Roman o nesrećnoj ljubavi u mračnoj srpskoj sutrašnjici

Izvor: ART ANIMA

Prvi samostalni roman Stevana Šarčevića "Kaurinova kletva" trebalo bi da izađe iz štampe do kraja 2013.

godine. Roman će biti objavljen pod etiketom "Nove poetike". "Kaurinova kletva" donosi veliku priču o ljubavi smeštenu u mračnoj budućnosti srpskog podneblja, na kome se susreću elektromobili, kiborzi, moćne korporacije sa jedne strane i teško siromaštvo, bezakonje, epidemija smrtonosnog virusa i drevni veštičji red sa druge. Glavni protagonisti su policijski inspektor koji istražuje misteriozno ubistvo počinjeno negde u Vojvodini, i sveže otpuštena učiteljica, koju tom prilikom upoznaje. Među njima se ubrzo rađa ljubav, a nakon što se inspektor, vođen tragovima zločina, vrati u Beograd i bude zaražen virusom, niz nesporazuma dovešće do neočekivanih i fatalnih obrta u životima dvoje zaljubljenih. Veštičje Sestrinstvo, teški kriminal, prostitucija i krvno predodređenje samo su neki od izazova s kojima će se suočiti ovo dvoje nesrećnih ljudi. Stevan Šarčević (51) je nedavno takođe u izdanju "Nove Poetike" objavio naučnofantastični roman "Sam ispod šljive" napisan u kolaboraciji sa Lazarom Janićem. Učestvovao je u radu na projektu "Naseljavanje Viz@ntije" Milivoja Anđelkovića, a iza sebe ima i zbirku poezije "Na tragu svetlosti".

Njegove kratke priče iz domena fantastike objavljivane su u brojnim zbornicima, časopisima i elektronskim publikacijama. Na sajtu Art-Anima možete pročitati njegove priče: "revolucija" i "zauvek mlad".

"Krstarica" - Komentar romana "Sam, ispod šljive"

Jednom…..možda…čak i vrlo verovatno, i bude ostvaren ovakav scenario budućnosti kakav su opisali Lazar Janić I Stevan Šarčević u romanu “Sam, ispod šljive”. Kažem vrlo verovatno, jer se upravo, na ovom evropskom tlu, dešavaju neke stvari, javne i tajne, koje vrše selekciju naroda po raznim osnovama. Pripreme za budućnost su uvek dalekosežne, temeljne i jako dugo traju, tako da liče na istoriju napisanu nevidljivim rukama pojedinaca. Podela sveta je budućnost koju ne mogu izbeći ni Srbi.

Lepo napisano štivo. Jednostavnost rečenica je odličan način da se opišu dogadjanja i akcije koje našem sadašnjem umu nisu poznate. počev od tehnike, pa preko umne i psiho aktivnosti aktera iz vremena pređašnjeg i vremena budućeg.

Čitanje mi je otežavalo mestimično teško praćenje radnje, prvenstveno jer se ona vrlo brzo i vrlo često prebacuje iz jednog vremena u drugo. Osećala sam se kao ping-pong loptica trčeći umom i okicama par vekova nazad i napred po vremenskim nitima hahaha Likova je podosta, akcije takodje, i ovo svakako nije roman koji je dosadan. Glavni junak, nosi isto ime u svim vremenima, što je u skladu sa temom romana, kloniranje pripadnika superiornih loza (u ovom slučaju to je srpska loza), ali ne kao vladajućih pojedinaca, već kao izvršitelja nevidljivom rukom napisanih naredbi. Ipak, i to je malo otežavajuća čitalačka okolnost, ali svakako tera um na akciju…zar to i nije suština SF romana?

“Srba će ostati koliko za pod jednu šljivu” pročitaše iz stare, vekovima švercovane knjižice iz sela Kremna, dva različita, iz lažne udobnosti pomerena Srbina, sedeći ispod GMO šljive. Samo im je falio miris i ukus požegača….ali to je bilo na nekoj drugoj vremenskoj niti. Istorija ide dalje, nevidljivim rukama pojedinaca ispisana.

Dakle, ko želi da sazna šta će biti u glavnim crtama sa svetom, po vrlo logičnom sledu sadašnjih događanja, preporučujem da pročita roman "Sam ispod šljive"…..ko zna, možda se i nadjemo nekad na nekoj vremenskoj niti.;)

LJILJA MMM   Krstarica

  

