NOVI SAD - Kako je bilo

S Tikom smo se sudarili ispred željezničke stanice, odakle smo produžili do "Lokomotive" kod koje su nas sačekali Saša i Danijela.

Danijela je čudo od energije i sve zasluge za ovu promociju pripadaju samo njoj. Jeste da se žalila kako je bolesna i da ne može govoriti, ali se pokazala kao glavni nosilac kompletnog događaja, pa više nisam siguran kako izgleda kad je potpuno zdrava.

U biblioteci nas je sačekala gospođa Monika i moram reći da je zaista ljubazna osoba. Odmah se pojavila ekipa RTV Vojvodina i uzela izjave od svih učesnika. Danijela je i tu briljirala, uostalom kao i tokom cele večeri.

U čitaonici se okupilo tridesetak ljudi i promociju je otvorila Monika Maširević i posebno se osvrnula na to da moj opus ne čine samo zastrašujuće priče kakve se nalaze u zbirci "Dolazak tame", već i poezija i spomenula je da sam pohvaljen za najosećajniju ljubavnu pesmu u Mrkonjić Gradu. Danijela je primetila da je to dualnost moje ličnosti, što je očigledno i u samim mojim delima, a ja sam pomenuo da je slično bilo i sa Lavkraftom.

Sledeći govornik je bio Tika koji je najviše govorio o "Poslednjoj Lunovoj avanturi" poslednjoj priči u zbirci i to iz razloga što je upravo ona bila moj povratak pisanju 2010-te godine, a našla se na trećem mestu Tikinog SCI-FI udruženja, što je bio ujedno i prvi kontakt među nama dvojicom. Sama priča je zapravo erotsko-horor storija o prestarelom Lunu koji se susreće sa nezamislivim žrtvenim obredom posvećenom bogu Svarogu. Tika je najzad zalutao u istoriju Mitra Miloševića, alias Frederika Eštona, koji je bio novosađanin, pa je kormilo preuzela Danijela.

Kao što rekoh, Danijela je bila zvezda promocije i mnogo je govorila i analizirala moje priče (pa pomalo i moju ličnost), čitala odabrane odlomke i teško je i nabrojati šta je sve rekla. Da bi uhvatila malo daha, dva puta je pažnju publike privlačio Saša Milosavljević, bas klarinetista opere SNP-a Novi Sad koji je sjajnim izvođenjem osvojio simpatije svih prisutnih.

Tek posle njih dvoje sam na red stigao ja i našao se u nebranom grožđu, pošto je Danijela uglavnom već iznela sve što sam nameravao da kažem. Ostalo mi je jedino da kažem ponešto o svim pričama u knjizi. U njima su isprepletane istorija, fantastika, mitovi, legende i misticizam, a ima ih tačno 25.

"Isto popodne, isti dan" je priča o Mirjani i njenom usudu koji stiže sa čergarima. U stvari, to je priča o ljubavi među pripadnicima dva suprotstavljena naroda.

"Srce vatre" govori o tome kako se sve vraća i sve plaća i da svaki naš postupak ima posledice, ma koliko herojski on u jednom trenutku delovao.

"Vučja nevesta" je zasnovana na večitom krugu postojanja, simbolizovanom u liku zmije koja grize sopstveni rep.

"Čuvar" je jedna od prvih mojih objavljenih priča, davnih devedesetih godina, a govori o stalnoj borbi suprotstavljenih strana - „Kao što postoji noć, postoji i dan, kao što postoji tama postoji i svetlo, kao protivteža straha stoji ljubav i dok bude zla biće i dobra“

"Obale Dunavske" su bajkovita priča objavljena u čak dve zbirke 2013-te godine. Bivši legionar tumara po šumama kraj Dunava, a ono što će tamo otkriti prevazilazi sve što je poznavao.

"Tamo kraj vode, podno vrbe" je priča oslonjena na daleku istoriju i postojanje Ilira na ovim prostorima. Ponekad ono što deluje kao izdaja može biti jedini spas.

"Neobični događaji u gradištanskom samostanu" je prisećanje na Bogumile i prvi intezivniji ukus horora u zbirci.

"Kosovka devojka", govori o tome da je sve banalizovano i svedeno na mizernu trgovinu. Ništa više nije sveto, pa čak ni Kosovka Devojka, što ćete videti u Pračetovski uvrnutom raspletu događaja

"Mračnije od mraka" je priča negde izmedju crvenkape I tvajlajta.

U "Daždu" se opisuje odlaganje smeća u prošlost u vidu pljuska nerazumljivih predmeta po glavama zbunjenog življa i sveštenstva koje se trudi da objasni neobične padavine.

"Osvajači", su još jedan od mojih ranih radova, svojevremeno objavljen u legendarnom fanzinu Meteor i govori o tome da čak i najozloglašeniji ratnici imaju svoje razloge za ono što čine.

U "Zidovima" se postavlja pitanje da li postoji samo svet koji poznajemo, ili nas zidovi dele od nepojamnih dimenzija koje egzistiraju uporedo s našom stvarnošću.

"Kad gradova nestane" je sanjiva zimska idila pomešana sa surovim ubistvom.

"Zauvek mlad", razjašnjava od čega su bežali drevni stanovnici gradića pod kojim se prostiru bezmerni lagumi.

"Vilinska krv" govori o prevarantkinji koja je naletela na nešto što nije očekivala.

"Doba sabljozuba" postavlja pitanje do koje tačke dopiru izmaštani događaji, a gde započinje realnost.

"Dolazak tame" je mračna priča o putovanju poslednjim vozom na svetu.

"Baba Mara" govori o tome da se na samo par metara od nas možda kriju stravične tajne. Možda su ljudi sa kojima svakodnevno pijemo kafu, pedofili, ubice i silovatelji.

"Lepa Jelena" je neuobičajena varijanta priče o crvenkapici.

"Ponoćna zvona" i "Iza pansiona" su dve priče sa vampirskom tematikom.

U "Lejli" privatnog detektiva angažuje prelepa cura da pronađe basnoslovno vredan nakit. Ono što će otkriti biće mnogo više no što bi iko poželeo.

O "Poslednjoj Lunovoj avanturi" je Tika već toliko rekao, da nije bilo potrebe da govorim o njoj.

Najzad sam predstavio i "Kolevkine hronike" sledećim rečima:

Da je hiljadugodišnje Carstvo pred svojim najmračnijim danima, saznajemo kroz doživljaje nekoliko ličnosti. Svaka od njih iz sopstvene vizure sagledava nadirući talas mračnih nagoveštaja.

