уторак, 27. септембар 2016.

Mala galerija br.145









петак, 23. септембар 2016.

MEHANIKA ŽRTVENOG OBREDA



Tik, tak, tika taka,
k'o satara u mesara,
tik, tak, tika taka,
sat za satom, dan za danom.

Tik, tak, tika taka,
odvija se nemilice
tak, tak, taka taka,
zavrtanje zupčanika.

Tik, tak, tika taka,
Ne laži me srce moje
tak, klak, taka klak,
jednog dana sat će stati.

субота, 17. септембар 2016.

OPUS 64

 Leto je odmaklo i sparno je u šumama. Više ne zna ni gde se nalazi, ni kako je tu dospela. Trčala je, hodala, pa se zaustavljala osluškujući detonacije, a onda nastavljala sa bežanjem.
Već neko vreme šuma deluje neuznemireno. Oglašavaju se ptice, zuje insekti i kao da se ništa strašno nije dogodilo na ovom svetu. Najednom je žedna, stopala joj stadoše goreti i postade svesna da joj je kajiš futrole sa violinom odrao rame. Strovalila se u travu i počela ridati. Nema ih više! Nema mame, nema tate. Ostali su pod prevrnutom prikolicom dole na drumu. Slike joj se stadoše ređati pred očima; Trka kroz selo, panika, prašina, truckanje, eksplozije, krv, vrištanje, „ Bežite”... „Dolaze” ... „Pucaju” ... Vatra, vatra, vatra...
Otvara oči i postaje svesna da je usnila nasred proplanka. Razaznaje da je kasno popodne. Tuga joj steže grudi i nekako zna da odavde nikad neće otići. Oči joj stadoše bluditi po okolišu. Ne zna gde je, gladna je, žedna je...
Za tri dana je takmičenje mladih violinista u Nišu. Radovala se, nadala se. Suze se stadoše kotrljati niz obraze. Dohvata svoj instrument u ruke.
Prevukla je gudalom, pa zategla treću žicu, opustila prvu... Štima... Glisando... Molska skala... „La Campanella”.

Više ga je osetila nego primetila. Delikatno obličje, tela nalik ljudskom, ali drugačije raspoređenih mišica, kao da je krenulo iz njenih misli, pa se prelilo u stvarnost, izranjajući pravo pred nju. Bilo je odeveno u nešto nalik alufoliji i sa ogromne, kruški nalik glave pronicljivo su je izučavale ogromne oči bez beonjača. Najviše podsećalo na dete u vrlo ranom uzrastu, ali izvitopereno na neki neprirodni način... I zeleno... Koža tog stvorenja je bila sumanuto zelena, kao u guštera koje bi leti lovila po kamenjarima. Gudalo zastade na žicama i Paganini zamuknu. Ispustila je jedno slabašno „A?”, usne joj se rastvoriše i stade buljiti u došljaka.
- Nastavi - reče stvorenje, ali glasa nije bilo. Reči kao da su dolazile iz njene glave. - Hoću da čujem ponovo te zvuke.
Nije nastavila. To pred njom je neko vreme strpljivo čekalo, a onda je pružilo, nazovimo to rukom, prema njoj.
- Mogu li da probam?- iako nije definisao svoj zahtev, ona mu pruži violinu.
- Predložio bih ti malu opkladu.- odjeknu glas u mislima - Siguran sam da mogu bolje od tebe izvući iz ove spravice ono što nazivaš muzikom.
Koliko god bila sluđena, ovo je ipak bilo previše. Kako se samo usuđuje! Oči joj bljesnuše prkosno, pa odvrati:
- MOLIM? I šta dobijam ako pobedim?- prasnu ne očekujući odgovor.
- Ono što najviše želiš, šta god to bilo u trenutku kad me pobediš.
- Otkud znaš šta želim?- sumnjičavo će ona.
- Jednostavno znam.- bespogovorno odvrati prikaza.
- A šta TI dobijaš ako me pobediš?- zatreptala je.
- Poći ćeš sa nama tamo gde nema krvi i ubijanja. Dopašće ti se.- reče, pa posle kraće pauze upita: - Dogovoreno?
Klimnula je glavom i ono poče da svira. Ali kako! Nikad u životu nije čula takvu virtuoznost i nikad „La Campanella” nije tačnije odsvirana! Šake stvorenja podsećale su na njene, ali kao da su kosti u njima imale drugačiju geometriju i delovalo je kao da su ugođene prema violini. Kao hipnotisana je posmatrala neljudske prste kako lete preko žica, da bi najednom primetila neobičan pokret domalog prsta, potpuno neuobičajen kod violinista. Pokret nije imao nijednu drugu svrhu do da pruži oslonac malom prstu i niko ga nije koristio... Niko... Izuzev NJE! Ovo, štagod to bilo, imitiralo je NJENE pokrete. Usavršeni, ubrzani, ali definitivno njeni. Počela je pažljivije da osluškuje. To je bila samo tehnika, jezivo dobra tehnika, ali bez šumova, bez varijacija, bez osećaja. Njegovo sviranje je bilo stvar refleksa, a ne proizvod strasti.
Onda joj je pružio violinu. Dok ju je oklevajući primala mozak joj je radio trista na sat. Mora postojati način...
Prihvatila je instrument bradom i prevukla gudalom stvarajući dvozvuk. Povukla je prvi detaše Mendelsonovog violinskog koncerta u E molu. Sve sigurnija u sebe izvodila je flažolete i vibracije žica zaplakaše s njom. Nečiste legato tonove smenjivali su oštri spikato potezi i činilo se kao da je priroda zamukla. Svirala je sve smelije i sve jače... Do poslednjeg tona.
Pružila je violinu protivniku i on zaškripa u prvom potezu poput snimka na istegnutoj magnetofonskoj traci. Nečisti akordi su ga zbunjivali. Bili su suviše ljudski za njegov nepripremljeni um. Ni najsavršeniji fotoaparat ne može preneti sve nijanse zalazećeg sunca sa Matizovog platna.
Dotukla ga je Paganinijevim Kaprisom broj 24.
- Izgleda da si pobedila - reče ono i pogleda u nebo - A i mi kasnimo. Matični brod je već odmakao.- u ruci mu se najednom našlo nešto poput pauka i naglim joj pokretom to pritisnu iza uveta, na šta je stade svladavati san. Kao kroz izmaglicu je posmatrala kako se ono udaljava i poslednjim pogledom obuhvati nešto poput svetlucave činije kako se u moru vatre uzdiže u nebesa spaljujući šumu.





