomerim dva prsta s klasičnog F mola. Jednostavno sam to učinio. Nije tu bilo nikakvog plana. Tako je ispalo.

- Optuženi je, po sopstvenom priznanju, – obrati se sudija umornim glasom sekretarici – smrtonosnu frekvenciju proizveo slučajno, ali ju je svesno posle toga ponavljao...

- Ma, nisam ja proizveo smrtonosnu frekvenciju! - upadoh joj u reč - Sve je to u namotajima magneta na gitari, u položaju potenciometra, u naboju elektronskih cevi izanđalog „maršala“. Samo neverovatni sklop okolnosti u čijem sam se središtu nenamerno našao. - Odmerila me je prekorno, pa nastavila:

- Takođe, optuženi reaguje uznemireno pri svakom pomenu smrtonosne frekvencije. - Onda mi se ponovo obratila - Veštačenja dokazuju da frekvencija ne bi bila toliko opasna da nije upotpunjena glasom. Možte li to da objasnite?

- Pa nije to ništa neuobičajeno. Svaka pesma podrazumeva i pevanje. Reči su došle same po sebi. U to vreme sam bio opsednut rege muzikom, povukao sam trzalicu nagore preko mola u kontrapunktu i Mirela je izgovorila reč „ustani“. Valjda jedinu reč koja se uklapala uz tu neobičnu vibraciju...

- Možete li pojasniti ko je Mirela? Ona je napisala tekst sporne kompozicije? - prekinula me je.

- Mirela? Pa naša tadašnja pevačica. Ne, nije ona napisala pesmu, ja sam. Ona je samo izgovorila reč u trenutku kada sam udario taj akord.

- Mirela Matijašević, – obratila se ponovo sekretarici – prva žrtva smrtonosne frekvencije, prisustvovala je i učestvovala u nastanku iste. - okrete se zatim opet ka meni – Imate li još nešto da izjavite?

- Mirela nije žrtva frekvencije. Nije se ona ubila zbog frekvencije, nego zbog depresije i povređenosti...

- Prigovor! - oglasila se tužiteljka

- Izvolite, - reče sudija.

- Razlog samoubistva je dokazan veštačenjima. Molim da se izjava optuženog ne uvrsti u zapisnik.

- Prigovor se usvaja. Dakle, posle samoubistva Mirele Matijašević, dana drugog juna prošle godine, vi ste inkriminisanu pesmu izveli pred publikom?

- Istina, ali... - prigovorih već ozbiljno zabrinut.

- Tom prilikom, upravo u vreme izvođenja inkriminisane pesme izvršeno je u publici tri samoubistva. Tačno? - prekinu me sudija .

- Jeste, samo... - pokušavao sam da nađem prave reči, ali kao da niko nije slušao šta govorim.

- Uprkos tome, već posle dve nedelje, šesnaestog juna, na gitarijadi, ponovo izvodite istu kompoziciju, - nastavila je kao da ništa i nije pitala.

- Paa... - bio sam previše zbunjen da bih se odupro njenom desantu.

- Rezultat je: dva samoubistva u publici. Da li ste to znali? - završi ona tiradu.

- Pa ko ne bi znao, kad je sva žuta štampa samo o tome pisala punih mesec dana. - procedih.

- Uprkos tome, već idućeg meseca ponovo izvodite svoju kompoziciju, čime uzrokujete šest samoubistava među posetiocima? - izgovorila je nameštajući naočare.

- Ne! Samoubistva nisu posledica moje muzike! Nisam siguran šta je uzrok samoubistava među gostima na koncertu, ali Mirela se ubila zbog depresije. Sigurno postoji prihvatljivo objašnjenje zbog čega su se svi ti ljudi ubili. Radi se o tragičnoj podudarnosti, za koju nisam nimalo odgovoran.

- Čime potkrepljujete svoju tvrdnju? - upita me ravnodušno.