Upoznajemo Cara i Caricu, zaverenike protiv njihove vlasti, kao i generala koji se suočava sa najgorom najezdom varvara ikada viđenom. Tu su i Teodor, plaćenik koji se vođen nostalgijom vraća u Carstvo, kao i Sunčica, profesionalni lopov, što se silom prilika umesto u Carski Grad iskrcava posred graničnih oblasti Carstva.

Lagano se razotkriva srednjovekovno feudalno uređenje Vizantijskog tipa, dvorske spletke, ali i pojavljivanja bića iz legendi posred Carstva.

Centar zbivanja je „Knjiga Predaka“ i dvor Sarbana, čuvara biblioteke. Kad prevrat nastupi, Car biva ubijen zajedno sa najvernijim vazalom iz kuće Sarban, kao i starešinama odanih velikaša. Istovremeno razbojnik prozvan Šumskim Kraljem otima princezu iz Kuće Sarban.

Kad sve deluje izgubljenim, radnja se premešta hiljadama svetlosnih godina daleko i saznajemo da je svet nakon nuklearnog holokausta doslovno vraćen u srednji vek, ali pre uništenja zemaljske civilizacije, više generacijskih svemirskih brodova otposlato je u nepoznato.

Odakle potiču živi mrtvaci, ko je zapravo šumski kralj i da li je pomirenje moguće saznaćete u ovoj knjizi.

I tako je prošla promocija. Neko vreme su prisutni još razgovarali u pokrajnjoj prostoriji, a onda smo završili veče u nekom kafiću blizu željezničke stanice.

KOLEVKINE HRONIKE U PRODAJI

Roman "Kolevkine hronike" je u prodaji i zasad se može nabaviti u  Čudnoj knjižari Znaka Sagite i u Subotičkoj knjižari S .

Prva promocija knjige će se održati sutra, 31. 03. 2016 s početkom u 19 sati u Gradskoj Biblioteci Novog Sada ( Dunavska br 1).

Gosti Tihomir Jovanović, Danijela Milosavljević i Saša Milosavljević, a promociju će voditi Monika Maširević.

Naravno, sve moje knjige ćete moći kupiti po specijalnim cenama, uključivši i najnoviju.

                                  Kolevkine hronike - 750 dinara (Kod izdavača 880)

                                  Sam ispod šljive - 300 dinara

                                  Dolazak tame - 300 dinara

                                  Kaurinova kletva - 300 dinara

KOLEVKINE HRONIKE

Da je hiljadugodišnje Carstvo pred svojim najmračnijim danima, saznajemo kroz doživljaje nekoliko ličnosti. Svaka od njih iz sopstvene vizure sagledava nadirući talas mračnih nagoveštaja.

Upoznajemo Cara i Caricu, zaverenike protiv njihove vlasti, kao i generala koji se suočava sa najgorom najezdom varvara ikada viđenom. Tu su i Teodor, plaćenik koji se vođen nostalgijom vraća u Carstvo, kao i Sunčica, profesionalni lopov, što se silom prilika umesto u Carski Grad iskrcava posred graničnih oblasti Carstva.

Lagano se razotkriva srednjovekovno feudalno uređenje Vizantijskog tipa, dvorske spletke, ali i pojavljivanja bića iz legendi posred Carstva.

Centar zbivanja je „Knjiga Predaka“ i dvor Sarbana, čuvara biblioteke. Kad prevrat nastupi, Car biva ubijen zajedno sa najvernijim vazalom iz kuće Sarban, kao i starešinama odanih velikaša. Istovremeno razbojnik prozvan Šumskim Kraljem otima princezu iz Kuće Sarban.

Kad sve deluje izgubljenim, radnja se premešta hiljadama svetlosnih godina daleko i saznajemo da je svet nakon nuklearnog holokausta doslovno vraćen u srednji vek, ali pre uništenja zemaljske civilizacije, više generacijskih svemirskih brodova otposlato je u nepoznato.

Odakle potiču živi mrtvaci, ko je zapravo šumski kralj i da li je pomirenje moguće saznaćete u ovoj knjizi.

Promocija u Novom Sadu

31. 03. 2016 s početkom u 19h u Gradskoj Biblioteci Novog Sada       ( Dunavska br 1) održaće se promocija zbirke priča "Dolazak tame" i predstavljanje romana "Kolevkine hronike".

Gosti Tihomir Jovanović, Danijela Milosavljević i Saša Milosavljević bas klarinetista opere SNP-a Novi Sad

Promociju će voditi Monika Maširević, koja će dati i uvodnu reč.

Naravno, sve moje knjige ćete moći kupiti po specijalnim cenama, uključivši i najnoviju.

SMATRAJTE SE POZVANIM!

KOLEVKINE HRONIKE - Katalogizacija

IZDAVAČ:

Argus Books&Magazines doo
ZA IZDAVAČA:
Lazar Janić
GLAVNI UREDNIK:
Milomir Bata Cvetković
DIZAJN:
Milomir Bata Cvetković
Lazar Janić
ILUSTRACIJA:
Tatjana Šarčević
PRELOM:
Boban Knežević
ŠTAMPA:
ZUHRA, Beograd
TIRAŽ:
300 primeraka

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-31
ШАРЧЕВИЋ, Стеван, 1962
Kolevkine hronike : [roman] / Stevan Šarčević i Darko Savić.

Beograd : Argus Books & Magazines, 2016 

(Beograd : Zuhra).
338 str. ; 20 cm
Tiraž 300. 

Str. 333-334: Istorija budućnosti / Danijela
Milosavljević. 

Str. 335-336: Knjiga na jedan dah / Marina Sabo. -
Stevan Šarčević: str. 337-338. - 

Darko Savić: str. [339].
ISBN 978-86-6473-000-6
1. Савић, Дарко, 1984- [аутор]
COBISS.SR-ID 221902604

KOLEVKINE HRONIKE

Veoma je tanka granica između izazovnih avantura duše i vihora života, jer se u krug prepliću, mrse i (ponekad) konačno razrešavaju. Koren i početak svih nedaća je ljudska taština. Roman Stevana Šarčevića i Darka Savića majstorski prekraja tkivo mašte, prikazujući jedan zamišljeni svet; zapodenuti rat među svetovima i vrstama, viteštvo, legende i (prividna) magija, intrige, ljubav, monstruozne scene i još gore tipologije ljudi, tim slikama otkrivajući nešto što je dublje u nama, ono sa čim se uvek oholo borimo - ranjivost tela i nepostojanost duše, uz bitno prisustvo mračnih sila prirode i još mračnije ljudskosti.

Ovaj romansirani vidikovac se kreće u izbrušenom okviru nelinearnog pripovedanja, pritom ni trena ne gubeći na dinamičnosti, uz pregršt likova koji, pored fiktivnog vremenskog okvira radnje, govore razumljivim jezikom, noseći jasnu poruku o cikličnoj prolaznosti svega, gde se uvek vraćamo u kolevku, na početak.