Škripa i zveket. Otvara oči i susreće brižni mamin pogled. Zatreptala je, poskočila, zagrlila, poljubila... Mama se stade braniti.
- Ded... Sve će biti u redu... Stigli smo. - smeška se, a iza nje izviruje tatino lice.
- Dobro jutro viokinistkinjo! - kaže, pa skida kofere sa polica nad sedištima. Izlaze iz kupea, pa se guraju uzanim hodnikom voza. Potom su na peronu i pogled joj pada na tablu „NIŠ“, dok Teta Ruža, napirtlana i uplakana naglo izranja iz gomile, grabi je u zagrljaj i bali po njoj. Raduje joj se valjda.
Mama i tata prilaze vukući gomilu kofera... Stanični sat pokazuje 09.00, 05.08.1995... Nešto s tim datumom nije u redu. Kad su bežali bio je osmi avgust. Jesu li ikada bežali? Do nje nejasno pristižu zvuci s nekog uključenog radija... Knin... Izbeglice... Oluja...
Najednom zna šta se desilo. Hvata se iza uveta i spravica je tamo. Otrže, baca na beton, drobi u milion komadića... Ništa se ne menja... Mama i tata su živi, prekosutra je takmičenje mladih talenata, teta Ruža je debela i srdačna kao i uvek...

Pobedila je, pomišlja, dok radio menja program i govori o tome kako Halejeva Kometa upravo napušta sunčev sistem.

  

понедељак, 12. септембар 2016.

REZULTATI III MEĐUNARODNOG KONKURSA „VEČITI NESMIRAJNIK „


Budući da je na konkurs stiglo puno kvalitetnih radova , žiri je imao veoma težak zadatak. Iz tog razloga je i odlučio da na nesvakidašnji način iskaže svoje zadovoljstvo, a da se ne ogreši o nekog učesnika konkursa, pa je zato i dodeljivao po nekoliko prvih, drugih i trećih nagrada i po više pohvala, jer je nekolicina pristiglih radova bila prilično ujednačenog kvaliteta, pa je smatrao da je to jedino i najbolje rešenje. Nadamo se da će nam svi ostati verni i do
godine, a da ćemo svojim nepristrasnim i stručnim ocenama privući i mnogo novih učesnika. Kvalitet poezije i proze je jedino merilo na pesničkom festivalu Večiti nesmirajnik. Van zbornika je ostalo i dosta dobrih pesama, ali u zbornik su mogle ući samo najbolje. Želimo da ovaj festival bude motivacija da i dalje pišete i da i dalje šaljete svoje radove na naš konkurs i dogodine, a uz sve to budete sigurni da će pravi kvalitet biti prepoznat i istaknut.

Književni klub Mala ptica

ESEJI POSVEĆENI MOMI DIMIĆU
Prva nagrada: Ljiljana Pantelić-Novaković Genius loci
Druga nagrada: Slavica Panzalović-Mastikosa Čovek sa vetrom u leđima

POEZIJA

NAGRAĐENE PESME
Prva nagrada Majo Danilović , Beograd , Provincijalka
Prva nagrada Dragan Marković, Krupanj, Prozor
Druga nagrada Ilinka Vuković, Beograd, Plavi anđeo
Treća nagrada Katarina Kukuruzović, Beograd, Pred svitanje

SPECIJALNA NAGRADA ZA LEPOTU POEZIJE:
Jelena Jevđenić-Ivica Trajković, Banjaluka-Bujanovac, Živi ples
Miroslav Pavlović, Krnjevo, Košava

POHVALjENE PESME
Goran Vitić, Beograd, Večiti nesmirajnik
Slavica Turinski-Lazić, Osijek-Hrvatska, Jesen u Bavarskoj
Nikolina Đorđević, Pančevo, Petak veče/drugi ples
Balša Rajčević, Beograd, Lice i naličje
Slaviša Krstić, Smederevska palanka, Kao što vatra….
Milica Mima Dmitrović, Čačak, Pesmi u sretanje


ODABRANE PESME
Jelena Jevđenić-Ivica Trajković, Banjaluka-Bujanovac, Pjesma buntovne djece
Zorica Paunović, Beograd, Trampa
Sandra Balić Radić, Vlajkovac, Ne dam
Nada Petrović, Kragujevac, Da se probudimo
Vladan Ristić, Kruševac, Teatar snova
Kaja Pančić-Milenković, Pirot, Božji crteži
Nikolina Đorđević, Pančevo, Tražim blagorazumevanje za trgovca
Dragana Šalipurević, Vlasenica-R.Srpska, Vetru,
Mirjana Štefanicki-Antonić, Novi Sad, Kao pticu u nebo
Slobodan Đekić, Vršac, Na zvezdari
Gradimir Obradović, Jagodina, I cvet na kamenu da budeš
Dušan Strugarević, Blace, Zov divljine
Biljana Grošin, Melenci,Moma Dimić u Hilandaru
Biserka Gajić, Kolare-Jagodina, Epilog predstave
Stevan Šarčević, Subotica, Legenda
Branislav Vuković, Berane-Crna Gora, Pored rijeke
Životije Popović-Pop, Skorica, Ponos
Franko Stipković, Zagreb-Hrvatska, Šetnja obalom
Jovica Stanimorović, Niš, Snevač
Aleksandar Arsenijević, Beograd, Pohvala olucima
Vera Pavlović, Beograd, Za S.
Mirjana Popov, Beograd, Sreća
Mirjana Danilović, Beograd, Gatanje
Jagoda Nikačević, Beograd, Rogovi među kril (c)ima
Ratka Marković Marjanović, Beograd, Idi
Ljubomir Vujović, Beograd, Prolazi svet

