недеља, 20. јануар 2019.

Mala galerija br.194 / Bajc





















уторак, 18. децембар 2018.

SUMA SUMARUM 2018



   Kao i pred kraj svake godine, red je da svedem kog sam to vraga sve ovo vreme radio. Nažalost, ova godina nije bila naročito plodna i evo kako je izgledala:


 Kao prvo, u izdanju Argusa se pojavio roman „ŠEJTANOVE SENKE“ koji je (što bi moj drugar Tika rekao) mešavina tvrde naučne fantastike i antiutopije. Radnja je smeštena u ne tako daleku (2077 godina) i ne tako veselu budućnost. Priča deluje mračno proročki ako se uzmu u obzir dešavanja na međunarodnoj sceni. Evropa kakvu je sada znamo više ne postoji. Nije u pitanju raspad Evropske unije, niti vraćanje podeli iz hladnoratovskog perioda. Veliki deo Evrope je postao deo Turske imperije, a Francuska i jugozapadna Evropa su deo Zapadnog kalifata. Slobodni delovi Evrope su Ruska carevina i Tevtonska unija. Zaplet je potraga za sistemom navođenja balističkog projektila Alahova oštrica – AO 732 i prostorno vremenskog adaptera (PVA). PVA je posebno bitan jer se uz pomoć njega može ostvariti neka vrsta putovanja kroz vreme.

  Druga po obimu objavljena je novela (praktično mini roman) „GOSPODARI SNOVA“ u zagrebačkom SF časopisu „UBIQ“.

  „Gospodari snova“ su bili predviđeni za objavljivanje u vidu posebne knjige, ali je posle silnih zavrzlama najzad ipak publikovana na ovaj način. Što se radnje tiče, najkraće bi to zvučalo ovako: Niti je smrt konačna, niti je svet koji poznajemo jedina ravan postojanja, a tehnološka civilizacija je samo jedna od mnogih. Besmrtnost postoji i može se zaraditi služenjem Mračnom Gospodaru.

  Što se poezije tiče, objavljena su mi svega dva rada i to haiku ciklus „Godina“ u zbirci „ZVUK VODE i pesma „Letnji prozori“ u zborniku „PESNIK I ZEMLJOTRES

  Kratka priča „Biros“ je objavljena u zbirci priča „Sci Fi Udruženja“ pod nazivom „REGIA FANTASTICA 3“, a „Marija“, takođe kratka priča, objavljena je u zbirci priča o Golupcu „GVOZDENA KAPIJA“.

  Posebno me raduje što je moja priča „Dug je put kroz zemlju Sbiju“ uvrštena u novi broj kultnog niškog časopisa „Gradina“.

  Kao urednik i recenzent se pojavljujem u knjigama: “HORIZONTI STVARNOSTI & SMRT FENIKSA”, “MRTVE VODE”, “MAGIJA VASERNE – ZNAK RATA”, “PRIČE IZ LUCIDA”, “O ŽENKAMA I MUŽJACIMA”, “ČETIRI POGLAVLJA”, “RIVAL VEČNOSTI”, “EHO POSLEDNJE KLETVE” i u romanu Borza Zabora pod nazivom “KNJIGA”.



I to bi bilo sve za ovu godinu, ako zanemarim da sam se zbog sopstvene neprilagođenosti pravilima čopora, povukao iz svih virtualnih sastajališta fantastičara po svekolikom NET-u.





Ostaje mi još samo da vam svima poželim srećnu i berićetnu novu neoliberalnu 2019-tu godinu.








уторак, 04. децембар 2018.

GRADINA 84-87/2018.


PREGLED SADRŽAJA


Reč urednika
Zoran Pešić Sigma: O tenderima i poeziji... 7

ČITANJE GRADA
Bojan Jovanović: Ime Niša - prvobitno značenje i važeće pogrešno tumačenje...