KLETVA - Osvrti

Kaurinova kletva iliti Legenda o ID-u  

Zamislite staklenu kuglu kako u laganim zamasima plovi oko Plave planete i prikuplja podsvjesne grozote svih živućih bića, pa ih onda dijeli "po zasluzi" herojima razigranih ljudskih drama praćenih erotikom, ljepotom, slabostima i zagonetkama. Osjetiti ćete se bespomoćno sa okusom meda ili žuči u ustima, ali s nepodijeljenom pažnjom u slasti čitanja romana koji sve to nosi u sebi. "Kaurinova kletva", prvi samostalni roman Stevana Šarčevića, ne prikazuje stvarnost, čak ni ono što bi stvarnost mogla biti, ali , kao i u svim njegovim djelima... bilo pričama ili pjesmama... probuđeni prednji režanj mozga govori vam da je u temelju svih tih grozomornosti i nastranosti... uvijek i jedino ljubav s velikim LJ. Ritam romana zavarava, od laganog gotovo uspavljujućeg početka do dijelova grube fantastike i pojačavanja tempa čitanja u isčekivanju finala ,koga čitatelj neće dobiti na pladnju.Mora proći sve tamne i svijetle točke romana upijajući beznadežnost,mučnost te radost, čulnost i snagu , da bi na kraju zavolio likove kao izdvojena brdašca u ravnici s kojih se vidi velikodušnost životnih prostranstava u daljini.

N.S.Grubešić

Nema se tu što zameriti. Bilo mi je zadovoljstvo. Ako smem primetiti, Vi ste daroviti u ovoj formi i stilu; imate vrlo istančan smisao za pritajeni humor, mistiku, napetost, lirska mesta, depresivne redove, sivilo... vrlo dobar, odmeren i umeren dijalog i, što je najbitnije – nema preopširnog opisa koji najčešće smara čitatelja.

Sve glave tj. delovi drže pažnju od početka do kraja. Jasan izraz i vrlo sugestivne slike. Opis jedne teške sudbine, hod po trnovitom putu, ali podignute glave, sa nadom u srcu – uvek dobro prolazi. Volim erotičnost koja se prožima kroz, takoreći, ceo roman. Svakog trenutka se očekuje ili priželjkuje da se glavna junakinja konačno upusti konkretnije...

Mada bih ja ubacio neku žešću erotsku scenu, gotovo pornografsku, bizarnu scenu ili nešto totalno nadrealno, kao u zoni sumraka (pa makar to bio i opis sna)... Imam utisak da bi se uklopilo. Svaka čast. Mislim da bi se mogao snimiti i neki filmčić, dramskog žanra sa nekim trilerskim elementima. A triler bez erotike gubi draž. No, dobro, idemo dalje.

Rukopis doista zaslužuje pažnju i objavljivanje, a moglo bi se i konkurisati za neku prestižnu književnu nagradu. Verujem da bi bila primećena od strane renomiranih književnih kritičara, ali mislim da Vam to i nije cilj niti svrha stvaranja. (A, i ne treba da bude).

F.D.Filip

Na pomolu je roman, koji će stati rame uz rame sa šljivom, i čak, gurnuti standarde toliko daleko, da će biti za mnoge previsoki! Uživaćete uz Kaurinovu kletvu, voleti je i mrzeti istovremeno! Iskreno preporučujem!

Lazar Janić

Ne da mi se sviđa nego je savršena. Preporučujem knjigu, svima koji vole da izađu malo iz svakodnevnog...

Milica Joksimović

FB stranica knjige je:

https://www.facebook.com/pages/Kaurinova-kletva/612995878736909

Roman je najavljen na sajtu izdavača:

http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines#!edicija-romani-novele-prie/ckpk

HEROJ

Kaurinova kletva - četrdeset šesto poglavlje  

Mada je delio mišljenje nezadovoljnika da kraljevina baš i nije bila najsretnije rešenje, Đorđe je bio duboko ubeđen da ona ima najmanje tri velike prednosti nad republikom.

Prva je bila Cetifeks, mala žuta tabletica koju bi lekari prepisivali kod lakših oblika prehlade i gripa. Sasvim slučajno je otkrio da mala čarolija ima i sporedno dejstvo. Otklanjala je odbojnost prema alkoholu. Nije bilo jednostavno uvek dolaziti do neuglednog pakovanja u društvu u kome novac praktično ne postoji i gde se sve dobija po potrebi, odnosno za bonove. Srećom, status ratnog heroja imao je i prednosti.

Izgubljenu ruku baš i nije računao u bonuse, ali u kombinaciji sa ordenjem uvek je imala magično dejstvo na sažaljive apotekare. Zahvaljujući Cetifeksu i svojem patrljku, najzad se vratio staroj ljubavi koja je privremeno bila proterana.

Nije problem bio u starim vučjim vremenima koja su mu se često vraćala u nemirne snove. Nije to ni bilo vreme šakala koje je proveo na granici. Bilo je i gorega od toga.

Rakija mu je trebala zbog ovih vremena, vremena ovaca.

Nagledao se užasa i posle paklenog prizora na Salašu kojeg nije želeo ni da se seća. Ali se sećao Regimente, gomile divljaka iz pustoši, najčešće naoružanih onime sa čime su se i zatekli pri regrutovanju, po nepisanom pravilu, najobičnijim lovačkim oružjem. Dobro se sećao i njihove potpune promene, izliva čudnih napada patriotizma koji su ih poput teške i neizlečive bolesti zahvatali na najbesmislenijim mestima.