PESNIČKA NADAHNUĆA
Slađana Popović-Mandžukić, Skorica, Opsena
Dragana Šalipurević, Vlasenica – R.Srpska, Ne verujem da više nisam tvoja
Slađana Obradović, Niš,Portret
Milorad Obrenović, Rogatica-R.Srpska, Da mi strujiš skitničkim venama
Dragica Beka Savić, Bačka Palanka, Kad se život zajeseni
Dragica Obradović, Jagodina, Noćnik
Milica Mirić, Bečej, U neko bakarno predvečerje
David Štefan, Novi Sad, 24
Ivan Gaćina, Zadar-Hrvatska, Pjesma mrtvog pjesnika
Slavica Turinski-Lazić, Osijek-Hrvatska, Ptica iz zlatnih kaveza
Zorica Paunović, Beograd, Kad se zvona ispod vode oslobode
Ilja Mišurević, Barajevo, Ljubavna pesma,
Srđan Bajić, Beograd, Plavi atos
Nela Ranđelović, Niš, Gledam u daljine,
Aleksandra Stojanović, Smederevo, Čemer.
Marica Radić Vidić, Adaševci-Šid, Preokret
Radojka Milošević, Beograd, Ukrašavanje pesme
Mirjana Krbačević, Beograd, Magla
Biljana Tasić, Beograd, Klatno
Jovan Bundalo, Beograd, Posadiću cveće u stihove svoje
Aleksandra Saška Erdeg, Subotica, Tačka vremena
Borisav Bora Blagojević, Ćuprija, Ušla si tiho
Jasmina Malešević, Beograd, Pesnički smisao
Zoran Nikolić, Niš, Život
Ljiljana Rim Živković, Beograd, Tramvaj za nebo
Grozdana Crepajac, Starčevo-Pančevo, Igra
Dušan Mijajlović-Adski, Niš, Ćutek
Mirjana Kiževski, Kać, Nekad i sad
Irena Miletić, Paraćin, Ljubljeni
Sanja Radulović, Doboj-BiH, Natalna karta bijele zastave
Milan Drašković, Beograd, Nevrena pesma,
Milivoj Mirić, Bečej, Neka te obala čuva,
Ljiljana Popović, Knjaževac, Misao u besmiraju želje,
Milko Stojković, Smederevska palanka, Melem pesma,
Aleksandar Milošević, Švedska, Odsjaj kamena
Ani Stajkova Ivanova, Bugarska, Božanstvena magija
Denisa Kondić, Beograd, Bosonoga,
Dragana Jovanović,Beograd, Čekanje
Jasmina Đuza, Beograd, Ljubomora
Slobodan Pupovac, Zagreb, Četrdesetdevet i pol
Aleksandar Marić, Pančevo, Hoću
Milijana Jovanović, Niš, Čežnja i suze
Dragana Goste, Velika plana, Svoja sam reka
Dragana Đurković-Tošić, Čačak, Ispod ožiljaka
Marica Ferhatbegović, Živinice-BiH, Kiklopsko oko
Slađana Milijić, Sokobanja, Ime
Gordana Drakula, Lazarevac, Minimum od maksimuma
Nevenka Bošnjak, Beograd, Glad
Igor Mirić, Bečej, Ovo nije samo groblje
Marina Hrnjaz, Beograd, Sama sam
Ljiljana Pantelić-Novaković, Beograd, Nestaju reči
Slavica Panzalović-Mastikosa, Meljak, Budi
Nataša Radosavljević, Beograd, Ciganska krv
Gordana Vlajić, Pančevo, Pesnikinji
Radovan Sinđelić, Bogatić (Šabac), Čegarske kule oči,
Irena Sretić, Niš, Večeri u suton
Ljiljana Milosavljević, Smederevska palanka, Plava pesma
Smilja Arsić, Novi Sad, Večitom nesmirajniku
Zijad Pandur, Živinice-BiH, Groblja
Miloš Milojević, Nemačka, Oblutak
Irena Nevjestić, Koprivnica-Hrvatska, Pod starim krovovima
Jasna Bulić, Vodanj-Hrvatska, Sreća
Radmila Kovandžić, Smederevska palanka, Čitaocu


LEPOTA PRIPOVEDANjA

NAGRAĐENE PRIČE
Prva nagrada Nevenka Bošnjak-Čolić, Beograd, Lidija
Druga nagrada Zorica Paunović, Beograd, Dukat
Treća nagrada Mirjana Kiževski, Kać, Telegram

SPECIJALNA NAGRADA ZA LEPOTU PRIPOVEDANJA
Dragica Draga Grbić, Višegrad-R.Srpska, Nebo krov
Ljiljana Popović, Knjaževac, Hodajući zid

POHVALE
Aleksandar Arsenijević, Beograd, Umrlica
Mirjana Milošević, Kragujevac, Analfabeta
Milan Drašković, Beograd, U službi muza

ODABRANE PRIČE
Rusija Marinković, Beograd, Produži
Nada Petrović, Kragujevac, Reči u čvor zavezane
Jagoda Nikačević, Beograd, Šake
Slobodan Ilić, Niš, Žute dunje
Vitomir Ćurčin, Zrenjanin, Idealan narod
Slavica Panzalović-Mastikosa, Meljak, Legalna tuga jedne ilegalke
Ilja Mišurović, Barajevo, Jedinstveni iskaz jednog fazana
Dragan Ristić, Niš, Život jednog kostura izložen stalnom napretku
Zoran Nikolić, Niš, Živ
Biljana Grošin, Melenci, Sećanje na Grčku
Jovanka Božić, Valjevo, Eksponat
Ljiljana Pantelić-Novaković, Beograd, U susret svitanju

NADAHNUTE PRIČE
Božidar Pešev, Beograd, Hrkanje maslačka
Jasmina Malešević, Beograd, Behar moje majke
Bratislav Petrović, Bela palanka, Opklada
Gordana Drakula, Lazarevac, Pet rečenica iz života Mije gatara
Milorad Bibin, Zrenjanin, Miris žutih dunja
Radovan Sinđelić, Bogatić, Odlazak
Goran Nedeljković, Resnik, Uspomene
Helena Himel, Ečka, Zajedno
Igor Braca Damnjanović, Draževac, Precizna mehanika
Ljiljana Rim Živković, Beograd, Srećni ljudi zatvorene pameti i zašivenih usta
Katarina Kukuruzović, Beograd, Sandžama
Branka Popović, Italija, Ruža
Stevan Šarčević, Subotica, Priča

NAGRAĐENI HAIKU STIHOVI
Prva nagrada: Ivan Gaćina, Zadar (Hrvatska)
Druga nagrada: Zorica Novaković, Beograd i Zoran Doderović, Novi Sad
Treća nagrada: Dragana Ćatić, Beograd

Specijalna nagrada za lepotu haikua: Franko Stipković, Zagreb i Ankica Nikolić, Aleksinac
Pohvale: Dušan Mijajlović Adski, Niš, Milka Stefanović, Beograd i Jagoda Nikačević, Beograd


NAGRAĐENI CIKLUSI HAIKU POEZIJE
Prva nagrada: Dušan Vidaković, Valjevo Iz pesrspektive Male ptice
Druga nagrada: Baja Saitović-Lukin, Beograd, Cigani na putu
Treća nagrada: Milan Drašković, Beograd, Gavran
Specijalna nagrada za lepotu haiku ciklusa:
Stojanka Milin,Zrenjanin, Život se toči
Pohvale: Slaviša Krstić, Smederevska Palanka i Gordana Drakula, Lazarevac,Puls reči





петак, 09. септембар 2016.

Prikaz zbirke priča "DOLAZAK TAME"


Autor: T2 (pseudonim)

Knjiga je odštampana na 236 stranica, u tiražu od 500 primeraka, a izdavač zbirke je Udruženje IK Nera iz Beograda.

Ono što na početku moram da istaknem, a što mi se kod Šarčevića jako sviđa je da su mu skoro sve priče smeštene na domaći teren, odnosno na naše prostore, bez obzira o kojoj se vremenskoj epohi radilo, i to je u startu veliki plus za njega od mene, jer mi je muka od amerikaniziranosti domaćih autora koji radnje svojih priča i romana smeštaju bez ikakve potrebe na američko tlo, iako su Ameriku videli samo na fotkama.

Stilski je zbirka Dolazak tame šarenolika, pa su neke od priča fantastične, neke su epsko-fantastične, neke su vampirske, neke su krimi-avanturističke, a ima misterije, mističnosti, horora i akcije, kao i poezije pretočene u priče jer Stevan Šarčević je i pesnik i fantastičar, dva u jednom.
Priče iz zbirke Dolazak tame sadrže istorijske, mitološke, religijske, lokalne i ruralne motive, a nabijene su mračnom i/ili morbidnom atmosferom sa puno brutalnosti, seksa, sadizma, perverzija i altokalcifilije.

