понедељак, 08. април 2019.

ELEMENTARNO, DRAGI MOJ VOTSONE

 Kada je pred mene, kao nadležnoj osobi u Kraljevskom Savetu za urbani razvoj grada, stigao detaljni projekat o proširenju “Regent's University London”, koji je podrazumevao prisajedinjenje i rušenje nekoliko okolnih ulica, ni časa nisam gubio, već sam, bez ikakvih konsultacija i bez naročitog udubljivanja u nacrte, odobrio planiranu izgradnju. Avaj, da sam samo naslutio do kakvih će me to saznanja dovesti, nikada to ne bih učinio.
Iskreno govoreći, nisam to uradio ni zbog oduševljenja predloženom modernizacijom, a još manje zbog onoga na šta ste prvo pomislili, dakle odgovor je ne - niko nije ni pokušao da me podmiti. Doduše, postavio sam jedan uslov ispostavljen u privatnom razgovoru sa dičnim investitorom, ali vas uveravam da tu nije bilo nikakvog materijalnog interesa, mada jeste bilo vezano za neka moralna ogrešenja prema mojoj porodici.
Razlog moje hitre odluke krio se u jednom od objekata koji će na taj način biti sravnjen sa zemljom. Nalazio se u ulici Bejker pod brojem 221b gde je bio smešten muzej fiktivnog savetnika za detektivske poslove Šerloka Holmsa. Kao stručnjak za urbanizaciju znao sam da ulica Bejker nije do tridesetih godina prošlog veka imala kućne brojeve, pa ni taj čuveni 221b. Tada sam verovao da je previše bujna mašta prokletog ser Artura Konana Dojla ne samo iznedrila tu odbojnu figuru, već to netalentovano piskaralo nije bilo u stanju ni da se prošeta gradom kako bi se obavestilo o stanju na terenu. Ako dodam na sve to da je moje ime ser Ričard Morijarti, onda vam je verovatno jasno u kojoj je neoprostivoj meri to ništavno škrabalo osramotilo mog pokojnog pradedu i časno ime naše porodice.
Naravno da sam pretpostavljao da će muzej biti preseljen, ali jednostavno nisam želeo da na toj adresi ostane ičega vezanog za ime Šerloka Holmsa,
Da se, dakle, vratim na uslov postavljen navedenom investitoru pri onom, već spomenutom, poverljivom razgovoru. Odlučno sam zahtevao da mi se lično uruči svaki neobični predmet pronađen u ruševinama tog bogohulnog zdanja.
Kao što i sami znate, investitor je vrlo brzo pristupio radovima i nedugo po dogovoru počeo me je izveštavati o napretku rušenja objekta u ulici Bejker pod brojem 221b. Sve je pronađeno, shodno našem dogovoru, uredno donosio na moju adresu, ali su predmeti bili potpuno nebitni u pogledu moga interesovanja za dotični muzej, izuzev par nevažnih eksponata, zaboravljenih ili izgubljenih tokom selidbe. U dva navrata sam na taj način dolazio i do ogavnih fragmenata orginalnog rukopisa onog đavoljeg Artura Konana Dojla koje sam sa zadovoljstvom spalio u svom kaminu.
Tako mi je slobodno vreme prolazilo u neopisivoj nasladi pri uništavanju predmeta koji su svojom ogavnošću podsećali na tog odvratnog škrabopisca, sve dok mi se jednog maglovitog predvečerja na vratima nije pojavio investitor sa jednom, u papir zapakovanom, kutijom.
Moram priznati da sam se u izvesnoj meri iznenadio, jer su radovi na rušenju muzeja već odavno bili završeni, ali mi je on ljubazno razjasnio da je pri iskopavanju temelja za jednu od novih građevina dotična stvar pronađena na mestu koje je najverovatnije nekada predstavljalo podrum ispod kuće u ulici Bejker na broju 221b. Sa zanimanjem sam preuzeo paket i pozvao ga na čaj, ali se on izvinio zbog nedostatka vremena za zadržavanje i druženje, pravdajući svoju žurbu neodložnim poslovima. Nimalo nisam žalio zbog njegovog odlaska, jer sam smesta imao priliku da bez svedoka pretražim sadržaj plesnive i od štetočina načete kutije.
U njoj se nalazila gotovo potpuno ispisana beležnica, ali me je već letimični pogled na njenu sadržinu uverio da nervozni rukopis kojim ju je nekadašnji vlasnik ispunio ni u kom slučaju ne mogu biti Dojlovi minuciozno precizni potezi.
Možda se i ne bih upuštao u proučavanje sadržine, kako se ispostavilo nečijeg dnevnika, da već na prvoj strani nisam ugledao ime omrznutog Šerloka Holmsa. Kako sam rukopis odmah po čitanju uništio, pokušaću svojim rečima da prepričam nešto o strašnim tajnama koje sam u toj neuglednoj sveščici pronašao. Biste li mi dodali tu flašu? Verujte da mi je potrebno malo ohrabrenja kada se prisetim stvari tamo opisanih.
Dakle, iste večeri stadoh proučavati taj, na neobičan način dobijen, rukopis.
Uskoro sam prepoznao, grubo skicirane, sinopsise nekih od Dojlovih priča, čime sam potvrdio svoje sumnje u pogledu nemaštovitosti tog naduvenog dendija, ali to je podstaklo sumnju u nešto mnogo gore od toga – da u ruci držim orginalne zapise doktora Džona Votsona!
Neću vas držati u neizvesnosti. Moje sumnje su potvrđene u kasnijim fazama čitanja tog nesvakidašnjeg dnevnika. Na moj užas, ispostavilo se da je Šerlok Holms bio istorijska ličnost, a da su se njegove avanture opisane u delima ser Artura Konana Dojla, doduše prilično romantizirane i prilagođene ondašnjoj čitalačkoj publici, odista dogodile, što nije ostavljalo mnogo mesta za sumnju u pogledu zločinačkog karaktera mog pradede.
Međutim nije to bio jedini razlog tome što sam pažljivo, list po list te paklene hronike, spalio u kaminu svog doma. O ne!
Postoje tajne koje su otrovne po ljudski rod, tajne koje se ne smeju obznaniti iz jednostavnog razloga što nema načina da zaustavimo i uništimo zlo koje se krije iza njih. Možda to i jeste razlog što doktor Votson poglavlja o kojima ću govoriti nikada nije ustupio Dojlu.