Desya Lovorov

***

„Knjiga na jedan dah“ – tako bih ja opisala roman „Kolevkine hronike“ i to bi bio najbolji i najprecizniji opis ove knjige.

Za ovo delo se mora odvojiti vreme i skloniti negde u stranu, da bi se mogli na miru uneti u svet kroz koji vas detaljno sprovode autori. Uz obilje bogatih i maštovitih opisa, nemoguće je ne osetiti se delom priče. A ona teče kroz više likova, koji delaju istovremeno. Radnja, iako je smeštena u budućnost, hiljadama godina posle nuklearne katastrofe, kroz čitanje ponekad navodi da pomislite kako se nalazite u srednjem veku. Civilizacija nije napredovala, već naprotiv... Nož, mač, luk i strela su glavno oružje naših junaka.

U ovom romanu svega ima: od brutalnosti i nasilja pa sve do erotike. Svet kao svet koji mi poznajemo više ne postoji. Ovde vladaju neka nova pravila i samo će najsnalaživljiji opstati.

Heroja priče ima dosta, i svako je poseban na svoj način. Teodor – neustrašivi gorostas, sa velikim osećajem za samilost i pravdu. Sunčica je lepa i odvažna planinka, kradljivica po opredeljenju. Ana, princeza koja se odrekla svega radi ljubavi sa Teom, plemićem nižeg roda. Juk, hrabri dečak koji je ostao sam na svetu...

Ima mnogo zanimljivih likova koje ćete i sami upoznati ako zaronite u ovaj svet mašte i fantazije.

Autori nas na sjajan način, uz obilje opisa i detalja, primoravaju da ostanemo prikovani uz ovo delo, jer sve te sitnice, a ima ih dosta, povezane su u veliku celinu. Ako ste pomislili da možete da bacite samo jedno oko na knjigu – prevarili ste se. Ako ste mislili da je možete pročitati onako odokativno – ne možete. Ona vas uvlači u sebe, ne dozvoljavajući da se otrgnete.

Dinamika romana je neverovatna. Scena za scenom se toliko brzo smenjuju, da nećete ni osetiti, a već ste na konju i bežite od potere uz jednog heroja, dok ste drugog ostavili u nekoj staroj krčmi. Drama je ono što drži čitaoce stalno u pripravnosti. Ovaj roman se ne čita nego guta, i samo čekate šta će se sledeće dogoditi. Nemoguće je ne vezati se za likove. Neki će vam biti mrski, dok ćete druge jako zavoleti, ali jedno je sigurno: uz ovaj roman nečete ostati ravnodušni.

Ako nemate mašte, ova priča nije za vas.

Marina Sabo

***

Svet je nakon nuklearnog holokausta doslovno vraćen u srednji vek, ali pre uništenja zemaljske civilizacije, više generacijskih svemirskih brodova otposlato je u nepoznato.

Roman otvara suočavanje hiljadugodišnjeg feudalnog carstva sastavljenog od trinaest kraljevstava sa mračnim vremenima i nagoveštajima ispunjenja drevnog proročanstva iz „Knjige Predaka“ o njegovoj potpunoj propasti. Najstrašnija najezda varvara koju je Carstvo ikada doživelo, upravo je u toku na severu, ali to nije najveći izazov s kojim se suočavaju vladari. Unutar samog Carstva, mrtvi ustaju i kreću u lov na ljude, a sveopšti haos na ruku ide onima koji odavno planiraju prevrat.

I dok na Zemlji i u hiljadugodišnjem Carstvu traje bespoštedni rat, tehnološki napredni pripadnici ljudske vrste čiji su preci napustili planetu uoči nuklearnog rata, pronalaze način da svoje duše pošalju na Zemlju (odnosno, Kolevku, kako je oni sami nazivaju) i na taj način upletu se u tamošnja dešavanja. Ipak, i pored toga što su tehnološki napredovali gotovo do savršenstva, pripadnici ljudskog roda i dalje nisu imuni na zavere, tajne operacije i zakulisne radnje.

Art Anima

***

„Knjiga Predaka. Proročanstvo toliko staro da je preraslo u legendu, a legenda u priču za malu decu. Ta bajka o sablastima što dolaze iz nepojamne daljine, o muškarcu koji nije onaj koga vide i koji će ukrasti svetlo, pokoriti Vanuke, proći kroz vatru i pokloniti ga ljudima, o detetu što će izjednačiti vrste što hodaju uspravno...“

Da li će se proročanstvo obistiniti ili će napori inteligentnih bića da spasu Zemlju, Kolevku – genetskog materijala iz kojeg su nastali nakon kolonizacije udaljenih planeta, propasti?

„Kolevkine hronike“, koautorsko delo Stevana Šarčevića i Darka Savića, roman je u kojem se prepliću fantastika i naučna fantastika. Kao i u prethodnom Šarčevićevom delu „Dolazak tame“, fantastika je bazirana na bićima iz srpske i slovenske mitologije (rusalke, samovile, krvopije, vanuci – vukodlaci...,), ovog puta predstavljeni kao nova vrsta nastala genetskom mutacijom nakon nuklearne katastrofe na Kolevci. S druge strane, interplanetarni komunikacioni i transportni kanali, telepatija, telekineza, empatički štitovi i danas sveprisutni avatari, elementi su naučne fantastike. Zajedno, odlike su dualizma koji se proteže kroz čitav roman.

Dualizam je iskazan kroz težnju jednog dela inteligentnih bića da primitivne stanovnike Kolevke pretvore u „ovce za klanje ... stado za vukove što putuju među zvezdama“, dok se drugi bore za spas matične zemlje s koje su potekli. Ogoljenim i surovim opisima scena nasilja, požude i krvoločnosti („Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte...“), kojima se autori poigravaju s granicama čitaočeve trpeljivosti, suprotstavljeni su lirski momenti („Sve je bilo puno jarkih boja, mirisa cveća, života... Život. Jahala bi belu ždrebicu, zatvorila oči i raširila ruke, pustila da je vetar miluje, mrsi kosu, lice... Život“). Mržnja, zloba i želja za vlašću, nasuprot ljubavi, herojstvu i požrtvovanosti. Čak je i jedan od glavnih likova predstavljen kao oličenje dualizma, vukodlak – čovek zver.

