среда, 19. септембар 2018.

Mala galerija br.190








субота, 15. септембар 2018.

KAKO UPOKOJITI SEBE SAMOG? – “HORIZONTI STVARNOSTI – SMRT FENIKSA”

Jeste li ikada čuli za Youngov eksperiment sa elektronima i dva proreza? I kakve to veze ima sa tranzicionim gubitnikom koji u Beogradu životari i konstantno se napija na samoj ivici egzistencije?
Možda bi preciznije pitanje bilo: da li je njegov život mogao biti drugačiji da je u nekom trenutku svog života doneo drugačije odluke?
Trenutna scena srpske fantastike uglavnom se oslanja na epsku i folklornu fantastiku, sa povremenim izletima u horor i mekše varijante SciFi – ja, pa je pojava knjige “Horizonti stvarnosti – Smrt Feniksa”  Nebojše Stamenkovića, kao predstavnika tvrde Kempbelovske naučne fantastike, vrlo ugodno iznenađenje za sve ljubitelje ovog žanra. S obzirom da je Nebojša Stamenković diplomirao na odseku za tehničku fiziku elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, izuzetno je kvalifikovan da postavlja škakljiva pitanja, što u ovom svom romanu i čini.
Fabula romana se oslanja na eksperiment Thomasa Younga koji je krajem 18. veka urađen pomoću snopa svetlosti i dva proreza. Posle prolaska kroz dva proreza nastala su dva snopa koherentne svetlosti koji međusobno intereaguju. Tamo gde su zraci bili u kontra fazi, oni su se poništavali, a gde su bili u fazi, pojačavali su se.
Šta ako postoji bezbroj univerzuma koji se međusobno prožimaju i ako u svakom od njih postoji jedno JA? Šta ako je svako od tih JA poput elektrona napravilo nasumičnu raspodelu birajući jedan ili drugi prorez za prolaz, samo što se to dešavalo stotinama i hiljadama puta u toku egzistencije? I šta ako je svaki pripadnik tih i takvih paralelnih univerzuma isto tako pravio drugačije izbore? Da li bi ti svetovi bili isti?
Ne to su različiti svetovi i to u varijantama od savršene utopije pa do svih vrsta i podvrsta paklenih muka i nesreće.
Međutim, nije to pitanje  koje Nebojša postavlja u svom delu.
Ne.
Pitanje koje se tu postavlja odnosi se na interferenciju, odnosno interakciju.
Šta ako je u nekom od tih svetova nauka dovoljno uznapredovala da nađe prolaz kroz multiverzum? I još gore – šta ako se taj i takav pronalazak zloupotrebi? Šta ako se pronađe uređaj koji će vas preko dimenzionog ponora postaviti u kontra fazu i poništiti vas, a vašu životnu energiju postaviti u fazu sa vašim vampirskim JA i pojačati njegovu energiju?
Dobro se čuvajte ako naglo počnete da gubite težinu i preko Fejsbuka počnu u vas da se zaljubljuju nepoznate lepotice, a očaravajuće damice vam popadaju u naručje iako su vas sve dotad i prosečne žene izbegavale! Okružite se faradejevim kavezom, makar ga i skrpili od priručnog materijala i ne mrdajte iz njega!
Vaše zlokobno JA iz druge dimenzije se ustremilo na vas i vašu životnu energiju. Samo jedan je način da mu se oduprete!
Pitate se kako, zar ne?
Jednostavno je.
Pažljivo pročitajte “Horizonti stvarnosti – Smrt Feniksa” i bićete spremni za okršaj!

субота, 01. септембар 2018.