Pa, da popijemo još po jednu. Alkohol ponekad pomaže.
***
Dakle, sve je počelo jedne septembarske večeri dok se narod rojio pod plinskim svetiljkama. Holms je zapao u depresivno stanje i taman je namerio da ga ublaži dozom morfijuma, kada je gospođa Hadson najavila gospođicu Lucy Fowler, koja se nenadano pojavila tražeći prijem kod Šerloka Holmsa. Dr. Votsonu je laknulo, jer je ta iznenadna poseta, ako ništa drugo, barem odložila Šerlokov nagon za samouništenjem,
Kada je kasna posetiteljka stupila u sobu, Votsonu zastade dah, jer se radilo o gracioznoj devojci izvanredne lepote u ranim dvadesetim godinama, odevenom u prikladnu večernju odeću.
Predstavila se kao kćer Johna Fowlera, glavnog inženjera Metropolitan Railwaya i odmah izjavila da je njen otac u velikoj opasnosti. Delovala je veoma uznemireno, pa ju je Votson ponudio viskijem, što je ona sa zahvalnošću prihvatila. Pošto se pomalo zarumenela već od prvog gutljaja, stade iznositi svoj slučaj.
Radilo se o otvorenim pretnjama smrću njenom ocu, na šta se Šerlok namrštio, jer je oduvek takve slučajeve smatrao nedostojnim svog renomea, međutim Lucy to nije primetila i nastavila je da govori.
Kao posebno važnu činjenicu istakla je da u doba ozbiljnih problema i teškoća u vezi zagađenosti dimom i gasovima, koji neizmerno štete ugledu tog željezničkog preduzeća, njen otac ima nezanemarljiv uticaj na odluke Metropolitenovog upravnog odbora.
Nevolje su počele od trenutka kad je njen otac, prethodno proučivši dobijene uzorke, vrlo odlučno izdejstvovao odbijanje ponude Huddersfield Choral Society-a o snabdevanju navodno neškodljivijim ugljem koji bi pokretao Metropolitenove lokomotive. Otac joj nije mnogo govorio o svom poslu, ali je bila više no sigurna da sa tim ugljevljem nešto nije bilo u redu. Pritisci vršeni na inžinjera Fowlera postepeno su se pojačavali i postajali sve grublji, počevši od najbenignijeg pokušaja podmićivanja kako bi promenio svoj stav u vezi nabavke.
John Fowler je bio ponosit i čestit čovek, pa nije pristao da promeni odluku čak ni kada su sume koje su mu nuđene dostigle vrtoglave iznose. Lucy je iznela i to kako sumnja da je tu postojalo još nešto o čemu joj otac nije govorio, jer su postojali dokumenti koje je, posle svakog od čestih proučavanja i iščitavanja, brižljivo zaključavao u glavnu fioku svog radnog stola.
U jednom je trenutku njegov tajanstveni neprijatelj neočekivamo promenio metod pritiska i počeo mu je pretiti smrću, a kada je Lucyn otac doživeo seriju neobjašnjivih nezgoda, odlučila je da se obrati Holmsu i zatraži zaštitu za svog oca, jer je njegova pogibelj svakim danom postajala sve izvesnija.
Mrzovoljni Holms, koji i inače nije umeo da se ophodi prema ženskom rodu, preporučio joj je da se obrati Skotland Jardu, jer ga tako beznačajni poslovi nimalo ne zanimaju.
Gospođica Lucy, kojoj su muškarci zahvaljujući njenoj izdašnoj lepoti oduvek rado izlazili u susret, prebledela je preneražena takvom neljubaznošću, a onda je briznula u plač.
Tada se umešao Votson i upitao ju je za razlog zbog kojeg ne želi da se obrati policiji. Odgovor je bio prilično neočekivan, čak i za Šerloka.
Iza pretnji je stajao glavom ugledni bankar Natan Majer Rotšild, koji je praktično bio nedodirljiv zakonu, pa samim tim i i Skotland Jardu.
No, uprkos toj, ne baš svakodnevnoj činjenici, Holms je tvrdoglavo ostao pri svojoj odluci, pa ju je čak i nazvao drskom, prebacujući joj što namerava da ga stavi pod istu kapu sa zvaničnim policijskim detektivima i veče se završilo bez postignutog dogovora.
Holms je potom još dugo gunđao kako je uveren da je dotakao samo dno i kako mu se posao izrodio u agenciju za traženje izgubljenih olovaka i savetovalište za gimnazijalke.
***
U sledećih nedelju dana ništa se vredno spomena nije dešavalo, sve dok tog sunčanog prepodneva u toku redovnog prelistavavanja svoje omiljene kriminalne hronike i čitulja u jutarnjem izdanju “The Times”, Holms nenadano nije uzviknuo kako je uveren da je najveća budala Evrope i zaslužuje da ga neko išutira nogom u guzicu odande pa sve do Čering krosa. Pre no što je Votson stigao da reaguje, gospođa Hadson se pojavila na vratima najavljujući višeg inspektora Lestrejda iz Skotland Jarda.
Holms kao da je upravo to i očekivao. Klimnu glavom i nervozni je Lestrejd stupio u prostoriju. Pošto ga je pozvao da sedne upitao ga je za razlog neočekivane posete.
Na Votsonov užas, radilo se o neobjašnjivo surovom ubistvu u domu Johna Fowlera, glavnog inženjera Metropolitan Railwaya. Dvojica slugu, John Fowler i njegova supruga su pronađeni iskasapljeni kao da ih je rastrgla nekakva zver, a njihova kćer Lucy je netragom nestala. Holms ni trepnuo nije, nego je smesta odenuo kaput i prijavio gospođi Hadson da ga neko vreme neće biti.
Dom Fowlerovih nalazio se u neposrednoj blizini, na Ulster Terrace-u. Da nije sve vrvelo od policije, prizemlje bi delovalo kao da se na tom mestu nikada nije odigrao tako grozomoran zločin. Čisto i uredno, baš kao što i treba da izgleda domaćinstvo jedne stare i ugledne Londonske porodice.