- Svi naši zajednički prijatelji znaju za Mirelino očajanje koje je započelo gotovo nedelju dana pre samoubistva i iz dana u dan je postajalo sve gore i gore, - odgovorih

- Možete li navesti svedoke koji bi to potvrdili? - na pitanje sudije moj advokat se najzad prenuo iz letargije:

- Molimo sud za odlaganje radi pronalaženja svedoka! - gotovo vrisnu, sva ushićena.

- Dobro. Zakazuje se sledeće ročište za 16-ti avgust tekuće godine u deset sati.

Vraćam se u stvarnost mozgajući o čemu li to sanja Anastazija. O onome što mi je otela? Muzika mi je dala sve; novac, slavu, žene i samopouzdanje. A ona mi je sve to oduzela. Bezbrižno, bezbolno i bez kajanja. Lakoća i posvećenost te žene me je podsećala na temeljitost nestanka svega vezano za projekat „Zvuk“. Gotovo da joj i ne zameram. Prisećam se, ne bez potajne naslade, onog davnog jutra kad sam je prvi put, onako uzvišenu, ugledao u turobnosti pritvora. Čak i ovako usnula deluje zamišljeno. Svega tri dana pre ročišta nonšalantno se ušetala u ćeliju. Bio sam impresioniran. Oštre crte lica, stas vitak, a strogo odevanje nije prikrivalo obdarenost oblinama. bogatijim no što je pristojno i što to bog zapoveda. Boravak u pritvoru me nije pripremio za osobu kao što je ona. Znate li uopšte kako pritvor izgleda? Nemate pravo na štampu, nemate cimera, niko prijatan ne dolazi u posetu. Vesti su neprijatne. Ljudi koji su mogli svedočiti u moju korist naprasno su oboleli od amnezije. Ugovor sa diskografskom kućom bio je poništen, svi nosači zvuka sa mojom muzikom povučeni iz prodaje, čak je i internet bio očišćen od svega vezanog za moje ime. Iz stana sam bio izbačen. Osećaj beše kao da mi nekakav nabildani bilmez zamahuje bezbolkom nad glavom, ali mi nikako ne prosipa mozak. Iz dana u dan grč u stomaku bio je sve snažniji, a nesanica mi nije dozvoljavala da predahnem. Zalud sam pokušavao da se prisetim lekcija pokojnog tate i skrenem misli proračunavajući tranzistorska kola. Ništa nije pomagalo.

- Anastazija Rajić, advokat. - bile su prve reči kojima mi se obratila – čula sam za slučaj i pomislila sam da bi vam koristilo da budem vaš pravni zastupnik.

- Koristilo bi... naravno... samo... - odgovorih nesigurno.

- Samo? - posmatrala me je radoznalo.

- Bojim se da ne znam čime bih platio vaše usluge. Otkad sam ovde poslovi su mi krenuli nizbrdo.

- Ah, pa nema razloga za sekiraciju, smislićemo već nešto. Ako te oslobodim optužbi možeš tražiti pozamašno obeštećenje, a potrudiću se da tu budu uračunata i moja potraživanja. Naravno, ne bi trebalo razmišljati o mogućnosti da izgubimo. Tebi ode glava, a meni prihodi. - naprasno je prestala da mi persira. Prelazak na „ti“ delovao je prikladno situaciji. Nije tu bilo o mnogo čemu da se razmišlja. Dovoljno je bilo setiti se da će mi odbrana one sivke po službenoj dužnosti najverovatnije doneti ne jednu, nego stotinu uzastopnih smrtnih kazni. Bez čitanja potpisah gomilu papira, sedosmo za sto i ona se pronicljivo zagledala u mene. Bila je visprena i brzo me je navodila da joj ispričam i najgolicavije tajne. Tih je dana dolazila svakodnevno. Malo je govorila. Sećam se kako je propitivanjem o Mireli stigla do Dijane i Emilije. Gotovo sam joj ispričao i što nije trebalo.