Sećao se i neprijatelja. Teško opremljenih, ugojenih, samodovoljnih jurišnika, koji iza tenkova izranjaju iz oblaka bornih otrova što guše njegove ljude bez gasnih maski. Sećao se i kako su blokirali tenkove, toga se naročito dobro sećao. Zaustavljali su se iznenada, gusenica zaglavljenih leševima njegovih saboraca. Neki od tih leševa su još uvek vrištali. Ponekad mu je u snove dolazila Stojanova četa. Našli su najpre gomilu gaća. Posle su pronašli i Stojanove ljude, žive oderane. Neki su još uvek disali.

Tokom povlačenja savezničkih trupa pronašli su im i kože. Uredno usoljene, spakovane u isto tako uredan paket, otkrivene su kod rasplakanog jurišnika koji je neprestano ponavljao: “mader, mader”, šta god mu to značilo. Tamo, na granicama, zauvek je ostao najveći deo đavoljeg nakota iz pustoši.

Granata je tresnula kraj njega kada je već skoro sve bilo gotovo. Jedna od poslednjih osvetničkih salvi neprijatelja u rasulu. Posle toga je došla bolnica, pa operacije. Lekari koji su tamo mesarili bili su travari mobilisani po pustoši. Ruku mu nisu spasili, ali nisu uspeli ni da ga ubiju, iako je njihova stručnost bila na nivou stopostotno prilagođenom da u tome uspeju. Bio je previše otporan i previše željan povratka. Pa opet, i to je prošlo. Vreme haosa, vreme ratova, sve je to sad ružna uspomena.

Tri i po godine živi po svome ustaljenom ritmu. Kao i svi lojalni stanovnici kraljevine bez problema je dobio stan. Skroman, ali ipak raspoloživ. Da, dobio je i cimera, još jednog olupanog veterana, komplet bez noge. Proglašeni su nesposobnima i kao takvi oslobođeni radne obaveze.

Zaludni, obojica su provodili vreme cirkajući brlju koju mu je cimer, ko zna otkuda, redovno donosio u zadivljujućim količinama. Flaše je odavno batalio, a piće je donosio u dve olupane kante, onakve do kojih se lako dolazilo. Bilo ih je posvuda i normalnim porodicama služile su za donošenje vode. Vodovod je dopirao tek do prve tri zgrade u naselju.

Bili su usred neprepoznatljivog Novog Beograda, uredno izmalterisanih i opravljenih zgrada, sa sve parkovima, baštama i mnogo pobožnih komšija koji su ga pri svakom susretu pozdravljali, a često mu se i u nevolji nalazili, kada bi gdekoji kućni uređaj zatajio. Tehnika je, uglavnom, bila zaplenjena od dobrostojećih pristalica republike, a zatim prelazila iz ruke u ruku, i teško je bilo očekivati da će biti u savršenom stanju. Tim su stvarčicama bili dobro snabdeveni jer su ih trampili za vodovodne instalacije i sanitarnu keramiku sa stanovnicima onih delova grada do kojih, za razliku od njih, nije dolazila struja.

Pustoš je vaskrsla. Gde još zgrade nisu bile naseljene, uzdizale su se džungle građevinskih skela po kojima se poput majmuna užurbano pentralo mnoštvo radnika. Posvuda su se odigravale slične scene. Stopostotna zaposlenost nije bila prazna priča. Naselje bi se u periodu između šest ujutro i šest uveče pretvaralo u obdanište. Dečurlija, koja bi se već rano izjutra rojila u nemogućem mnoštvu, koristila bi odsustvo zaposlenih roditelja i razmilela bi se po najnemogućijim ćoškovima naselja, nervirajući invalide i žene što su, zahvaljujući deci mlađoj od šest meseci, bile privremeno pošteđene radne obaveze.

Ponekad bi tužno odmeravao decu, žaleći što nema nijednog koje bi ga nerviralo tokom nesuvislog postojanja. Dok je bilo vreme, nije ga napravio, a sa ženom nije bio već odavno. Sve su bile bogobojažljive i čestite, a pominjanje, kako su one to zvale, bluda, teralo ih je u furiozni nalet besnila.

Možda bi i bile manje besne da je imao obe ruke, bio mlađi i da je manje smrdeo na rakiju, ali to mu nije padalo na pamet. Uostalom, bojao se svoje poluljudske prirode. Ko zna da li je uopšte bio sposoban da ostavi potomstvo? Pa ipak, u početku je sve bilo idila. Ponekad bi se sa večeri sastajao komšiluk, tek onako, bez određenog povoda. Rakije je uvek bilo dovoljno, za meze je već išlo malo teže. Razgovori su tekli uobičajeno, žene, deca, poslovi, sve dok rakija ne bi počela da deluje, a nezadovoljne supruge da ronzaju. Tada bi dolazilo vreme fantazija. U umovima tih ljudi Isus je hodao zemljom, Sestrinstvo po podrumima jahalo device, Bog blagonaklono pružao ruku poslušnima, a bezimeni užas odvodio one što izbegavaju radnu obavezu, da bi ih u mračnim uličicama pekao na roštilju. Poverljivo bi se tada, u pola glasa, pominjao “Drugi talas”, o kome nikada ništa određeno nije saznao. Znao je da rakija zna u dokonim umovima ozbiljno da pomete stvari, pa bi u takvim situacijama napuštao veselu družinu, nevoljan da sluša besmisleno baljezganje. Svet u kome je najveću nevolju činilo grebuckanje grube i džabe dobijene odeće nije delovao previše strašno.

