ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?

Intervju objavljen zadnjeg dana 2012 u Webzinu „Helly Cherry“ 
( http://www.hellycherry.com/2012/12/nesto-dise-u-mojoj-torti-antologija.html )
 

Nedavno je na Internetu osvanula antologija kratkih, novogodišnjih priča strave „Nešto diše u mojoj torti“ koju potpisuju domaći i strani mladi autori: Milka Knežević-Ivašković, Boris Mišić, Goran Segedinac, Igor Ivanišević, Ivica Milarić, Stevan Šarčević i drugi. Koliko se među virtuelnim koricama ove antologije našlo dobrih a koliko loših priča, ko je došao na ideju da se antologija sastavi, kako je ideja sprovedena do kraja... samo su neka pitanja koja smo postavili našem sagovorniku piscu, Stevanu Šarčeviću.

HC: Ko je i kako došao na ideju da se sastavi antologija kratkih, novogodišnjih priča strave?

SŠ: Projekat „Nešto diše u mojoj torti“ ima svoju predistoriju dugu nekih šest meseci. Sve je počelo od Borisove ideje da se okupi nas nekoliko prijatelja i da napišemo zbirku fantastičnih priča sa tematikom Vojvodine. Naizgled jednostavan zadatak, ali se pokazao tvrdim orahom. Iako smo i taj projekat doveli do finala uključujući priče, ilustracije i naslovnu stranu zaglavili smo kod plasiranja. U međuvremenu Goran je došao na ideju da zaobiđemo izdavače i pred novu godinu napravimo zbirku priča strave sa tematikom novogodišnje noći koju bismo besplatno delili u e-formatu.

HC: Ko je i kako vršio odabir priča?

SŠ: Niko. Funkcionišemo po principu komune. Sve priložene priče su prihvaćene, s tim da su neke od njih doživele ogromne izmene zbog primedbi koje su ostali članovi ekipe na njih imali.

HC: Kad je fantastika u pitanju, kako je izgledala književna scena nekad (kod nas i u regionu), a kako izgleda danas?

SŠ: Književna scena je postala izuzetno živahna, čemu je mnogo doprinela i široka upotreba Interneta. Postoji mnogo net lokacija na kojima se objavljuju priče neafirmisanih autora, koje se čitaju i komentarišu, dakle u većoj ili manjoj meri dospevaju do publike. Moram priznati da sam tu našao i neka izuzetna ostvarenja, najčešće pod nadimkom, ili od meni potpuno nepoznatog autora. Čak i bez toga štampa se mnogo novih knjiga. U Srbiji je u ovom veku odštampano preko 10.000 originalnih, novonapisanih domaćih dela (romana i zbirki priča). Po pravilu velikih brojeva ovde ima neviđeno mnogo đubreta, ali po istom pravilu iz kvantiteta se na kraju uvek izrodi kvalitet.

HC: Književna scena se promenila nekoliko godina unazad. Stasali su neki novi pisci. Kako su i koliko pisci koji su ušli u ovu antologiju tome doprineli?

SŠ: Književna scena je uzbudljivija nego ikad. To, naravno, ne mora da znači da je trend pozitivan i najbolje bi bilo kada bi se publika izjasnila o tome. Pisci, zastupljeni u ovoj antologiji tek stasavaju pa je prerano govoriti o njihovom doprinosu tim promenama. Ja u svakom slučaju nisam osoba koja bi to mogla da proceni.

HC: Sa kojim ste se sve problemima susretali tokom rada na antologiji?