Stevan Šarčević je kadkad rudimentaran u opisima, što je za očekivati od jednog pankera (pank muzika = par rifova, ali uglavnom zaraznih :)), ali je mnogo češće tako ubedljiv u opisivanju da bukvalno na svojoj koži možeš osetiti hladnoću, zimski severac ili šumski vetar; pred svojim očima videti maglovite noći i isparenja tla, nepreglednost i postojanost okeana, skučenost kupea i uzanost tajnog prolaza ili svu surovost bojnog polja ispunjenog osakaćenim leševima; te doživeti bespomoćnost žrtve prepuštene bestijalnosti svojih nemilosrdnih sadističkih tirana.

Još jedan plus autoru od mene ide zbog toga što su mu maltene sve priče oslobođene smutnji i smetnji modernih naučnih teorija (poput recimo one da će se napravljeno veštačko lišće koje proizvodi kiseonik odneti na planete bez atmosfere, da bi se njime pravila atmosfera, što bi pomoglo kolonizaciji tih planeta itditditd), a tamo gde se i spominju određeni naučni eksperimenti ili naučna dostignuća, poput priča Dažd, Dolazak tame, Baba Mara i Lepa Jelena, upravo je nauka ta koja, u kombinaciji sa određenim ljudskim faktorom, donosi i nanosi ljudima zlo i tragediju.

Zbirka Dolazak tame pisca Stevana Šarčevića je odlična zbirka, sa pričama koje se pamte i ostaju dugo u sećanju nakon čitanja, a rekao bih da se kvalitet priča još više podiže kako se zbirka primiče kraju.
Od zastupljenih priča iz zbirke Dolazak tame su mi se (po redosledu iz same knjige) najviše dopale: Vučja nevesta, Čuvar, Obale dunavske, Tamo kraj vode, podno vrbe, Neobični događaji u Gradištanskom manastiru, Kosovka devojka, Mračnije od mraka, Zidovi, Zauvek mlad, Vilinska krv, Doba Sabljozuba, Dolazak tame, Baba Mara, Lepa Jelena, Ponoćna zvona, Lejla, kao i novela: Poslednja Lunova avantura.



1. Isto popodne, isti dan

Mračna i mistična priča o ukletoj i zabranjenoj ljubavi koja se ponavlja svake godine na praznik Vrbicu, tj. Lazarevu subotu, kada čergarski likantrop, u koga je zaljubljena jedna snaša, rastrže profitere i lihvare.


2. Srce Vatre

Epska fantastika puna ubijanja, lutanja, umiranja, mržnje, pljačke, prevare, straha, satiranja i hranjenja krvlju onih koji žude za artefaktom koji se zove Srce Vatre, jer ko se mača zbog Srca Vatre laća - taj zbog Srca Vatre i gine od mača.


3. Vučja nevesta

Dobra priča koja se odigrava sredinom 11. veka, i započinje opisom istorijskih previranja što se u to vreme dešavaju u Travuniji, u kojoj je smeštena radnja ove storije.
Glavni lik je udovac, lovac i usamljenik Vukota, koji nakon spasavanja devojke Danice doživi sa njom kratkotrajnu ljubav.
Međutim, Danica nestaje, godine prolaze, Vukotu sustiže starost, i tada doživljava potpuno neočekivanu metamorfozu nakon što ubije ogromnog vuka.
Tu priča prelazi u nordijsku mitologiju - pa se ispostavlja da je Vukota u stvari bog Loki, da je vuk koga on ubija - njegov sin, vuk Fernis, dok bi Danica, Vukotina/Lokijeva ljubav za jednu noć, predstavljala Angrbodu (mada ime Danica više odgovara boginji Freji), jednu od dve Lokijeve žene, majku vuka Fernisa, boginje Hele i zmije Jormugand (čime se objašnjavaju zmijsko srce i silne zmije oko Vukote).
Naravno da je time i Vukotin/Lokijev prezir prema hrišćanskom bogu dvostruko smisleniji jer Vukota ga prezire zato što je staroverac, a Loki zato što je nordijski bog.
Puno je simbolike u ovoj priči, renkarnacionih krugova od prošlih do modernih vremena, pa sve do konačnog Ragnaroka.


4. Čuvar

Poslednja bitka svetla i tame.
Sile uništenja protiv sila stvaranja.
Predatori uma protiv onih koji su predatorima predatori.
I čuvar, jedini preostali u galaksiji, koji upotrebljava svoju dušu kao ultimativno oružje.


5. Obale dunavske

Ovo je odlično ispripovedana priča demobilisanog rimskog plaćenika, u slobodno vreme lovca, koga svi putevi ne vode u Rim, već ga svi putevi vode u rašanske šume, što se prostiru oko Dunava, kojima se on neprestalno vraća, i u kojima na koncu spoznaje bes i kaznu boga Valesa, kao i i svu stravu progonjene lovine jer je silovao Valesovu ženu, boginju kobilu Šumsku majku Devanu i ubio njihovog ljubimca, kurjaka.


6. Tamo kraj vode, podno vrbe

Istorijska pozadina priče Tamo kraj vode, podno vrbe je sledeća: Ilirski tj. Srbski (jer Ilir je sinonim za Srbin*) ustanak protiv vlasti cara Oktavijana (samoproglašenog sina božijeg, još jednog lažnog mesije i vladara sveta), koji je trajao od 6. do 9. godine nove ere i koji se završio tako što je jedan od vođa ustanka Baton Bata Breučki bio potkupljen od strane Rimljana, pa kasnije pogubljen od strane drugog vođe ustanka Batona Bate Dezijatskog koji se, po slomu ustanka, i sam predao Rimljanima, i po zapisu rekao da su za ustanak krivi Rimljani, zato što su svoja stada na čuvanje poverili vukovima a ne pastirima.
Nakon istorijskog uvoda, Šarčević nam donosi i neispričanu priču o Bati Breučkom, koji u vihoru ratnih stradanja svog naroda kreće u potragu za izgubljenom devojčicom iz sela, i u močvari pronalazi zmijskog cara, demona voda i doživljava viziju da će vukovi biti umireni samo ako dobiju na dar cara, pa će taj čin spasiti narod sigurnog uništenja, te na taj način pisac opravdava izdaju Batona Bate Breučkog, jer zaista i ne mora da bude sve onako kako nam se čini da jeste.
Meni jako interesantan detalj u priči je da se nekoliko puta ponavlja motiv pokopavanja mrtvih Ilira/Srba ispod kućnih pragova, pa u vezi sa tim običajem moram da napomenem da kod Srba, kao i kod filistinskih sveštenika boga Dagona, postoji verovanje da ne valja stojati na kućnom odnosno hramovskom pragu.