Nije u pitanju bio samo Novi Beograd. Putnici su govorili da je prostranstvo van područja Koridora naseljeno kolonistima, da se strahovitom brzinom obnavljaju napuštena naselja, a bogami izgrađuju i potpuno nova. Polja su obrađena, vinogradi orezani, a voćnjaci rađaju. Pa ipak, sve to nije bila ona druga stvar koju je smatrao superiornom prednošću kraljevine nad republikom.

Ta druga stvar bio je utorak.

Tada bi se kupao, brijao i svečano kretao ka autobuskoj stanici. Baš na prvom od tih hodočašća, postao je svestan zbog čega mu je toliko potrebna ošamućenost koju pruža rakija. Dugo je verovao da mu je osim ruke, razneta i njegova neprirodna percepcija. Otkad se vratio, više nije osećao ljude, ili tačnije, nije bilo zračenja njihovih osećaja. Do tog utorka...

Pojavilo se najednom, sasvim neočekivano. Poznata vibracija promene raspoloženja u okolini. Za trenutak je gotovo bio siguran da je to samo neki insekt što mili po njemu. Tek kada su trojica uniformisanih ljudi, sa krstolikim simbolima po crnim odorama, kraj njega sproveli nekog jadnika, pretučenog, sa lisicama na rukama, shvatio je da oseća refleksiju užasnog straha.

Još je izrazitije, nedugo potom, osetio napad besa Mileninog ljubomornog muža. Buđenje refleksa pri tome ga je ubedilo da su mu perceptori isto onako oštri kao i ranije. Uprkos tome, pokušaji obnavljanja senzacija bili su uzaludni. Trebalo mu je dugo vremena da razjasni šta je nepoznato. Sve vreme osećao je ljude oko sebe, ali ne onako kako se navikao.

U vreme Starog sveta ( Puj, puj, daleko ga bilo) život se svodio na puko preživljavanje i borbu, ali uvek je osećao živopisni kolorit senzacija. Radost, ljubav, mržnju, bes, veselje, tugu. Ali ovo... Ovo je nešto drugo. Jedan jedini osećaj, umnožen poput odjeka, mračni talas. Najsličniji pritisku koji je osetio onog jezivog dana na Bećar salašu, ali ovog puta suprotnog predznaka. Ako je ono bila moć, onda je ovo nemoć. Sivi zid bespomoćnosti natkriven nad svetom, bez izlaza i bez kraja.

Najednom je postao svestan da upravo ta presa pritiska njegove preosetljive živce, toliko snažna i bezlična da je telo, ne nalazeći nijedan poznat način za reakciju, poseglo za jedinim lekom koji je poznavalo…za rakijom. Čak je i veselo, živahno stvorenje kao Milena, nekada eksplozija radosti, zračila istim tim mučnim sivilom, uprkos svom grčevitom nastojanju da se neprestano osmehuje.

Uprkos tome, redovni susreti svakog utorka davali su smisao životu. Nisu ti razgovori bili bog zna šta. Dete, posao, muž... Uglavnom je ona govorila. Iako je po svaku cenu nastojala da bude brbljiva, čula su govorila da to čini zbog njega. Posebno je bila detaljna opisujući svoje dete. Svaki jebeni detinji podvig. Ponekad bi bulaznila poredeći ga sa njime, kao da je mogla znati kakvo je dete bio! Kakve li će tek gluposti pričati o ovom detetu koje sada nosi? Svejedno, slušajući njeno brbljanje, lakše je bilo prebroditi vreme do trenutka kada bi najzad došlo vreme za treću prednost kraljevine, onu koja mu je od sve tri bila najznačajnija:

Do subote!

Zvezdara. Sklonište za žene. Šetnje manastirskim dvorištem. Sedenje u zagušljivoj sobici. Majka Jelisaveta je govorila da njegovo prisustvo ima umirujuće dejstvo na “Janje Božije”...

Ali ovo danas ne razume. Subota je, pa ipak sedi u prašini kraj manastirskih vrata, prazno buljeći u betonski skelet Novog hrama dok ga uspomene progone.