TRI NIJANSE – ZELENO / ŠEJTANOVE SENKE


Autor: Pavle Teofilović


  Stevan Šarčević spada u one autore fantastike koji vole da se poigravaju zamišljanjem alternativnih budućnosti. Toga su svedoci svi koji su čitali njegove predhodne romane: “Sam ispod šljive”, “Dan posle kraja” itd. Logičan nastavak bio bi i poslednji roman tog serijala “Šejtanove senke”.
  Novina u pomenutom delu je što se pisac poigrao i onom, ne baš retko pominjanom varijantom mogućeg futurizma po kojoj su gotovo ceo kontinent preuzeli radikalni islamisti. Na prvi pogled to izgleda nemoguće, a da li je? I Iran je nekad bio poprilično moderna država koja je obećavala. Bake su nosile šarene i kratke suknje, za razliku od njihovih unuka koje ne smeju bez zara. Šarčević razrađuje opciju u kojoj demokratija i ljudska prava maksimalno degradiraju, što se nekoliko puta tokom istorije i dešavalo. Stari kontinent trenutno je u ideologiji tolerancije, poštovanja multi kulturalnih razlika. Mnoge države primaju na desetine hiljada stanovnika iz trećeg sveta prvenstveno razmišljajući da im je potrebna radna snaga. Na pitanje kako će se broj tolikih migranata odraziti na promenu kulture, mnogi zapadnjački režimi odgovaraju da će se novajlije ako ne pre, a onda kasnije, u drugij ili trećoj generaciji, prilagoditi sredini u koju su došli i asimilizovati u nju.
  Autor “Šejtanovih senki” pak obrađuje suprotan scenario. Onaj po kome se novajlije nisu prilagođavale već su rešile da prostor u koji su stigli prilagode sebi.
  Uz izuzetak Rusije koja u toj realnosti povraća formu carevine i Tevtonske Unije koju čine Nemačka sa skandinavskim zemljama, ostatak kontinenta ili spada u proširenu Tursku Imperiju ili u Zapadni Kalifat sa sedištem u Parizu. Da bi se nove muslimanske tvorevine obezbedile od revanšizma hrišćana koji žive u odeljenim četvrtima, režimi su počeli da forsiraju upravo one najtvrdje islamske struje.
  Konstanta koje se Stevan Šarčević drži i njegov lični potpis je da stvarnost koju je zamislio ne umiva. Kao i u predhodnim delima, on se odlučio da ogoli čak i najniže porive ljudskih bića, a ljudi kao ljudi, uglavnom su najsuroviji kad dobiju veliku moć ili vlast nad drugima. Moćnici se u tom slučaju retko libe od seksualnog iživljavanja i nad onima koji ih ne žele. Sve uz primese sadizma. Ako neko preti da relativizuje ili ugrozi nečiju moć, ne preza se od nanošenja najstrašnijih bolova.
  Najsvetliji junaci, oni u kojima ljudskosti ipak ima, su Aleksa i Ana. Oni kao glavni junaci (ne samo ovog romana) imaju i neke više ideje i ciljeve, a nalik superherojima poseduju i određene moći.
  Veštom metodom detektivske indukcije pisac nam postepeno otkriva ko su u stvari njih dvoje i iza čega stoje. Aleksa deluje kao pasivniji, ali obazriviji dok je Ana koordinator većine akcija. Roman ne samo da ruši tabue braka, biseksualnosti (oba glavna junaka su biseksualna) već i tabu incesta jer iza velike moći koje imaju oboje stoji to da ovaj zaljubljeni i seksualni par čine brat i sestra i to blizanci. Od majke velike čarobnice.
  Neke od ideja koje nam se nameću dok čitamo su i te da su religije zlo, da guše svaku ljudsku slobodu i individualnost. Zato će, kad dobiju moć putovanja kroz vreme, glavni likovi iskoristiti hod po vremensko-prostojnoj osi i unište zametke svih religija u prošlosti. Ipak, kada vidimo varijantu i bez religija, (što i danas možemo primetiti u smislu da ateistička Severna Koreja nema nimalo manju diktaturu ni kršenje ljudskih prava od teokratskih zemalja), shvatamo da čovek može da bude surov u svim varijantama bitisanja i da će moćnici uvek naći izgovor da muče običan puk ako to žele i da se surovo razračunavaju sa neistomišljenicima ma šta oni predstavljali.
  Uprkos sličnostima Alekse i Ane, čini se da sam kreator svemira koga će Aleksa sresti na kraju, a koji odbija da se nazove bogom, imati više poverenja njega nego u Anu sklonu akcijama pa se čini da će roman imati i nastavak i to takav da će on Aleksa biti razumniji lik na bitnijem zadatku.
   Da je roman obavljen u Americi i umiven od previše horora, perverzija i tabua, lako bi mogao biti filmovan i uvršten u još jednu storiju o superherojima. Ipak autor bira da je autentičan, pa surove ljudske psihe često daleko gore od divljih zveri, ne želi da prebojava u ružičaste nijanse i time zaliči na more sličnih knjiških ili filsmkih dela. I oni koji ne vole šokove u tolikoj dozi, morali bi da priznaju da je Stevan Šarčević redak maher u osmišljavanju istih, a majstorstvo mu ne manjka i u kreiranju odličnih prideva, bogatih poredjenja i metafora i sklapanju dinamičnih i vrcavih dijaloga.