Roman odlikuju upečatljivi karakterni likovi, kojima je dodeljeno tačno vreme i mesto za odigravanje krucijalne uloge: car Erik, pred kojim bi kada hoda „...izvan palate i kamena ... čudovišta nekako obarala poglede ... i klanjala se“, carica Olena, sveprisutna senka svih događaja, trinaest kraljeva „... skup od trinaest budala, obučenih u somot i svilu, koji sede u prestonoj dvorani i danima brbljaju i kokodaču o nečemu važnom“, dezerter Teodor, koji doživljava transformaciju u zver – vanuka, zadržavajući svoju ljudsku stranu, dečak Jukov, kojeg i pored svega preživljenog krasi „... veseo smeh, iskren i lišen briga“ koji su kao dar Bogovi „podarili deci kako bi prebolela, zaboravila i preživela uspomene“, dva generala, dva Burebista, jedan iz prošlosti – jedan iz budućnosti, i oba spremna da se žrtvuju za uspostavljanje ravnoteže na Kolevci. Naravno, kakva bi to bajka bila kada ne bi bilo odbegle princeze i zametka ključa sudbine – nerođenog deteta koje će postojeći svet izvesti iz tame.

Slike se nižu jedna za drugom, kao odsečci filmske trake. Njihovim ubrzanim smenjivanjem, naizgled nepovezane i zaokružene, celine počinju da se transformišu u film koji se odvija pred očima čitaoca – film nabijen energijom koja ne dozvoljava predah u toku misli. Ubrzanjem, likovi i mesta dolaze na svoju poziciju, slažu se kao kockice i dobijaju smisao. Zarotirani kao na vrtešci, neki likovi netragom nestaju, a priča se ogoljava na svom putu do velikog finala.

„ ...opšta nuklearna katastrofa je razorila planetu, a preživeli su se vratili u divljaštvo i istorija je krenula od nulte tačke.“

Sklapajući poslednju stranicu romana, ostaje utisak prepoznatljivosti opisanih geografskih odrednica i tvoraca promena društvenih zbivanja prošlih vremena. Da li se istorija ponavlja?

Danijela Milosavljević

***

Stevan Šarčević rođen je u Subotici 1962. godine gde živi i radi. Zastupljen je u brojnim zbirkama priča, štampanim i elektronskim časopisima. Sarađivao je sa Milivojem Anđelkovićem na projektu „Naseljavanje Viz@ntije“, autor je zbirke poezije „Na tragu svetlosti“ (2013), ko-autor je romana „Sam, ispod šljive“ (2013), autor romana „Kaurinova kletva“ (2013) i zbirke priča „Dolazak tame“ (2014).

Darko Savić je rođen 1984. godine u Zvorniku. Od rane mladosti, ljubitelj je dela Isaka Asimova, Artura Klarka, Filipa K. Dika i drugih velikana naučne fantastike. Prve literarne korake načinio je u okviru književne radionice Znak Sagite. Njegov književni opus čine uglavnom kratke priče. Roman „Kolevkine hronike“ njegov je prvenac i čini krunu dosadašnjeg rada.

KOLEVKINE HRONIKE - ZAVRŠNO POGLAVLJE

Darko savić / Stevan Šarčević

Novo Doba nimalo nije uticalo na povučenost Darinog naroda. Da nije znala tačnu poziciju naselja, Sunčica bi projahala na dohvat njihovih kamufliranih koliba pokraj reke, ili bi još verovatnije, bila ustreljena nekim otrovnim projektilom.

Uprkos proglasu Cara Vidina, poverenje među narodima što hodaju uspravno još uvek nije bilo uspostavljeno. Teško su Rusalke zaboravljale pogrome, a još manje silovanja i poniženja kojima su bile podvrgavane po budoarima velikaških zamkova, a žitelji Carstva su se i nadalje u strahu osvrtali oko sebe, čim bi se našli u blizini rečnih kamenjara i trstika.

Ko zna zašto je baš njoj poveren ovaj zadatak. Da li su računali na prijateljske odnose između Rusalki i Planinki, ili je bila najpogodnija osoba zbog svoje intimne veze sa Simonidom koja je vrtoglavo napredovala u dvorskoj hijerarhiji? Možda joj je njeno ponašanje u strašnim događajima pre Novog Doba obezbedilo naklonost velikaša što kroje sudbinu Carstva, ili su jednostavno znali da lopov poput nje neće odbiti izdašnu sumu iz carske blagajne za ovako rizičan poduhvat.

Razlog je najverovatnije bio kombinacija svih tih činilaca, ali to sad više i nije bilo važno. Nalazila se na početku sela, dok su joj se kaiševi nosiljke oštro usecali u ramena i naprosto je mogla osetiti oštre vrhove strelica uperenih pravo u njeno srce iz ševara što su je okruživali.

Tragovi Velike Oluje su posvuda bili vidljivi i tu, baš kao i duž puta kojim je stigla, iako je prošao i treći mesec otkako su crne prikaze nestale u svom poslednjem piru. Srce oluje je razorilo sve na svom putu, a repovi orkana su potom danima dokrajčivali ono malo što je preostalo, tako da je Car Vidin bio prinuđen da otvori carske ostave kako bi nahranio narod koji je ostao bez žetve.

- Sestre, Sunčica se vratila!- začu iza sebe - Moraćemo čuvati svoje stvarčice! - i bez osvrtanja je znala da se tamo nalazila Dara. Kod Rusalki je obično predvodnica govorila. Ostale su ubijale. Došlo je vreme da se obavi najteži deo posla.

- Daro, došla sam po Carevom nalogu...- započe oprezno.

- Znam zašto si došla. Ptica je donela vesti još juče. Zamisli koliko smo se smejale kad smo razmotale poruku sa tekstom sročenim po svim pravilima dvorske etikecije, carskim pečatom i potpisom overenu. Eto kako je izgledalo to pismo poslato prezrenom soju Rusalki! Zvučalo je kao da je pisano nekom velikašu.- nasmeja se žena iza nje i Sunčica se okrenu. Dara nije bila naoružana i bila je okružena svojim nasmešenim i svečano odevenim sunarodnicama. Nije mogla a da ne primeti da su sve do jedne prelepe.

- Sjaši Sunčice i predaj nam to dete. Brinućemo se o njemu kao da je naše.- reče Dara najednom ozbiljnim tonom. Sunčica posluša i jedna od Rusalki prihvati uzde. S olakšanjem smače nosiljku i pruži je Dari. Ona je prihvati i pažljivo osmotri bucmasto zlatokoso detešce u njoj.