SŠ: U samom startu od deset učesnika polovina se povukla. To nas je nagnalo da proširimo spisak učesnika na još nekoliko ljudi koji sada čine „čvrsto jezgro“ ekipe. Posle višemesečnog žestokog posla, ne samo na pisanju, nego i na međusobnoj kontroli, dizajnu, ilustracijama, prelomu i svemu ostalom, najzad smo ponudili svoje čedo izdavačima. Bili smo ubeđeni da će nas zajednički nastup učiniti zanimljivim, posebno ako se uzme u obzir da smo u svojim redovima imali i dva prilično poznata imena. Šipak! Ponovila se priča koju je svako od nas ponaosob već nebrojeno puta prošao. Nikog nije interesovao rukopis. Odrapili su nam cenu za uslugu i tu bi se svi pregovori završavali. Što je još gore, negde usput projekat je provaljen, pa smo proglašeni opasnom spregom koja jedno drugom piše recenzije i tajno priprema autonomaške spise. Ne samo da nam zbirka nije objavljena, već smo došli i na glas kao pobunjenici i zaverenici. U međuvremenu sve smo više zapadali u zamku „napaljenosti“. Želeli smo da bude „nešto“. Nešto na šta možemo da budemo ponosni. Realno, sve su nam „šeme“ tonule: razni kontakti su dali razne odgovore, a izdavanju nismo bili bliži. Najzad smo počeli da razmišljamo o samofinansiranju izdanja i malo je falilo da se okrenemo zadovoljavanju sopstvenog ega. Da imamo „knjigu“. Da se pohvalimo rodbini, Da nam neko napiše „recenziju“, koju isto tako niko neće čitati.

autori na okupu

HC: Koje F, NF i H teme najviše zanimaju autore koji su se našli u antologiji? O čemu najradije pišu?

SŠ: Generalno, urbana fantastika i horor, dodao bih i postapokalipsu. Mada, nikad se ne zna šta će kom autoru sledeće da padne na pamet.

HC: Koje pisce vole da čitaju autori zastupljeni u antologiji? Ko je i kako uticao na njihovo stvaralaštvo?

SŠ: Boris obožava Kinga, Milkini omiljeni pisci su Bukati, King i Barker, Goran čita Poa, Lavkrafta, Barkera i Bodlera, Igor kao uzore navodi Poa, Barkera, Agatu Kristi, Samjuela Beketa, ali i Dejvida Linča. Andrea najviše čita horore i trilere i omiljeni pisci su joj Steven King, En Rajs, Erik van Lustbader i B. D. Benedikt, a na Sašu je mnogo uticao Teri Pračet. Što se mene tiče to su Legvinova, Loverkraft i Gibson. Međutim ja bih razdvojio ono što sam čitao od uticaja na moje stvaralaštvo. U stvari, daleko najveći uticaj na mene kao pisca (oh, kako ovo uobraženo zvuči) imao je Radmilo Anđelković. Odavno znam za njegovo ime i mnoga sam njegova dela čitao, ali nije to bilo ono što bih nazvao uticajem. Od trenutka kada je prvi put primetio moje radove Radmilo je počeo da me usmerava u pisanju i sada već slobodno mogu reći da mi je bio i ostao svojevrsni mentor. Eto, to je bio presudan uticaj na moje stvaralaštvo.

HC: Imali ste zavidan broj downloada na Internet stranici http://bit.ly/RB2nZ1, preko 800... Kako je publika primila antologiju?

SŠ: Koliko god čovek verovao u svoje delo, uspeh ga svaki put iznenadi. Posmatrano jezikom brojki uspeh je bio čudesan. Prvog dana imali smo preko 800 preuzimanja zbirke, sledećeg smo debelo prebacili „tiraž“ od hiljadu primeraka i najzad smo se ustalili na postojanom ritmu od stotinak preuzimanja dnevno. Tempo pristizanja lajkova na fejsbuku je takođe bio frapantan. Preko 300 lajkova u prvih nedelju dana! Lidija Beatović je to opisala kao „fenomen koji je podigao toliko prašine da se na njemu zagrcnu i kaktusi“.

Sa reakcijama na same priče stvari stoje malo drugačije. Negde su hvaljene, a negde popljuvane. Najozbiljnije primedbe odnosile su se na nedostatak „uredničke ruke“ i recenzije, što i jeste bilo očekivano jer urednika i recezenta nismo ni imali. Solidarno smo odigrali sve uloge, iskreno govoreći ne baš najbolje pripremljeni, pa primedbe o amaterizmu zaista stoje.