*Da bih izbegao bilo kakve nepotrebne rasprave o ovoj tvrdnji, uputiću neverne tome i tomice, koji veruju u vatikanskim podrumima naštelovanom Porfirogenitu i zabludama koje su iz tog štelovanja proizašle, na samo nekoliko od stotine dostupnih i proverljivih istorijskih podataka:

- Grk Jovan Zonara, iz trećeg veka stare ere, državu Iliriju kralja Argona naziva Srbskom imperijom.
(Joanis Zonarae: Historica Annalum, Patrologiae, Migne, Paris 1864. T ,134, p 690 )
- Strabon, u prvom veku stare ere, pominje Srbe kao narod Ilirije od Jadranskog mora do Panonije.
- Plinije Stariji, 12. godine nove ere, tri godine nakon sloma Ilirskog tj. Srbskog ustanka, daje spisak regruta iz Ilirskih odnosno Srbskih plemena u kome se nalazi 27 plemena (Mezeji, Ditioni, Desniati, Neretvljani, Sartiri, Sarbeati, Glindići, Dukljani, Dindari, Dermastije, Cerani, Devrnje, Melčumani, Sikulote, Vardi, Daverci, Deretići, Likini, Stulpini, Burnice, Olbljani, Labeati, Senadi, Dende, Sašelji, Rudinjani i Grabljani), od kojih polovina postoji i dan danas.
- Dion Kasijus, iz drugog veka nove ere, pisac rimske istorije i upravnik Ilirije, u svom delu Dio `s Roman History (Tom II) cara Ilirije Argona naziva carem Srba, a njegove podanike naziva Srbima.
("Dio `s Roman History",Tom II.p.32,Wiliam Heinemann,London-The Macmillan,New York,1914)
- Ime Ilir je bilo sinonim za Srbe sve do početka 20. veka, pa je tako na Bečkom dvoru, Srbska kancelarija, sve do početka prvog svetskog rata, nazivana Ilirskom kancelarijom.


7. Neobični događaji u Gradištanskom manastiru

Odlična misterijska priča u kojoj se dešava sudar ostataka jeretičke crkve bosanske sa rimokatolicima, i kao takva ima istorijsku, kao i religijsku pozadinu koja kaže da su krstjani Bosne imali veće simpatije ka Turcima nego katolicima, prema kojima su osećali prezir, što je apsolutno tačno i što se može videti i na istorijskom primeru kada kneginja Milica, nakon bitke na Kosovu 1389. godine, sklapa savez sa sultanom Bajazitom, a ne sa rimokatoličkim vladarima.
Radnja priče pomalo podseća na roman Ime ruže Umberta Eka, ali za razliku od Ekovog romana u kome je junak simpatični, mudri i snalažljivi franjevac Vilijam od Baskervila, kod Šarčevića su pripadnici franjevačkog reda žrtve osvete koja se u samostanu u Gradiški sprovodi brutalnim ubistvima male braće.
Likvidacije franjevačkih redovnika su izvedene na različite zverske načine: rasporivanjem stomaka, davljenjem izvađenim crevima, mrskanjem lobanje velikim zidnim drvenim krstom, spaljivanjem na lomači, a uz svako ubistvo ide određena poruka, od one napisane krvlju žrtve do najupečatljivije, povezane sa dvojicom franjevačkih krvnika, Ciprijanom i Marinom, prvim inkvizitorima nad krstjanima crkve bosanske, koje je 1291. godine u Bosnu poslao papa Nikola Četvrti.
Autor je mislio bukvalno na sve, pa je "negativca" i fizički izdvojio iz gomile franjevačkih zadriglih krmaka, a uz to su obrti na kraju priče apsolutno na nivou kvaliteta priče, što znači - odlični.


8. Kosovka devojka

Jedna od najboljih mračnih i morbidnih domaćih kraćih priča, u kojoj se na svo krvavilište Kosova polja, po kome leži nepregledno mnoštvo leševa i ranjenika nakon Kosovske bitke, spušta senka jedne potpuno drugačije Kosovke devojke od one koje smo imali prilike da upoznamo u epskoj narodnoj pesmi.
Priča Kosovka devojka na svom početku, preko motiva veridbe, prati istoimenu epsku pesmu kosovskog ciklusa, zatim se nastavlja motivom junaštva i herojske pogibije, ali je sam kraj priče potpuno šokantan, zato što se ispostavlja da Kosovka devojka nije nikakva verna ljuba koja, u potrazi za svojim verenikom Toplicom Milanom, pomaže teško ranjenim junacima umivajući ih vodom, pričešćujući ih vinom, zalažući ih hlebom i vidajući im rane, već putnica kroz vreme koja se bavi vađenjem i trgovinom unutrašnjim organima.
Sve pohvale Šarčeviću za priču Kosovka devojka, i zbog poigravanja sa kosovskim mitom opevanim kroz hiperbole u narodnoj pesmi, ali i zbog toga što je ova priča aktuelna kao podsetnik o vađenju i trgovini unutrašnjim organima Srba sa Kosova i Metohije.


9. Mračnije od mraka

Od samog početka pa skoro do samog kraja priča Mračnije od mraka je ispričana u starinskom maniru, kojim su izuzetno jezovito opisana dešavanja u selu koje kopni i odumire jer mu nešto zastrašujuće tamani žitelje.
Takav stil je obećavao odličnu vampirsku ili vukodlačku završnicu, ali se umesto toga na kraju dešava iznenađujući obrt koji nam prikazuje neku vrstu Alien vs. Predator finalnog obračuna, što potpuno preobražava priču i čini je uspešnim spojem ruralnog i modernog, dok pisca čitaocima predstavlja i kao krajnje nepredvidljivog.


10. Dažd

Dvojica zlosrećnih staroveraca, Vukota i Tiomil, kraj Morave pljačkaju napušteno i razoreno selo, postradalo ne od neprijatelja, već od smeća koje su ljudi budućnosti izbacili koristeći vremeplov.
Priča bi mogla poslužiti za povlačenje paralele između dalekih predaka koji su živeli u skladu okruženi prirodom, i njihovih dalekih potomaka koji žive u neskladu okruženi svakavim đubretom.
I u ovoj priči se iskazuju prezir i neverica prema hrišćanskom bogu, a takođe je spomenut i čuveni ritual proricanja koji je pomoću konja i kopalja izvodio Svetovidov sveštenik.


11. Osvajači

Epsko-fantastična priča o Urlihu Osvajaču, surovom vođi svog naroda koji živi na brodu, pustoši nastambine na kopnu i trguje robljem.
Psihološki profil Urliha Kasapina je dobro obrađen, pa verno ocrtava zašto od mirnog seljaka nastaje nemilostivi pljačkaš, i kako od običnog čoveka posvećenog porodici postaje nemilosrdni manijak.


12. Zidovi

Kvalitetna priča mračne fantastike, veoma morbidna i vrlo bizarna, prosto stvorena za epizodu iz Zone sumraka, gde psihonauti iz druge dimenzije, putem međudimenzionalnih prolaza koji se nalaze između zidova kuće, uvlače iz našeg sveta u svoj svet hipersenzitivnu devojčicu, koju u drugoj stvarnosti koriste kao cirkusku nakazu, dok je u našoj realnosti doktor leči od navodno raznoraznih poremećaja i tobože do tada neviđene vrste autizma, sve vreme šarlatanski nagađajući o kakvim bolestima se radi, i u potpunosti ignorišući pravo poreklo obeleženosti i rana koje se pojavljuju na devojčicinom telu.
Motiv međudimenzionalnih prolaza koji su smešteni između zidova kuće u kojoj živi devojčica dobija svoj pravi smisao onog trenutka kada se ispostavi da psihonauti iz druge dimenzije ne pripadaju čovečijoj rasi, već rasi inteligentnih džinovskih pacova, a dobro je poznata činjenica da su baš kućni zidovi jedno od mesta u našem svetu između kojih se kreću i obitavaju ove štetočine.
Takođe je pisac fino razradio otuđenost i nedostatak ljubavi kod devojčice, potpunu nemoć, dizanje ruku i predaju sudbini njene majke, kao i apsolutnu nestručnost i aroganciju njenog lekara.
Zbog svih ovih stvari koje sam istakao, mogu sa sigurnošću da kažem da priča Zidovi spada među Šarčevićeve najbolje napisane priče, i da dodam da, osim određene sličnosti u nazivu, ova priča nema veze sa Lavkraftovom pričom Pacovi u zidovima.