- Eto muškarca o kome govori „Četvrta promena“.- rekla je zamišljeno, a onda se nasmešila i podigla pogled na Sunčicu, - ali ti, naravno. nisi sklona proučavanju drevnih spisa, nije li tako? Svejedno, dovoljno je znati da je princezino kopile mnogo važnije za ovaj svet no što iko od nas to može pretpostaviti.- dovrši rečenicu. Sunčica je nešto načula o drevnim spisima od Andreasa Vindora, Carevog savetnika, ali Dara je bila u pravu. To je nimalo nije zanimalo. Svakako su se na dvoru dešavale neobične stvari. Andreas, koga su dvorjani već prozvali Crveno Lice, bio je sin Obodza Vindora, koji je vazal Rasodera Kalista i bilo je protiv svih pravila njega postaviti na tako visoku poziciju. Međutim, po Simonidinim rečima, dragulj koji je Sunčica pronašla, otvorio je nešto u njegovom umu. Nešto od neprocenjive važnosti za Carstvo. Pominjala se nekakva „Knjiga Predaka“, ali to su za Sunčicu bile nevažne stvari. Ono što je za nju bilo bitno bilo je to da su njegove preporuke uticale na Carevu odluku da se dete skloni podalje od dvora. Prvobitno su nameravali da ga predaju nekoj od dvorskih dama, jer princeza nije smela imati vanbračno dete. Međutim, Andreas, carev savetnik unakažena lica, insistirao je da se dete preda Rusalkama i najzad je njegovo mišljenje odnelo prevagu, pa je Sunčica dobila gomilu zlata za jedno jedino putovanje. Kako bilo da bilo, Carske poslove je valjalo ostaviti Caru. Njeno je da Anino žgepče preda Rusalkama. Za to je bila plaćena.

Dara je nosiljku predala svojim sunarodnicama koje su se okupile oko deteta i nešto se tiho domunđavale, pa se okrenula Sunčici.

- Ko zna, možda stare knjige ne lažu. Ako je istina ono što je zapisano, prava iskušenja nas tek očekuju.- zamišljeno će Dara i Sunčica nije bila sigurna obraća li se njoj ili samo donosi nekakav samo Rusalkama poznati zaključak. Šta bilo da bilo, ona je svoje obavila.

- Pa Daro, vreme je da krenem.- reče nesigurno. Nikad nije znala kako će mahnita stvorenja poput Rusalki reagovati. Srećom, ovog puta je sve prošlo kako treba. Dara podiže glavu i klimnu odsutnog pogleda, pa podiže ruku u znak pozdrava. Na trenutak Sunčica požele da je nešto upita, ali se predomisli, pa cimnu uzde i okrenu konja.

Svetla Carske Luke su je čekala.

KOLEVKINE HRONIKE - ZASEDA

Darko savić / Stevan Šarčević

Tri je dana Andreas uporno pratio odbeglu princezu. Da se vrati u tvrđavu nije smeo. Niko mu nije mogao obećati da neće proći kao i nepažljivi stražari. Kir je bila nemilosrdna kučka, a njena čudovišta su živela od bola svojih žrtava. Najpametnije je vratiti se obavljena zadatka. Doduše, nije više imao nikoga pod svojom komandom, ali nije nimalo sumnjao u svoju sposobnost da se obračuna sa otmičarima kojih je, sudeći po jasnim tragovima, bilo trojica. Mnogo ga je više mučilo nešto drugo. Sa tragovima begunaca neprestano su se preplitali tragovi neke grdne zveri, ni više ni manje nego, sad je već pouzdano znao, legendarnog užasa drevnog podzemlja. Kako se, dođavola jedan vanuk našao usred naseljenog područja i.kakve veze ima s tim ljudima? Što je još zanimljivije, zašto je zver njega poštedela kad je nemilosrdno poklala sve njegove saborce? Bila su to pitanja bez odgovora i jedino mu je ostalo da stisne zube i nada se da će ga vanuk i idući put poštedeti.

Poklopilo se da je odbeglu princezu sustigao tek u Krakovištu, a naselje svakako nije bilo mesto za sukob bilo kakve vrste, a posebno ne za otmicu blagoslovene princeze. Ispratio ih je do biblioteke gde su se s nekim susreli i strpljivo čekao da se pojave. Kad je ugledao Sunčicu gde s nekom lepoticom prilazi biblioteci, umalo se nije odao. Nije razmišljao ni trenutka o tome otkud nje tamo, jednostavno ga je preplavila radost što je vidi. Istog trena je odlučio da će se u Krakovište vratiti čim obavi zadatak i vrati princezu Šumskom Kralju. Sukob koji se odigrao tren potom sve što mu se motalo po glavi je pretumbao do te mere da po prvi put u životu nije znao što mu je činiti. Naime, Sunčica se skupa s onom devojkom koja je došla s njom pridružila grupi koju je Andreas pratio!

Dok se odigravala rasprava između gradske straže i ljudi koje je gonio, osetio je neobično vibriranje na grudima, pa dohvati nedavno pronađeni medaljon, koji je očito bio izvor tog nadražaja. Medaljon je bio izrađen od nekog nepoznatog metala u obliku četvorokrake zvezde, čiji je jedan krak bio zatupast i mnogo duži od ostalih. Andreas zapazi da su dva kraća zraka zvezde promenila boju i sada su se presijavali nekakvom plavkastom nijansom. Iako je neobjašnjivih stvari vezanih za te ljude bilo napretek, nije imao mnogo vremena za razmišljanje. Grupa je ubrzo napustila grad. Umesto da odluči kako bi se postavio, seo je na konja i krenuo za njima, verujući da će mu se naknadno pružiti prilika da razmrsi neočekivani sled događaja.

Napustio je drum i jahao uporedo s njima koristeći gusto rastinje kao siguran zaklon. Iako je mogao da ih sledi i napamet, pošto je bilo više nego jasno da jašu ka Tihoj Steni, zadatak mu je olakšavala opuštenost begunaca. Neprestano je do njega dopiralo ćeretanje dveju žena, za koje je pretpostavljao da potiče od princeze i one devojke što im se pridružila zajedno sa Sunčicom. Osećali su se bezbedno, pa čak nisu previše ni žurili. Valjda su računali da ih štiti blizina Tihe Stene. Sunčicu i muškarce nije čuo, pa je pretpostavio da su oni oprezniji. Zašto nisu utišali svoje saputnice ni bogovi nisu znali. Šta bilo da bilo, Sunčicino prisustvo ga je nagnalo na razmišljanje. Mala nije guska. Ako se ona pridružila Sarbanovim ljudima, ima nekog interesa. Zlato Šumskog Kralja je bilo krvavo, a za plaćenike uvek ima posla. Sarbani su moćna porodica i informacije koje im može preneti imaju svoju cenu. U zlatu ili zahvalnosti, svejedno. Sad je među njima bila i osoba koja može garantovati za njega. U svakom slučaju, Sunčica je bila ključ. Ili će mu pomoći da otme princezu, ili će se Andreas pridružiti onima koje progoni. Tren kasnije, odluka je doneta i pre no što je razmislio.

