петак, 15. фебруар 2019.

MARIJA




Postojalo je vreme kad od mene nikog veštijeg na maču po krajinama nije bilo. Bejah najbolji i najcenjeniji ratnik međurečja, isuviše samouveren, isuviše drzak.
Najzad se i samom despotu suprotstavih, pa mi nije bilo druge nego se sakriti daleko od ljudskih očiju. Bežao sam od sebe, bežao od osvete, bežao od svega. Odmakao sam predaleko da bih osećao kajanje ili nadu i stigao na kamenite obale Dunava, gde skriveni među vrbama i jovama postoje samo ova koliba i samoća.
Beskrajna samoća.
Verovao sam da više nikad ljudsko biće neću ugledati i donekle sam bio u pravu.
A ona se pojavila niotkud, sa tananom haljinom pripijenom uz telo, kao morska nimfa oteta od Titana. Blješteća kosa joj se presipala niz prsa i leđa, dok se šetala kolibom i vodila ljubav sa mnom.
Ništa je nisam pitao. Bilo je isuviše lepo.
Doduše, slutio sam da postoje mesta o kojima njen melodični glas ne govori i dani koje njene hladne usne ne spominju, ali me nije bilo briga. Zbog nečega sam verovao da se to lepo lice i prekrasni stas nisu tek tako stvorili u mom životu.
Sve na ovom svetu ima svoju svrhu - mislio sam.
Ponekad mi se pričinjavalo da se oko njenog nežnog obličja uzdižu krila leptira, kao da ne pripadamo istoj stvarnosti, ali nisam tome pridavao značaja.
Ljubav je dremala duboko u njoj, ni divlja, ni pitoma. Znao sam da je mesto ne drži, ali sam se nadao da će me povesti kad bude odlazila.
Nije te bilo noćas. Gde si bila?“, pitao sam.
Nikada me nemoj pitati i nemoj me pratiti.“, prostreli me očima boje žada.
Zašto? Šta kriješ?“, prasnuh. Ljubav uvek prekratko traje.
Samo me voli i pusti da te volim. To je sve što nam treba“, odvratila je.
Beskrajno te volim“, rekoh pokušavajući da uhvatim njen duboko zeleni pogled.
Znaš, ja nisam kao druge. Mnogo plačem. Plačem i kad sam srećna. Umem da zaplačem i dok vodim ljubav“, mazila se, „Samo ćutim, a ogromne suze mi se slivaju niz lice“.
Trebalo je da joj verujem ali nije mi se dalo. Otkad je nema, posmatram prostranstvo šume i često pomišljam na onu noć. Na dane koji su mi srce okovali ljubomorom.
A kako i ne bi!
Umela je da nestane. Kad bih se probudio, nije je bilo.
Vraćala bi se, smejala i plakala u isti mah, a ljubav bismo vodili kao da nam je prvi put. Prenebegavala bi zapitkivanja i govorila kako mi može podariti besmrtnost, samo treba da joj verujem.
Kako je to lepo zvučalo!
O, bogovi smilujte se mojoj napaćenoj duši! Večnost sam dobio, a ljubav izgubio.
Kao da zvukovi blede, a boje se utapaju u beskonačnost“, rekoh ko zna zbog čega. Bila je divlja i vižljasta, ni bludna, ni čedna.
Volela bih da tako nestanem. Da iščeznem dok nijanse postaju muzika i život se pretvara u ništavilo...“, izgovorila je, a onda najednom poče da bledi i kiša ju je rastakala...
Trgoh se.
Sanjam“ pomislih pružajući ruku da popravim pokrivač. Nesmotrenim pokretom oborih šolju i rezak udarac naruši monotono dobovanje po krovu. Napolju je pljuštalo. Ustadoh, sedoh za sto i potegoh iz boce. Vatra se proli utrobom i teskoba se povukla. Trebalo mi je to ponekad.
Ne znajući šta bih od sebe, prošetao sam do ulaza i pogledao kroz tešku maglu. Sklopih oči i na platnu sklopljenih veđa Marija se izvijala u čaroliji strasti, a njene zelene oči bi povremeno bezobrazno bljesnule dok je ušuškana u moju ljubav sanjarila o dozivanju kiše.
Dohvatih vrećicu iz sanduka i istresoh sadržaj na sto. U sumračnoj kolibi smaragdi zablistaše poput stotinu zelenih sunaca. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti.
Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Više? Nebitno.
Čim bi veče palo načinio bih se kao da sam dubokim snom usnio, vrebajući, ali dugo se ništa nije dešavalo. Marija je spavala poput svetice, jutrom bi se budila, spremala obed, jurcala po kući i zavodila me.
A onda je i ta noć došla.
Oslušnula je moje disanje, pažljivo se iskrala iz kreveta i krenula u šumu. Sačekao sam da malo odmakne i pošao za njom. Bilo je oblačno i za nekog drugog bi praćenje traga bilo nemoguće, ali moje plaćeničke oči s lakoćom su sledile njeno zamicanje kroz gusto rastinje. Zastade na jednoj čistini i osvrte se oko sebe, ali bio sam oprezan i nije me primetila. Uverivši se da je sama, zbacila je haljinu i podigla ruke zapevavši. Grom udari, munja sevnu i u toj nagloj i kratkotrajnoj navali svetlosti ugledah kako joj se koža na leđima nabira, rasteže i menja oblik. Tren potom nebeske se ustave otvoriše i kiša poče da lije kao iz kabla, a Marija je najednom zamahnula prozirnim krilima pa se počela uzdizati, sve više otpuštajući zelenkasti sjaj. Zatim se sva pretopila u svetlost što igra među kišnim kapima. Zabezeknuto sam posmatrao njen preobražaj, a onda ugledah kako se jedna za drugom iz šume uzdižu i druge krilate prilike, pretvarajući se u blještavilo, svaka u drugoj boji i pridružuju se Marijinom mahnitom plesu. Nebo postade kovitlac blještavila, kiše i ludila, a onda se najednom sve prekide kao sabljom sasečeno. Svetlost je naglo zgasnula i kao da sam oslepeo. Ništa više nisam osećao osim kiše. Sledeće čega se sećam je da Marija stoji preda mnom skvašena poput miša i užasnuto me posmatra. Kad je zaplakala, suze joj behu zelene i svaka bi zvecnula poput kristala udarajući o tlo.
Zar ti nisam rekla da me ne pratiš?“, upilji se u mene dok joj je žad isticao iz očiju.
Stresoh glavom rasterujući uspomene, pa se osvrnuh da još jednom pogledam smaragde rasute po stolu. Njene suze. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti. Dragulji kojima sam je uzdigao i ubio.
Jer, ja sam razlog. Zbog mene su boje izbledele i svetlo nestalo.
Zbog mene Marije više nema.
Samo ova koliba i samoća.
Beskrajna samoća.