уторак, 07. август 2018.

BIROS

  Beše sredina avgusta i asfalt se topio na popodnevnoj žezi. Uprkos tome, u hladu pod našim dudom bilo je prijatno. U stvari, to baš i nije bio dud, više kao neka gomila preterano izdžikljalih divljaka koje su pružale fini 'lad, ali ja sam zbog nečega tu gužvu zelenila nazivao dudom. Nije ni da je to mesto bilo naše, pošto smo se nalazili na komšijinom placu, ali smo ga privremeno okupirali jer je tamo bila najzgodnija pozicija za osmatranje izloženih knjiga pred dućanom.

  Biros je kao i obično firkao po svom notesu nešto o duhovnom razvoju, mada ni u to nisam bio potpuno siguran, samo sam tako razumeo te njegove pisanije. Kad god ne bi jurcao naokolo otkupljujući prašnjave knjige po kućnim bibliotekama, bavio se piskaranjem.
  Pitate me šta mislim o Birosu? Ne znam ni sam. Na prvi pogled delovao mi je sav nekako usporen, ali...
Ponekad sam išao s njime u te njegove nabavke. Ma to je hodalo k'o automat. Ostajalo mi je samo da sav zaduvan i zadihan jurcam za njim. Bio je neumoran.
     Dobar je Biros, ali ponekad...
  Ponekad je imao te provale adrenalina i tada je bio nemoguć. Znao je da pobesni u trenu, a ni ja nisam bio mnogo bolji. Zarežali bi jedno na drugo, ali tren potom kao da ničeg nije bilo. Takav je bio naš odnos. Pronašli smo nekakav krhki stepen međusobne tolerancije, što nikako nije mala stvar među dvojicom izrazitih namćora.
     Gde sam ono stao? E, da... Sedimo mi tako pred dućanom i mudrujemo...
  Šta? Zanima vas kako smo se upoznali? Eh... Tek je na to pitanje teško odgovoriti. Valjda preko trgovine knjigama? Da, da... Tako je to bilo, mada mi se činio poznatim od prvog trenutka kad sam ga ugledao.
  Biros je čergar. Putovao je od vašara do vašara sa tovarom knjiga, a ja sam tada još bio neka vrsta konformiste. Zamislio sam knjižaricu u koju će nagrnuti ljudi da piju kaficu i kupuju knjige. E, baš...
     Malko sam se zajeb'o.
  Nit' se pila kafa, niti su se kupovale knjige. Neko vreme sam živeo od ušteđevine, a onda je došlo vreme praznog frižidera. To je bio trenutak kad se Biros pojavio u mom životu.
Iskreno govoreći, nekoliko puta me je izvukao iz teških govana, pa ipak sam ga u to vreme mrzeo iz dna duše. Kupovao je budzašto gomile knjiga od mene.
     Zašto sam pristao?
           A šta sam drugo mogao? Bio sam dužan na sve strane.
  Međutim, vreme je prolazilo i učinilo je svoje. Na neki uvrnuti način smo postajali sve bliži i malo pomalo sam usvajao njegovu torbarsku filozofiju.
     Došao je dan kad smo počeli da delimo vašarsku tezgu, i to ne samo s njim.
  Svi knjižarski pacovi su me znali i gde god bi zafalio čovek za štand, pozivali su mene. Jebi ga, postao sam neka vrsta knjižarskog najamnika.
  Odatle pa do ideje o zajedničkom poslu sa Birosom nije mnogo trebalo. Eto tako smo se tog vrelog popodneva našli zajedno pred dućanom.
  Naravno, promet je bio nula. Ni pseto nije po toj žezi izlazilo...
     Osim tog tipa...
  Crno odelo skrojeno po meri, uglancane cipele, utegnuta kravata, ogledalo cvikeri. K'o da su ga skinuli s reklame za film.
  U prvi mah nisam ni shvatio koliko je to neprikladna odeća za četrdeset u hladu. Kad je zastao pred dućanom i mašio se mobilnog jedino sam razmišljao o tome koliko će nam para ta uštogljena fukara ostaviti.
  Cirkus je počeo idućeg trenutka. Najednom se u ruci pridošlice našao pištolj i dok sam ja skamenjeno piljio u njega tri su bljeska ispaljena u Birosa.
     'Oćeš vraga!