Jasmina se nikada nije oporavila od užasa na Bećar salašu. Bila je prebačena u dedinjsku bolnicu da se zaleče užasne rane. Potrajalo je, ali oporavila se. Nikad više neće izgovoriti nijednu reč, jezik joj niko nije mogao vratiti, ali uz pomoć visprenih proteza počela je pomalo da koristi ruke, i nevešti rukopis nadoknađivao je nerazumljivost grlenih zvukova. Napade plača i nekontrolisano trzanje lekari su objašnjavali užasnim šokovima koje je preživela, ali to je bilo nešto sa čime je mogao da živi...

Sedi tako Đorđe, priseća se vremena nade i blene u jutro što se preliva u dan. Oseća kako otopljava, da bi ga potom sunce pržilo, pa se najzad vrela kugla, poče skrivati iza grandioznih kontura nedovršene građevine.

Tri meseca! Nikad nisu imali dovoljno vremena za sebe. Svega tri meseca. Toliko su ga dobili pre no što su došli po njega. Kad se vratio dve godine kasnije, u njegovom su stanu bili nepoznati ljudi. Jasminu je njegov odlazak slomio. Brigu o njoj preuzele su časne sestre. Izvukao ju je na sopstvenu odgovornost, pozivajući se na ratne zasluge. Krvarenje iz razrezanih vena zaustavljeno je u poslednjem trenutku i dozvoljeno mu je da je posećuje uz nadzor majke Jelisavete...

Radnici se počeše vraćati sa radne obaveze i jedan od njih sažaljivo spusti bocu rakije kraj njega. Zaokupljen mislima nije mu se ni zahvalio.

Nikad! Nikad je reč koja nema izlečenja, nema popravki. Nikad je reč definitivna i teška. Tu je reč upotrebila majka Jelisaveta kada je odškrinula manastirska vrata, ne propuštajući ga. Nije znao ko je devojka kojoj se Jasmina obradovala. Kojoj se Jasmina, kako reče majka Jelisaveta, previše obradovala. Nije poznavao nikoga sa ovlašćenjem sinoda koga Jasmina može poznavati. Ko je taj neko koji ju je odveo na tajno mesto koje on ne može posećivati? Koje nikad neće moći posetiti...

Nikad je reč koja ga je naterala da savlada odvratnost prema rakiji. Čarobnih tabletica nije više imao. Noć je nadvladavala veče kad je, boreći se protiv gađenja, potegao i desilo se!

Nije bilo više slučajno otkrivene farmaceutske brane Cetifeksa i alkohol jurnu kroz izmenjeni nervni sastav. Najednom, sve se promenilo i um mu se otvorio onome zbog čega je odvratnost prema alkoholu u davnoj operaciji i bila ugrađena. Iluzija je spala sa sveta kao jesenje lišće i video ga je sivog, nesretnog i pregaženog, ali video je jasnije nego ikada tužnu prošlost sa jedne strane, i još nesretniju budućnost sa druge, a između njih, najblistavije od svega, blještao je put!

Taj put, ta prokleta magistrala koji je oduvek pratio, opet je bio pred njim, opet veličanstven i ravan. Kao onda, kad je munja obasjala Jasminine bolno oštre crte lica, kada ju je ljubio kao da sutra nikada neće doći, kad ga je zapahnuo Jasminin teško objašnjivi miris, put koji je već dugo pratio tražeći je po krivudavim, opasnim i skrovitim stazama. Pojavio se jasniji nego ikada. Cesta koja se stalno gubila i opet izranjala, svaki put sve nejasnija i sve smrtonosnija...

Ali, jasno je video budućnost, i najzad je znao jedino mesto na kome njih dvoje mogu pronaći mir. Dugo je išao naslepo, stalno progonjen željom da se preda, da najzad sedne i ostane tu. Predugo je staza bila prekinuta i učinilo mu se da je i samo tkanje vremena stalo.

Ne, nije vreme stalo, niti je on izgubio osećaj za njega, samo...nije više postojalo. Postojala je samo siva ravan dokle god pogled doseže.

Ali, kroz sivu tminu vodio je put, staza koja je, privremeno skrivena, naglo izronila i on ustade snažniji no ikad. Sad nije želeo da stane. Bio je najzad siguran da putovanje ima kraj. Neprestano se uspinjući, sve je brže pratio trag, najzad ponovo otkriven. Polako, sve brže, trčeći najzad, sledio je blještavilo pred sobom, sve do ivice provalije.

Otkuda kristalno jasna vizija da je kraj puta baš ovde? Odakle sigurnost da se ovde završava potraga, a možda...

Možda je to oduvek znao samo nije mogao da veruje. Svejedno, tu su. Provalija i on. Nema mesta veri i neveri, treba samo pogledati. Beznadežno i očajnički se opirao bestelesnoj sili koja je delovala tačno na vrh brade primoravajući ga da pogleda.

Zatvoriću oči... Zatvoriću oči... Zatvor...

Ona je bila tamo, sklopljenih veđa. Tamo, iznad provalije. Bila je to ona i nije bila ona. Lomna, nežna, divlja, blješteća snažna, pitoma... Santa leda i živi plamen. Treperila je cela i treperila je u delovima. Utelovljenje apsolutnog mira i večite potrage. Savršeno lepa... Jasmina!