Radmilo Anđelković mi je jednom rekao da je objaviti priču u istom rangu kao i skinuti gaće u javnosti. Svako ima pravo da te ismeje i popljuje. Dakle, mi smo gaće skinuli i zbirka je zaživela svoj život. U trenutku kad smo naše pisanije stavili na uvid javnosti, svojina nad delom prešla je u posed čitaoca i kritičara, kako priznatih, tako i samozvanih. Stisnuli smo zube i pregrmili ono loše i iskreno se obradovali svakoj pohvali.

Moj omiljeni junak Džek Sparou kad ga ukebaju Englezi lepo sasluša litaniju kako ima kompas koji ne pokazuje sever, pištolj bez naboja i zarđali mač, te je najkukavniji gusar za koga je komandant odreda ikada čuo. Međutim, on mrtav 'ladan odgovara: „Ali čuli ste za mene, zar ne?“

Tako i mi, svoj smo cilj postigli. Poenta svega je bila promocija, a cilj dopreti do što šireg čitalačkog kruga. Sa žanrovskom zbirkom priča, široj publici potpuno nepoznatih autora, zainteresovali smo neočekivano veliki broj ljudi da se posluži „Tortom“ i to na tržištu koje bije glas da se do besvesti čitaju isključivo reklamirani autori, više estradne ličnosti nego stvaraoci. Neafirmisani autor, ma koliko kvalitetan bio, nema mogućnost da mu knjiga dospe do velikog broja ljudi.

HC: Ima li još uvek neotkrivene građe za pisce?

SŠ: Ha, ha, ha, postoji tvrdnja da su sve priče već ispričane, samo treba naći način da se one ispričaju na drugi način. Dakle građa postoji, sve što treba učiniti je dekomponovati drevna zdanja i načiniti nove monumentalne spomenike.

HC: Imate li sličnih planova za sledeću godinu?

SŠ: U planu nam je plasiranje još jedne zbirke, one koju smo prvobitno pripremili pod nazivom V-zbirka, fantastika iz ravnice. Da li će to biti neka varijanta slična diverziji sa „Tortom“,  ili će proći kroz uobičajenu proceduru sa profi lektorom i urednikom i naći se ukoričena na polici sa cenom, manje je važno. Dokazali smo da je moguće napraviti književni događaj čak i kada se zaobiđu veliki izdavači. Moje lično mišljenje je da je jedino važno da nastavimo da pišemo, družimo se i dobro se osećamo zbog toga. Dobre volje za buduće projekte ne nedostaje.

Stranica antologije: www.facebook.com/NestoDiseUMojojTorti

Razgovor vodila: Tamara Lujak

INTERVJU SA GAGOM LEE

Autor: Andrea Baskin



Rock and roll sadašnjice je očito termin koji obuhvata sve manje i manje istinski muzički potkovane izvođače, pa i kritičare. Na sceni se pojavljuju kopije inostranih bendova i čini se da niko ne može ili ne želi više da bude originalan. Proteran iz klubova, rock and roll se ograničio na festivale. Mladi pretežno slušaju narodnjake, koji ih okupiraju kuda god se okrenuli, urlajući iz svih vrsta medija toliko da moraš da se praviš gluv da bi preživeo. Tekstovi koji vređaju inteligenciju svakog normalnog čoveka, plus iskrivljena slika estrade. Jedno je jasno – na muzičkoj sceni postoji problem.

Imala sam čast da o rock and roll-u sadašnjice i muzici generalno, razgovaram sa Gagom Lee, harizmatičnom predstavnicom Zrenjaniskog benda Hype! koji velikim zaletom ulazi na domaću r’n’r scenu, sa naporom rušeći stereotipe.

Reci mi, po tvom mišljenju, ima li nade za domaći rock and roll i šta bi trebalo da se desi po tom pitanju?