- Da o Mireli je reč.- rekao sam tada neoprezno. - Ono što ste naveli desilo se posle jedne neobične večeri. Skupilo se društvo, koje smo činili moja tadašnja cura Dijana, njena prijateljica Emilija, izvesni Dragan i ja. Dosta smo popili. - prosto nisam mogao da se zaustavim gonjen njenim prodornim pogledom - Emilija je delovala nadrndano. Dragan joj je bio prijatelj ili bivši momak, nikad to nisam uspeo da razaberem. Imali su neki nakaradan i ne baš sasvim zdrav odnos. Ko zna, možda su čak bili i rođaci. - Anastazija je uglavnom ćutala i značajno klimala glavom, a ja sam pričao, pričao i pričao. - Iako to tada još nisam znao, Mirela me je simpatisala. U stvari, u to vreme sam verovao da je Emilija ona kojoj se dopadam.

- Po čemu ste to zaključili?

- Dijana i Emilija su bile prijateljice i obe su bile prilično otkačena stvorenja. Često smo se igrali rečima.

- Možete li mi te igre malo razjasniti?

- Zakrabuljena flertovanja, šifrovane poruke, ispipavanja kvaliteta farmerica. Bilo je to... kako bih rekao... uzbudljivo.

- Vaša devojka je znala za ta flertovanja?

- Oh itekako! Smejala se našim igrama, ali koliko ih je zapravo podržavala shvatio sam jedne čudne noći dok sam vozio Emiliju kući. Dijana je sedela kraj mene, a Emilija pozadi. U početku je ceo događaj delovao naivno. Dijana se ponašala naizgled ljubomorno, Prebacivala je Emiliji flertovanje, a zatim je počela da provocira. Govorila joj je kako samo laprda i da se u stvari i ne usuđuje da me dodirne. Bilo mi je neugodno, ali njeno me je ponašanje uzbuđivalo i onda...

- Šta se tada dogodilo?

- Emilija me je obuhvatila otpozadi... Osetio sam njene dlanove na međunožju i.... Mislio sam da Dijana ne primećuje šta se događa, da će se Emilija povući... Ne znam ni sam šta sam zamišljao...

- Nastavite.

- U jednom trenutku postao sam svestan da je Dijanina šaka položena na Emilijinu. Mislio sam da ću eksplodirati. Dijana je ta koja mi je otkopčala pantalone, Ona me je ukrućenog predala u ruke prijateljici.

- Nastavite.

- Onda se nagla unatrag preko sedišta i njih dve se stadoše ljubiti. Emilija me je držala. Nepokretno. Toplo. I sve snažnije. Samo tren pre no što bih ejakulirao, stigosmo do njene zgrade. Pustila me je bez ikakvog prelaza i izašla iz auta. Njih dve su se hladno pozdravile i nas dvoje smo se odvezli.

- Kakve ovo ima veze sa devojkom koja je oduzela sebi život.

- Nisam siguran, ali čini mi se mnogo. Te večeri Mirela je bila u klubu i pozdravio sam se sa njom, kada mi se Emilija obratila. Dragan je navodno bio zateleban u Mirelu, ali je eto stidljiv, pa sam zamoljen da je nekako dovedem u naše društvo. Dugo sam se nećkao. Nije mi bilo do provodadžisanja. Znam da je Emilija to mirno prihvatila, ali Dijana nije. Ona je zakuvala celu zavrzlamu. Zadirkivala me je, ponižavala. Navodno je ona bila jedina glupača sa kojom mogu da se tucam, da nikom nisam potreban... I tako ... Tako je to počelo.

- Šta je tačno počelo?

- Mirelina propast. Doveo sam je u društvo i pili smo. Završili smo u Draganovom stanu. Dijana je podstrekivala Mirelu na slobodno ponašanje, no umesto za Dragana, ova se sve vreme lepila za mene. Najzad je Dijana promenila ploču. Počela je da je nagovara da se mazi sa mnom i najzad se desilo. Dragan se ljubio sa Emilijom, ja sa Mirelom, a Dijana se samozadovoljavala sedeći u fotelji poput gospodarice. U jednom trenutku Dragan i ja smo se našli po strani, a Dijana i Emilija su mazile Mirelu.

