уторак, 14. август 2018.

Mala galerija br.187








уторак, 07. август 2018.

BIROS

  Beše sredina avgusta i asfalt se topio na popodnevnoj žezi. Uprkos tome, u hladu pod našim dudom bilo je prijatno. U stvari, to baš i nije bio dud, više kao neka gomila preterano izdžikljalih divljaka koje su pružale fini 'lad, ali ja sam zbog nečega tu gužvu zelenila nazivao dudom. Nije ni da je to mesto bilo naše, pošto smo se nalazili na komšijinom placu, ali smo ga privremeno okupirali jer je tamo bila najzgodnija pozicija za osmatranje izloženih knjiga pred dućanom.

  Biros je kao i obično firkao po svom notesu nešto o duhovnom razvoju, mada ni u to nisam bio potpuno siguran, samo sam tako razumeo te njegove pisanije. Kad god ne bi jurcao naokolo otkupljujući prašnjave knjige po kućnim bibliotekama, bavio se piskaranjem.
  Pitate me šta mislim o Birosu? Ne znam ni sam. Na prvi pogled delovao mi je sav nekako usporen, ali...
Ponekad sam išao s njime u te njegove nabavke. Ma to je hodalo k'o automat. Ostajalo mi je samo da sav zaduvan i zadihan jurcam za njim. Bio je neumoran.
     Dobar je Biros, ali ponekad...
  Ponekad je imao te provale adrenalina i tada je bio nemoguć. Znao je da pobesni u trenu, a ni ja nisam bio mnogo bolji. Zarežali bi jedno na drugo, ali tren potom kao da ničeg nije bilo. Takav je bio naš odnos. Pronašli smo nekakav krhki stepen međusobne tolerancije, što nikako nije mala stvar među dvojicom izrazitih namćora.
     Gde sam ono stao? E, da... Sedimo mi tako pred dućanom i mudrujemo...
  Šta? Zanima vas kako smo se upoznali? Eh... Tek je na to pitanje teško odgovoriti. Valjda preko trgovine knjigama? Da, da... Tako je to bilo, mada mi se činio poznatim od prvog trenutka kad sam ga ugledao.
  Biros je čergar. Putovao je od vašara do vašara sa tovarom knjiga, a ja sam tada još bio neka vrsta konformiste. Zamislio sam knjižaricu u koju će nagrnuti ljudi da piju kaficu i kupuju knjige. E, baš...
     Malko sam se zajeb'o.
  Nit' se pila kafa, niti su se kupovale knjige. Neko vreme sam živeo od ušteđevine, a onda je došlo vreme praznog frižidera. To je bio trenutak kad se Biros pojavio u mom životu.
Iskreno govoreći, nekoliko puta me je izvukao iz teških govana, pa ipak sam ga u to vreme mrzeo iz dna duše. Kupovao je budzašto gomile knjiga od mene.
     Zašto sam pristao?
           A šta sam drugo mogao? Bio sam dužan na sve strane.
  Međutim, vreme je prolazilo i učinilo je svoje. Na neki uvrnuti način smo postajali sve bliži i malo pomalo sam usvajao njegovu torbarsku filozofiju.
     Došao je dan kad smo počeli da delimo vašarsku tezgu, i to ne samo s njim.
  Svi knjižarski pacovi su me znali i gde god bi zafalio čovek za štand, pozivali su mene. Jebi ga, postao sam neka vrsta knjižarskog najamnika.
  Odatle pa do ideje o zajedničkom poslu sa Birosom nije mnogo trebalo. Eto tako smo se tog vrelog popodneva našli zajedno pred dućanom.
  Naravno, promet je bio nula. Ni pseto nije po toj žezi izlazilo...
     Osim tog tipa...
  Crno odelo skrojeno po meri, uglancane cipele, utegnuta kravata, ogledalo cvikeri. K'o da su ga skinuli s reklame za film.
  U prvi mah nisam ni shvatio koliko je to neprikladna odeća za četrdeset u hladu. Kad je zastao pred dućanom i mašio se mobilnog jedino sam razmišljao o tome koliko će nam para ta uštogljena fukara ostaviti.
  Cirkus je počeo idućeg trenutka. Najednom se u ruci pridošlice našao pištolj i dok sam ja skamenjeno piljio u njega tri su bljeska ispaljena u Birosa.