KNJIŽEVNI PORTRET: PETAR MATOVIĆ
Goran Maksimović: Poezija i odbrana sveta...
Vladimir B. Perić: Lumenalni vijadukti u mračnoj komori...
Miloš Đurđević: Bjelina, masna hartija i socijalna pravda: o poeziji Petra Matovića...
Goran Lazičić: U raljama postdemokratije?...
Petar Matović: O moći pesničkog jezika...
(Sa uručenja Nagrade Branko Miljković)
Petar Matović: San dolazi sekirama...
Aleksandra Gojković: Postalo je nemoguće ćutati...
(Razgovor sa Petrom Matovićem)

SRBIJA 2049
Stevan Bošnjak: Recept za spravljanje androidee...
Ilija Bakić: Nešto kao vic...
Stevan Šarčević: Dug je put kroz zemlju Srbiju...
Ivan Potić: Preduzeće br. 3...
Darko Tuševljaković: Uzvišenost...
Pavle Zelić: Prateći onog koji vidi kroz tamu...


POEZIJA

MALA ANTOLOGIJA SAVREMENE POLJSKE POEZIJE
KRAKOV
Izbor i prevod s poljskog jezika Biserka Rajčić
Eva Lipska: Havarija sveta...
Adam Zagajevski: Asimetrija...
Rišard Krinjicki: Kako nastaje...
Marćin Švjetlicki: Ovde...
Mihal Zablocki: Ne volim poeziju...
Miloš Bjedžicki: Asklop...
Eva Elžbjeta Novakovska: Žena šminka usta ispred ikone...
Roman Honet: To crnilo naziva se zemlja...
Erik Ostrovski: Sveti Franja obraća se pticama...
Jadviga Malina: Zid...
Lukaš Manjčik: Pleme...
Jakub Kornhauzer: Fabrika kvasca...
Malgožata Lebda: Matičnjak...

Prevodi
Đuzepe Beli: Soneti...
(Sa italijanskog jezika preveo Bojan Belić)
Johanes Bobrovski: Tad voleo sam zlatnu vugu...
(Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Mihaela Albu: Deset pesama...
(Sa rumunskog jezika preveo Slavko Almajan)
Slave Đorđo Dimoski: Vavilonski drhtaj...
(Sa makedonskog jezika preveo Radoslav Vučković)
Iz prevodilačke radionice Danijele Trajković
Hada Sendu: 100 miliona svetlosnih godina sna...
Kevin Higins: Neće biti više grmljavine...
Alisija Minjarez Ramirez: Zemaljski...
Oktavio Kvintanila: Usamljenost...
Debejsiš Parašar: Parfimisana paučina...
Iz novih rukopisa
Zoran Vučić: Uporedne pesme...
Tatjana Venčelovski: Prozor u dvorište...
Hana Gadomski: Trupa...
Bojan Ilić Bokerini: Rastegljiva rana...
Mirjana Petrović filipović: Menelik...
Dragan Hamović: Skokom udalj...
Damir Jocić: Vertikala...
Marijana Jovelić: Spasena u trouglu...
Nikola Živanović: Nekrolozi, balade, koračnice...
Anastasia Stoiljković: Svakodnevna antika...

KARL MARKS: INSPIRACIJA
Karl Marks: Knjiga ljubavi
(Izabrao i sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Viktor Vorošilski: Stari Marks...
(Sa poljskog jezika preveo Petar Vujičić)
Hans Magnus Encensberger: Karl Hajnrih Marks
(Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Mihael Kriger: Marks govori...
(Sa nemačkog jezika preveo Zvonimir Kostić Palanski)
Adam Zagajevski: Stari Marks...
(S poljskog jezika prevela Biserka Rajčić)
Mirča Dinesku: Pijanstvo s Karlom Marksom...
Milan Uzelac: Teze o Marksu...