Tek se stupanjem na sprat mogao sagledati užas tragedije koja se tamo odigrala. Sav je nered bio skoncentrisan oko radne sobe Johna Fowlera.
Leševi sluga i domaćice su se nalazili ispred samih vrata, a gazdino telo je počivalo kraj razvaljenog radnog stola, dok je u grčevito stisnutoj šaci još uvek stezao neupotrebljen revolver. Povrede na svim žrtvama bile su neopisivo surove. Otkinuti udovi, tkivo otrgnuto sa tela strahotnim čeljustima i kandžama neke nepoznate zveri, te čitava jezera krvi i ogavne gomile iznutrica razbacanih posvuda oko žrtava.
Obuhvativši najpre pogledom pozornicu zločina, Holms se pažljivo zagledao u izvrnutu i razbijenu šoljicu za čaj na podu pokraj Johna Fowlera. Potom stade obilaziti okolne sobe i hodnike posmatrajuči patos, da bi se potom vratio do radne sobe i sagao se kako bi pažljivo osmotrio razderane tepihe i neobične ureze po parketu posvuda unaokolo. Najzad je zainteresovano osmotrio vlažnu mrlju na tepihu, kako se Votsonu činilo, nastalu prolivanjem čaja koji je pokojnik pio neposredno pred smrt. Uz pomoć džepnog nožića je ogrebao izvesnu količinu te vlažne prašine i pažljivo ju je smestio u papirnu kesicu.
Zatim je među razbacanim hartijama ugledao nešto što je Votsonu delovalo poput krljušti neke ribe, pa je i to pažljivo spakovao koristeći pincetu. Onda je ustao i mirno krenuo niz stepenice. To je već bilo isuviše za višeg inspektora Lestrejda koji ga je sve do tada ćutke sledio.
- Pa jeste li zaključili išta? - upitao je Holmsa nervoznim tonom.
- Više je nego izvesno da se radi o provali i da je cilj bila sadržina ovog radnog stola - pokaza Holms na razbacane i prevrnute fioke - ničeg novog nema pod ovim suncem. Sve je već jednom bilo učinjeno.
- A šta je sa ovim leševima? I zašto ste uzimali uzorke? - dreknu Lestrejd.
- O svemu ćete biti na vreme obavešteni - mirno odvrati Holms.
- A kada bi to moglo biti? - upita viši inspektor, na šta se Holms namrštio.
- Ja se ne služim nagađanjima, a sve što bih u ovom trenutku mogao reći bile bi samo sumnje. To je dozlaboga loš običaj. Ako želite biti od pomoći, bilo bi dobro saznati da li je porodica Fowler inkriminisane večeri imala nekog posetioca. Vaši ljudi bi se mogli raspitati po Park Skveru - odvrati Holms tonom kao da podučava nespretnog školarca.
- Ah, tu sam vas čekao! Mi smo već saznali da su Fowlerovi imali posetioca! - ponosno je odvratio Lestrejd - Radi se o visokoj i veoma lepoj dami riđe kose i zelenih očiju sa velškim akcentom!
- Odlično inspektore! - uzviknuo je Holms i napustio ljutitog Lestrejda.
Votson je bio prilično radoznao i stao je ispitivati Holmsa čim su izašli iz kuće, međutim umesto da odgovori, on se pažljivo zagledao prema pruzi u blizini.
- Pogledajte Votsone. Ako dobro vidim, ono je kopozicija The London and Greenwich Railway-a, zar ne? - upitao ga je ignorišući njegovo zapitkivanje.
- Da, čini se da je upravo tako - odgovorio je Votson.
- Zar vam se ne čini da je dim iz lokomotive previše beo? Podseća me na vodenu paru. Dim uglja bi trebao da je taman, gotovo crn - nastavi Holms zamišljeno. Sad je i Votson primetio neobičnost njegovog zapažanja.
- Ima li to veze sa pričom gospođice Lucy? - upitao je oprezno.
- Žene su po prirodi tajanstvene i vole da uživaju u sopstvenoj tajanstvenosti, ali sve se može povezati - odvratio je Holms.
- Zar ne bi trebalo proveriti tog Rotšilda koga je mlada dama pominjala? - dosetio se Votson.
- Da, to bi bilo zaista zgodno, da nema jedne sitnice. Natan Majer Rotšild je mrtav već tri dana. Nisu meni umrlice uzalud omiljeno štivo, - reče Holms, pa nastavi - dakle, on nije naš ubica. Uostalom, šta god da je ubilo Fowlerove nije čovek. Čak štaviše, mislim da je to stvorenje nepoznato zvaničnoj nauci. Moram vam reći da se po tragovima jasno vidi kako je imalo užasne kandže i po sedam prstiju na svakom od udova. Još je intrigantnija činjenica da je to čudovište neko uneo u kuću i oslobodio ga tek u radnoj sobi gospodina Fowlera, pošto tih jezivih otisaka nema nigde izuzev na samom mestu zločina. Takve kandže bi morale ostaviti ureze po čitavoj kući.
Uto stigoše do rezidencije u ulici Baker. Izuvajući cipele i skidajući kaput Holms reče:
- Ovo je problem za čitave tri lule duvana, pa vas molim da mi se u toku pedeset minuta uopšte ne obraćate - rekavši to obuo je svoje persijske papuče i zatvorio se u sobu, ostavivši Votsona i gospođu Hadson da se iščuđavaju zgledani pred zaključanim vratima.
Idućeg jutra, bez ikakve najave, Holms je spakovao torbu i rekao da neizostavno mora posetiti svoga brata Majkrofta, za koga je oduvek tvrdio da je vispreniji od njega. Nikakva moljakanja i objašnjavanja nisu uspela da ga odvrate od nauma da to mora obaviti sam.
***
Tri dana od njega nije bilo ni traga ni glasa, da bi se potom iznenada pojavio i smesta pozvao Lestrejda na savetovanje. Po podočnjacima i usporenosti pokreta bilo je očito da je umoran i neispavan, ali istovremeno i veoma zadovoljan. Čim je Lestrejd stigao, njih trojica, sedoše u Holmsovu radnu sobu.
Bez mnogo okolišanja Holms je prešao pravo na stvar.
