Autor: Leila Samarrai
U spletu tamnih galaksija, koje su kao
smrtonosne klopke vrebale zvezde, na ivici naoko beskonačnog
prostora vrebalo je Čudovište čije su noge bile potporni stubovi
dvema crnim rupama. Nakon Drugog univerzumskog kraha i Sedmog velikog
praska glavna svemirska politička sila bila je usna duplja Vorlija.
Taj je jeo sve čega bi se dohvatio, ispljunuvši poneku, u letu
pregorelu, Halejevu kometu. Multigalaktičkim dogovorom
međugalaktičkih nacija izabrana je ova halapljiva sila za Velikog
kontrolora svemira, u čijim smrtonosnim čeljustima se, među
mnogima, okretala i Zemlja v.3 zvana još i Prokleta jaruga, koja je
apsorbovala nekadašnju Zemlju 2.
Moglo bi se reći da je
nekadašnja Zemlja 1 sravnjena sa zemljom.
Niko nije znao tačno
poreklo TOG, niti kako je došlo glave Univerzumu – ove svetlosne
godine po peti put – svaki put ga oživljavajući tako što bi ga
ispljunulo iz golemih usta…
Čak su i vidoviti Sunei, potomci davno
izjedenog Jupitera bili samo relikt daleke mutne prošlosti ovog
Proždrljivca. Kao i mnogi pre i mnogi nakon njih, ostavili su guste
krvave tragove na zubima Vorli Dinaiija, beskonačnog i u toj meri
eteričnog da je koristio univerzum kao masku za disanje.
U
Vasionskim krugovima najvišeg prioriteta koje je sam odobrio, budući
da je svim izjedenim gospodario – dovoljan je bio jedan dobar
izbačaj, odizanje eterične dijafragme, jači podrig – da nastane
Veli Prasak – špekulisalo se da je u pitanju zapravo osvetoljubivi
Zemljanin, jedini preživeli sa planete matice, čija je snaga u
mraku vremena, svakom prohujalom svetlosnom godinom, neprekidno
rasla… sve dok nije zagrizao, u jednoj od svojih materijalizacija,
gornje sfere Mlečnog puta, ispuštajući razarajući kosmički
vetar, škripeći prljavim drobilicama u ustima koje su se obrušavale
na sve što postoji.
Bilo je to, zapravo, nikad potpuno shvaćeno
duhovno biće; nikad, u oku Svemira, oživelo, jer ga je, bez obzira
na primenu neophodnih mera u slučaju neposredne opasnosti bilo
nemoguće uhvatiti vidnim poljem najsavremenijih vasionskih radara.
Osim toga, nije imalo nijedan otvor na telu, bilo eterični ili ne,
osim jednog, ali presudnog…
Utvrđeno je da Stvor iz čijeg se
tela satkanog od svetlosti pomaljalo ogromno pulsirajuće oko ovalnog
oblika, prekriveno trepavicama od senki koje su odašiljale
radiokativno dejstvo, radi na međugalaktično gorivo nastalo
reciklažom crnog otpada. Njegovu neutaživu glad mogao je da
zadovolji samo lepljivi sastav raznoraznih otpadnih tečnosti i
kojekakvog vasionskog smeća koje je, tokom promena u samoj strukturi
Univerzuma, izbacivala namučena crna rupa. Naime, u Crnoj rupi tokom
Vremena Oklonog univerzuma, zdrobljeno vreme je mal’ mal’,
zahvaljujući izgladnelom Vorliju, počinjalo da iznova teče preteći
pomaljajućim silovitim Praskom (a ko voli da počinje iznova…),
što je u najmanju ruku za jednu Crnu rupu bilo neprirodno stanje
stvari.
Kad bi Stvor bio gladan, zubi, ili ono što bi oni trebalo
da predstavljaju, bi mu slabašno sevnuli a bledi sjaj bi razbuktao
do jačine koja se mogla meriti svetlošću nastalom nakon eksplozije
dvehiljade supernova.
Kako je vreme odmicalo, Stvor je otkrio da
se prijatan miris nečeg ukusnog, delikatesnijeg od svega što je
dosad grabio nezajažljivim čeljustima, pomalja iz njegove utrobe
krcate proždranim planetama. Po njegovoj smrdljivoj utrobi razlivala
se ukusna aroma ugljenih hidrata koja je dopirala ne sa bilo kakvog
mesta, već iz Jaruge prokletih..
Jaruga prokletih bila je
optočena prozirnom opnom, istkanom od ukusnih ugljenih hidrata koji
su Vorliju neobično prijali. Jarugu su naseljavali svetlucavi
obrisi, nalik na 3D holograme, živi duhovi nekada savršenih
modela.