     'Oćeš vraga!
  Biros više nije bio tamo! Za oko neuhvatljivim skokom najednom se našao iza napadača i strahovitim udarcem noge ga je razoružao, ali ni onaj nije bio ništa sporiji. U trenu se okrenuo i dohvatiše se u klinč pa se stadoše besno valjati po prašini.
  Dotle je i u mene šok popustio i skočih da ih razdvojim, no, na meni nepoznat način, u ruci pridošlice našlo se nekakvo blistavo sečivo na milimetar od Birosovog grla. Ne pitajte ni kako ni zašto, ja jednostavno nisam mogao uraditi drugo. Bio je to čisti nagon.
  Nekako sam se našao pored njih. Dohvatio sam napadača za glavu i zakrenuo a da nisam shvatao ni odakle mi spretnosti niti snage za tako nešto. Puče pršljen i stranac se skljokao poput vreće.
  Biros ustade i poče dlanom stresati prašinu ne obraćajući pažnju ni na mene ni na pokojnika. To je bilo previše!
   „KO JE BRE OVAJ!!!“, dreknuh. Biros me zapanjeno pogleda.
  „Istrebljivač, naravno. A šta si ti mislio?“, odgovori savršeno mirno.
  „KAKAV ISTREBLJIVAČ?!“, nastavih da galamim, a onda Birosove oči bljesnuše razumevanjem.
  „Kapetane moj, pa ti si isključio memoriju“, reče pa dodade: Nemezis 849275, nebula 2.
  I to je bilo to. Šifra za aktiviranje je probudila sećanja i ona se se otvoriše, kao da ih nikad nisam ni gurnuo pod tepih. Najednom sam znao za očaj, vrištanje i psihotoksike i nanovo sam u abdomenu osetio mukle udarce skoncentrisane paljbe po jurišnom zvezdanom brodu. Ritmično ljuljuškanje ublaživača trzaja kao da se opet pokrenulo podamnom, baš kao nekada. Ponovo me je podilazila jeza od iščekivanja trenutka kada će me zajedno sa brodom neki precizno upućeni nuklearni projektil pretopiti u zvezdanu prašinu i kao da sam se ponovo nalazio u ljigavom krateru po iskrcavanju na neprijateljsko tle, dok svuda unaokolo divljaju tupi udarci snajpera i prasak artriljerije.
  I ponovo sam video Birosa gde se divljim trkom kroz laserske zrake što šaraju tamu ustremljuje na neprijatelja prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko njega.
     I ne samo to.
  Setio sam se i onoga zbog čega sam neutralisao memoriju. Svega onoga što smo uradili. Gomile creva i mesa po spaljenim gradovima, leševa po izmrcvarenom tlu i ponovo sam osetio kako je gacati po krvi nevinih i spiranje utrobe onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga.
     Sve za majčicu Zemlju!
  I setih se bega. Putovanja po švercerskim rutama i izbegavanja teranskih patrolnih krstarica.
     Sve sam ponovo znao.
  „Pukovniče!“, promucah shvativši da mi je memorija aktivirana „Šta ćemo sada?“
  „Za početak ćemo zatrpati lovca“, odvrati posle kraćeg razmišljanja.
  I tako nas dvojica zakopasmo istrebljivača pod našim dudom, koji niti je bio dud, niti je bio naš. A ni mi baš nismo bili ljudi.
  Podigoh pogled na islednika koji me je pažljivo posmatrao.
  „Ti znaš da se ratni androidi ni pod kojim uslovima ne mogu vratiti na Zemlju, nije li tako?
  „Znam“, odvratih tiho.
  „Pa zašto ste to ipak uradili?“, bio je uporan
  „Hteli smo da živimo kao ljudi“, rekoh mu istinu.
  „Ti znaš šta te čeka, zar ne?“, upita me ravnodušno i ja klimnuh glavom još ravnodušnije.
  „Još uvek mogu preinačiti odluku. Mogu te poslati natrag u legiju. Na Kairosu je izbila pobuna velikih razmera“, nagao se k meni i ja ga pogledah upitno Samo mi reci gde je Biros “, dovršio je misao.
  „Biros?“, nasmejah se- Biros je za nekim štandom sa knjigama. Zimbabve, Avganistan, Kalifornija... Negde...
     Negde daleko od vas.