LINKOVI
Dmitrij Lihačov: Katerinuška se malo zadržala...
(Sa ruskog jezika preveo Andrij Lavrik)
Bojan Belić: Đuzepe Đoakino Beli - Pesnik Nebeske Ulice...
Vesna Trijić: Moć narativa...
(Roman „Gorski“ Vesne Goldsvorti i njegove veze sa „Velikim Getsbijem“ Skota Ficdžeralda)
Marijana Jovelić: Kada strast potrga dugmad i raskopča kragnu: oslobađanje puta knedli u grlu...
(O „Bludnom paripu“ Enesa Halilovića)
Aleksandra Batinić: Nemogućnost življenja, mogućnost pisanja i bezvremenost pamćenja...
(Pripovetka „Miš beli sreću deli“ iz knjige Preživljavanje Dragoslava Mihailovića)
Samir LJajić, Tatjana D. Đukić i Milan Dojčinović:
Jezik odgovornosti u medijima...
Jadranka Milenković: Umetnost, izvor, cilj, potiskivanje...
Mikica Živković: Izdaleka tu, izbliza nigde...
(refleksije, introspekcije)
LJubiša M. Kocić: Rene Magrit – slika kao poetski kondenzat...
Adrijana Turajlić: O umetnicima street art-a kroz film izlaz kroz prodavnicu suvenira...
Zoran Nikolić: Željko Pahek ili zvuk simfonije budućeg doba!...

KRITIKA
Ivan Kolarić: „Nije ostala nijedna stvar koja nije bila polupana” džepna istorija rebetika...
(O knjizi Gejl Holst, Put u rebetiko: muzika grčke potkulture: pesme o ljubavi, tuzi i hašišu)
Jelena Veljković Mekić: Moć pripovedanja...
(O knjizi Suzan Perou Lekovite priče za lakše i srećnije odrastanje)
Aleksandar B. Laković: LJubav i nakon kraja sveta...
(O knjizi Zvonka Karanovića Iza zapaljenih šuma)
Milomir Gavrilović: Radosti i porazi izricanja kao preduslov uspona duha...
(O knjizi Živorada Nedeljkovića Uspon)
Marija Bulatović: Novi tipovi tekstualnosti...
(O knjizi Milana Orlića Andrić, Crnjanski, Pekić: pripovedne strukture srpskog (post)modernističkog romana...)
Hristina Aksentijević: Simulakrum svakodnevnog sveta u (auto)kritičkoj prizmi Jovana Nikolića...
(O knjizi Jovana Nikolića Hotel Nikaragva)
Oliver Milijić: Iz tame sveta u svet svet(l)a...
(O knjizi Zorana Vučića Prošlost budućnosti)
Milijan Despotović: Zajedno pesmeno ploviti...
(O knjizi Ace Vidića Brodovlje i druge pesme)

BELEŠKE O AUTORIMA...

FLAY LEAF
Saša Dimitrijević: Vaskrs vapaja...









понедељак, 19. новембар 2018.

Tatjana Debeljački : “SAVRŠENSTVO - PERFECTION”


New book Tatjana Debeljački 
Serbian English and Japanese

BLISKOM


Nestaje zajedništvo.
Gubimo se napuštajući sebe.
Kasno je za otkrivanje simbola.
Izraz je oblik istraživanja.
na ulazu govornih komora.
Razloge spore žrtvujemo brzim rečima.
Rastanak je hroničar bez hronike.
Tumačenja naslućujemo po značenjima vrednosti.
Ne mučimo tigrove unutrašnošću neba.
Dragi kamen smo izgubili.
Potraga je uzaludan trud.
Gajimo veru okolnosti slučaja.
Obraz pokazuje tragove dlanova.
Predugo sanjamo pretnje odgovornosti.
Ironično razrešenje sumnje ostavljamo za kraj.
Tragove zaveštavamo siročićima.
Bog je bio slavljen..
Iz zapisa izvlačimo po potrebi.
Nismo uvideli da sve je prolaznosti sklono.
I duboki jaz između poljubaca,
Nepriznavasmo.