- Mislite imale su lezbijski odnos?

- Da. Mireli je bilo neprijatno, pokušavala je da prekine igru, ali ove dve nisu popuštale. Emilija ju je u jednom trenutku čak i ošamarila.

- Zašto joj niste pomogli?

- I dan danas se pitam zašto. Bio sam pijan, uzbuđen. Možda i ravnodušan prema Mirelinim vapajima. Dugo je trajalo i Mirela je plakala. Potom sam je odvezao kući.

- Kakvog smisla ima ova golicava ispovest?

- Objašnjavam zašto se Mirela ubila. Bila je patrijarhalno vaspitano devojče. A i ja sam je više puta grubo odbio.

- Odbili ste je? Odakle sad to?

- Oh, nedugo po tom događaju počela je da mi se nabacuje, posebno pošto sam raskinuo sa Dijanom. Veče pre no što je izvršila samoubistvo nazvao sam je lezbijkom.

- I? Kakve su bile njene reakcije?

- Kao da sam je udario. Rekla je da je nikad više neću videti.

Uspomene blede dok postavljam minijaturno pojačalo na sto. Prvo Anastazijino iskustvo, čim se probudi, biće susret sa mojim poklonom. Nesiguran sam. Kako li će to delovati na nju? Hoće li joj biti drago? Da li će mi reći hvala? Ponosan sam na maleno čudo tehnike. Samostalno sam ga sklopio i svaki elemenat imitira „maršalove“ EZ cevi. Brine me uglavnom Anastazijina reakcija. Matori će se ionako povinovati svakoj njenoj želji kao što je to oduvek i činio. Oštri pogled zakriven joj je kapcima. Izvijeni nos i tanane usnice opominju na žestoku prirodu. Možda je baš to čini egzotičnom i privlačnom. A koliko je opasna dobro znam. Maestralno me je pročistila od krivice. Sećam se sudnice i dana kad je pozvan izvesni Zoran Albijanić. U prostoriju je sigurnim korakom stupio prosedi gospodin u klasičnom dvorednom odelu, savršeno učvorene kravate. Visoko uzdignuta čela predstavio se kao akademik, doktor psihijatrije i sudski veštak. Rutinski je odgovarao na isto tako rutinska pitanja, a zatim je monotonim glasom dočekao naizgled smušena Rajićkina pitanja. Doktor je nadugačko i naširoko opisivao eksperimenat kojim je dokazao smrtonosno delovanje frekvencije. Nisam uspeo da ispratim visokoparni rečnik i iznesene pojedinosti, tek sam donekle razaznao da se radi o gomili miševa kojima je puštao moju kompoziciju, sad već popularno prekrštenu u „frekvencija“. advokatica ga nije prekidala i njegova nadmenost je svakom rečju sve više rasla, da bi najzad u zablješćujućem stakatu doneo naizgled neoborivi zaključak da je njegov rad savršeno postojan, nešto poput kineskog zida. Moja advokatica se spetljala, počela je da pretura po papirima, stavljala je naočare, zatim ih skidala i najzad se, gotovo postiđenim tonom, obrati svedoku:

- Po čemu ste zaključili da miševi postaju izbezumljeni? - pogled joj beše spušten, kao da se snebiva. Naočare se nesigurno držaše navrh nosa, a šake joj behu položene na stolić pred njom

- Uspaničeno su cičali, besciljno su kružili i čak naletali na rešetke svojih kaveza. - tonom učitelja što se obraća umušenom detetu odgovori doktor.

- Šta ste vi radili u vreme eksperimenta? - Rajićkin kažiprst je beznadežno pokušavao da dovede naočare u ravnotežu, dok je drugom rukom prevtala po svojoj neurednoj fascikli.