- U ime Cara i zakona naređujem da stanete!- začu grubi glas koji nije poticao od ljudi koje je gonio.

- Sklanjajte se s puta! Plemenita smo roda iz Sarbanove kuće!- stiže odgovor posle kraće pauze. Dakle, ovo nisu bili tek pripadnici Sarbanovih trupa, nego članovi porodice! Uplesti se u sukob na njihovoj strani dalo bi mu mnogo prednosti. Sjahao je lagano, dohvatio trostrel sa sedla i prišunjao se dovoljno blizu da osmotri prizor. Grupa koju je pratio stajala je nasred druma nasuprot trojici pripadnika Carevih legija. Sudeći po suprotstavljenim stranama glas o tome da je nastao razdor među velikašima bio je istinit. Ni u snu ne bi pomislio da će se familija Sarban ikada suprotstaviti caru.

- Znamo ko ste i naređeno nam je da vas bezbedno sprovedemo do Nega kako biste se zakleli na vernost caru i posetili oca!- oglasi se ponovo krupajlija, očito predvodnik Carevih ljudi. Andreas osmotri pažljivije prostor iza njega i primeti najpre jednu, pa drugu priliku sa trostrelima u rukama. Pa jasno! Radilo se o zasedi. Ona trojica su imali gomilu ljudi sa sobom.

- Poslednji put vas opominjem. Sklonite se ili poginite! Birajte!- viknu visoki mladić što je jahao na čelu begunaca potežući mač. Ostali iz njegove grupe učiniše isto, uključivši i Sunčicu, dok se princeza i ona devojka stadoše povlačiti.

- Hvatajte ih! Prinčeve poštedite, s ostalima po slobodnoj volji!- izdade naređenje predvodnik gardista potežući oružje. Sve se potom odigralo u trenu. Gardisti skriveni po žbunju ispališe strele i ostareli bradonja koga je Andreas odnekud poznavao pade iz sedla smrtno pogođen, a predvodniku Sarbanovih izniče strelica u ramenu. Andreas je takođe ispalio strelu koja je završila u grlu komandira Carevih ljudi. Istovremeno, begunci poteraše konje i nađoše se usred carevih ljudi koji istrčaše iz žbunja i stadoše seći i levo i desno. Andreas ispali preostale strele, odbaci trostrel, pa trže mač i pojuri ka žarištu sukoba. Vanuk se pojavio trenutak kasnije. Obe strane ustuknuše kad je počeo krvavi pir. Andreas zapanjeno zastade, ne znajući da li da se divi ili užasne nad lakoćom kojom je zver pobila Careve ljude. Nekako je znao da će Sarbani biti pošteđeni i bio je u pravu. Čim je raščistio put beguncima, vanuk je nestao u šumi. Nastade nestvarna tišina i neko vreme svi ostadoše nepomični. Potom se Sunčica osvrte i oči joj se raširiše u čudu kad ga je ugledala.

KOLEVKINE HRONIKE - SEVERIN

Darko savić / Stevan Šarčević

...Bum, bum, badabada, bum, bum, bum...

Luvken napreže oči ne bi li kroz sumrak jasnije razaznao hitre pokrete nebrojenih silueta oko stotina logorskih vatri što su se protezale od Crne reke, pa dokle god se pogled protezao. Blaženopočinuvši General Kristofer Burebist izdahnuo je negde oko pola noći, a bubnjanje je počelo negde pred zoru. S nelagodom se priseti prezrivog smeha Severinskih legionara pošto su sasekli prethodnice varvarskih hordi. Kožni oklopi? Zašiljeno kolje umesto kopalja? Gde su te hiljade oklopljenih konjanika?

Prestali su se smejati kad je počela pristizati glavnina sile što je nadirala. Doduše, varvarska konjica još uvek nije došla, ali su nadobudni legionari imali šta videti. Bili su još uvek premladi, pa nisu pamtili strašna vremena najezde Bele Pege.

Varvari su bili toliko sigurni u sebe da su napred pustili najslabije odrede pešadije. Hiljade i hiljade samovila, krvopija i gvozdenzuba jednostavno se razlilo okolinom, a da niko nije mogao sa sigurnošću objasniti kako su se najednom tamo stvorili u tolikom mnoštvu.

Luvken je dobro znao da ih ništa ne može zaustaviti. U pitanju je bila migracija. Za prvim talasom stići će konjica, a onda žene i deca. Ta su silna plemena bežala pred zimom, ali se niko nije sećao da su u seobu ka jugu ikada krenuli organizovano.

Najednom se sasvim jasno prisetio najveće invazije varvara na Koloniju. Ako je dobro pamtio, otada je prošlo četiri stotine godina. Bio je još dete, ali se sećao da je leto pred dolazak Kostala Bele Pege bilo vrelo i blagorodno. Sećao se kupanja na reci i beskrajnih dečijih lutanja, sunca koje peče i vreloga peska pod stopalima. Starci su govorili „kakvo leto, takva i zima“, a varvari su to najbolje znali. Oni su bili u kontaktu sa prirodom. Tek što leto poče da jenjava iz Ogane su se probile varvarske horde. Proboj je bio munjevit. Hrlili su na jug podsećajući na mrave koji beže kad mravinjak zaliješ vrelom vodom. Iz prošlosti izleteše gomile neobičnih ljudi što u nepreglednim kolonama napreduju ka jugu. Šarenilo odeždi, škrupanje točkova, pucanje bičeva, hakanje komki i njištanje konja. I prisetio se strašnih priča o događajima koji su se dešavali po njihovom porazu u severnim predelima Kolonije. Svih onih poluglasnih razgovora uz topla ognjišta u kojima su se pominjale snežne nemani i sela koja nestaju pod snežnim nanosima. Ove ljude pod zidinama gonio je strah, a ništa od toga nije jače. Od tada je pala i poslednja varvarska prestonica, a varvari su proterani na daleki sever, ali čak ni tada nisu nastupali na ovaj način. Uvek su napredovali svako pleme za sebe, udružujući se tek pred nekom preprekom. Nikada nije kod njih postojao komandni lanac.

Ovog puta je bilo drugačije. Jedina šansa da se Severin održi bila je da iscrpe napadače i da ih nateraju da nastave pre no što se probiju u utvrđenje. Ako pomisle da gube suviše vremena, produžiće ka jugu radije nego da gube vreme opsedajući tvrđavu.