Ima nade! Nada poslednja umire! Treba da se promeni svest, da se ponovo iskopaju vrednosti koje su se vremenom uporno zakopavale, gotovo do njihovog potpunog nestanka. Svi pričamo o kulturi, a ona umire sve više i više.
Zadovoljavamo se nekim lokalnim nivoom, bendovi su sjajni ali kao da im fali autentičnost. Naravno čast izuzecima. Ovo ne govorim kao član jednog benda, ili kao muzičar, već kao slušaoc. Ja samo želim da se naježim, želim da razbijem nogom vrata, skočim pedeset metara u vis!!!
Sada bi neko pomislio ova žena je agresivna hahahaha, e to je ono što možda današnje generacije ne kapiraju najbolje.
Ne želim da generalizujem, ali ja se sećam one Akademije, onog KST-a, onih svirki i šutki, kada su punk, rock i metal imali smisla. Sada je sve to nekako drugačije, ali bojim se ne baš na bolje - narodnjaci se oblače kao pankeri, a pankeri kao dizelaši. Mislim da je tu stvar BUNTA koji više ne postoji, to je ono što fali - BUNT!
Kada kažem bunt, mislim na pravi bunt! Dobro, ja nisam bogzna kako matora da bih znala kako je to bilo 70-ih ali svakako sam rasla sa tim generacijama i znam i osećam kako je to bilo tada, jer krak tog vremena se protezao i za vreme mog sazrevanja u muzičkom smislu reči. Nekada se znalo - pevač mora da zna da peva, da izvineš jebe keve hahahaha, kao što je to uvek radio Cane, kao što su to uvek radili Džoni Štulić, Gile, Milan i ostala sjajna ekipa. I svi novi koji su nastajali su imali uzor, da kažem idole, ali ne u onom lošem smislu reči IDOL, već u onom konstruktivnom smislu, neka smernica, osećaj za to kako to treba da izgleda, neću da kažem zvuči, jer svako bi trebao da se trudi da bude drugačiji.
E, baš to, suština je da budeš drugačiji, a pritom da znaš da sa sobom nosiš veliku odgovornost, jer će to što stvaraš uticati na mnoge ljude, možda čak i generacije ako je to što stvaraš stvarno vredno pamćenja. E to je izazov svakog muzičara, stvoriti nešto što će se slušati godinama.
Svaka pesma npr. Partibrejkersa i Azre ima svoje mesto u vremenu. I dan danas se vratim nekoj pesmi koja baš u tom momentu opisuje moj celi život. Poštujem originalnost… npr. Idoli su najveći primer toga, sjajan bend, totalno drugačiji od svih. Tekstovi?! Ne pamtim kada sam poslednji put čula tako dobre tekstove. Pazi, možda i jesam... ali zna se da ni tekst bez dobre muzike ne znači ništa...znači ali ne ostaje dugo u uvu. Pa čoveče, Džoni je predviđao budućnost! Ja ga zovem Nostradamus Džoni! Hahahahaha!
Nažalost vidim i po sebi kako tonem, tonem daleko u neki ambis gde ništa nema smisla, pitam se stalno šta je to što me vuče dole i svaki put shvatim - nerazumevanje.
Kako da dam sve kada neko ne želi to da uzme? Ili čak da uopšte doživi?
Danas je sve nekako sigurno, to je taj nedostatak bunta. Sve je isuviše sigurno. Zato Iggy Pop to sebi nikada ne bi dozvolio. On… on je kralj, on vlada, sobom i drugima! Hahaha! On će dok sam živa izazivati u meni potrebu da skačem najviše što mogu koliko mi je dobro! Ok, preterujem… ali to je to! Želim to da čujem! Želim da vidim lika ili čak curu koja peva kao đavo i u kožnom brusu se maže uljem i poliva šljokicama hahahaha dok drugom rukom drži dupe u kožnim lonama!  Razumeš?!!! TO! ŽELIM TO!