- Je li to neko trik pitanje? Isto što činim tokom svakog opita. Pažljivo sam pratio svaku promenu i zapisivao zaključke. - glas svedoka odavao je neizmeran prezir.

- Odakle znate da su miševi cičali? - advokaticin pogled se najzad podiže, ali ton joj ostade zbunjen.

- Pa nisam gluv! Zaboga, kako ste vi uopšte diplomirali? - prasnu doktor.

- Cičanje i trčanje u krug ipak su podaleko od samoubistva, nije li tako? - Rajićka se lagano uspravljala i pomalo je podsećala na veliku mačku što budno motri na onu mišju bandu opisanu kao doktorov opit.

- Miševi su mnogo manje senzitivna stvorenja od čoveka. - doktor očito nije primetio njen preobražaj i dosada u njegovom glasu postade napadna.

- Hoćete da kažete da su miševi manje senzitivni od recimo mene ili vas? - sve uspravnija Rajićka se upiljila u svedokove oči. Nekim čudom naočare joj legoše čvrsto i sigurno na koren nosa.

- Naravno. - budala, pomislih, uleće u zamku poput idiota. Rajićka je znala svoj posao.

- I zato nisu pokušali da se ubiju? Dakle ja bih se ubila da sam bila na njihovom mestu?

- Verovatno. - najzad je i svedok primetio da nešto nije u redu i iz glasa mu se izgubi podsmeh.

- Dakle smrtonosna frekvencija kod miševa izaziva uznemirenje, Koliko ste puta ponovili eksperimenat? - uloge se promeniše. advokaticin glas je podsećao na pucanje biča.

- Tri puta. Rezultat je istovetan. Miševi su se svaki put uznemirili. - doktorov glas stade podrhtavati.

- A koliko puta se ubilo senzitivno biće? - zapita Rajićka trijumfalno.

- Kakvo senzitivno biće? Kao laboratorijske životinje koristimo miševe i hrčke. - iskreno govoreći, ni ja nisam mnogo jasnije od svedoka razabirao šta joj je na umu. Doktorove veđe se nabraše u prototip dubokog promišljanja, ali pre no što se oglasio advokatica zadade finalni udarac.

- Vi se niste ubili, iako ste senzitivniji od miševa. Ako ste jasno čuli čak i mišje skičanje, bili ste i sami potpuno izloženi smrtonosnoj frekvenciji. I ne samo da se niste ubili, već ste pažljivo analizirali ponašanje laboratorijskih životinja i zapisivali njihove reakcije.

Oh, da, lukavo je Anastazija zamke postavljala. Kad sam pri prvom susretu potpisao sve papire koje mi je poturila nisam mogao ni pomisliti da se obezbedila za slučaj da budem oslobođen. Sve odštete uplaćivane su njenoj advokatskoj kancelariji, svi tantijemi od starih ugovora pripadali su njoj, sav novac od moje rasprodate pokretne i nepokretne imovine uplaćivan je na njen žiro račun. Nisam posedovao ništa. Pa opet, to što me je orobila odavno sam joj oprostio, ali to joj nije bilo dovoljno. Ne, njoj novac nije mnogo značio. Pobrinula se da mi zatvori puteve. Nigde nisam mogao dobiti posao. Nigde angažman. Nikom nisam trebao, za svakog bejah tek zločinac na sumnjiv način oslobodjen optužbi. Glad me je uvek vraćala Anastaziji. Ali kako je samo sredila Dijanu! Kroz glavu mi prolete kako mi je zastao dah kad je moja bivša cura stupila u sudnicu. Dugi i sigurni koraci delovali su poput plesa. Nije bez razloga od striptizete postala zvezda porno filmova. Sa svojih sto i osamdeset santimetara nadvisivala je sve prisutne. Delovalo je kao da se njene krupne mačkasto zelene oči spuštaju ka nedostojnoj družini koja se usudila da je uznemiri, prekidajući je u nekoj boginjama namenjenoj zanimaciji. Uz nipodoštavajući osmeh okrenula se ka meni i mojoj braniteljki. advokatica ustade i rastreseno poče da pretura po raskupusanoj gomili hartije natrpane u neuglednu fasciklu. Pretrnuh. Nije valjda i ova smetena kao i njena prethodnica? Ona je pogledala u svedoka i posle preduge pauze ispunjene šuštanjem papira i njenim šmrktanjem najzad se oglasi:

- Možete li nam reći zbog čega ste privođeni na informativni razgovor tridesetog maja prošle godine? - Dijana je delovala samouvereno.

- Ah, pa to je bio običan nesporazum... - prezrivo zausti, ali je moja braniteljka prekide.

- Koja vrsta nesporazuma? - najednom više nije delovala dekoncentrisano.

- Zašto je to važno. Običan razgovor, nisam bila uhapšena... - Dijana je i dalje bila prepuna sebe.

- Možda bi bilo dobro da odgovorite na pitanje, nije previše teško. Znate, svedoci se zbog toga pozivaju. - pouči je ispitivač.

- Zbog remećenja javnog mira. - procedi ova na to mrzovoljno.

- Recite nam nešto detaljnije o tome. - Rajićka je i dalje insistirala na odgovoru i moje mišljenje o njenom nastupu je postajalo sve pozitivnije.

- Galamila sam u nedozvoljeno vreme na javnom mestu. - Dijana je počela da se meškolji i bilo je jasno da je pitanje neugodno.

- Gde ste galamili? - advokatica se nije zaustavljala. Kao pitbul koji je nanjušio krv.

- U hodniku stambene zgrade. - preko volje izusti Dijana.

- Koje zgrade? - glas kojim je to izgovoreno bio je ravan, ali možda baš zbog toga i neumoljiv.

- Zar je to važno? Remetila sam kućni red i jedan od stanara je pozvao policiju. - prasnu Dijana.

- Tačno. To se desilo u Jesenjinovoj broj dvadeset i šest na trećem spratu. Lupali ste na vrata stana broj trideset i dva. Šta ste pritom vikali i zašto ste potom pomerali žardinjeru sa cvećem? - Rajićka se uspravila i pretopila se u oličenje trijumfa. Dijana se zgurila, vilica joj je podrhtavala, a pogled joj pade na sopstvene blistavo uglačane salonke. advokatica je načinila kratku pauzu čime je nivo napetosti doterala do savršenstva. Najednom, kao da je zamahnula sekirom Rajićka prekide tišinu:

- Pošto ne odgovarate, ja ću pročitati izjavu svedoka datu u policijskoj stanici prvog juna prošle godine. Dakle... - advokatica odvoji neke papire iz fascikle na stolu i poče da čita:

- Gospođica je lupala i drala se iz sveg grla. To je probudilo ženu i mene. Vikala je skaredne reči.

Pitanje: Kakve su to reči bile? Svedok odgovara: Otvori kurvo hoću da te jebem. Svedok nastavlja: Kad sam pogledao kroz špijunku video sam da je pred komšinicina vrata dovukla žardinjeru i popentrala se na nju kako bi mogla da gleda kroz prozorče iznad vrata. Sve vreme nije prestajala da se dernja. Onda sam pozvao stanicu. - advokatica podiže fasciklu sa stola i predade je sutkinji.

- Sve se ovo dešavalo pred vratima pokojne Mirele Matijašević. Iz policijskog zapisnika ćete videti da se to ponavljalo tri noći zaredom, kao i izjave svedoka o tome da oštećena tih dana uopšte nije izlazila iz stana.

Ježim se prisećajući se trećeg dana po izlasku iz pritvora. Tek tada sam našao vremena da posetim svoju advokaticu. Na moja pitanja o plaćanju njenih usluga tek se namrštila, a zatim mi se obratila:

- Za početak bi mogao da mi naspeš čašu brendija iz bifea. - bilo je nečeg zavodljivog u tome glasu. Erotičnog. - Ormarić levo od tebe. - cigaretu je držala nehajno među prstima, noge prekrštene, a suknja joj je otkrivala kolena. Njen me je pogled probadao dok sam se naginjao po piće i čašu.