петак, 08. фебруар 2019.

B I R O S

 Beše sredina avgusta i asfalt se topio na popodnevnoj žezi. Uprkos tome, u hladu pod našim dudom bilo je prijatno. U stvari, to baš i nije bio dud, više kao neka gomila preterano izdžikljalih divljaka koje su pružale fini 'lad, ali ja sam zbog nečega tu gužvu zelenila nazivao dudom. Nije ni da je to mesto bilo naše, pošto smo se nalazili na komšijinom placu, ali smo ga privremeno okupirali jer je tamo bila najzgodnija pozicija za osmatranje izloženih knjiga pred dućanom.
Biros je kao i obično firkao po svom notesu nešto o duhovnom razvoju, mada ni u to nisam bio potpuno siguran, samo sam tako razumeo te njegove pisanije. Kad god ne bi jurcao naokolo otkupljujući prašnjave knjige po kućnim bibliotekama, bavio se piskaranjem.
Pitate me šta mislim o Birosu? Ne znam ni sam. Na prvi pogled delovao mi je sav nekako usporen, ali...
 Ponekad sam išao s njime u te njegove nabavke. Ma to je hodalo k'o automat. Ostajalo mi je samo da sav zaduvan i zadihan jurcam za njim. Bio je neumoran.
Dobar je Biros, ali ponekad...
Ponekad je imao te provale adrenalina i tada je bio nemoguć. Znao je da pobesni u trenu, a ni ja nisam bio mnogo bolji. Zarežali bi jedno na drugo, ali tren potom kao da ničeg nije bilo. Takav je bio naš odnos. Pronašli smo nekakav krhki stepen međusobne tolerancije, što nikako nije mala stvar među dvojicom izrazitih namćora.
 Gde sam ono stao? E, da... Sedimo mi tako pred dućanom i mudrujemo...
 Šta? Zanima vas kako smo se upoznali? Eh... Tek je na to pitanje teško odgovoriti. Valjda preko trgovine knjigama? Da, da... Tako je to bilo, mada mi se činio poznatim od prvog trenutka kad sam ga ugledao.
 Biros je čergar. Putovao je od vašara do vašara sa tovarom knjiga, a ja sam tada još bio neka vrsta konformiste. Zamislio sam knjižaricu u koju će nagrnuti ljudi da piju kaficu i kupuju knjige. E, baš...
 Malko sam se zajeb'o.
 Nit' se pila kafa, niti su se kupovale knjige. Neko vreme sam živeo od ušteđevine, a onda je došlo vreme praznog frižidera. To je bio trenutak kad se Biros pojavio u mom životu.
Iskreno govoreći, nekoliko puta me je izvukao iz teških govana, pa ipak sam ga u to vreme mrzeo iz dna duše. Kupovao je budzašto gomile knjiga od mene.
 Zašto sam pristao?
 A šta sam drugo mogao? Bio sam dužan na sve strane.
 Međutim, vreme je prolazilo i učinilo je svoje. Na neki uvrnuti način smo postajali sve bliži i malo pomalo sam usvajao njegovu torbarsku filozofiju.
 Došao je dan kad smo počeli da delimo vašarsku tezgu, i to ne samo s njim.
 Svi knjižarski pacovi su me znali i gde god bi zafalio čovek za štand, pozivali su mene. Jebi ga, postao sam neka vrsta knjižarskog najamnika.
 Odatle pa do ideje o zajedničkom poslu sa Birosom nije mnogo trebalo. Eto tako smo se tog vrelog popodneva našli zajedno pred dućanom.
 Naravno, promet je bio nula. Ni pseto nije po toj žezi izlazilo...
 Osim tog tipa...
 Crno odelo skrojeno po meri, uglancane cipele, utegnuta kravata, ogledalo cvikeri. K'o da su ga skinuli s reklame za film.
 U prvi mah nisam ni shvatio koliko je to neprikladna odeća za četrdeset u hladu. Kad je zastao pred dućanom i mašio se mobilnog jedino sam razmišljao o tome koliko će nam para ta uštogljena fukara ostaviti.
 Cirkus je počeo idućeg trenutka. Najednom se u ruci pridošlice našao pištolj i dok sam ja skamenjeno piljio u njega tri su bljeska ispaljena u Birosa.
 'Oćeš vraga!