13. Kad gradova nestane

Psiho-paćenička ispovest, ispričana u februarskoj ledenoj noći svetog Trivuna od strane kafanskog alkosa, koji pije da bi zaboravio na svoju staru ljubav, da bi umirio svoju nečistu savest i da bi oprao svoje prljave ruke, za koje se u pančlajnu ispostavlja da su okrvavljene upravo krvlju njegove davne ljubavi.


14. Zauvek mlad

Odlična priča nadrealne fantastike o bageristi koji propadne u drevni lagum, u kome pronalazi polovinu prastare narukvice, nakon čega upoznaje ženu, caricu, vešticu, čiji se lik upravo nalazi na pronađenoj grivni iz laguma, a koja ga tokom burno provedene zajedničke noći zarazi sidom, što ga dovodi u stanje dugotrajne, bolne i raspadajuće telesne agonije, iz koje jedini izlaz vidi u samoubistvu, koje izvršava sečenjem vena, dok njegova krv kulja i natapa stari nakit.
Ali, tu nikako nije kraj, jer se bagerista nakon smrti nađe u mitološkom zelenom raju u kome se podmlađuje; no, raj za njega postaje pakao onog trenutka kada u njemu ugleda ženu, caricu, vešticu koja ga je zarazila, a svoju zlehudu sudbinu, koja će ovoga puta trajati večno, on saznaje u času kada se desi čin spajanja obe polovine magičnog artefakta, i onda kada narukvica postane celovita - na njoj je do detalja opisana njegova zla kob koju mu je namenila žena sa nadprirodnim moćima mračne boginje.


15. Vilinska krv

Prevarantkinja zvana Rada Kuja, vođena porivom za brzom i lakom zaradom, kuca na vrata ruralnog paorskog bračnog para, proizvođača vina nazvanog Vilinska krv, u želji da sazna i preproda informaciju o tajnom sastojku koji to legendarno vino čini mnogo boljom vinskom sortom od svih drugih.
Rada Kuja koristi sve svoje raspoložive ženske atribute, i bez obzira na to što se u početku čini da je bračni drug najslabija karika, a zatim da je bračna drugarica još slabija karika, paorski bračni par je posvećen isključivo očuvanju tajne kvaliteta svog vina.
Međutim, na njeno uporno insistiranje, bračni drugovi najzad pristanu da joj otkriju tajnu koju sakrivenu iza visokootpornih čeličnih vrata čuvaju u svom podrumu, samo što tajna vina zvanog Vilinska krv ima neuporedivo višu cenu od one koju je Rada Kuja bila spremna da im za njeno otkriće ponudi.


16. Doba Sabljozuba

Severnoamerička močvara, puna magle i isparenja, poprište je noćne potere koja sustiže crnca, osumnjičenog da je počinio straobalna ubistva.
U novonastaloj atmosferi linča dešava se iznenadno pojavljivanje izumrelih zveri iz praistorije, koje u borbi što usledi izmasakriraju crnčeve progonitelje, dok same postradaju od oštrice njegove mačete, a nakon što se prikažu prvi znaci svitanja zore - njihova mrtva zverska tela iščeznu iz našeg sveta.
Treba napomenuti da je priča Doba Sabljozuba ispričana od strane nepouzdanog pripovedača, tako da se posle čitanja javlja i ostaje nedoumica da li se Sabljozubi zaista materijalizuju ili je crnac taj koji, u svom sumanutom strahu i pod naletom adrenalina, iskasapi poteru na komade, ubeđen da ubija praistorijske zveri?
Još jedna napomena - priča Doba Sabljozuba je morala da bude smeštena na američki kontinent, jer su Severna i Južna Amerika bile postojbine ovih zveri.


17. Dolazak tame

Odlična mračna sf priča koja se dešava u vozu koji putuje u zaštićenu zonu, a u kome se, među šestoro putnika u skučenom kupeu, nalazi i zaraženi veteran iz rata ljudi protiv Noćnika, produkta naučnog eksperimenta koji ili proždiru ili inficiraju i preobražavaju ljude u bića slična sebi, pretvarajući na taj način svet u ratište.
Likovi koji se nalaze u kupeu su onakvi kakve smo imali prilike da viđamo u prenatrpanim vozovima koji su saobraćali na našim prugama tokom trajanja ničim izazvanih sankcija i tokom cele poslednje decenije prošlog veka, pa samim tim u njihovim odnosima ima komike, akcije, nasilja, strasti, lažne ljubavi i odricanja od iste, straha, požude, kolebanja...
Iz priče bih istakao i dobro urađene fleševe koji nam pokazuju sav lični i porodični gubitak koji je veteran pretrpeo, kao i sporedan tok kojim se opisuje odnos starosedelaca i Armije prema izbeglicama koji bekstvom spasavaju živu glavu pred armadom Noćnih lovaca, što je još jedan od načina na koji pisac podseća čitaoce na ratna dešavanja koja su se krajem prošlog milenijuma zbila u našoj zemlji i okruženju.
Dopunski plus priča Dolazak tame dobija zbog toga jer mi se jako dopadaju priče koje su smeštene u zatvorene, male, uske i telima ispunjene prostore, iz razloga što takav ambijent prilikom čitanja daje izvestan klaustrofobičan osećaj koji pojačava efekat same radnje, tako da ova priča ne bi bila efektna da je ispričana na bilo kom drugom mestu osim voznog kupea.


18. Baba Mara

Futuristička priča o pohlepnoj mladoj poslovnoj ženi, dovedenoj do bankrota i prosjačkog štapa, koja pada u ruke, na milost odnosno nemilost, svojoj matoroj komšinici, za koju niko nikada ne bi rekao da je sadistička mučiteljica koja svu sopstvenu ušteđevinu ulaže u svoju jedinu zadovoljštinu.