25. Konkursa za najlepšu ljubavnu pesmu, koji tradicionalno organizuje Dom kulture iz Ivanjice.Selektor konkursa, pesnik Milijan Despotović

CLOSE TO ME



Togetherness disappears.
We are lost while leaving ourselves.
It's too late for finding symbols.
The expression is a form of research
at the entrance of voice ventricles.
We sacrifice slow reasons to the quick words.
Parting is a chronicler with no chronicles.
Interpretations are hinted in the meanings of values ​​.
Let’s not torture the lions with the inner space of the sky.
We have lost the gemstone.
The search is wasted effort.
We nurture the faith of case circumstances.
Cheek shows the traces of palms.
For too long we dream the threats of responsibility.
Ironic solution of doubting we have left for the end.
We demise traces for the orphans.
God was praised, unfortunately.
From the scriptures we take out when needed.
We did not realize that all is prone to cease.
And a deep gap between the kisses,
We did not admit.

The 25th contest for the best love song, traditionally held by the
Cultural centre in Ivanjica. The contest director is a poet Miljan Despotovic



Милијан Деспотовић

ЖИВОТ У СТВАРАЊУ
Татјана Дебељачки: „Савршенство“



„У стварности све је једно” и један свет, записао је Бела Хамваш у есеју о поезији. Поезија настаје из оног што јесте, и она јесте то што бива у доживљају песника. Њоме се управљао стваралац, а она је изговарала његове мисли, па зар то није једно?! И блискост је једна, мада свако има своју блискост, али то је опет само блискост. Она се успоставља са неким драгим како у животу тако и у поезији. Успо-стављање блискости јесте налажење пута ка савршенству. А да ли је савршенство достижно?
О тој теми прозборила је песникиња Татјана Дебељачки у својој збирци песама „Савршенство“ коју отвара песма „Блиском“, уклањајући сваки, чак и биолошки, „јаз између“ јер, поезија не види доживљај као раздвојен, он је за њу јединствен, јединствена стварност коју за себе ствара. Сви, свакако, једнако виде кад се „јутро злати на хоризонту“, тако је „јапански планинар“, из земље излазећег сунца“, земље чији је симбол Сунце, светлост и нада ове песникиње, да јој је блиско све оно што је далеко, а она види.
У поезији Татјане Дебељачки уочљиво је светло „јапанске светиљке“ и њена поетичка искуства са том збиљом везујемо за преписку са песником из друге културе из чега је настао читав низ песама на јапанске теме. У „другом писму“ из Јапана пише:

Први и последњи пут
написах песму

Најлепша песма
Ти и ја


Но, вратимо се унутрашњој јапанској светиљци, том „магнетском привлачењу“ осећања која, попут „лире небеског звука“ негде у зену, добрим делом, узбуђујуће смирено, преносе „свилене нити додира“. Она је, „На путу за Јапан“ показала да се може путовати и присуствовати сцени „удвојених сенки што плешу“, а да је једна од њих Он, не одлазећи иза радног стола. Моћ песникиње да плете „снове од боја до речи“ („Јапан у априлу“) и новој стварности подари живот јер сваки крај је, иначе, исти. Живот, по њој, јесте једна обична „јапанска мачка“ коју и кад баците наглавачке она доскочи на ноге. Из поетске „мудрости несанице“ песникиња успева филозофски да „чује (...) како расте жубор мора“ које бива симбол авантуре да се разуме „јапански дух“ доживљаја и сцена спуштања пољупца на место Адамове јабучице. Овде љубав није само илузија, она је каткад живот с’ оне стране осећања и песникиња тако достиже лично савршенство у окрутности несавршене природе.
Савршенство као нешто што је под сталном сумњом, јесте наслов ове књиге. Песникињу је кроз ту одредницу водила „битка уплашених мисли“. Но, страх је побеђен пред оним што је „неизбежно и предвидиво“. Јер, живот и понашање у њему води кроз тежњу за савршенством зачету нашим рођењем. Песникиња прихвата „да Њега заступа пред Богом“, залагајући при том „обичан стваралачки ум“. Долазећи у ту фазу литерарно свемоћног уздигнућа она је заиста препознала савршенство добивши „из даљине поруку блискости“. Уложена енергија се некако удвостручава, за нечим не треба само трагати већ то нешто треба и стварати, живот једнако пролази, каже Татјана Дебељачки: „Живот се губи у трагању, троши у стварању“ („Перо“). Живот „потрошен“ у стварање поезије је само продужетак трајања песника, а ово је „књига која говори“ много чему у прилог том схватању.
Није песникиња лишена ни сопствених тегоба из којих често рађа песме („Љубави и проклетства, мајко“), имајући разумевања за мајку бриге, да се у нама „сунце бори да изађе, па и оно у грудима“. Све то казује да човек није господар своје воље, али да вољу господара мора испоштовати до краја. То је једна од важних страница и нашег личног свитка (књиге). Али, књига се допуwава сваким новим тренутком. Умемо ли читати и разумети да нас „одасвуд опомињу како треба искористити тренутак који је ту, не би ли утврдили и осведочили импулсе времена. Зар не постајемо смешни ако идемо против тренутака које време диктира у нашим животима.“
Наша песникиња зато, у очима својим, придошлим али и оним далеким, замишљеним, открива „вечност“ записане љубави и закључује: „Како је сложена једноставна љубав!“ И ништа није једноставно, ништа не вене. Вене само ла` која „опомиње машту свежином истине“. Толико о разлогу да све ствари у поезији поставимо на своје место. Чак и оне непријатне које не можемо искључити из доживљаја. Тек тада, а Татјана Дебељачки је то успела у својој књизи истог наслова, поетички се може разумети савршенство, у несавршеној стварности. Поезија је у свему нашла да је љубав та која „намеће и ветру нове облике“. Она је мелем који се прима читањем а Итало Калвино је сматрао да је оно што се чита увек у настајању, тако и ова поезија увек изнова настаје при сваком прочитавању, а богатим мисаоним садржајем добро држи пажњу читаоца.
Оно што, уз биографију песникиње прихватамо као посебно осећање снаге у особености певања, јесте „чаролија путовања/ до унутрашњег склада.“ Песникиња се ничег, што јој припада у доживљајном смислу и поимању није одрекла, она храбро стихује и своју непобедиву жудњу. Из стиха се отвара нада и вера као и јасна свест о путу који почиње и који се, завршава у нама самима.
Ова поезија је испунила дат јој задатак настајања и улази у нову еру сопственог трајања.
У томе је савршенство.

У Пожеги,
6. фебруара 2018.

__________________
1) Татјана Дебељачки (Титово Ужице, 19..) пише, савремену и хаику поезију и прозу, објавила девет књига. Живи у Ужицу.
2) Татјана Дебељачки: „Савршенство“, Дом културе, Ивањица, 2018.
3) Песмом „Блискост“ Татјана је освојила прву награду на конкурсу за љубавну песму „Жубори Моравице“ у Ивањици, 2017. У образложењу (у улози селектора конкурса) уз ову песму сам написао: Из песничког писма „Блиском“ у коме све говори о љубави а да се та реч није директно ни поменула, отварамо читав мисленик, низ особених поука и мудрости, са поруком да волети друге значи волети себе и да ми „губимо се напуштајући себе“. Песму чини двадесет мисли, класичних афоризама, сваки од њих могао би бити мото новој песми. Љубав је овде у дилеми због оног што је „пролазности склоно“ та која треба да премости „јаз између пољубаца“.
4) Алфред Адлер је сматрао да је „тежња за савршенством урођена“.
5) Мило Ломпар: „Похвала несавремености“, Лагуна, Београд, 2016. стр. 35.