TO znači BUNT, TO znači kada neko ima muda, to znači ROCK AND ROLL! A ne kvazi pevači koji falširaju do besvesti i mlate kosom na prazno da bi pokrili svoje ekstremne nedostatke. Podržavam svakoga, ali mislim da nekima uopšte nije mesto na sceni. Opet ponavljam, ja to kao slušaoc, ne kao muzičar. Jer znalo se, ne može svako biti pevač, muzičar, moraš to nekako opravdati i zaslužiti. A sa druge strane, drago mi je da sve više i više mladih ljudi želi da se bavi muzikom, ali im savetujem da se onda bave kako valja ili neka ostanu kući i sviraju po rođendanskim žurkama, jer ovako u moru svega ljudi su izgubili osećaj za ono što valja. Istina je! Samo što svi nekako to opravdavaju, tipa šta ova priča, nema pojma, bla, bla… istina boli ljudi moji! Boli!!!! To ćeš često primetiti… tipa, svira stvarno odličan bend, ono izuvaju i posle njih svira bend koji je ok ali baš i nije sjajan, ali publika podjednako reaguje i na ove i na one, i onda se pitaš, šta koji moj sada to treba da znači?! Hahahahahhahahaha! Ovde nešto nije uredu!!! Something’s fishy here! Hahahahahaha! E sada, nekada reaguju podjednako sa ushićenjem, a nekada ne reaguju uopšte, iako je bend super i energičan, ali ne vredi, to je to, nema tog neko poštovanja. Mora postojati selekcija, ali ona opravdana, ne grupisanje. Ja se sećam pre kada sam bila klinka, meni je bila čast da gledam/slušam neka imena ili manja imena, nebitno, jer znalo se, postojala je kultura, imali smo potrebu da podržimo te ljude, jer oni su tu zbog nas, ne mi zbog njih, oni nama sviraju, ne sebi. Znali smo to da cenimo. Sada je sve to nekako izvrnuto, ne zna se ko kog, da se ne izražavam vulgarno hahahahah, tako da je valjda i među ljudima preovladala ta neka nezainteresovanost, kao i sama situacija u našoj zemlji, sve se nekako reflektovalo.
Mada kao muzičar ja sam shvatila poentu i već odavno sam odlučila da se mnogo ne opterećujem svim tim stvarima i govorila sebi GURAJ NAPRED I NE OKREĆI SE!
Hahaha najviše volim one koji misle da je muzičarima lako, kada bi samo znali kako većina nas živi ne bi nikada u životu pomislili tako nešto! Hahahaha! Ne bi verovali koliko samo naših velikana misli isto ovako… ne bi verovali! Ali izgleda da i oni više nemaju kuda, jer danas nekako i kada se reč izgovori, kao da i nije. To je poenta - nema poente. Svi su danas rock novinari, kritičari, na kraju krajeva i muzičari. Svi imaju pravo. Ko im ga je dao da mi je znati? Želim lično da mu čestitam! Hahahaha! Ali pazi njima se i veruje na reč, e to mi je najbolje od svega. Šta kaže Žika to je istina! Hahahaha! U nedostatku medija koji bi se uopšte bavili rock and roll-om, izdvajaju se samo oni koji su bili ili ludi ili su verovali kao ja da nešto mora da se desi jer bi sve otišlo dođavola. Jedini koji to rade ispravno su ekipa is Gruvanja. Svaka njima čast!
A tek biti main stream u Srbiji, to je pojam! Pogotovo zato što ga realno ni nemamo. Zna se šta je main stream! Ali ajde da kažemo da ga ima, i da bi uopšte ušao u taj svet prvo treba da zaboraviš da si umetnik i postaneš manipulant, zato što ako nisi niko te neće ni pogledati a kamoli komunicirati sa tobom, sve se vrti oko toga da li se to nekome isplati ili ne i čak i ako mu se isplati, suština je da te zavrne tako da ti ne samo da stvaraš nešto od čega oni zarađuju, već ih i plaćaš za to što oni zarađuju. Zadnjih nekoliko godina, da kažem 4-5, možda i više, bendovi plaćaju sve - klub, obezbeđenje, tonskog tehničara, kreiraju event, štampaju i lepe plakate, naravno o svoj trošak sve jel, oni zovu ljude i ako niko ne dođe u klub, klub ne snosi nikakve posledice jer bože moj to nije njihov posao hahahahhaha! Kako samo nismo svi poludeli i rekli e sada vam niko više neće svirati!!!! Zatim kroz sve je provučena politika, znači u samom startu ti treba ogroman kapital da bi uopšte išta uradio od te svoje muzike koja ti se na kraju smuči posle svega onog navedenog hahahahahah… i onda ti to sve uradiš SAM, a oni te i dalje gledaju isto, identično, kao da si niko i ništa. I ti se svaki dan pitaš čemu sve ovo?! Hahahahaha!
A ljudi to ne znaju, pa misle to je TO, ne, to nije TO! TO je nešto sasvim drugačije. Ti koje ću nazvati TO su krv prolivali da bi bili ovde gde su sada, jer su se opirali sistemu i želeli da budu čisti pred Bogom, a ne deo te ljigave tvorevine.