  Biros više nije bio tamo! Za oko neuhvatljivim skokom najednom se našao iza napadača i strahovitim udarcem noge ga je razoružao, ali ni onaj nije bio ništa sporiji. U trenu se okrenuo i dohvatiše se u klinč pa se stadoše besno valjati po prašini.
  Dotle je i u mene šok popustio i skočih da ih razdvojim, no, na meni nepoznat način, u ruci pridošlice našlo se nekakvo blistavo sečivo na milimetar od Birosovog grla. Ne pitajte ni kako ni zašto, ja jednostavno nisam mogao uraditi drugo. Bio je to čisti nagon.
  Nekako sam se našao pored njih. Dohvatio sam napadača za glavu i zakrenuo a da nisam shvatao ni odakle mi spretnosti niti snage za tako nešto. Puče pršljen i stranac se skljokao poput vreće.
  Biros ustade i poče dlanom stresati prašinu ne obraćajući pažnju ni na mene ni na pokojnika. To je bilo previše!
   „KO JE BRE OVAJ!!!“, dreknuh. Biros me zapanjeno pogleda.
  „Istrebljivač, naravno. A šta si ti mislio?“, odgovori savršeno mirno.
  „KAKAV ISTREBLJIVAČ?!“, nastavih da galamim, a onda Birosove oči bljesnuše razumevanjem.
  „Kapetane moj, pa ti si isključio memoriju“, reče pa dodade: Nemezis 849275, nebula 2.
  I to je bilo to. Šifra za aktiviranje je probudila sećanja i ona se se otvoriše, kao da ih nikad nisam ni gurnuo pod tepih. Najednom sam znao za očaj, vrištanje i psihotoksike i nanovo sam u abdomenu osetio mukle udarce skoncentrisane paljbe po jurišnom zvezdanom brodu. Ritmično ljuljuškanje ublaživača trzaja kao da se opet pokrenulo podamnom, baš kao nekada. Ponovo me je podilazila jeza od iščekivanja trenutka kada će me zajedno sa brodom neki precizno upućeni nuklearni projektil pretopiti u zvezdanu prašinu i kao da sam se ponovo nalazio u ljigavom krateru po iskrcavanju na neprijateljsko tle, dok svuda unaokolo divljaju tupi udarci snajpera i prasak artriljerije.
  I ponovo sam video Birosa gde se divljim trkom kroz laserske zrake što šaraju tamu ustremljuje na neprijatelja prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko njega.
     I ne samo to.
  Setio sam se i onoga zbog čega sam neutralisao memoriju. Svega onoga što smo uradili. Gomile creva i mesa po spaljenim gradovima, leševa po izmrcvarenom tlu i ponovo sam osetio kako je gacati po krvi nevinih i spiranje utrobe onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga.
     Sve za majčicu Zemlju!
  I setih se bega. Putovanja po švercerskim rutama i izbegavanja teranskih patrolnih krstarica.
     Sve sam ponovo znao.
  „Pukovniče!“, promucah shvativši da mi je memorija aktivirana „Šta ćemo sada?“
  „Za početak ćemo zatrpati lovca“, odvrati posle kraćeg razmišljanja.
  I tako nas dvojica zakopasmo istrebljivača pod našim dudom, koji niti je bio dud, niti je bio naš. A ni mi baš nismo bili ljudi.
  Podigoh pogled na islednika koji me je pažljivo posmatrao.
  „Ti znaš da se ratni androidi ni pod kojim uslovima ne mogu vratiti na Zemlju, nije li tako?
  „Znam“, odvratih tiho.
  „Pa zašto ste to ipak uradili?“, bio je uporan
  „Hteli smo da živimo kao ljudi“, rekoh mu istinu.
  „Ti znaš šta te čeka, zar ne?“, upita me ravnodušno i ja klimnuh glavom još ravnodušnije.
  „Još uvek mogu preinačiti odluku. Mogu te poslati natrag u legiju. Na Kairosu je izbila pobuna velikih razmera“, nagao se k meni i ja ga pogledah upitno Samo mi reci gde je Biros “, dovršio je misao.
  „Biros?“, nasmejah se- Biros je za nekim štandom sa knjigama. Zimbabve, Avganistan, Kalifornija... Negde...
     Negde daleko od vas.