 Biros više nije bio tamo! Za oko neuhvatljivim skokom najednom se našao iza napadača i strahovitim udarcem noge ga je razoružao, ali ni onaj nije bio ništa sporiji. U trenu se okrenuo i dohvatiše se u klinč pa se stadoše besno valjati po prašini.
 Dotle je i u mene šok popustio i skočih da ih razdvojim, no, na meni nepoznat način, u ruci pridošlice našlo se nekakvo blistavo sečivo na milimetar od Birosovog grla. Ne pitajte ni kako ni zašto, ja jednostavno nisam mogao uraditi drugo. Bio je to čisti nagon.
 Nekako sam se našao pored njih. Dohvatio sam napadača za glavu i zakrenuo a da nisam shvatao ni odakle mi spretnosti niti snage za tako nešto. Puče pršljen i stranac se skljokao poput vreće.
 Biros ustade i poče dlanom stresati prašinu ne obraćajući pažnju ni na mene ni na pokojnika. To je bilo previše!
 „KO JE BRE OVAJ!!!“, dreknuh. Biros me zapanjeno pogleda.
 „Istrebljivač, naravno. A šta si ti mislio?“, odgovori savršeno mirno.
 „KAKAV ISTREBLJIVAČ?!“, nastavih da galamim, a onda Birosove oči bljesnuše razumevanjem.
 „Kapetane moj, pa ti si isključio memoriju“, reče pa dodade: Nemezis 849275, nebula 2.
 I to je bilo to. Šifra za aktiviranje je probudila sećanja i ona se se otvoriše, kao da ih nikad nisam ni gurnuo pod tepih. Najednom sam znao za očaj, vrištanje i psihotoksike i nanovo sam u abdomenu osetio mukle udarce skoncentrisane paljbe po jurišnom zvezdanom brodu. Ritmično ljuljuškanje ublaživača trzaja kao da se opet pokrenulo podamnom, baš kao nekada. Ponovo me je podilazila jeza od iščekivanja trenutka kada će me zajedno sa brodom neki precizno upućeni nuklearni projektil pretopiti u zvezdanu prašinu i kao da sam se ponovo nalazio u ljigavom krateru po iskrcavanju na neprijateljsko tle, dok svuda unaokolo divljaju tupi udarci snajpera i prasak artriljerije.
 I ponovo sam video Birosa gde se divljim trkom kroz laserske zrake što šaraju tamu ustremljuje na neprijatelja prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko njega.
 I ne samo to.
 Setio sam se i onoga zbog čega sam neutralisao memoriju. Svega onoga što smo uradili. Gomile creva i mesa po spaljenim gradovima, leševa po izmrcvarenom tlu i ponovo sam osetio kako je gacati po krvi nevinih i spiranje utrobe onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga.
 Sve za majčicu Zemlju!
 I setih se bega. Putovanja po švercerskim rutama i izbegavanja teranskih patrolnih krstarica.
 Sve sam ponovo znao.
 „Pukovniče!“, promucah shvativši da mi je memorija aktivirana „Šta ćemo sada?“
 „Za početak ćemo zatrpati lovca“, odvrati posle kraćeg razmišljanja.
 I tako nas dvojica zakopasmo istrebljivača pod našim dudom, koji niti je bio dud, niti je bio naš. A ni mi baš nismo bili ljudi.
 Podigoh pogled na islednika koji me je pažljivo posmatrao.
 „Ti znaš da se ratni androidi ni pod kojim uslovima ne mogu vratiti na Zemlju, nije li tako?
 „Znam“, odvratih tiho.
 „Pa zašto ste to ipak uradili?“, bio je uporan
 „Hteli smo da živimo kao ljudi“, rekoh mu istinu.
 „Ti znaš šta te čeka, zar ne?“, upita me ravnodušno i ja klimnuh glavom još ravnodušnije.
 „Još uvek mogu preinačiti odluku. Mogu te poslati natrag u legiju. Na Kairosu je izbila pobuna velikih razmera“, nagao se k meni i ja ga pogledah upitno Samo mi reci gde je Biros “, dovršio je misao.
 „Biros?“, nasmejah se- Biros je za nekim štandom sa knjigama. Zimbabve, Avganistan, Kalifornija... Negde...
 Negde daleko od vas.