недеља, 05. август 2018.

Marijan Falica - ČETIRI POGLAVLJA

U pripremi je novela Marijana Falice ČETIRI POGLAVLJA, koja će se pojaviti pod etiketom Argus Books&Magazinesu u ediciji Romani, novele, priče.

  Ovo neobično delo Marijana Falice u vidu svojevrsnog dnevnika podeljenog na četiri godišnja doba, priča je koja se čita u jednom dahu, brzog tempa i turobne atmosfere.
  Život mladih (pa i onih iz generacije u srednjem životnom dobu) na ovim prostorima, naročito posle ratova devedesetih, obojen je teškim pesimizmom, što u “ Četiri poglavlja” eskalira, kroz alkoholna isparenja i slobodno shvatanje ljubavi, u bezgranično ludilo besmisla i beznađa, oštro dovodeći u pitanje značenje sveta oko nas, pa i samu formu naracije.
  Po svim svojim karakteristikama (izuzev same završnice, ali o tom potom) po mnogo čemu ova storija gotovo da pripada takozvanoj bitničkoj književnosti koja se u Americi posle drugog svetskog rata svojim neumoljivo buntovničktm stavovima suprotstavljala standardnim vrednostima potrošačkoga društva, zastupajući nekonformizam, boemštinu i socijalno-kritičku književnost.
  Glavni lik je četrdesetogodišnji “pisac u pokušaju”, koji po sopstvenim rečima sebe ne smatra piscem, jer je previše len za tako nešto. Veruje da je negde objavljeno sve što je napisao, ali ga to samo još više rastužuje. Tugu utapa u alkoholu, besposličarenju i vezama isključivo oslonjenim na putenost i lišenim bilo koje vrste obaveze ili planova za budućnost. Radi se o svojevrsnom životu za trenutak, koji neodoljivo podseća na krilaticu: “Ne znam šta želim, ali želim to odmah”. Možemo ovo smatrati i svojevrsnim varanjem prolaznosti, pa i smrti same. Glavni junak se konstantno ubija ogromnim količinama alkohola, pa se njegov duh i njegova ljudskost sve više umrtvljuju. Kad smrt zaista bude došla po njega, baš i neće imati bog zna šta da mu oduzme.
  Ako malo pažljivije osmotrimo delo, možemo primetiti da je na njega veći uticaj imao Charles Bukowski (koga autor bez ustručavanja pominje na više mesta) nego, recimo, Jack Kerouac, pa možemo ovu knjigu posmatrati i kao svojevrsni omaž velikom pesniku. Mada Bukowski nikada nije pripadao bitničkom pokretu, po boemštini, izbacivanju standardne narativne strukture, odbacivanju materijalizma i zalaganju za seksualni liberalizam, pripada istoj toj buntovničkoj struji.
  Prva dva poglavlja “Jesen” i “Zima” su napisane upravo u ovom ključu. Glavni junak je neprestano isuviše pijan i deprimiran da bi imao ijednu jasnu želju ili misao. Tek ga u jednom trenutku iz umrtvljenosti trza nestanak Hane, njegove bivše devojke, tokom nekog spelološkog istraživanja po visokom gorju Zavižana, da bi on krenuo u beznadežnu potragu za njom. Uzalud, alkohol i ludilo ga i duž tog putovanja neumorno prate.
  Potom stiže “Proleće”, poglavlje koje donekle podseća na heroinski trip ili na smrt samu. Popijeni alkohol tokom prva dva poglavlja najzad uzima svoj danak, pa naš dični junak dospeva u bolnicu gde se njegova sveukupna egzistencija pretvara isključivo u halucinacije i snoviđenja.
  Tu najpre susreće svoju bivšu dragu, mada je zbog smušenosti njegovih misli potpuno nejasno da li naš valjani pisac razgovor sa Hanom zaista vodi ili to uobražava, da bi potom pomalo zbunjeno porazgovarao lično sa Layne Staley-em, pokojnim pevačem omiljene mu rok grupe “Alice in Chains”...
  Međutim sve vreme storije on ne nalazi odgovore na svoja neprestano ponavljajuća pitanja, kao da se sve svelo na jednostavno postojanje... Ili iščekivanje nečega?
  A onda dolazi “Leto” i sa letom potpuni antiklimaks svemu izrečenom do tada, pa i oslanjanju atmosfere na čika Bukowskog.
  Naš dični junak susreće devojku sa chat-a, iznenada se zaljubljuje preko ušiju i u toj novopronađenoj ljubavi nanovo oživljava, oporavljajući se i telesno i duševno, citirajući pri tome svoju omiljenu pesmu: “You have to die a few times before you can really live”
  Potpuno neočekivano i za našeg junaka i za čitaoce.
  Pa ipak, dok ptičice cvrkuću i leptirići letuckaju od cveta do cveta, ja nikako ne mogu da se otmem jednoj užasnoj pomisli:
                     You have to die a FEW times?!
                                                                                 Dođavola!
                     Posle svakog LETA dolazi JESEN!