DALEKI HORIZONTI PESME

Pesma je zavičaj osećanja, pesnikova topografija duše. Njena uzvišenost neminovno teži savršenstvu, koja ne mora da bude samo u jezičkoj i stilskoj izbrušenosti i doteranosti, već u sveobuhvatnosti značenja – savršenstvu doživljaja, kao osnovnoj pretpostavci građenja poetskog totaliteta. Ovakvo jedinstvo emotivnosti i književnog postupka je veoma blisko oblikotvornoj ideji iz koje je izrasla trojezična zbirka pesama Savršenost Tanja Debeljački. Ako tome još dodamo Tanjino iskustvo u pisanju haikua i svedenost i konciznost te poetske forme i, na drugoj strani, poznavanje japanske kulture i njenih simboličkih i idiomatskih izraza u tradicionalnoj ali i modernoj književnosti, početna analogija može da se nastavi sve do Lotmanove opaske da u literaturi postoji jednostavnost složenija od složenosti - u uravnoteženom idealu i harmoniji između estetike teme i unutrašnjeg estetskog doživljaja, slike i suštine, kao što je slučaj sa ovom zbirkom.
Već u prvim pesmama pojavljuje se Japan kao prefiks i simbol, tematsko motivacijski centar pesme ali i njena nadogradnja kao ideologema koja nužno ne podražava stvarnost, već je sama stvara u sferi u kojoj se dodiruju emocije i potreba da se daleki predeo približi dubinskoj inspiraciji, kako u detalju tako i celini. Jer, kako to kaže Valeri: „Idemo napred ali smo stalno u trenucima i ne možemo da ih zaustavimo.” Sakupljanje tih detalja je način savlađivanja vremena i prostora “čoveka-putnika” (hommo viator) koji između zavičaja na zemlji i njegove projekcije na nebeskom svodu „postaje svestan svog pripadanja celini“ (Adler). Na isti način i Tanja Debeljački između horizonta vlastitog pesničkog iskustva i dalekog horizonta zavičaja svoje haiku inspiracije nalazi celinu i simboizu veoma uspelih pesničkih slika i pesme u celini.
Što se tiče drugog dela zbirke da se primetiti da je pesnikinja ostala verna svojim opsesivnim temama; ljubavi, prolaznosti, težnji za večnošću, veri u vrednost etike i autentične pesničke egzistencije.  „Pamćenje je samoubistvo zaborava“ – piše Tanja Debeljački u pesmi „Oči“ želeći da posredno naglasi da živimo istovremeno u sveobuhvatnosti i konačnosti, kao u „zajednici osećanja“ (Virilio) između kojih postoji most od stihova kao citat vremena i iskustva. Pokušaj da se premoste prostori i ujedine različita vremena, određuje misiju koju možemo prepoznati skoro u svakoj pesmi ove zbirke, u mislima i simboličkom podtekstu. Ali opasnost koja vreba od preterane samosvesti biva vešto izbegnuta jer intenzitet nadahnuća ne eksplicira, niti određuje stepen vrednosti dela. Uspelosti pesme često više doprinosi unutrašnja harmonija nego ekstatično uzbuđenje, upravo takvu harmoniju Tanja uspostavlja u većini pesama.
Sada već davne 1975 godine pišući u kratkom autopoetičkom tekstu o pesničkom nadahnuću u istoimenom tekstu Šandor Vereš kaže: „nadahnuće nije sve: ako u nama nije prisutan sadržaj sazreo do iskazivosti i ukoliko se ni iz strujanja naše trenutne misli ne formira ništa uhvatljivo, onda zaljubljenost u sebe samo zjapi poput mračne, prazne provalije. Čelik se može oblikovati samo na odgovarajućoj temperaturi: međutim, uzaludna je temperatura ako nema čelika...“
Kod Tanje Debeljački, vidljiva je vatra i gradivni materijal Savršenstva. Prepoznaje se čelik u reči i vatra u izrazu, volja pre svega da se peva duboko i osećajno u vremenu, koje je je svako vrstu osećajnosti zaboravilo. Potiskujući je ka margini sentimenta a ne dubini doživljaja. Zbog toga treba uvek pohvaliti istrajnost pesnikinje koja svaku svoju knjigu posmatra i promišlja kao ponovo stvoren svet slika i jezika, namere da se savlada prostor i sačuva u vremenu sve ono što je najvrednije – duša.

Petar V. Arbutina   
Ilustracije: Janoš Mesaroš


недеља, 18. новембар 2018.

GVOZDENA KAPIJA

Zbirka priča o Golupcu
Izdavač: Narodna biblioteka "Velko Dugošević", Golubac