Kapije su zatvorene sat kasnije, a sve raspoložive ptice odaslane sa pozivom u pomoć. Gospodar Duzor je shvatio da će morati podneti dugotrajnu opsadu i znao je da zalihe neće biti dovoljne ako u okrilje utvrđenja primi i narod iz sela što su gravitirala Severinu. Žitelji okolnih naselja su neko vreme kukumavčili pred kapijom, a kad je na njih sa zidina rasuto vrelo ulje okrenuli su se i vratili svojim domovima.

U prvim trenucima horda je ignorisala uspaničene ljude. Raštrkavali su se po naselju i Luvkenu je bilo jasno da to ne čine nasumično. Koliko god njihovo napredovanje delovalo haotično, neko ih je raspoređivao u formaciju koju je najteže pregaziti ili razbiti borbenim katapultima sa zidina.

Pljačka je počela tek kad su se razmestili. Najpre su otimali samo hranu i odnosili je negde izvan naselja, po kratkom postupku se obračunavajući sa svakim ko bi pružio ikakav otpor. Naknadno su se prisetili da tu postoje i dragocenosti, pa su krenuli u individualnu otimačinu. Pa opet, Luvken nije primetio nikakvu nepotrebnu primenu sile. Dok god se neki nadobudni balavac ne bi osetio herojem, pa napao pljačkaše, varvari nisu potezali oružje. Vitezovi su nemoćno sa zidina posmatrali šta se dešava, čak i predlagali ispad konjice kako bi se obračunali sa napadačima. Gospodar Duzor je odbio bilo kakvu pomisao na išta slično, ali je dozvolio strelcima da gađaju po osvajačima.

Smesta je pokošeno dvadesetak neopreznih varvara, na što su se hitro povukli van strelometa, a onda pohvatali onoliko stanovnika koliko je njihovih boraca ubijeno. Vitezovi sa zidina su potom posmatrali prikupljanje granja i vezivanje zarobljenika uz stabla. Potom su ti ljudi bili živi spaljeni u znak odmazde i gospodar je osluškujući njihovo vrištanje zabranio ubijanje neprijatelja. Uskoro će za to biti sasvim dovoljno prilike. Umesto toga zaposlio je ljude. Na zidine su dovlačene stene za katapulte, snopovi strela, ulje za kazane i pojačavala su se slaba mesta na bedemima.

Čitavog dana su se obe strane bavile pripremama i rutinskim poslovima, naizgled bez ikakvog znaka neprijateljstva. Pred veče aktivnosti se stadoše smirivati, i ljudi izmoreni celodnevnim napornim poslom povukoše se na počinak, ostavivši na zidinama samo straže i radoznalce, među kojima se obreo i Luvken.

Kad se tama počela spuštati, zapazio je pokrete u naselju ispod zidina. U prvom trenutku je pomislio da varvari nešto spremaju, a onda je shvatio da se radi o nečem sasvim drugom. Krici su se počeli razlegati iz kuća i Luvken razaznade da odvlače žene prema svojim položajima. Stegnu zube nemoćno. Znao je šta ih čeka.

A sad ga je izluđivalo to potmulo bum, bum, badabada, bum, bum, bum. Znao je on predobro šta bubmjevi znače. Bude trupe. Čim svane, napad će otpočeti. Sklopio je oči i počeo da se moli bogovima. Tren kasnije pažnju mu privuče galama iz dvorišta. Spustio je pogled i dah mu zastade. Na vratima kapele stajao je General Kristofer Burebist, živ i naizgled potpuno zdrav! Sjurio se niz stepenište i probio se kroz gužvu.

- Generale!- obrati mu se ne znajući šta bi više rekao. Kristofer ga odmeri bezizražajnim pogledom. Luvken je bio siguran da ga je video mrtvog, ali sad je stajao pred njim potpuno siguran na nogama. Možda i imaju neke šanse ako on bude komandovao odbranom. General mu položi ruku na rame i pažljivo ga odmeri.

- Gladan sam. Jako sam gladan. - reče.

KOLEVKINE HRONIKE - SIMONIDA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Što su dalje odmicale, strah u Sunčici je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje preko neugodnih bara koje su se u nepreglednom mnoštvu prostirale posvuda oko njih. Planinke nisu volele močvare, to je bilo prirodno okruženje Rusalki i Barskih Demona, a ni s jednom od tih vrsta se nije baš najbolje slagala. Još ju je više plašila mogućnost da se susretnu sa onim lovcima kojima su na jedvite jade umakle. Mudro je prećutala svoje strahove i snažno stisnula devojčinu nadlakticu. Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa su ipak istrajno napredovale i Sunčica je verovala da u dogledno vreme moraju izbiti na čvrsto tle..

Devojka koja ju je sledila zvala se Simonida i sad se već navikla na nju. Sunčica nije imala rezervne preobuke koju bi joj ponudila, pa je cura ostala gola i njeno raskošno telo ju je postiđivalo. Doduše, Simonida je pomalo skrenula pameću, što i nije bilo neobično posle svega što je preživela. Kad joj je posle groznog događaja rekla da se vrati kući, ukopala se poput komke i stala je plakati. Neko vreme ju je ubeđivala, ali bez ikakvog rezultata. Kad ju je najzad, izgubivši strpljenje, ostavila i krenula dalje, cura je počela da je sledi.U početku se brecala na nju, posle je neprestano galamila pokušavajuči da je otera, pa ju je čak i gađala kamenjem, ali ništa nije pomagalo. Zastajala bi, pa bi opet kretala za njom. Posle izvesnog vremena, približila se sasvim i hodale su uporedo, što je Sunčicu izbezumljavalo. U jednom trenu je čak i odlomila vrbov prut i stala uljeza njime tući, ali sirotica se samo skupila i trpela je udarce bez ikakve reakcije. Posle toga se sažalila na neželjenog saputnika, pa su put nastavile zajedno. Nije mogla ostaviti tek tako bezumnu i golu devojku sred močvare. Isplanirala je da je odvede do carskog druma i ostavi u prvom naseljenom mestu. Valjda će se među ljudima nekako snaći.

Tokom puta je saznala da se zove Simonida, ali na sva pitanja o njenom prethodnom životu devojka bi samo stala da šmrca i cmizdri, pa je Sunčici uskoro dosadilo da je ispituje. Tokom puta je često pomišljala na Andreasa. Znala je da se njen povremeni ljubavnik nikako ne može ubrojati u svilene momke, ali koliko god razmišljala, njegov trag je upućivao na to da je povezan sa ljudima koji su počinili onaj užas. Koliko god bila slaba na njegove dodire, pomisao na to je bila prilično ljigava.