- Pre no što sam stigao do Majkrofta, potrudio sam se da se domognem uzoraka uglja sa stovarišta Huddersfield Choral Society, jer je po izjavama Lucy Fowler, više nego jasno da je slučaj povezan s time. Odmah sam primetio da je ugalj presvučen nekakvom skramom, po slobodnoj proceni, nanetoj prskanjem. Kao što već znate Votsone, Majkroft ima izvanredno opremljenu laboratoriju i veoma se dobro snalazi u njoj, pa smo se nas dvojica zdušno dali na analizu nanetog sloja. Na naš užas, otkrili smo biološke i patogene agense, počevši od mikroorganizama pa sve do određenih metala kao što su soli barijuma i aluminijske čestice mikronskih dimenzija. U naučnoj i medicinskoj literaturi je dokazano da čestice takve veličine izazivaju intenzivnu upalu u većem broju tkiva. Posebno nas je zabrinuo uticaj na mozak i kičmenu moždinu, jer te čestice izazivaju psihodegenerativne bolesti, uključujući Alchajmerovu i Parkinsonovu bolest.
- Sto mu gromova! O čemu se ovde radi?! - skočio je Lestrejd sa stolice.
- Upravo smo se i nas dvojica isto upitali; ako taj ugalj na sebi nosi biološke agense koji služe da oslabe zdravlje ljudi, koji je konačni cilj takve paklene zamisli? Krenuli smo od onoga što nam je bilo poznato. Kako je Lucy Fowler pomenula sad pokojnog bankara Natana Majera Rotšilda, potrudili smo se da proučimo njegove poslovne knjige i još neke dokumente kojih smo uspeli da se domognemo. Kako smo i očekivali, bio je povezan sa Huddersfield Choral Society na sve zamislive načine, međutim otkrili smo još nešto, vrlo interesantno sa aspekta ubistava u kući Fowlerovih. Kako ste rekli viši inspektore, kobne večeri u dom Fowlerovih dolazila je visoka i lepa dama, riđe kose i zelenih očiju, sa velškim akcentom. Ovaj opis odgovara Meri Adelejd Ficpatrik, zvane Petsi, široko poznate po svojoj lepoti, koja je upravo tada boravila u Londonu iznajmivši stan u ulici Bruton. Petsi je viđena na Londonskoj željezničkoj stanici idućeg jutra u društvu devojke koja bi po opisu mogla biti Lucy Fowler.
- Šta? -Začudi se Lestrejd.
- Avaj, izgleda da sam zanemario redosled otkrivanja tragova, pa da se vratim na to kako sam stigao do gospođe Adelejd Ficpatrik. Kao važan Rotšildov poslovni partner pojavljuje se Petsin supružnik, pukovnik Vilijam Kornvalis-Vest, vlasnik zamka Ruthin u Denbigširu. koji je u bliskim vezama sa porodicom Hohberg kao sopstvenika mnogobrojnih rudnika uglja po čitavoj Šleziji. Velški naglasak kasne gošće Fowlerovih smesta nas je naveo da proverimo sve osobe iz Rotšildovih dokumenata koji bi mogli imati sličan naglasak, pa je porodica navedenog pukovnika bila najlogičniji izbor. Kao potvrdu naših sumnji saznali smo da se tog jutra Petsi zadesila na Londonskoj stanici sa svojom saputnicom i da je pri tome kupila željezničku kartu u pravcu Velsa, tačnije do Denbigšira.
- Polazimo za Denbigšir, dakle! - uzviknu viši inspektor Lestrejd.
- Polako inspektore - odvrati Holms - mislim da bi nenadana pojava policije veoma uznemirila tu zlikovačku porodicu koja bi u tom slučaju sakrila ili uništila eventualne dokaze, ukoliko oni uopšte postoje. Izvršili smo još neke analize u vezi nepoznate zveri koja je izvršila pokolj i zaključci su sledeći; šta god to bilo, sa ničim se sličnim zvanična nauka još nije susrela. Hemijski sastav krljušti koju sam pronašao na mestu zločina je toliko neverovatan da ja čak nisam ni potpuno siguran da je to stvorenje izdanak ovoga sveta. Moram napomenuti da su svi do jednog člana ove zločinačke grupe bili aktivni članovi mističnih sekti koje su se bavile veštičarenjem i crnom magijom.
- Pa šta ćemo onda? - natmuri se Lestrejd.
- Bilo bi dobro kad bi Skotland Jard, naravno uz povećanu opreznost, sačekao da doktor Votson i ja, sa opravdanjem da želimo proučiti njihovu umetničku kolekciju, posetimo dvorac Ruthin i pokušamo potvrditi moje teorije koje sad ne bih iznosio. Osmatrajte nas izdaleka i neprimetno, kako bi nam mogli pohitati u pomoć, ako se ukaže potreba za time. Ono što još uvek nisam razumeo je sledeće; sva moja premeravanja na mestu zločina ukazuju da je zver o kojoj govorimo veliko i vrlo teško stvorenje, pa ostaje zagonetno kako ga je jedna slabašna žena lagodno prenela preko cele kuće, a da niko nije primetio ništa sumnivo? Ukoliko se moje pretpostavke pokažu tačnima, zver će se pojaviti u po bela dana kako bi nas sprečila da raskrinkamo najužasniju zaveru sa kojom sam se u svojoj karijeri susreo. Molim vas da mi ne postavljate daljnja pitanja i da postupimo po ovom planu. Sve drugo je unapred osuđeno na neuspeh – dovršio je Holms svoje izlaganje.
- Neka bude tako – složio se Lestrejd nevoljko i time je savetovanje bilo završeno, pa viši inspektor ustade i krenu ka vratima.
- Lestrejde – dobaci mu Holms pre no što je izašao – potrudite se da vaši ljudi kod sebe imaju izvesnu količinu dinamita.
Lestrejd ga začuđeno pogleda, ali ništa ne reče. Samo je klimnuo glavom i napustio prostoriju.