19. Lepa Jelena

Brago, pripadnik rase inteligentnih vukodlaka sa planete Likan, predstavlja jedinog preživelog od svoje vrste na kolonizovanoj planeti Sar Gorum, to jest Zemlji.
Osetivši da mu se kraj života neumitno bliži, Brago dobija poriv za produženjem sopstvene sorte, i odluči da se pari sa Kha-Norkom, odnosno pripadnicom ljudske rase, koja Likancima inače služi za ishranu, pa tako susreće prelepu studentkinju Jelenu...
Priča Lepa Jelena je odlična moderna sf verzija bajke o Crvenkapi i zlom vuku, u koju je pisac ubacio Stokholmski sindrom, opisujući kako odnos Braga i Jelene od robovskog postaje pun ljubavi, sa neizostavnim scenama seksa tri puta dnevno.
Lik vukodlaka Braga je jako interesantan, pa ako se zanemari činjenica da je reč o nekome ko se hrani homo sapiensima, njegovi stavovi deluju više ljudski od stavova mnogih modernih ljudi, dok je lik lepe Jelene prikazan na način koji potvrđuje onu Njegoševu da je ćud ženska-smešna rabota, zato što ona, bez obzira na svoju inteligenciju i fizičku savršenost, ispada jako povodljiva i nesavršena.
Takođe, Šarčević se u ovoj priči na zanimljiv način poigrao i za 180 stepeni izokrenuo mit o likantropiji, što bi značilo da likantropi uopšte nisu ljudi koji se preobražavaju u vukodlake, već su to inteligentni vukodlaci sa druge planete koji imaju sposobnost da na određeno vreme preuzmu i zadrže ljudski oblik, nakon čega se vraćaju u svoju izvornu likantropsku formu.
Što se tiče završetka priče Lepa Jelena - u njoj nema srećnog kraja, a pančlajn nam nagoveštava i novu stravu koja tek treba da dođe na ovaj svet...


20. Ponoćna zvona

Vrhunska vampirska priča koja se odvija na žurci što se organizuje povodom dočeka Nove godine u Zamku pored groblja, na kojoj mladi i naivni brucoš iz provincije, koji se nalazi na studijama u velegradu, postaje glavna igračka za zabavu i glavno posluženje za gozbu prisutnim zvanicama.
Od samog početka priče nas prati jeza izazvana ambijentom koji okružuje brucoša na putu do Zamka, a nakon što on pristigne na žurku - početna jeza, produbljena gnusnim opisom nameštaja (za koji će se ispostaviti da je načinjen od ljudske kože), počinje da se meša sa erotičnim opisom utegnutih i napucanih gošći sa novogodišnje zabave, pa tako izmešane jeza i erotičnost prave predigru koja eskalira u sadističko orgijanje nad nesrećnim brucošem, koje se okončava čoporativnim sisanjem njegove krvi, te naposletku izbacivanjem njegovih ostataka napolje sa žurke, među sve ostale robove koji su, poput njega, poslužili vlasteli iz Zamka samo za provod i hranu.
Prava je šteta što je priča Ponoćna zvona potpuno nepravedno i neopravdano zapostavljena i skrajnuta, iako predstavlja jednu od najbolje napisanih domaćih modernih urbanih vampirskih priča, u kojoj pisac zimsku novogodišnju atmosferu dovodi do usijanja, i u kojoj prizori iživljavanja nad žrtvom ostaju urezani u pamćenju godinama nakon čitanja.
Za nezaborav iz ove priče ostaje i lik pogubljenog brucoša koji, zbog zaslepljenosti erotizovano-glamuroznim dočekom Nove godine i zbog polaskanosti mišlju da se nalazi u visokom društvu, uopšte ne prepoznaje pravu prirodu svoje poznanice (koja ga je pozvala na žurku) i njenih dekadentnih prijateljica, pa se prepušta njihovoj bestijalnoj igri u kojoj tragično okončava.
Na kraju, vezano za priču Ponoćna zvona, mogu da dodam da je ta priča (uz priču Frekvencija koju je takođe napisao isti autor) najbolji i najkvalitetniji komad koji je ikad objavljen u svim elektronskim tematskim novogodišnjim Nešto diše u mojoj torti horor zbirkama.


21. Iza pansiona

Vampirsko-erotična priča koja govori kako se požuda i strast za ženskim štiklama pretvaraju u morsku vrelu letnju šemu koja muškarca, zajedno sa krvoločicom, odvodi ne samo u pansion, već i iza pansiona, pa i još dalje od toga.


22. Lejla

Krimi rad sa elementima horora, odnosno odlična priča u kojoj fatalna žena angažuje privatnog detektiva da pronađe primerak basnoslovno vrednog nakita.
Međutim, kako priča odmiče, tako se detektiv upliće u sve neverovatnije događaje sa istorijskom, pseudoistorijskom i okultnom pozadinom.
Sva ta dešavanja prate ubistva izvršena na svirepe i monstruozne načine kao što su dranje i kuvanje naživo, ali i brutalnosti poput nabijanja na kolac (nakon Andrića još neko da posegne za tom metodom), te drobljenja sopstvenih kolena i lomljenja sopstvenih kostiju udarcima čekićem, dok viševekovni sukob familija Bartuš i Cepeš biva okončan u sadomazohističkom pančlajn finalu preko leđa, to jest preko zadnjice, privatnog njuškala Radomira.
Priča Lejla je efektno razrađena i još efektnije vođena od početka do kraja, svi likovi u njoj su upečatljivi, iskorišćen je motiv urokljivih očiju koji je precizno doziran i upotrebljen tačno gde treba, opisan je memljiv i teskoban tajni prolaz koji vodi duboko ispod površine grada, a dodatni plus predstavlja pletenje u priču poslednjeg srbskog cara Jovana Nenada, čiji spomenik ponosito krasi Šarčevićev rodni grad Suboticu, u kojoj se i odigrava ova priča.


23. Poslednja Lunova avantura

Poslednja Lunova avantura je jedina novela u zbirci Dolazak tame; napisana je na 60 stranica i svojevremeno je osvojila treće mesto na konkursu koji je na temu o Lunu, kralju ponoći raspisalo sf društvo Terra.
Za veliku većinu generacije kojoj pripada Stevan Šarčević, kao i nešto mlađima i starijama od njega, kralj ponoći je predstavljao kult, tako da se pisac u ovoj noveli držao atmosfere iz originalnih Lunovih romana koje je pisao Mitar Milošević alias Frederik Ešton, pa je čitaocima isporučio jednu vrlo uzbudljivu, akcionu, krimi, avanturističku, napetu, kompleksnu, ali i žanrovski orijentisanu priču punu preokreta o Donaldu Sikertu, to jest Lunu, kralju ponoći.

U noveli Stevana Šarčevića je Lun, nakon trideset godina mirovanja, sada već mator, ali zajedno sa svojim starim prijateljima mornarom Semom (sada debelim i tromim), novinarom Arturom i svojom ljubavi Džejn (sa kojom je sada oženjen), kreće u poslednju avanturu, zbog koje po prvi put dolazi u naše krajeve, odnosno na Kosovo, jer su njegovi arhineprijatelji (šefovi podzemlja, zločinačka trojka, sindikat zločina, njegovi poočimi iliti ujaci kako ih je nekada nazivao) Braun, Majnard i Falkon opet u igri.
No, ako je Lun omatorio, Braun, Majnarad i Falkon bi morali da imaju blizu 90 godina, i morali bi da budu potpuno odrtaveli, međutim - oni to ipak nisu, i izgledaju skoro pa duplo mlađe nego što bi po svojim godinama trebalo da izgledaju. Zbog toga nastaje jedan od podzapleta ove priče, jer je očigledno da šefovi podzemlja svoje podmlađivanje duguju nekoj vrsti eliksira mladosti, za koji se kasnije otrkiva da se zove nosferatus, i da je u pitanju serum, pronalazak doktora Vilhelma Štrausa, koji reaguje samo u kombinaciji sa ispijanjem krvi direktno iz krvotoka nasmrt uplašene i seksualno uzbuđene žrtve...