- Znaš, otkad sam te prvi put videla, poželela sam da te poljubim. Možda bi mogli početi iskazivanje zahvalnosti od toga. - glas joj beše tih i sugestivan. Gotovo zapovednički.

- Pa... Ne... Ne vidim ništa loše u tome. - spetljah se stojeći pokraj nje. Osetio sam toplotu njenog dlana na stražnjici.

- Zaključaj vrata dušo i svuci se. Imam nameru dugo da te ljubim. Onako kako to zaslužuješ. - ton kojim je to izgovorila nije ostavljao mesta protivljenju.

Protresam glavom pokušavajući da izbacim te misli iz glave. Čudno, igra koju smo igrali jeste bila ponižavajuća i surova, ali evo, čak i sada kad se krug zatvorio uzbuđujem se svaki put kad se prisetim njenih dodira. Čujem iza sebe lagano otvaranje vrata. Prigušene korake. Ne moram se osvrtati da bih znao. Dijana je stigla. Nervozan sam, misli mi nekontrolisano beže. Lagani Dijanin ulazak podsetio me je na ono veče kad sam ležao glave položene među Anastazijine noge i začuo isti taj šum otvaranja vrata iza sebe. Anastazija mi je snažno pritisnula glavu ne dozvoljavajući mi da se okrenem.Nisam se opirao, ionako je tada već poodavno sve bilo po njenom. Ali ono što mi je tada učinjeno nikad neću zaboraviti. Bio je grub i snažan. Njegov prodor nagao i naneo mi je rascepljujući bol. Uzeo me je kao da sam žena i to je bilo tek prvi put. No, sada je to tek nebitna uspomena. Čovek koji spava pokraj moje precvale gospodarice bio nam je potreban. Iz više razloga. Kao prvo, pobrinuo se za sudske veštake. Uvaženi psihijatar lako je pobio sve klimave tvrdnje svojih oponenata i nije propustio da iznese sumnje u moju psihičku stabilnost. Još jedan ekser zakucan u moj kovčeg. Mračna ličnost, uvažena, poštovana i povezana sa opakim likovima. Finansijer. Previše oprezan. Previše opasan. Vlasnik offshore računa sa milionskim iznosom u čvrstoj valuti. Naš pravi cilj. Čovek kome sam morao prići.

Dok raspakivam svoju bebicu razmišljam koja je od dve žene opasnija. Promišljenija. Da li bi iskusna pravnica bila opreznija da se nije ustremila na mene? Da me nije obeležila kao plen? Da li bi Anastazija prekopala po dokumentaciji i posumnjala da igra prevare i zavođenja ni izbliza nije onako ravnolinijska koliko se njoj činilo? Bi li naslutila da je Dijana samo birala lakši put? Misli mi vrludaju dok vrhovima prstiju opipavam vrat i sa ljubavlju polažem jagodice na žice. Zovem je Elektra. U tatinu čast. Bio je inžinjer, a ERA je bila armijski razvojni program.

- Urađeno je, šta čekamo? - šapuće Dijana i u tom dahtavom šapatu ima toliko strasti da me jeza podilazi. Željna je ovoga još otkad je osujećena sa Mirelom. Identitet na tviteru i fejsu nije nikakav problem ukrasti. Oproštajne poruke o ubistvu i samoubistvu iz ljubomore već su se pojavile, novac offshore kompanija prebačen je „Ljubljenom Milanu“. Bacam još jedan pogled na sirotu babu. Ni sanjala nije da se moja imovina sastoji uglavnom od dugova i neotplaćenih kredita. Smrt će za nju biti oslobođenje. Nikad neće doznati u kolikim je govnima. Stiglo je vreme buđenja. Podižem pogled na Dijanu. Pogled joj je spušten na ibanezovu „les pol“ kopiju u mojim rukama. Elektronika lično doterana po tatinim beleškama.