недеља, 29. јул 2018.

CRNILO I TMINA

Krik do neba - Šejtanove senke




  Sudeći po vizionarskom pisanju, stilu i ritmu Stevanovog pisanja i njegove vizije naše sutrašnjice, ovo bi se moglo svrstati u antologijski roman moderne distopijske književnosti, pravim nastavkom Orvelove '84.
  Ne postoje tu, u tom svijetu pozitivna ni negativna strana, pozitivci i negativci, svi su oni u tom vrtlogu sivila i tmine. Čak je i glavni lik razulareni i vulgarni pokvarenjak, konformista režima, špijun i potkazivač.
  Djelo koje diše nekim svojim ritmom, ima se osjećaj kao da su svi likovi karikature samog sebe.

  Vehabizam urla i riče nad bolnim ranama svojih žrtava. Urla od zadovoljstva, onog iskonskog demonskog, morbidnog, zvijerskog, zločinačkog i krvožednog.
  Ovo izuzetno djelo je katarza, stanja savremene politike, predviðajući zgarišta, Sodomu i Gomoru napisana iz objektivnog ugla nepristrasnog posmatrača.
  Nada se na kraju, usprkos svemu, ipak ukazuje. Ali da li je odveć kasno? Ne bih rekao. Ovo djelo drsko i bez milosti strgava maske demonima i lažnim mesijama, prikazujući ih u svom pravom svijetlu. Djelo ne ostavlja nikakvih nedoumica. Izvjesni šovinizam koji se ispočetka provlači kroz djelo, nije baš to kako ga pisac predstavlja i opisuje, stavljaući se u prvo lice jednine. Teško je, naime, razabrati prave bisere od lažnih u tmini i dimu groznih vatri. Demoni su tu, vladaju nama na najpodmukliji, najsuroviji, naj licemijerniji način i valja se pobrinuti za to.
  Svakako, jedno od Stevanovih boljih djela.
  Visoko preporučujem ovo raskrinkavanje neofašizma u svim oblicima i na kraju ne mogu se oteti utisku krajnjeg dobročinstva pisca, koji nas vuče i govori: Ljudi, svijetlo nije gdje gore vatre!
  Pročitajte i skinite vlastitu koprenu s lica.
  Izuzetno djelo, zaslužuje više, mnogo više pažnje, nego što je do sada imalo.
  A izgleda da će se to i desiti.



Edhem Tanović


петак, 20. јул 2018.