Izdvajaš Iggy Pop-a od stranih izvođača, da li bi rekla da on ima najjači uticaj na tebe? Misliš li da je publika spremna za ženskog Iggy Pop-a?

Ja mislim da je ova publika trebala odavno imati jednog Iggy Pop-a. Svaka publika na ovom svetu mora imati jednog Iggy Pop-a!!! Da li je žensko ili muško to uopšte nije bitno. Imaš one koji se kao nešto tripuju da su to, ali im ipak fali ono istinsko koje se ne može odglumiti, to su sve uglavnom glumatanja. Naravno besmisleno je porediti Iggy-ja sa običnim smrtnicima, ali ipak i on je isto što i mi svi, običan čovek, samo što on zna tajnu morskih dubina!  Hahahaha!
Želim da vidim takvog lika ili ženu i istog momenta ću verno biti njegov/njen večni fan! A to da li je spremna publika ili nije... ako se taj neko pojavi... neće znati šta ih je snašlo, a ako i to iskuliraju, e onda ovde ne vredi više ništa pokušavati. Jer onda im definitivno trebaju bendovi sa strane (jer tuđe je uvek slađe ).
Ako mi svi moramo da palimo napolje da bi naš trud od 15 godina imao smisla, e onda da izvineš – FUCK IT! Pa ni EKV nisu prepoznali odmah, pet godina nisu hteli da im izdaju album, to stvarno ima samo kod nas! Hahahahahaha!

Ti si takođe i tekstopisac Hype!-a, zajedno sa gitaristom Pavletom Kirćanskim. Da li nešto ili neko ima direktan uticaj na vaše tekstove? Kako bi ih definisala?

Tako je, Pavle i ja smo tekstopisci. Neki tekstovi su nastali mnogo pre Hype!-a, a neki direktno na probi dok prvi taktovi kreću. To su emocije koje nastaju u momentu, neke pesme su čak i posvećene, ljudima ili vremenima kojih se rado ili nerado sećamo.
Hoću reći, ovaj album koji će uskoro izaći je mix pesama iz različitih perioda. Pesme koje nisu imale šansu tada da zažive, a i pesme koje su iz ovog perioda i opisuju naše sadašnje stanje, ajd da tako kažem! :) Zato i jeste nekako haotično, zastupljeni su različiti žanrovi.


Vaš bend pre svega deluje skladno, da li je teško kao jedina žena držati tri momka pod kontrolom?

Uh, to je najteži zadatak - biti jedina žena u bendu. Huh... zašto? Zato što si prvenstveno primoran da budeš muškarac, samim tim i keva, sestra, ćale, prijatelj i ponekad i neprijatelj! Totalni brainstorming! Hahahahaha!
Neki misle da su pevačice nešto najgore što možeš imati u bendu, i slažem se, tako je. Nisu, međutim, sve. Samo one tipične, a pod tipične žene mislim na one koje zbog svih ženskih kako da kažem "faza" stvaraju sukobe oko totalno iracionalnih stvari itd. Znači rok pevač ženskog pola mora da bude veoma jaka žena, koja u sebi ima sve ono već pre navedeno. I to je težak zadatak.