Uspaničeni, pod naletima nevidljive sile, bespomoćno su
zavijali kroz cevasta metalna usta, kao Hadove senke, stisnute u svom
vakuumskom paklu.
Osetivši ugriz, obris ostade u istom položaju.
Nalet ogromnog stvorenja zažarenih očiju sa sočivima od cvekle bio
je silovit. Uz jezive zvuke, godzila poletno zaseče mehur po kojem
je svetla bestelesna kontura dotle bezbrižno hodala, ogromnim
šiljkom smeštenim između dva odvratna oka, presekavši ga po
sredini.
“Prokletstvo”-promrmljao je svetli obris-ponovo je
zagrizao!
Bestelesne konture su pištale, a njihov krik beše
žalostan. Čuvali su svoje male hologramske bebe uzgajane u ručno
izrađenim saksijama, da bi nakon što bi Čudovište pocepalo mehur,
bivale uvučene u vrtlog kipućeg mora davno otopljenog
Arktika..
Nakon ovog frapantnog otkrića Velikog kontrolora, više
se nisu mogli odbraniti od izgladnelog Vorlija. Bivali bi iznova i
iznova pojedeni, i izbačeni napolje, u utrobu svemira, u ovoj večnoj
degutantnoj igri.
Ali, kako uništiti nešto tako moćno? I to oni
koji su bivali uništavani na stotine, hiljade puta? Odgovor je morao
stići brzo, jer je svetlim obrisima od vrtoglavog kotrljanja iz
carstva usnulih zvezda u smrdljivu utrobu Stvora polako, ali sigurno
počinjala da pripada muka…
NEKE ČUDNE VIZIJE
Sve što je od inteligentnog života
ostalo na Zemlji, uništene davne 2015 naglim obrušavanjem duplog
asteroida 1749 WF4, kad se stvorio ogroman krater koji je proizveo
prašinu i azotne okside koji su izazvali globalnu promenu klime na
Zemlji otkrivši tridesetu jubilarnu dimenziju u kome su mozgovi
pobijenih vrsta stvorile galaktički centar mase, bile su dve
postapokalipticne biljke, obamrla Apokalinabis i sanjiva
Goku.
Sistem preciznih fizičkih zakona u slučaju ove dve
postkanabis otrovnice pokazao se zaista relevantnim nad PCP
supstancom koju su od milošte zvale veki I ne samo da rado su je
koristile, već od nje behu i sačinjene! Osim veksi, I jedinog
oblika inteligentnog života ovaploćenoj u ove dve, najblaže
rečeno, neobične preživele biljne vrste, opstao je – pogađate,
aluminijum.
Od njega su ove male “teslanke”, hipnotišući
Minotaura, jednog od miroljubivijih potomaka Godzile i poslednjeg
Kentaura Na Zemlji iskoristivši njihovu očuvanu fizičku snagu, uz
direktive i upute koje su nešto sporije, ali pod dejstvom
stimulativnih supstanci, dovoljno brzo savladavali kako bi se
odbranile od jezivog neprijatelja, napravile kvalitetnu kopiju
Kineskog zida, dajući mu simboličan naziv Aluminijumski zid, kako
bi sačinile nerazrušivu prepreku između Preživelih, Vorlija i
čudovišnih mutanata iz crnila istoimene preteće šume..
Ove
hiperinteligentne vrste sporazumevale su se telepatskim
komunikacionim kanalima putem holografske rezonance moždane
strukture. Zapravo, radilo se o komunikacionom sistemu koji je radio
na principu prijema podsticajnog signala preko uspostavljanja
neuronskih veza između biljaka koja je odgovarala njihovoj moždanoj
strukturi.; što se dešavalo rapidnom brzinom jer je rad njihovih
mozgova bio zasnovan na gotovo istoj genetskoj bazi u okviru
prilagođavanja međusobnih neuronskih krugova na uspostavljanje
prisne komunikacione veze, prilikom postizanja holografske moždane
rezonance u nemuštoj komunikaciji.
Često su Apokalinabis I Goku
sinhronizovale i svoja raspolozenja zahvaljujući fenomenu
kataliticke eksteritorizacije gde su poremećaji elektromagnetnih
polja uništene Zemlje bile okidač, kao i druga termička i druga
naprezanja. Odašiljanjem frekvencija telepatskih talasa ka
određenim objektima fizičkog prostora, stvarale su, u kombinaciji
s moćnim hipnotičnim dejstvom otrovnih halucinogenih isparenja,
moćne halucinacije….