уторак, 18. децембар 2018.

SUMA SUMARUM 2018



   Kao i pred kraj svake godine, red je da svedem kog sam to vraga sve ovo vreme radio. Nažalost, ova godina nije bila naročito plodna i evo kako je izgledala:


 Kao prvo, u izdanju Argusa se pojavio roman „ŠEJTANOVE SENKE“ koji je (što bi moj drugar Tika rekao) mešavina tvrde naučne fantastike i antiutopije. Radnja je smeštena u ne tako daleku (2077 godina) i ne tako veselu budućnost. Priča deluje mračno proročki ako se uzmu u obzir dešavanja na međunarodnoj sceni. Evropa kakvu je sada znamo više ne postoji. Nije u pitanju raspad Evropske unije, niti vraćanje podeli iz hladnoratovskog perioda. Veliki deo Evrope je postao deo Turske imperije, a Francuska i jugozapadna Evropa su deo Zapadnog kalifata. Slobodni delovi Evrope su Ruska carevina i Tevtonska unija. Zaplet je potraga za sistemom navođenja balističkog projektila Alahova oštrica – AO 732 i prostorno vremenskog adaptera (PVA). PVA je posebno bitan jer se uz pomoć njega može ostvariti neka vrsta putovanja kroz vreme.

  Druga po obimu objavljena je novela (praktično mini roman) „GOSPODARI SNOVA“ u zagrebačkom SF časopisu „UBIQ“.

  „Gospodari snova“ su bili predviđeni za objavljivanje u vidu posebne knjige, ali je posle silnih zavrzlama najzad ipak publikovana na ovaj način. Što se radnje tiče, najkraće bi to zvučalo ovako: Niti je smrt konačna, niti je svet koji poznajemo jedina ravan postojanja, a tehnološka civilizacija je samo jedna od mnogih. Besmrtnost postoji i može se zaraditi služenjem Mračnom Gospodaru.