***
Na put su Holms i Votson krenuli idućeg jutra. Dok su kroz prozor kupea posmatrali živopisni krajolik vodeći neobavezne razgovore, nekoliko puta su u hodniku voza primetili pripadnike Skotland Jarda koji su neupadljivo prolazili motreći na njih
Holms se najednom, već nadomak samoga Denbigšira, primakao Votsonu i tiho mu se obratio:
- Votsone, na mestu zločina sam našao ostatke neobične hemikalije, koju smo sa Majkroftom analizirali i replicirali. Sudeći po sastavu te smese koja je u mnogo čemu slična onoj od koje se sastoji i krljušt tajanstvene zveri, sumnjam da je upravo to način na koji je gospođa Meri Adelejd Ficpatrik uvela zver u kuću. Ne pitajte me šta mislim, jer ne želim da vas uvlačim u sopstvena nagađanja, Evo – izvadi na to iz džepa bočicu sa raspršivačem – to se nalazi u ovoj flaši. Kad stignemo u dvorac, ovime ću poprskati našu domaćicu. Nadam se da će to isterati čudovište na čistac. Ne oklevajte ukoliko se to desi, već mu pucajte pravo u oči.
Votson ga začuđeno pogleda, pa klimnu glavom. Holms skloni svoj neobični pribor pa nastavi:
- Kad se isključi nemoguće, istina je ono što ostane, ma kako izgledala neverovatno. Šta je moguće, a šta nemoguće uskoro ćemo otkriti, jer Votsone, u nekim spisima, kojih smo se Majkroft i ja dokopali, postoje vrlo uznemirujući nagoveštaji o nepoznatim dimenzijama koje postoje uporedo sa ovom našom, dimenzija koje kriju nezamislive užase. Verujte mi da organizacija sa kojom smo se susreli barata nekim vrlo mračnim tajnama. Naročito mi je za oko zapala jedna rečenica u mističnim spisima koje sam imao prilike da držim u sopstvenim rukama: “Stari su bili, Stari jesu i Stari će biti”. Bojim se da smo se susreli sa pripremama za uklanjanje ljudske rase sa ovog sveta kako bi se oslobodilo mesto za povratak neke nama nezamislive i nepoznate civilizacije. Od vrhunske je važnosti da ovaj zadatak obavimo kako treba.
Ostatak puta je protekao u tišini koju je Votson iskoristio da unese sve ove najnovije doživljaje i razgovore u svoj dnevnik.
***
Moram napomenuti da zapisi Džona Votsona od ovoga trenutka postaju veoma čudni i deluju izuzetno rastreseno, međutim, pokušaću da vam ih prenesem onako kako sam to ja razumeo.
Stigavši u Denbigšir stadoše tražiti kočiju kako bi se odvezli do zamka Ruthin, međutim kočijaši, veoma ljubazni do trenutka kad bi im saopštili cilj puta, najednom bi se smrkli i odbijali da ih voze. Na jedvite jade najzad, nudeći mnogo više no što bi tarifa prevoza iznosila, nađoše ne baš presretnog vozara voljnog da ih preveze do njihove destinacije. Votson, koji je već neko vreme imao vrlo loš osećaj u vezi celog tog slučaja, nekoliko puta se osvrtao i sa zadovoljstvom zaključio da ih ljudi Skotland Jarda ni za trenutak ne ispuštaju iz vida.
Ruthin je bio drevna tvrđava okružena travnjacima i zelenilom, međutim kočijaš je odbio da pređe preko drvenog mosta koji je bio jedini prilaz dvorcu, pa su do samog ulaza u zamak Holms i Votson stigli pešice. Beše to zdanje uglavnom izgrađeno od crvenog kamena i cigle, ali uprkos Votsonovim očekivanjima, nije delovao ništa jezivije od bilo koje druge stare građevine koje su se mogle videti po celoj Britaniji.
Obrativši se prvom od ćutljive posluge na koga su naleteli, Holms objasni razloge svog dolaska proučavanjem kolekcije umetnina u dvorcu, dodavši da je poseta najavljena i odobrena. Pošto je izneo i detalje dogovora o susretu sa gazdaricom kuće, sluga ih zamoli da sačekaju dok on prenese vesti gospodarici, pa je ušao u kuću ostavljajući ih u parku ispred impresivne građevine.
Kad se, posle podužeg čekanja visoki čovek vratio, poveo ih je do predvorja unutar Ruthina što je Votsona ispunilo zebnjom. Policajci koji su ih čuvali sad moraju da se oslone na pretpostavke. Pa opet, šta je drugo očekivao? Normalno je da se gosti uvedu u kuću, zar ne? Kako Holms nije pokazivao nikakve znake nesigurnosti, pretpostavio je da je i taj detalj već sračunat u njegovoj glavi. Holms je, po Votsonu, bio nešto suviše naučno, nešto što se graniči sa hladnom krvoločnošću.
Našli su se u ogromnoj romboidnoj odaji čiji je visoki plafon bio ukrašen neobičnim, ali pravilnim geometrijskim figurama. Veći deo zidova zauzimale su visoke police ispunjene naizgled veoma starim knjigama. Iako je Votson smesta zapazio naslove kao što su “Ars notoria” iz 13. veka, “Pseudomonarchia daemonum” Johana Vejera i “Arbatel de magia veterum”, pa čak i drevnu arapsku knjigu “Picatrix”, pažnju mu je u potpunosti zaokupila prekrasna žena koja je stajala pokraj kamina. Svetle puti i riđe kose, streljala ih je krupnim zelenim očima sa lica toliko lepog da bi se za njega moglo umreti. Bila je visoka i dugonoga, gotovo neprirodno uzanog struka, još više istaknutog širokim bokovima i krupnim dojkama.
- Vi ste Meri Adelejd Ficpatrik, pretpostavljam – obrati joj se Holms – Moje ime je Ričard Apton Pikmen i izučavam englesko slikarstvo. Preko pisama smo ugovorili obilazak vaše bogate kolekcije.
- Naravno gospodine Pikmen. Smesta ću pozvati svog majordoma koji će vam pokazati sve što vas zanima – glas joj je bio ženstven i zavodljiv.
- Pre no što krenemo u taj obilazak voleo bih da vam predam jedan mali znak pažnje u znak zahvalnosti za vašu predusretljivost prema jednom siromašnom slikaru – obratio joj se Holms.
- Jour de ma vie! Zaista nema potrebe za tim, gospodine Pikmen – nasmešila se domaćica.
- Insistiram gospođo! - odsečno će Holms prilazeći joj.
- Baš ste dragi... - započe gospođa Ficpatrik, kad najednom Holms istrže svoju aparaturu i poprska je onom tečnošću.