Plašila ga je, užasno ga je plašila... Najednom, otvorila je oči i ugledala u njima zvezdano nebo. Pružila je ruku, pošao je ka njoj. U prvome momentu je počeo da propada da bi već idućeg trenutka osetio topli dodir na ruci i prostor je nestao.

Lebdeli su i znao je da su zvezde i u njegovim očima.

Oduvek su bile tu.

  

KROZ MOČVARU

Kaurinova kletva - četrdeset prvo poglavlje

Snežilo je kada su u praskozorje krenuli iz jednog od skrivenih kampova što su u nizu okruživali mračno carstvo Sestrinstva. Vodič je samouvereno birao staze koje su pre njih ugazile divlje životinje ili divlji ljudi, svejedno. Sestrinstvo se suviše pouzdavalo u blatišta.

Kako su se bližili području močvare, sneg se proređivao, kao da je uzmicao pred nemilom preprekom. Zaista, i sam snežni pokrivač je postajao sve tanji, da bi se najzad ispod njega u sve većim površinama stala pomaljati ispucala kora sasušenih blatišta i crna tresetišta. Uskoro se sneg sveo na prljave beličaste krpe koje su se tu i tamo pomaljale iz senovitog sivila.

Temperatura okoline se naglo promenila naviše za nekoliko stepeni, a kužni i zagušljivi vazduh koji se taložio u smrdljivim slojevima zapahnuo ih je svojom negostoljubivošću. Iz mračnih lokvi uzdizala su se isparenja u vitičastim pramenovima, a beskrajne baruštine i blatišta gubili su se u nejasnoj polusvetlosti dokle god je pogled dopirao. Sve je bledelo i nestajalo u neravnomernoj izmaglici koja je u širokim slojevima suvereno vladala tim tamnim vilajetom. Iako nisu osećali ni najmanji pokret vazduha, beskrajni paravani mrtve sasušene trske su neprestano šuštali i štektali. Nikakvog nagoveštaja života nije bilo, pa je čak i ono malo zelenila što su nazirali dopiralo od taloga mrtvih travuljina što su plutale po zejtinjavim ustajalim barama.

Njihov vodič, dotada siguran u put kojim ih je vodio, vidno je usporio napredovanje, povremeno zastajkujući i oprezno ispitujući tlo, bilo nogom, bilo daleko ispred sebe ispruženim štapom. Mreže stazica, samo njemu znanih, bile su sklone promeni pozicije i sve češće bi ih zaustavljao podižući dlan, da bi dugo izučavao tlo pred sobom, pa bi tek potom, pružajući prst, davao znak ostalima da ga slede. Možda sporo i nesigurno, ali ipak su napredovali postojano i bez ozbiljnijih prepreka. Tamna odeća na njima tek je ovde pokazala svoju prednost, jer iako su na snegu bili lako uočljivi, u neosunčanom i mračnom predelu postali su gotovo nevidljivi.

Za razliku od saputnika koji su bili snabdeveni laganim naoružanjem u Đorđevim rukama je bilo teško oružje kakvo dotad nije video, plastificirano, sa matiranim metalnim površinama. Iako se prvi put susreo sa puškom te vrste, bila mu je neodređeno poznata i bez ikakve obuke je instiktivno znao sve njene mnogobrojne funkcije. U neko drugo vreme to bi smatrao neobičnim, ali otkad su počele pripreme za proboj nije imao vremena za iščuđavanje.

Lagano su se probijali kroz sumorni predeo i Đorđe je tabanao bez ikakvih uznemirujućih misli, da bi odjednom više osetio nego ugledao svetlucanje…i ne samo to. Osetio je impuls, ali ne ono nepodnošljivo golicanje koje mu je pokretalo ruku sa oružjem u Brankičinoj jazbini. Nekakav ekvivalent svetlosti i toplote, ali daleko nejasniji. Osvrnuo se u pravcu odakle je to dolazilo i za trenutak mu se učini da nazire munjeviti pokret nečeg tamnog među trstikama. Nije čuo nikakav šum, ali neodredljivi osećaj se naglo pojačao, da bi trenutak kasnije zamro.

Nesigurno je pogledao saputnike pokušavajući da razabere da li je još neko video isto što i on, ali oni su neuznemireno nastavljali s napredovanjem preko nesigurnih stazica. Osećaj se potpuno izgubio i zbunjen nedostatkom šuma, iako se sumnjivi pokret odigrao usred sasušene trske, odlučio je da oćuti. Bezrazložna panika im ništa dobro ne bi donela.

Zaista, lagano se napredovanje družine neometano nastavilo više od sat vremena i najzad je na licu osetio lagani pokret vazduha. Bili su blizu cilja. Kroz odvratna isparenja močvare do nozdrva mu je dolazio jedini miris gori od sveprisutnog smrada truleža i raspadanja… Zadah civilizacije. Napredovali su i već su u daljini nazirali svetlost. Najednom, u neku ruku prijatni osećaj, ponovo se pojavio, ovoga puta praćen nejasnim uzbuđenjem. Samo trenutak kasnije odjeknuše tri brza pucnja i saputnici se skljokaše poput odbačenih vreća.