-Takva šizofrenija može da se izazove
jednom u par biliona godina! Veki je vrlo prilagodljiva, a raspršuje
se po vazduhu poletnije od polena. –komunicirale su biljke moćnom
telepatsko-neuronskom mrežom koja se protezala njihovim
isprepletanim korenskim sistemom kilometrima daleko…
I Goku je
volela da koristi vekileptik zato što joj se dopadala ideja
odvajanja tela od misli, naročito zbog pomalo bolne činjenice da
su ostala preživela bića u Jaruzi imale koeficinent inteligencije
nešto veći od postkiretiranog fetusa ćurke, zahvaljujući
bizarnoj evoluciji kojom je došlo do smanjenja neurona i,
generalno, uprošćavanja nervnog sistema. Dve inteligentne biljke
su preživele nazadnu evoluciju isključivo što su tokom tri
hiljade godina redovno vežbale, uz zvuke beli dens muzike, TM-SIDHI
program što im je učinilo inteligenciju očuvanom..
Što se
drugih vrsta koje nisu naginjale ovako ekstremnom hedonizmu ticalo,
peta DNK aktivaciju je zamenio defektni genetski program gnjecave
neuronske mreže postapokaliptičnih muholovki čiji je mozak
pretrpeo postapokaliptični udara tako razorne moći da se nekada
efikasno kodovanje kojim su se nekada informacije maksimalizovale
potencijalom redukovanja redundatnosti, kodovi su im se
izdigitovali, a neuroni im se minipleksovali! (tako da, u svakom
slučaju, ne bi bilo nikakve štete, jer gore da bude nije
moglo..)
Ne bi taj um zapulsirao ni direktnim probadanjem iglenim
elektrodama klase V350-PRO I K1728-12!
Zašto je došlo do ovako
nelogične evolucije na Zemlji? Na to niko nije imao odgovor, jer je
u Zlatno doba kad su čak i zečevi bili sf pisci, astronomi i
naučnici, evolucija već smatrana zastarelom, a bilo je i
kolektivnih samoubistava zbog toga što je Bašinavrtat
Čangtrafutrmurti, mungos iz Kambodže, otkrio beskonačnost. Sećala
se Goku jedne mangake Akire Torijame koja je bila adaptirana u više
crtanih serijala i koja je dala neobično dobar odgovor na to
krucijalno pitanje, ali te večeri u bioskopu, bila je popila neku
više, te je stigla da pogleda samo kraj filma zaključivši da je
naročito dobar!
U svakom slučaju, ma šta da je dovelo do
postkatastrofe, precizni fizički zakoni su ostali relevantni, makar
nad supstancijom od koje su Apokalinabis I Goku bile sačinjene –
a to je, kako gore bi rečeno, bila Weksi! Goku, koja je za nijansu
bila lepša od svoje rođake, krasilo je vitko stablo poput trske s
glavom suncokreta. Provodile su dane svog besmrtnog života u želji
da život na opustošenoj Zemlji učine za nijansu
podnošljivijim.
Na obronku blage padine, pred sprženom šumom,
vijugale su se, kao stare senke pod naletom kakvog vetra, dve
magične prijateljice, Kirke veštih varki, osmisljavajući nove i
nadasve čudnovate načine kojima bi mogle da zavaraju i opčine
Preživele. Da nije pokoje halucinacije, realnost bi bila isuviše
surova-opravdavale su svoje od iskona nasleđene porive. Usmeravale
su svoje otrovno dejstvo ka Preživelima, preplavljujući
zagušujućim isparenjima
njihova razdražljiva čula.
Omamljujuce
halucinogene mirise odašiljale su iskošenim antenama koji su
,najpre, privukli najhrabrije među zečevima. Mirisi behu toliko
primamljivi da živuljke nisu mogle da odole, a da ga ne udahnu.
Osim toga, miris se širio kilometrima oko asteroidnog pojasa
Jaruge. Pod dejstvom hipno mirisa Mandragorinih rođaka, prve hokus
pokus žrtve – Zečevi – pogledaše u sprženo nebo i mrdnuvši
njuškicama hitro umaknuše pred prizorom letećeg tanjira kojeg su
u momentu, bar se njima tako činilo, skrcale zubi-drobilice u
strašnim Vorlijevim ustima. Zečevi odbegoše u Mutantsku šumu i
sakriše se u grmlje koje se silovito treslo.
-Osmislila si baš
loš trip, rođako!-iskritikova prva biljka drugu.
–Sad ih
ništa neće isterati iz Mutantske šume! A znaš šta se događa
čistokrvnim Preživelima koji se sretnu sa bilo kojim od mutanata.
Dobićemo, u najboljem slucaju, podvojene ličnosti… Poubijaćeš
čitavu planetu, a složićeš se da nam to nije bila prvobitna
zamisao!