- Šta! - dreknu gospodarica zamka, a onda, na Votsonovo zaprepaštenje, fantastični preobražaj poče da deformiše njenu fizionomiju. Gotovo da je od iznenađenja i zaboravio na revolver u svom džepu.
Ruke joj se najednom stadoše grčiti, koža između prstiju poče da se širi stvarajući opne, što joj je činilo šake nalik udovima vodozemca, a nokti joj stadoše jačati i naglo rasti. Počela se pogrbljavati na način potpuno stran ljudskoj anatomiji, a njeno dotad prelepo lice stade da se izdužuje u predelu brade i vrška nosa. Njena elegantna bela haljina stade da se para i cepa nedovoljna za krljuštima prekrivenu telesinu koja je iz nje izranjala, dok joj je lice sve više naličilo nekom ogavnom afričkom gmizavcu i vilica joj se pretvarala u čeljust kakve morske nemani.
Najzad joj se i cipele raspadoše oslobađajući užasne kandže na njenim... Šapama? Pred njima je stajalo bogohulno zeleno gušteroliko stvorenje, kakvo na ovom svetu ne bi smelo da postoji!
Votson se najzad oslobodio šoka, na svu sreću nešto ranije nego što se monstruozno stvorenje snašlo, pa je trgao revolver i po Holmsovim instrukcijama uperio ga je pravo u oči čudovišta koje se stade uspravljati do svoje pune visine. Potom je ispalio svih šest metaka.
Ono što se potom desilo teško je objasniti na jedostavan način. Gotovo istovremeno se dogodilo nekoliko stvari. Oslepljeno čudovište, obliveno ogavnom žućkastom tečnošću umesto krvi, nije ih napalo, već je počelo kandžama istraživati unutrašnju stranu kamina. Spolja se najpre začulo komešanje, pa pucnjava, dok se na veličanstvenim vratima predvorja pojavio majordom sa lovačkom puškom u rukama. Holms, koji mu je bio najbliži kao zaista iskusni mačevalac, svojim štapom je vešto udario dvocevku u njegovim rukama i obe patrone opališe u plafon. U međuvremenu je čudovište našlo ono što je tražilo i skriveni mehanizam poče otvarati podrumska vrata u podu predvorja. Dok se to dešavalo u zamak nahrupiše ljudi Skotland Jarda sa Lestrejdom na čelu i skleptaše majordoma koji je pokušavao nanovo da napuni pušku. Monstruozna zver se zateturala prema novootvorenom prolazu da bi najednom ispustila krik koji niko od prisutnih nikada u životu neće zaboraviti:
- OOČEEE!!! OOČEEE!!! YOG SOTHOTEEE!
Tek što je to izgovorilo čudovište se spotaklo ne videći kuda ide i počelo se tumbati niz steprnice kojima je namerilo da se spusti u podzemlje. Da li je slomilo vrat pri padu ili je već bilo smrtno ranjeno, Votson nikada neće saznati. Holms se pokazao najpribranijim, jer se smesta zaputio tragom zveri i nestao im je iz vidokruga spustivši se kroz otvor u patosu.
Lestrejd se prvi povratio iz ukočenosti i pošao za njim, pa se i ostali prisutni povedoše njegovim primerom, da bi u šoku shvatili da se nalaze u nekom drevnom svetilištu, verovatno iz dana rimskih imperatora, a možda i starijem, čak iz mračnih kimrijanskih vremena. Pa ipak, nije to bio razlog njihovog zastajanja, nego taj odurni zadah koji se širio posvuda po podzemnom hramu – nešto ogavno, nešto što nije moglo poticati sa ovoga sveta.
Plafon je bio poduprt gigantskim karijatidama koji su predstavljali neizrecivo nakazne spojeve ljudi i riba ili ljudi i gmizavaca. Zidovi su bili oslikani još ogavnijim oblicima, nekim nepoznatim stvorenjima čija je bogohulna anatomija prkosila svemu što bi ljudski um mogao zamisliti.
Čudovište je ležalo u podnožju stepenica i činilo se da njegovoj telesini najbliže fosforescentno gljivičasto rastinje svetluca intenzivnije od onog koje se nalazilo podalje, požudno upijajući žućkastu telesnu tečnost koja je isticala iz zveri.
Holms nije gubio vreme na razgledanje, nego se smesta zaputio ka nekoj vrsti kamenog oltara ili žrtvenika koji je zauzimao centralni deo hrama. Tek tada je Votson uočio potpuno nagu mladu ženu razapetu lancima među gvozdene karike učvršćene na sve četiri ivice tog kamena izrezbarenog likovima istih onih bogohulnih stvorenja koja su se nalazila i po zidnim slikarijama. Votsonu zastade dah u grlu kad je u raskrečenoj i razgolićenoj žrtvi prepoznao gospođicu Lucy Fowler. Telo joj je bilo potpuno prekriveno ogavnom sluzi, a oči joj behu otvorene. Najstrašniji prizor bilo je njeno međunožje, na kome je bilo jasno vidljivo neizrecivo nasilje koje je nad tom devojkom počinjeno.
Međutim Holms se nije zaustavio pored nje, nego je nastavio još nekoliko koraka dalje, da bi se pred nečim zaustavio gadljivog izraza na licu. Potom je izvadio maramicu kojom je prekrio nos i usta, pa je mahnuo Lestrejdu da mu priđe.
Votson je takođe zakoračio u Holmsovom pravcu, ali je zastao već kod oltara na kome je ležala Lucy Fowler. Odurni zadah koji se posvuda osećao, ovde je bio neizdržljiv. Nikada Votson nije video ono što su Holms i Lestrejd posmatrali, ali je iz njihovih reči razaznao da se radilo o tunelu obasjanom neprirodno zelenom svetlošću, koje je dopiralo iznutra, što se strmo obrušavao u paklene dubine duž koga su se spiralno protezali grubo urezani stepenici koji su, sudeći po međusobnoj udaljenosti, bili namenjeni nekakvim nezamislivim neljudskim stopalima.
- Nadam se da ste poneli dinamit, Lestrejde – obrati se Holms čoveku do sebe, na šta viši inspektor klimnu glavom – Odlično! - uzviknu Holms – Neka se vaši ljudi snabdeju vlažnim maramicama kako ih ne bi ugušio smrad i što pre miniraju ovaj prolaz. Sudeći po papirima koje sam proučavao, protiv onoga što tamo obitava baš nikakvog izgleda za pobedu nemamo.