Oh, Dijana, Dijana, informatički genije poput tebe nikome nije trebao. Jedino sam ja znao koliko vrediš. Još onda kad sam te prvi put video gde plešeš oko šipke u onom zadimljenom podrumu. Dvoje očajnika, dvoje gubitnika, spremnih na sve samo da bi stigli do vrha. Kad se samo prisetim kako smo lagano i mukotrpno napredovali, princezo moja. Producenti i režiseri, svi su želeli tvoje božanstveno telo. Jedino mene je zanimala tvoja duša i tvoj um. Često pomišljam na to da si najverovatnije i ti bila ljubomorna na Anastaziju koliko i ja na tvoja putešestvija po odabranim krevetima. Jedini put do blještavih studija. I što je još važnije do kancelarija iza njih. Bojim se, princezo moja, da ti ne bi danas na tom lisičjem licu osmeh šakala blistao da je Anastazija naslutila da je sve što zna namešteno. Gluma ti se pod kožu zavukla.

Dijana poseže za unutrašnjim džepom i odatle vadi ono što je pripremila. Ima smisla za detalje i potrudila se da poklon bude prilagođen viktorijanskom ukusu usnulog para. Umesto blistavih žileta nabavila je starinske brijače na preklop sa sedefastim drškama. Polaže ih nadohvat ruke ono dvoje. Nisam je mogao odgovoriti od toga da prisustvije finalnom udarcu. Nikad mi nije oprostila Mirelu. U stvari, siguran sam da ju je Dijana češće od mene obljubljivala. Što se mene tiče, Mirela je bila deo posla. Seks sa njom takođe. Bio mi je potreban neko dovoljno pohotljiv da priđe Anastaziji, a da pritom ne bude sumnjiv. Ništa od igre ako ne navučemo glavnog aktera, zar ne? A glavni akter je voleo piletinu. U obe varijante. Mirela je odradila posao. Duže od godinu dana bila je Anastazijina senka. Poznavala ju je bolje no ona samu sebe. I sve vreme je podmetala tragove. Jer Anastazija je morala stići do mene. Morala je biti uverena da će se domoći velike love. Tako sam i saznao za advokaticine perverzne zanimacije i mahinacije kojima od mladih bogatih ljudi čini svoje robove. Pijavica kojoj sam morao da se prepustim.

Udaram F-mol, pa povlačim kontrapunkt. Oči mojih dojučerašnjih gospodara se otvaraju. Ponavljam još jednom i osmesi izranjaju na lica. Puštam glas:

- Ustani... - duboko u hipnotičkom tonalitetu, - Pokreni se...- nastavljam, a dvoje ljudi se uspravljaju u sedeći položaj i posežu za brijačima dok nastavljam sa zapevanjem:

- Ustani... - osećam da se vibracije pravilno preklapaju - Nemoj da staneš sad... - dvoje ljubavnika spokojnim pokretima otvaraju svako svoj brijač i podižu poglede jedno na drugo. Ruke sa sečivima se podižu ka susedovom grlu. Pomalo neočekivano, ali uzbudljivo.

- Sretan božić, Milane. - čujem Dijanin promukli glas dok dvoje mojih samozvanih gospodara jedno drugom otvaraju arterije. Dijana skiči od dragosti, jer arterija se ponaša drugačije od vene. Ne kao kad je Mireli krv počela da navire nalik prelivanju vode preko ivica sudopere kad zaboravite da zavrnete slavinu. Ovog puta krv zaista šiklja. Odlažem gitaru i okrećem se razdraganoj curi.

- Sretan božić, Dijana. - rekoh joj. Ona spušta na mene pogled boginje lova i znam da će od ovog božića pa nadalje, sasvim izvesno, sve šikljati.