  Što se poezije tiče, objavljena su mi svega dva rada i to haiku ciklus „Godina“ u zbirci „ZVUK VODE i pesma „Letnji prozori“ u zborniku „PESNIK I ZEMLJOTRES

  Kratka priča „Biros“ je objavljena u zbirci priča „Sci Fi Udruženja“ pod nazivom „REGIA FANTASTICA 3“, a „Marija“, takođe kratka priča, objavljena je u zbirci priča o Golupcu „GVOZDENA KAPIJA“.

  Posebno me raduje što je moja priča „Dug je put kroz zemlju Sbiju“ uvrštena u novi broj kultnog niškog časopisa „Gradina“.

  Kao urednik i recenzent se pojavljujem u knjigama: “HORIZONTI STVARNOSTI & SMRT FENIKSA”, “MRTVE VODE”, “MAGIJA VASERNE – ZNAK RATA”, “PRIČE IZ LUCIDA”, “O ŽENKAMA I MUŽJACIMA”, “ČETIRI POGLAVLJA”, “RIVAL VEČNOSTI”, “EHO POSLEDNJE KLETVE” i u romanu Borza Zabora pod nazivom “KNJIGA”.



I to bi bilo sve za ovu godinu, ako zanemarim da sam se zbog sopstvene neprilagođenosti pravilima čopora, povukao iz svih virtualnih sastajališta fantastičara po svekolikom NET-u.





Ostaje mi još samo da vam svima poželim srećnu i berićetnu novu neoliberalnu 2019-tu godinu.








уторак, 04. децембар 2018.

GRADINA 84-87/2018.


PREGLED SADRŽAJA


Reč urednika
Zoran Pešić Sigma: O tenderima i poeziji... 7

ČITANJE GRADA
Bojan Jovanović: Ime Niša - prvobitno značenje i važeće pogrešno tumačenje...

KNJIŽEVNI PORTRET: PETAR MATOVIĆ
Goran Maksimović: Poezija i odbrana sveta...
Vladimir B. Perić: Lumenalni vijadukti u mračnoj komori...
Miloš Đurđević: Bjelina, masna hartija i socijalna pravda: o poeziji Petra Matovića...
Goran Lazičić: U raljama postdemokratije?...
Petar Matović: O moći pesničkog jezika...
(Sa uručenja Nagrade Branko Miljković)
Petar Matović: San dolazi sekirama...
Aleksandra Gojković: Postalo je nemoguće ćutati...
(Razgovor sa Petrom Matovićem)

SRBIJA 2049
Stevan Bošnjak: Recept za spravljanje androidee...
Ilija Bakić: Nešto kao vic...
Stevan Šarčević: Dug je put kroz zemlju Srbiju...
Ivan Potić: Preduzeće br. 3...
Darko Tuševljaković: Uzvišenost...
Pavle Zelić: Prateći onog koji vidi kroz tamu...


POEZIJA

MALA ANTOLOGIJA SAVREMENE POLJSKE POEZIJE
KRAKOV
Izbor i prevod s poljskog jezika Biserka Rajčić
Eva Lipska: Havarija sveta...
Adam Zagajevski: Asimetrija...
Rišard Krinjicki: Kako nastaje...
Marćin Švjetlicki: Ovde...
Mihal Zablocki: Ne volim poeziju...
Miloš Bjedžicki: Asklop...
Eva Elžbjeta Novakovska: Žena šminka usta ispred ikone...
Roman Honet: To crnilo naziva se zemlja...
Erik Ostrovski: Sveti Franja obraća se pticama...
Jadviga Malina: Zid...
Lukaš Manjčik: Pleme...
Jakub Kornhauzer: Fabrika kvasca...
Malgožata Lebda: Matičnjak...