Često vas porede sa bendovima kao što su Guano Apes i Garbage, šta misliš o takvim vrstama poređenja?

Ja mislim da je to bullshit, ali u isto vreme kapiram zašto to ljudi rade. Realno svi se boje nečeg novog, to je opšte poznata stvar i uvek mi ljudi imamo tendenciju da poredimo stvari da bi se na neki način lakše opravdali ili oslonili. U smislu to je nešto što JA ZNAM, eto barem zato što me PODSEĆA NA NEŠTO! Naravno UVEK, ponavljam UVEK kažem čast izuzecima. Možda se izražavam malo nespretno i grubo, ali nikada ne omalovažavam, samo izjašnjavam svoj stav i naravno ne generalizujem, a da sada u svakoj rečenici moram da naglašavam to, e to je onda besmisleno i smarajuće! Očekujem od ljudi koji možda ovo čitaju skapiraju mene kao nekoga ko brine i želi samo najbolje, ne da bih ovde sada iz nekih ličnih razloga nemam pojma, lečila neke komplekse ili šta bi već neko mogao da pomisli. Gde sam stala...a da, konkretno ja Guano Apes cenim, ali nikada nisam volela takve vokale iskreno. Meni je to nekako too much, ili Skunk Anansie na primer. Guano Apes je možda čak i bliže nekom mom fazonu, ali kada bih vam ja rekla da u životu nisam "skidala" ženske vokale, vi mi verovatno ne bi verovali! J E sada to što neminovno zvučim kao žena, je zbog toga što to i jesam! Hahahaha!
Ipak se uvek trudim da što više zvučim kao frajer. Hahaha! Pitate se zašto? Nemam pojma, možda zato što bih želela da budem muško!? Ha ha! Da mogu ko čovek da se skinem do pojasa i rokam do jutra!  Hahahahaha!
Elem, Garbage je genijalan bend, koji sam imala prilike lično da upoznam, čak ostvarim jedno predivno prijateljstvo sa Duke Erickson-om, koji nikada vidiš nije rekao: “E, zvučiš kao Shirley!” Hahaha!
Prvo, tamo ljudi nisu toliko opterećeni kvalitetom zvuka na svirkama, JER JE TAMO UVEK SVE DOBRO, to se nekako podrazumeva, samo ovde kod nas dobiješ snimak sa svirke i ko da ga je moja baka snimala. Ha haaa! U fazonu pliz nemoj mi činiti medveđu uslugu! Hvala ti ali nemoj molim te! Hahahaha!
Zato su Hrvati uvek bili napredniji po pitanju toga. Njihovi live snimci su besprekorni. Naime, htedoh reći da je poređenje glupost, jer te udaljava od suštine benda. Ne znam za druge narode i narodnosti, ali ovde kao da ne žele da budeš poseban i drugačiji, jer čim si možda takav, onda si kopija nečega, a neverovatno mi je to da slušaju sa ushićenjem neke bendove koji su čak ORIGINALNA kopija poznatih bendova i to im uopšte ne smeta, e to mi je fascinantno! Hahahahah!
Ovo opet govorim kao Gaga, ne kao muzičar. I to ću uvek govoriti i uvek sam i govorila. Ne stidim se svog mišljenja. Takođe ni u jednoj sekundi ne želim da reklamiram svoj bend, jer želim da nas prepozna možda samo jedan čovek, ali taj jedan će vredeti za njih million! To je suština pravog umetnika. Mi ne stremimo ka hahahaa imaginarnom main stream-u, niti nekoj "slavi". Kao prvo slava je ovde nemoguća. Slava je mnogo širi pojam. Uostalom ni jedan pravi umetnik ne želi slavu, želi priznanje i poštovanje. To je sve. Što bi rekao Džoni Štulić: "Ja bih samo da sviram i to je sve!" Svaki put to kažem jer to je to. A svim onim pacerima koji žele da nas bendove (muzičare) pljuju, sada pišem kao muzičar, mogu da poručim Canetove reči: "Ono što pokušavam sada, ti nećeš za ceo svoj život!"
Jer stati na binu nije mala stvar bejbe. Nije mala stvar. A praviti pesme, tek nije mala stvar. Zato se ja uvek divim svakome ko ima hrabrosti da stane na stage ispred nekoliko stotina ljudi i kaže samo: ZDRAVO! A kamoli da PEVA?!?!?
Pevanje, pa samo neka se neko ko ne peva (tj. nije pevač) stavi u tu situaciju, neka zamisli da izlazi na veeeeeeliku binu, sam je, jer ostatak benda je po četiri metara udaljen od njega i treba da peva. Pevanje je nešto najintimnije, pritom treba da da celog sebe, da izgubi pet kila od skakanja i dranja, da bi na kraju posle svega drhtao da li će ga drugi prihvatiti ili neće, da li je to što daje dobro ili nije. Odjednom sva snaga i svo samopouzdanje nestaje u trenutku, čekajući taj aplauz, a tu si ne zato što si želeo biti tu, već te nekako život naterao. Mene jeste. Nisam nikada želela da budem pevač, htela sam da sviram…i sviram, od svega po malo…da nahranim dušu… ali eto život me uvek terao na kraju da pevam, uvek nekako fali pevač! Hahahaha!