Iznenadno, kao da je iz zemlje iznikao, pred njim se pojavio kiborg. Nije imao vremena da rezimira uklopljenost Armani odela u močvarni predeo, jer je jedina stvar koju vidi bila cev uperena ravno u njega. Onda su događaji počeli da slede jedan drugi poput pobesnelog karusela. Oružje mu je najednom postalo užasno teško i nikako nije uspevao da ga podigne. Toplina koja je imala mnogo zajedničkog sa radošću, počela je da se širi venama, dok mu je kiborg netremice izučavao lice. Iznenada, stvorenje je nekontrolisanim pokretom spustilo oružje. Trenutak zatim na bezdušnom licu ugledao je nešto nemoguće. Čudovište se smešilo! Ako je sve to bilo neobično, prava perverzija je tek usledila. Osećaj koji se javio u njemu! Nije to bio strah, niti mržnja. Nije to bio ni jedan jedini osećaj koji bi ljudsko biće osetilo u prisustvu kiborga. Ne, on je osetio bliskost sa nemani. Zver se iznenada okrenula i bez žurbe udaljila. Vreme kao da je stalo. Nema reči kojima se mogla opisati zbrka osećaja i misli koje su divljale u njemu. Teturao se kao udaren ogromnim čekićem, dok mu je nešto između očaja i euforije tutnjalo duboko u biću.

Trebalo je prilično vremena da se povrati i registruje slabašno dozivanje nedaleko ispred sebe. Približio se izvoru jecaja, još uvek pod snažnim utiskom prethodnog događaja i shvatio je da jedan od zlehudih saboraca još uvek nije mrtav. Programer! Grudi su mu bile probijene krupnim kalibrom i sa krajeva usnica slivali su mu se tanani potočići sukrvice. Pluća! Tip je završio karijeru i bio je potpuno svestan da je pitanje trenutka kad će ispustiti dušu, ali je uporno gurao ka Đorđu u crnu plastiku zaliveni elektronski sklop pokušavajući zadnjim snagama da ga prosvetli.

- Molim te... Moraš... Kontrolni toranj... Desno od konzole... - Kašalj. Krv pokulja.

- Prorez, crvene boje... Ne možeš pogrešiti... - Iako je znao odgovor upitao je:

- Šta ću sa kiborzima? Oni čuvaju kontrolni centar.

Odgovor je bio očekivan: - Nisu sposobni... Da te povrede - to su mu ujedno bile poslednje reči. Trenutak kasnije jednostavno je klonuo u baru i više ga nije bilo. Zamišljeno je podigao elektroniku zbog koje je nesrećnik poginuo. Niko mu nije rekao šta je u stvari cilj njihovog upada. Istini za volju, mnogo su pričali o skrivanju, o prednostima male grupe, o nečuvanosti močvare, o tajnim putevima koje je vodič odlično poznavao i to je, otprilike, bilo sve.

Zapravo, ni sam nije postavljao pitanja. Cilj koji ga je vodio bio je nevezan za fantazije o revoluciji i od samog početka je bio neizmenjen. Pohod tragično preminulih vojnika bio mu je samo zgodna poštapalica, dobar način da se nađe u zabranu. On je tražio Jasminu. Bilo je više nego jasno da su postojale stvari koje mu je armija zatajila. Pogrešio je posumnjavši u Milenine reči. Ona je bila u pravu, itekako. Odnos ljudi prema njemu, nenormalne borbene sposobnosti, ogromna snaga koju je posedovao, sve je ukazivalo na ono što mu je sada bilo jasno kao dan. Bliskost se mogla osećati samo sa srodnikom. A kiborg mu u neku ruku i jeste rođak, jer on više nije u potpunosti ljudsko biće. Podaci, ukradeni iz laboratorija Geneti.Co, a zatim prodati armiji, bili su detaljna uputstva za izradu kiborga. Jedan trenutak je oklevao, iako nije imao mnogo izbora. Natrag preko nepoznatog terena i zamki živog blata, ili napred ka udaljenim svetlima.

Odlučio se za ovo drugo i oprezno je nastavio put, ovoga puta bez sigurnog vođstva. Nedaleko od mesta pogibije saputnika, baruština poče ustupati mesto čvršćem tlu, postepeno se uzdižući. Nije se skrivao, čak ni kada se pred njim otkrilo široko, zasneženo prostranstvo južnih predstraža Bećar salaša.