Prevodi
Đuzepe Beli: Soneti...
(Sa italijanskog jezika preveo Bojan Belić)
Johanes Bobrovski: Tad voleo sam zlatnu vugu...
(Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Mihaela Albu: Deset pesama...
(Sa rumunskog jezika preveo Slavko Almajan)
Slave Đorđo Dimoski: Vavilonski drhtaj...
(Sa makedonskog jezika preveo Radoslav Vučković)
Iz prevodilačke radionice Danijele Trajković
Hada Sendu: 100 miliona svetlosnih godina sna...
Kevin Higins: Neće biti više grmljavine...
Alisija Minjarez Ramirez: Zemaljski...
Oktavio Kvintanila: Usamljenost...
Debejsiš Parašar: Parfimisana paučina...
Iz novih rukopisa
Zoran Vučić: Uporedne pesme...
Tatjana Venčelovski: Prozor u dvorište...
Hana Gadomski: Trupa...
Bojan Ilić Bokerini: Rastegljiva rana...
Mirjana Petrović filipović: Menelik...
Dragan Hamović: Skokom udalj...
Damir Jocić: Vertikala...
Marijana Jovelić: Spasena u trouglu...
Nikola Živanović: Nekrolozi, balade, koračnice...
Anastasia Stoiljković: Svakodnevna antika...

KARL MARKS: INSPIRACIJA
Karl Marks: Knjiga ljubavi
(Izabrao i sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Viktor Vorošilski: Stari Marks...
(Sa poljskog jezika preveo Petar Vujičić)
Hans Magnus Encensberger: Karl Hajnrih Marks
(Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Mihael Kriger: Marks govori...
(Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Adam Zagajevski: Stari Marks...
(S poljskog jezika prevela Biserka Rajčić)
Mirča Dinesku: Pijanstvo s Karlom Marksom...
Milan Uzelac: Teze o Marksu...

LINKOVI
Dmitrij Lihačov: Katerinuška se malo zadržala...
(Sa ruskog jezika preveo Andrij Lavrik)
Bojan Belić: Đuzepe Đoakino Beli - Pesnik Nebeske Ulice...
Vesna Trijić: Moć narativa...
(Roman „Gorski“ Vesne Goldsvorti i njegove veze sa „Velikim Getsbijem“ Skota Ficdžeralda)
Marijana Jovelić: Kada strast potrga dugmad i raskopča kragnu: oslobađanje puta knedli u grlu...
(O „Bludnom paripu“ Enesa Halilovića)
Aleksandra Batinić: Nemogućnost življenja, mogućnost pisanja i bezvremenost pamćenja...
(Pripovetka „Miš beli sreću deli“ iz knjige Preživljavanje Dragoslava Mihailovića)
Samir LJajić, Tatjana D. Đukić i Milan Dojčinović:
Jezik odgovornosti u medijima...
Jadranka Milenković: Umetnost, izvor, cilj, potiskivanje...
Mikica Živković: Izdaleka tu, izbliza nigde...
(refleksije, introspekcije)
LJubiša M. Kocić: Rene Magrit – slika kao poetski kondenzat...
Adrijana Turajlić: O umetnicima street art-a kroz film izlaz kroz prodavnicu suvenira...
Zoran Nikolić: Željko Pahek ili zvuk simfonije budućeg doba!...

KRITIKA
Ivan Kolarić: „Nije ostala nijedna stvar koja nije bila polupana” džepna istorija rebetika...
(O knjizi Gejl Holst, Put u rebetiko: muzika grčke potkulture: pesme o ljubavi, tuzi i hašišu)
Jelena Veljković Mekić: Moć pripovedanja...
(O knjizi Suzan Perou Lekovite priče za lakše i srećnije odrastanje)
Aleksandar B. Laković: LJubav i nakon kraja sveta...
(O knjizi Zvonka Karanovića Iza zapaljenih šuma)
Milomir Gavrilović: Radosti i porazi izricanja kao preduslov uspona duha...
(O knjizi Živorada Nedeljkovića Uspon)
Marija Bulatović: Novi tipovi tekstualnosti...
(O knjizi Milana Orlića Andrić, Crnjanski, Pekić: pripovedne strukture srpskog (post)modernističkog romana...)
Hristina Aksentijević: Simulakrum svakodnevnog sveta u (auto)kritičkoj prizmi Jovana Nikolića...
(O knjizi Jovana Nikolića Hotel Nikaragva)
Oliver Milijić: Iz tame sveta u svet svet(l)a...
(O knjizi Zorana Vučića Prošlost budućnosti)
Milijan Despotović: Zajedno pesmeno ploviti...
(O knjizi Ace Vidića Brodovlje i druge pesme)

BELEŠKE O AUTORIMA...

FLAY LEAF
Saša Dimitrijević: Vaskrs vapaja...