  Za kraj, imaš li neku poruku za mlade muzičare? Nešto što bi bilo preporučljivo da slušaju? Neko na koga bi bilo lepo da se ugledaju da bi se možda vratio BUNT?

Neka pogledaju film The School of Rock! Možda im Jack Black objasni!  Hahahahahah! Šalim se naravno! Ali u filmu stvarno govori o stubovima rock and roll-a.
Znači kreće se od stubova rock and roll-a… sluša se sve, sem narodnjaka normalno, jer to je kao zaraza, jednom kada odsviraš/otpevaš njihov čuveni triler hahahah nema ti spasa. To ja pričam o svim onim PRAVIM ROKERIMA koji sviraju krš muziku po splavovima. Znači svirati što više i što bolje hahahaha…tako i slušati muziku što više i iz toga svega će se roditi nešto novo, svakako niko od nas nije izmislio toplu vodu, ali svako od nas je stvorio nešto što je samo njegovo. Hoću reći, ne treba se plašiti nove mjuze, a ni stare, sve se to mora proći, ono što ti prija upijaj, ono što ne prija odbaci…sasvim logično. A duh za istraživanje mora uvek i do kraja života biti prisutan.
Pink Floyd je i dalje misterija svima nama, oni su vanvremenski i naravno da će se desiti u procesu stvaranja da ti rif liči na nečiji, ili tekst, to su neminovnosti koje se dešavaju, od toga se ne može pobeći.
Eto ja slučajno podsećam ljude na pevačicu iz Guano Apes-a, a ja znam da tako ne mogu da pevam ni u ludilu, niti želim, skroz mi je drugi afinitet. Nekima ličim na Blondie, a znam da ne ličim uopšte, ali eto uvek će toga biti i dok se priča dobro je, pa makar priče bile i loše. Bitno je samo da se održe iznad toga svega i furaju svoju priču.
Bunt je ono što osetiš kada ti se naježi koža od tona koji si proizveo ili od neke reči koju si izgovorio i poželiš u tom momentu da skočiš na bubanj ili razbiješ gitaru o pod. To je bunt! Boriš se za pravdu, boriš se za bolja vremena, boriš se za buduće generacije a i sadašnje, boriš se za rock and roll, jer ti nisi samo svirač ili pevač, ti si borac, ti si rock and roll warrior!