- Gospođica Lucy Fowler nikad više tokom svog čemernog života nije izgovorila nijednu ljudskom sluhu razumljivu reč, pa je smeštena u sanatorijum i brigu o njenoj duši na sebe je preuzelo stručno osoblje. Na ogavno svetilište ispod zamka Ruthin radnici su nedeljama potom nanosili beton sve dok nije u potpunosti zatrpano, a svi zapisi i dokumenti, koji bi na ove događaje podsećali, uništeni su ukazom Njenog Veličanstva – dovrši svoje izlaganje ser Ričard Morijarti. Njegov sagovornik srknu čaj, pa podiže pogled na njega nasmešivši se.
***
- Drago mi je što ste sa mnom podelili ovu pripovest ser Ričarde, ali moram vam reći nekoliko stvari koje još uvek niste dokučili – progovori najzad čovek stamene građe koji je sedeo nasram njega u pletenoj stolici kolonijalne garniture, na šta ga je Morijarti iznenađeno osmotrio – kao prvo, nikada vas niko nije sumnjičio zbog uzimanja mita, niti sam ja kakav kraljevski službenik...
- ŠTA!? - dreknu ser Ričard.
- Pa zar vam nije bilo čudno što se nalazimo na ovom prekrasnom imanju, a ne u kakvoj zagušljivoj kancelariji? Ne, ser Ričarde, uveravam vas da je moje interesovanje za vašu priču bilo sasvim drugačije prirode – prostrelio ga je svojim zelenim očima – dakle, meni je lično najvažnija bila potvrda da su svi zapisi Džona Votsona najzad definitivno uništeni. Međutim, moram vas uputiti u neke greške koje u tom rukopisu postoje.
- Greške? Vi ste upoznati sa Votsonovim dnevnikom? - zabezeknu se Morijarti.
- Ne direktno, ali sam sumnjao da postoji. Gde smo ono stali? Aha... Kao prvo, Lucy Fowler je nedugo po opisanim događajima otpuštena na kućnu negu i posle nekog vremena se udala za moga pokojnog dedu, sveže pristiglog doseljenika iz Mađarske. Moram napomenuti i to da je gospodin Šerlok Holms znao mnogo više nego što je izneo Džonu Votsonu, a i ono što mu je rekao bilo je tek zbog usklađivanja njihovih akcija. Pa ipak, najiskrenije verujem da se nije radilo ni o nepoverenju, niti ičem sličnom. Objašnjenje je vrlo jednostavno .Njegov ukalupljeni duh nije mogao da prihvati i logici podvrgne činjenice koje je onog dana spoznao iz dokumenata kojih se dokopao zloupotrebljavajući ljubaznost domaćina i potpuno psihičko rasulo u domu Rotšildovih posle Natanove smrti.
- Kako onda znate za događaje iz Votsonovog dnevnika, dragi gospodine?
- Doći ćemo i do toga... Znate ser Ričarde Lucy Fowler nije bila oteta, niti je u to vreme znala za smrt svoje porodice. Ona je dom Fowlerovih napustila kako bi se preselila kod svoje ljubavnice Meri Adelejd Ficpatrik, koja ju je poštedela smrti i sa sobom povela iz najčistije ljubavi. Ako mislite da je njeno vezivanje lancima nešto strašno, moram vas razuveriti. Slatka mala Lucy je volela da bude vezivana i ponižavana na sve moguće načine. Obožavala je da vodi ljubav i sa ocem svoje dragane, baš tako razapeta i raskrečena. Nikada skamenjeni umovi poput Holmsovog i Votsonovog neće to razumeti.
- Volela je oca gospođe Ficpatrik? Mislite Yog Sothota? - raširi Morijarti oči u čudu.
- O da... Mnogo više nego što je volela Patsi. Nikada ga nije prebolela – zamišljeno će njegov sagovornik – ali imala je jednu malu i tužnu utehu, jedino dete koje je sa njime začela. Moj deda, od koga je preuzela prezime Soroš koje i dan danas nosi moja porodica, nikada joj to dete nije uzeo za zlo. Vidite, za razliku od vas ja znam da će zvezde uskoro biti u pravoj konstelaciji, a postoji i mnogo elegantniji način za raspršavanje homocidne smese od onog sa nespretnim izgorevanjem u dimu lokomotiva – rekavši to pogledao je u nebo, pa i ser Ričard podiže pogled i shvati šta je gusti beli trag daleko nad njima, trag koji se ukrštao sa sumnjivo raspršenom prugom na nebu – ljudska vrsta je sve bolesnija i sve ovisnija o hemikalijama.
- Zašto? - promuca Morijarti.
- Zaboravih da napomenem – reče Soroš vadeći bočicu iz džepa - Lucy Fowler jeste bila moja baka, ali moj deda nije bio gospodin Soroš. Ime mog pravog dede bilo je Yog Sothot – izgovorivši to ispio je sadržaj bočice i transformacija otpoče.
***
Nikada niko posle tog dana više nije ni čuo ni video gospodina Ričarda Morijartija.







уторак, 05. март 2019.

ALEKSA LAKIĆ JE ODLUČIO DA UMRE

Autor: Lazar Janić (1966-2019)


  Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu.
Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...
Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..
Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?
Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...
Vreme mu je isteklo.
***
Blic, izdanje za Beograd
Beograd, 19. septembar 2011. godine
Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 53. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pisac i boem, osnivač najprodornije male izdavačke kuće u Srbiji.
Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.
Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.
Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.
***
Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim leđima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem…



петак, 15. фебруар 2019.

MARIJA




Postojalo je vreme kad od mene nikog veštijeg na maču po krajinama nije bilo. Bejah najbolji i najcenjeniji ratnik međurečja, isuviše samouveren, isuviše drzak.
Najzad se i samom despotu suprotstavih, pa mi nije bilo druge nego se sakriti daleko od ljudskih očiju. Bežao sam od sebe, bežao od osvete, bežao od svega. Odmakao sam predaleko da bih osećao kajanje ili nadu i stigao na kamenite obale Dunava, gde skriveni među vrbama i jovama postoje samo ova koliba i samoća.