Zločinačka trojka je, u ovoj priči, okružena različitim saveznicima, od kojih je najinteresantnije okultno i mračno Sestrinstvo, koje predvodi još jedna korisnica nosferatusa Gloria Ešton, nekadašnja sadistička prostitutka opsednuta okultizmom, koja se uzdigla do nivoa liderke mračnog kulta.
Sestrinstvo svake godine na Valpurgijsku noć, koja pada 30. aprila na 1. maj, izvodi bogohulni sadistički ritual, sa ciljem da potvrdi dejstvo nosferatusa.
Ono što bi čitalac koji se prvi put sreće sa Lunom trebalo da zna jeste činjenica da je u originalnom Miloševićevom/Eštonovom kralju ponoći bilo dosta seksa, dok Šarčević prati tu nit, ali seks menja sadizmom, nasilnom kružnom masturbacijom i sisanjem krvi, pa opis rituala u Poslednjoj Lunovoj avanturi predstavlja unapređenog Markiz de Sada i 120 dana Sodome, tako da prvi deo rituala, u kome je namera što više seksualno uzbuditi žensku žrtvu, vodi najstarija iz Sestrinstva, dok drugi deo rituala, sa ciljem da se žrtva što više ponizi, nasmrt uplaši i na kraju spali, predvodi Gloria Ešton.
U ritualu učestvuju i muškarci koji su naterani da se samozadovoljavaju, a ceo ritual posmatraju, sedeći na stolicama, vrlo važne osobe iz svetskog džet seta, sve sami korisnici seruma nosferatus, koji u krilima drže svako svoju odabranu žrtvu kojoj piju krv...

Kao što sam već spomenuo, Poslednja Lunova avantura je jako kompleksna priča, pa osim potrage za eliksirom mladosti tj. nosferatusom, sadrži još podzapleta, poput lokalnih sukoba između Južnjaka i Severnjaka (kako je Šarčević nazvao Šiptare i Srbe), zatim misterioznih dešavanja hotelu Iskušenje, kao i zbivanja u izbegličkom kampu, koji je pod nadzorom međunarodnih vojnih snaga, a iz koga se regrutuju seksualne robinje i robovi, tako da cela stvar dolazi do Pentagona, u kome se sukobljavaju dve suprotstavljene struje.
Takođe, u priči se pojavljuje vampir, koga pod ključem i pod svojom kontrolom drži sindikat zločina, a veoma bitnu ulogu igra i već pomenuti pronalazač seruma nosferatus doktor Štraus, koji je Lunu poznat i od ranije, kada je bio umešan u aferu u kojoj su mu, kao načelniku mentalne ustanove, dvadesetogodišnji pacijenti umirali od starosti.
Svi podzapleti vode u jednu jedinu tačku, u veliko akciono finale koje se odigrava u Valpurgijskoj noći, tokom opisanog rituala koje izvodi Sestrinstvo...

Lun, kralj ponoći koga potpisuje Stevan Šarčević svakako ne zaostaje za originalnim Lunom koji je pisao Mitar Milošević/Frederik Ešton, pa svako ko je voleo prvobitnog kralja ponoći, voleće i Šarčevićevu matoru drtinu od Donalda Sikerta alias Luna, a ko se prvi put sreće sa Lunom, verovatno će potražiti i originalne romane da bi saznao kako je kralj ponoći izgledao kad je bio u punoj snazi i kad se nalazio u cvetu mladosti.
Originalni Lun, kralj ponoći koga je pisao Milošević/ Ešton je bio i roman poznat po tome što je u tehnološkom smislu išao ispred svog vremena, pa je tadašnji kralj ponoći koristio vrlo napredne spravice, ali ni Šarčević u tom pravcu ne zaostaje i oprema svog Luna sa ometačem svih frekvencija i spravom koja daruje nevidljivost.
Što se tiče borbe prsa u prsa, Lun je majstor nekoliko borilačkih veština, međutim starost uzima danak, pa je dosta fizički slabiji nego ranije, ali se i dalje odlično služi hipnotičkom sugestijom.
U Poslednjoj Lunovoj avanturi je prisutno detaljisanje koje je krasilo originalne priče, pa čitalac stiče utisak da se kao posmatrač nalazi na licu mesta svih opisanih dešavanja.

Jedina zamerka koju imam u priči može biti ta što se na par mesta pominje da se u noći rituala, Valpurgijskoj noći 30. aprila na 1. maj, prinosi žrtva bogu Svarogu, što nikako ne može da bude tačno.
Naime, Valpurgijska noć je krađa i prerada slovenske mitologije (mada su Sloveni naziv koje se koristi u poslednjih odprilike 1000 godina /doduše i to je diskutabilno/, i izmišljeno je da bi njime zamenilo ime Srbi), kao što je i praznik Samhajn, koji pada u noći 31. oktobra na 1. novembar, takođe krađa i prerada iz naše mitologije.
Konkretno, 30. aprila na 1. maj je Valesova noć, kada su vrata Nava (podzemnog sveta) do prvih petlova, do cika zore, širom otvorena ka Javu (našem svetu), dok 31. oktobra na 1. novembar je takođe Valesova noć, ali i noć boginje Mare, i takođe su vrata Nava, do prvih petlova i cika zore, otvorena ka Javu.
Prema tome, nikakva žrtva se u noći 30. aprila na 1. maj ne može prinositi Svarogu već Valesu.
O prinošenju žrtve Svarogu, u noveli Poslednja Lunova avantura, konkretno govori samo sadistička veštica Gloria Ešton, pa se njeno pozivanje na žrtvovanje Svarogu može shvatiti i kao pogrešno tumačenje starih spisa.
Svaroga pominje i jedan od Severnjaka, i na osnovu njegove priče Lunova supruga Džejn dolazi do zaključka da se Svarogu prinosi žrtva, međutim i taj deo može da se pobije nesporazumom jer se Severnjak ne služi engleskim jezikom, a uz to - šta zna Džejn, omatorela i nagluva doktorka biologije o našoj mitologiji? :))
Obzirom da je pisac ostavio kraj otvorenim, jer su Braun, Majnard i Falkon, zajedno sa vampirom, pobegli od privođenja pravdi, a istoga dana 30. aprila sledeće godine Lun dobija hitan poziv na koji reaguje spremno za pokret i akciju, mogao bi Šarčević da napiše i nastavak ove priče u kome bi razjasnio kako ove detalje sa žrtvovanjem Valpurgijskoj odnosno Valesovoj noći, tako i sudbinu ujaka, vampira, Pentagona, pa i čitavog sveta, jer novi vek je po mračnjaštvu i zlu prevazišao sva Lunova i Semova očekivanja...