Primanje signala je učestalo. Pokušavao je da sortira varijacije u impulsima. Žiganje koje označava opasnost bilo je prisutno u vrlo blagoj formi, što je tumačio velikom udaljenošću napadača. Postojao je nejasni osećaj bola, ali prepoznavao ga je kao tuđu patnju. Najteže je objašnjiv bio neki potmuli pritisak na sva čula. Pomisli za trenutak da je u blizini kontrolnog tornja i da oseća energiju odašiljanja, ali to se nije uklapalo u njegovo iskustvo. Naučio je da čula primaju odašiljanje misaonih procesa živih bića i neovisno reaguju preko nervnih puteva koje nije u stanju da kontroliše. Elementi okoline kao što su vrelina, hladnoća, ili energija ne deluju kao direktan napad. Ovo što oseća je žestoka opomena i mogla je poticati samo od nečeg živog, pa je postao oprezniji. Doživljavao ga je kao neki skoncentrisani utisak moći, ali o kakvoj sili se tu radilo, mogao je samo da nagađa. Umirivala ga je pomisao da bi u slučaju napada telo samostalno reagovalo, bez obzira kako on tumači signale.

Nastavio je dalje. Sve vreme bio je tu još jedan osećaj, možda najsnažniji od svih. Osećaj svetla i toplote, osećaj bliskosti. Kao da se vratio kući. Usresredio se na pravce pristizanja senzacije i shvatio. Kiborzi! Nevidljivi i nečujni bilo kome osim onih sličnih njima. Jedan, pa još dva. Eno još jednoga. Nabrojao je sedam varljivih obrisa zavučenih u senke, nepokretnih, gotovo nevidljivih. Od njih mu nije pretila nikakva opasnost i produžio je pokraj zgradurine okićene gomilom najraznovrsnijih antena.

Znao je da se radi o kontrolnom centru koji su tražili, ali ga se to nije naročito doticalo. Nije osećao obavezu da učini uslugu armiji koja je od njega načinila nečoveka. Tren potom, misli mu se vratiše onom strahovitom pritisku. Zašto nikada niko nije ranije pokušao proboj u jazbinu Sestrinstva? Kiborzi su bili užasno oružje, ali ne baš nešto sa čime se tenkovi i avioni ne bi mogli obračunati. Zašto se toliko zaziralo od ovoga mesta, izuzev ako to nije upravo taj pritisak, umu nepoznat? Vojska bi morala znati od čega potiče. Oklevajući, izvukao je spravu dobijenu od programera i zagledao se ka kontrolnom centru.

Nije mu se ni najmanje dopadala pomisao da se susretne sa izvorom zračenja. Možda je upravo prokleta sprava rešenje tog problema. Kad mu se najzad misao ustalila u uzburkanom umu, naglo je skrenuo ka živopisnoj građevini. U trenutku polaganja šake na kvaku, osetio je snažan osećaj nemira, da bi trenutak kasnije shvatio da je to u refleksija osećaja kiborga što ga okružuju. Sprečavaju ga da uđe u zgradu! Ruka stade da okleva. Nije se predavao! Boreći se protiv sopstvenih nerava lagano, veoma lagano, stade otvarati vrata. Otškrinu ih i naporno zakorači. Stupivši najzad u odaju bio je oznojen kao po celodnevnom fizičkom poslu. Pritisak je nestao istog trena.

Tek što je pomislio da su kiborzi popustili, postade svestan potpune tišine u umu. Nije bilo pritiska, nije bilo žiganja, ni bola, ni toplote, ni nemira... Čitav jedan svemir se najednom rasplinuo i nastade praznina. Zateturao se kao da ga je neko tresnuo posred lica. Najednom se osećao golim golcatim. Prostorija je, izgleda, prigušivala osećaje kiborga, pa je to učinila i njemu. Osećaj je bio užasan. Kiborški pokušaji sprečavanja ulaska u prostoriju nisu bili izraz neprijateljstva, naprotiv. Oni su znali šta će se desiti! Poznavali su strahotu koju preživljava i hteli su da ga poštede tog pakla. Onda je stigao napad. Žestoki pritisak na um. Pao je na kolena, osećajući razdirući bol u slepoočnicama i svet oko njega poče da treperi. Gotovo je, pomisli, ovde se sve završava! Poslednje što mu je prostrujalo mislima bila je reč: Jasmina!

I to beše jedini spas, jedina tanana nit koja ga je još uvek vezivala za ljudskost. Osećaj koji kiborzi ne poznaju i nikada ga neće osetiti. Ljubav! Ljubav ga je, sekundu pre no što mu se um potpuno raspao, vratila na noge.

Ustao je teško i lagano se osvrnuo oko sebe. Konzola je bila samo jedna. Na desnoj strani je zaista bio prorez oivičen crvenim oznakama. Dovukao se do njega, izvadio karticu i uporedio ju je sa utičnicom. Odgovaralo je. Gurnuo ju je i posle oštrog kliktanja uređaj kliznu na mesto. Nije znao šta treba da očekuje. Nije se ništa dešavalo. Ne videvši nikakvu promenu izuzev slabašnog treperenja zelene lampice na konzoli, razočarano napusti kontrolni centar.