–Ali, draga, Vorli se i bez naših sugestija, puke
zabave radi, poput magle izdiže iz kore zemlje-pokojnice. Čvrsto
verujem u vladavinu Jačeg.. I Lepšeg!-doda pakosno Goku, graciozno
vijugajući prekrasnim stablom.
-Da, draga rođako, ali složićeš
se da im je potrebna lekovita halucinacija, a ne dodatna
trauma.
Tako plemkinje od Mandragore rešiše, sporazumevajući
se telepatskim putem, da svoje neodoljive čini primene na nešto
hrabrije Kornjače. Dok su se iz daljine kornjače sporo, ali
sigurno približavale, čarobnice pomisliše da možda nije sve
izgubljeno! Nakon što udahnuše miris, kornjače potrčaše koliko
ih noge nose – strah im je prožeo oklop od siline priviđenja- pa
to se planeta Zemlja pretvorila u velikog Ježa sa bodljama!
Složile
su se da ovaj eksperiment nije dostojan njihove pažnje! Mogu one to
i bolje! Nisu imale sreće ni sa prepelicama. Kako im udahnuše
fatalni miomiris, tako prepelice zapadoše u alkoholičarski san.
Teturale su se, obamrle od pijanstva – što je delovalo tužno i
samotno – mislile su biljke. Ništa bolje nisu prosle ni sledeceg
dana, kad do Apokalinabis dopuza zmija koja je pod dejstvom čini
pokušala da hoda uspravno. Nijedna od halucinacija nije mogla da
prevaziđe prethodnu, ali ni da je nadjača. Nema sumnje, čarobnice
su bile vešte, ali bilo je potrebno da jedna ubedljivo nadvlada
drugu. Konačno im se trud isplatio, a pobednik se nazirao na
horizontu ove čudnovate bitke kad se nakon zmije, pojavi Jež –
svestan da mu po koži hodaju kornjače, ali ne znajući kako da ih
se otrese!
Biljke uzdahnuše. Osetiše neverovatan nalet
zadovoljstva učinjenim, te gotovo istovremeno aplaudiraše laticama
i zatresoše lisnatim glavama.
-Kako sam ovo dobro izvela!
-samodopadno će Goku koja je, ako joj je verovati, osmilila
epohalno halucinatorno delo… Njena posestrima nije mogla da se
pomiri sa tim, jer je smatrala da su izvedene čini isključivo
njena zasluga, pa joj telepatski posla uvredljivu misao i ošamari
je laticama po glavi.
-E sad je dosta!-optuži Apokalinabis
hvalisavu Goku.-Nisi igrala po pravilima–od uzbuđenja
Apokalinabis pomeša reči sa slikama, slike sa činjenicama i
zaboravi šta je htela reći. Goku zatrese lepom glavom i nadobudno
reče.
-Istina je da smo se kladile koja od nas dve može da
stvori zanimljivije halucinacije i to sam svakako bila ja, jer tebi
misli lutaju!
-Ne, nego sam to bila ja!
-Ne ti, već ja.
-Nije
tačno.
Tad Apokalinabis s gorčinom reče:
-Ti, Gogo, nisi
igrala pošteno. Halucinacija o ježu i kornjači bila je moja
ideja! Ti mi kradeš ideje! Ja ne nudim običnu halucinaciju! Nudim
zamršenu fabulu, biljko glupa! Nudim izmenu moždanih vijuga i
DNK.
-Nemoj da hipnotišem konja da dođe do tebe i da te popase,
pečurko jedna otrovna!-ne osta joj dužna posestrima.
Neko vreme
su se posestrime raspravljale, izlažući argumente, podvlačeći
telepatske crte u preambuli telepatskog programa kojim su se
sporazumevale, sračunavajući tajming u kome se dogodila sporna
varka. Najzad im i to dosadi, te krenuše jedna na drugu stablom,
ukrstiše latice, izvređaše jedna drugu biranim, surovim izrazima
da bi im se najzad i to zgadilo i rešiše da se zauvek rastave,
shvatajući da su im čini besciljne, upućene Stvorenjima kojih
davno nema (šta je Stvor ako nema dušu, do samo materijalno
obličje?), koji su, na pregoreloj planeti očaja, samo lutajuće
senke u mraku izgubljenih iluzija, bez sutrašnjice, nade i utehe.
Baš kao i one same.
Tad istovremeno pogledaše u pepeljasto,
mutno nebo, pognuše glave i ne progovoriše više ni jednu
telepatsku reč. Preživeli i dalje hodaju Zemljom poput slepih
aveti, u potrazi za zrnom smisla, sklapajući nepodnošljive saveze
sa svim onim što ih je uništilo, zauvek zarobljeni u surovoj
realnosti.
Apokalinabis i Goku pale su u zaborav.