Beskrajna samoća.
Verovao sam da više nikad ljudsko biće neću ugledati i donekle sam bio u pravu.
A ona se pojavila niotkud, sa tananom haljinom pripijenom uz telo, kao morska nimfa oteta od Titana. Blješteća kosa joj se presipala niz prsa i leđa, dok se šetala kolibom i vodila ljubav sa mnom.
Ništa je nisam pitao. Bilo je isuviše lepo.
Doduše, slutio sam da postoje mesta o kojima njen melodični glas ne govori i dani koje njene hladne usne ne spominju, ali me nije bilo briga. Zbog nečega sam verovao da se to lepo lice i prekrasni stas nisu tek tako stvorili u mom životu.
Sve na ovom svetu ima svoju svrhu - mislio sam.
Ponekad mi se pričinjavalo da se oko njenog nežnog obličja uzdižu krila leptira, kao da ne pripadamo istoj stvarnosti, ali nisam tome pridavao značaja.
Ljubav je dremala duboko u njoj, ni divlja, ni pitoma. Znao sam da je mesto ne drži, ali sam se nadao da će me povesti kad bude odlazila.
Nije te bilo noćas. Gde si bila?“, pitao sam.
Nikada me nemoj pitati i nemoj me pratiti.“, prostreli me očima boje žada.
Zašto? Šta kriješ?“, prasnuh. Ljubav uvek prekratko traje.
Samo me voli i pusti da te volim. To je sve što nam treba“, odvratila je.
Beskrajno te volim“, rekoh pokušavajući da uhvatim njen duboko zeleni pogled.
Znaš, ja nisam kao druge. Mnogo plačem. Plačem i kad sam srećna. Umem da zaplačem i dok vodim ljubav“, mazila se, „Samo ćutim, a ogromne suze mi se slivaju niz lice“.
Trebalo je da joj verujem ali nije mi se dalo. Otkad je nema, posmatram prostranstvo šume i često pomišljam na onu noć. Na dane koji su mi srce okovali ljubomorom.
A kako i ne bi!
Umela je da nestane. Kad bih se probudio, nije je bilo.
Vraćala bi se, smejala i plakala u isti mah, a ljubav bismo vodili kao da nam je prvi put. Prenebegavala bi zapitkivanja i govorila kako mi može podariti besmrtnost, samo treba da joj verujem.
Kako je to lepo zvučalo!
O, bogovi smilujte se mojoj napaćenoj duši! Večnost sam dobio, a ljubav izgubio.
Kao da zvukovi blede, a boje se utapaju u beskonačnost“, rekoh ko zna zbog čega. Bila je divlja i vižljasta, ni bludna, ni čedna.
Volela bih da tako nestanem. Da iščeznem dok nijanse postaju muzika i život se pretvara u ništavilo...“, izgovorila je, a onda najednom poče da bledi i kiša ju je rastakala...
Trgoh se.
Sanjam“ pomislih pružajući ruku da popravim pokrivač. Nesmotrenim pokretom oborih šolju i rezak udarac naruši monotono dobovanje po krovu. Napolju je pljuštalo. Ustadoh, sedoh za sto i potegoh iz boce. Vatra se proli utrobom i teskoba se povukla. Trebalo mi je to ponekad.
Ne znajući šta bih od sebe, prošetao sam do ulaza i pogledao kroz tešku maglu. Sklopih oči i na platnu sklopljenih veđa Marija se izvijala u čaroliji strasti, a njene zelene oči bi povremeno bezobrazno bljesnule dok je ušuškana u moju ljubav sanjarila o dozivanju kiše.
Dohvatih vrećicu iz sanduka i istresoh sadržaj na sto. U sumračnoj kolibi smaragdi zablistaše poput stotinu zelenih sunaca. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti.
Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Više? Nebitno.
Čim bi veče palo načinio bih se kao da sam dubokim snom usnio, vrebajući, ali dugo se ništa nije dešavalo. Marija je spavala poput svetice, jutrom bi se budila, spremala obed, jurcala po kući i zavodila me.
A onda je i ta noć došla.
Oslušnula je moje disanje, pažljivo se iskrala iz kreveta i krenula u šumu. Sačekao sam da malo odmakne i pošao za njom. Bilo je oblačno i za nekog drugog bi praćenje traga bilo nemoguće, ali moje plaćeničke oči s lakoćom su sledile njeno zamicanje kroz gusto rastinje. Zastade na jednoj čistini i osvrte se oko sebe, ali bio sam oprezan i nije me primetila. Uverivši se da je sama, zbacila je haljinu i podigla ruke zapevavši. Grom udari, munja sevnu i u toj nagloj i kratkotrajnoj navali svetlosti ugledah kako joj se koža na leđima nabira, rasteže i menja oblik. Tren potom nebeske se ustave otvoriše i kiša poče da lije kao iz kabla, a Marija je najednom zamahnula prozirnim krilima pa se počela uzdizati, sve više otpuštajući zelenkasti sjaj. Zatim se sva pretopila u svetlost što igra među kišnim kapima. Zabezeknuto sam posmatrao njen preobražaj, a onda ugledah kako se jedna za drugom iz šume uzdižu i druge krilate prilike, pretvarajući se u blještavilo, svaka u drugoj boji i pridružuju se Marijinom mahnitom plesu. Nebo postade kovitlac blještavila, kiše i ludila, a onda se najednom sve prekide kao sabljom sasečeno. Svetlost je naglo zgasnula i kao da sam oslepeo. Ništa više nisam osećao osim kiše. Sledeće čega se sećam je da Marija stoji preda mnom skvašena poput miša i užasnuto me posmatra. Kad je zaplakala, suze joj behu zelene i svaka bi zvecnula poput kristala udarajući o tlo.
Zar ti nisam rekla da me ne pratiš?“, upilji se u mene dok joj je žad isticao iz očiju.
Stresoh glavom rasterujući uspomene, pa se osvrnuh da još jednom pogledam smaragde rasute po stolu. Njene suze. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti. Dragulji kojima sam je uzdigao i ubio.
Jer, ja sam razlog. Zbog mene su boje izbledele i svetlo nestalo.
Zbog mene Marije više nema.
Samo ova koliba i samoća.
Beskrajna samoća.