GRAD SUBOTICA BRINE O SVOJIM UMETNICIMA



ŽALBA NA REŠENJE SEKRETARIJATA ZA DRUŠTVENE DELATNOSTI GRADA SUBOTICE Br, IV-04/I-401-640/2018 KOJIM JE ODBIJENA MOLBA ZA UPLATU DOPRINOSA ZA LICE KOJE JE STEKLO STATUS SLOBODNOG UMETNIKA



Upućeno poštovanoj gospođi Jasmini Stevanović:

Sudeći po sramotnom rešenju koje ste svojeručno potpisali, da bi opštinska administracija izvršila svoju zakonsku obavezu o uplati penzionog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja za lice koje je steklo status lica koje samostalno obavlja umetničku delatnost, nije dovoljno sedam knjiga objavljenih kod renomiranog izdavača, a koje se nalaze po bibliotekama širom Srbije, uključivši tu i Gradsku Biblioteku Subotice i Zavičajnu Biblioteku Bunjevačke Matice, nije dovoljno ni to što su stotine mojih radova objavljeni u cenjenim publikacijama širom regiona. Ne zadovoljava Vas čak ni to što mi je status slobodnog umetnika dodeljen od strane Srpskog Književnog Društva koje predstavlja najreprezentativnije književno udruženje u državi, niti na to utiču desetine nagrada koje su mi dodeljene - između ostalog i "Subotički Oskar popularnosti" za najpopularnijeg književnika grada Subotice.
Sve je to ništavno u poređenju sa činjenicom (koju nisam krio), a to je posedovanje ½ propalog vinograda, nasleđenog od pokojnih roditelja, za koji čak i nisam potpuno siguran gde se nalazi i od kojeg nikakvih niti prihoda niti koristi nemam..

Preneražen sam Vašim nečasnim postupkom.


Srdačno Vaš:
Stevan Šarčević



P.S - ŽALBA JE TAKOĐE ODBIJENA

петак, 15. јун 2018.

TAJNA ARHIPELAGA STRAHA, EDHEM TANOVIĆ, SARAJEVO, 2016


RUN THROUGH THE JUNGLE



Kada poručnik Richard De Bracey, engleski specijalac u službi Deep Watersa, dobije zadatak da povede svoje ljude kako bi odbio napad pljačkaša na jednu od podzemnih laboratorija Future Tech-a, kompanije sa kompleksom visokotehnoloških pogona na arhipelagu, istovetno udaljenom i od civilizacije i od bilo kakve kontrole, lociranih negde u Južnom pacifiku, za čije je obezbeđenje je Deep Waters zadužen, naleće na nešto mnogo opasnije od onoga što je očekivao.


Tako bi najkraće mogao da se opiše siže ovog nesvakidašnjeg dela, ali varate se ako mislite da bi to bilo sve. To je tek prisećanje progonjenog čoveka koji je neprestano u pokretu.

Od prve rečenice do poslednjeg reda ovog romana frenetičnog ritma jurićete u Ričardovom društvu kroz džunglu, oronule japanske bunkere, hajtek laboratorije i domorodačke hramove bežeći od sve strašnijih protivnika, a da vam do zadnjeg trenutka neće biti jasno zašto ste progonjeni. Duž puta susretaćete se sa neverovatnim verolomstvima, izdajama i prevratima, ali ćete isto tako nalaziti i neočekivane saveznike sa samo jednom mišlju u glavi: PREŽIVETI!

Kako radnja odmiče sve je jasnije da je dobro plaćeni posao daleko od šetnje po prijatnim tropskim krajolicima, kako je to De Bracey zamišljao kad se prihvatio ponuđenog angažmana. Jer niko, počevši od vrhunskih naučnika, pa sve do poslednjeg plaćenika nema kompletnu sliku ni šta je Future Tech, a još manje o onome šta i kako ta korporacija razvija. Svi poseduju tek fragmente celokupne slike

Svako iz sopstvenih razloga pokušava da se domogne podataka raštrkanih po tom tropskom raju. Neko zbog novca, neko zbog moći, a neko da očuva dostojanstvo, poštenje i ljudskost.

Čiji naumi će pobediti, saznaćete ako u ruke uzmete ovu knjigu i uronite u tajnoviti svet koji je možda negde tu, ne tako daleko - niti u vremenu, niti u prostoru.

Pa, ukoliko sam Vas zainteresovao, vežite se jer polećemo. Znajte da do samog kraja nećete imati vremena niti da udahnete niti da ispustite ovu knjigu iz ruku.