Nevolje sa Simonidom su počele već pri prvom noćenju. Zavukle su se među korenje velike vrbe i Sunčica je ubrzo zaspala. Probudio ju je neobičan osećaj i tek kad je došla sebi, shvatila je da joj družbenica sisa prst. Otrgla se i okrenula na drugu stranu, ali Simonida je bila uporna. Jednostavno ju je obišla i ponovo stavila Sunčicin prst među svoje usne. Odgurnula ju je, ali nije pomagalo. Ošamarila ju je, ali ona se vratila. Tukla ju je otkinutim korenom, ali ona je i posle svega dohvatala njen prst čim bi zadremala. Najzad joj je dozlogrdilo i pustila ju je da sisa koliko god to želi.Tako su zaspale, a sledećeg jutra se ništa nije promenilo. Sunčica je uporno hodala ka istoku, a Simonida ju je pratila u stopu. Glad su smirivale korenjem koje je Sunčica usput nalazila, ali stomaci su im uprkos tome sve vreme krčali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se stade proređivati i Sunčici laknu jer je bilo izvesno da izlaze iz močvare. Teren je postajao sve suvlji i kad stigoše do jednog potoka, Sunčica osmotri svoju saputnicu, pa joj pokaza vodu.

- Okupaj se Simonida, prljava si.- reče, ali cura je samo zurila u nju. Nekoliko puta je to ponovila, a onda pruži ruku ka njoj i povede je ka potoku. Kad je shvatila da hoće da je gurne u vodu, Simonida se stade otimati, ali joj Sunčica zavrnu ruku i natera je u vodu.

- Operi se! Neću da te vodim tako blatnjavu!- naredi joj bez ikakvog rezultata. Stajala je u vodi, ne pomerajući se. Najzad Sunčica izu čizme i spusti se u potok iza Simonide. Najpre ju je samo prskala vodom, a onda stade da je pere. U početku je to bio rutinski postupak, no u jednom trenutku Sunčica poče da se oseća neobično. Simonidina preplanula koža je bila glatka i mekana na dodir. Usporila je pokrete i drugačijim očima osmotrila svoju pratilju. Drhturila joj je pod rukama i to je postajalo sve intrigantnije. Prevukla joj je šaku preko dojke i Simonida se najednom umiri. Prešla je istim putem ponovo i primetila da se Simonidi bradavice ukrućuju. Zaustavi šaku i uze jednu od njih u prste. Nalazila joj se iza leđa i preko ramena je posmatrala svoje prste kako se igraju nabreklom bradavicom. Drugom rukom ju je gladila po stomaku, spuštajući se sve niže. Simonida je bila mirna poput domaće životinje, tek je lagani trzaj tela propratio trenutak kada joj se Sunčicin prst zavukao među usmine. Pronašla je središte njene intime i mazila ju je uživajući u njenom laganom uvijanju. Nije ni sama znala kako su se pomerile i našle licem u lice. Prsti su joj i dalje držali devojčinu bradavicu, a drugom rukom ju je mazila tamo gde je najosetljivija, kad su im se usne spojile. Takav poljubac još nikada nije iskusila. Nežno, nežnije od dodira leptirovog krila. Nijednog trena nije osetila da čini nešto pogrešno, sve je to bilo poput neke nesvestice u kojoj je sve moguće. Onda Simonidino telo stade da se trza i kroz poljubac oseti njeno jecanje. Najednom joj postade nelagodno, pa ispusti devojku i iskorači iz potoka. Dok je navlačila čizme posmatrala je kako ju je Simonida najzad poslušala. Pljuskala se vodom i uporno se trljala sve dok svaki trag nečistoće nije nestao. Sunčica se zablenula u nju i bilo je neminovno da im se pogledi sretnu. Shvativši da je posmatra, Simonida se toplo nasmešila i time zbunila Sunčicu. Vođenje ljubavi među ženama Sunčica je oduvek povezivala sa Rusalkama. Nijedna druga vrsta tome nije bila sklona, pa opet, nikako nije mogla da se otme želji da dodiruje Simonidino podatno telo. Šta se to desilo? Suprotstavljeni osećaji su je razdirali kad je njena družbenica najzad izašla iz potoka i opružila se kraj nje.

- Tamo je bio moj otac.- reče Simonida najednom. Sunčica podiže na nju začuđeni pogled.

- Tamo? Gde tamo?- upita iznenađena naglom promenom kod te devojke. Najednom je delovala potpuno razumno.

- Tamo među goniocima, ali to je neobična priča. Bojim se da mi nećeš poverovati.

- Pričaj.- reče Sunčica jednostavno i položi ruku na njenu baršunastu kožu.

- U selo su pre dva dana došli Carevi poreznici.- razveza se najednom Simonidi jezik - Suša nas je upropastila, bili smo gladni. Nismo imali šta da im damo. Obesili su čika Janiku za noge i tukli ga, tukli... - Glas joj je zadrhtao i suze su joj potekle niz lice - Seljani su pobesneli i napali Careve ljude. Bili su loše opremljeni i mnogi su izginuli pre no što su pobili sve poreznike. Ulica je bila pretrpana mrtvim ljudima. A onda, dok su skidali čika Janiku... - glas joj se slomi i nastade tajac. Neko vreme obe žene su ćutale, a Sunčicina ruka je lagano klizila preko družbenicinog boka. Posle nekog vremena Simonida uzdahnu, pa nastavi - Najednom se podiže vetar i kroz njega stigoše nekakve senke što su se spuštale na mrtve. A onda... Onda... Mrtvi stadoše da ustaju.- Simonida umuknu i pribi se uz Sunčicu. Ona je zagrli najnežnije što je umela i dve žene su potom dugo vremena ležale zagrljene. Sačekavši da se devojka smiri Sunčica se podiže i pruži joj ruku. Nastaviše ka šumi koja je počinjala nedaleko od potoka. Uskoro zađoše među stabla i Sunčici se vrati samopouzdanje. Šuma ju je smirivala, nju je poznavala. Predveče je ulovila dva skočimiša i po prvi put njih dve podeliše normalnu večeru. Simonida je postala razgovorljiva i Sunčica je najzad uspela da rekonstruiše događaje koji su doveli do njihovog susreta. Ono što je ustalo iz mrtvih pobilo je sve odrasle muškarce u Simonidinom selu, a žene i decu su odveli u nekakav zamak i oduzevši im i poslednju krpicu strpali su sužnje u podrumske ćelije, odakle su pojedince povremeno odvodili da ih nikad više ne vide.

- Ali najstrašnije je bilo što su sve vreme ćutali. Nijednom, ali baš nijednom nisam ni glasa čula od njih. Ni kad su nas terali poput životinja, ni kad su izvodili moje komšije. Sve vreme su bili nemi i nasmejani.

Te noći su se volele, a sledećeg jutra izašle iz šume i nedugo potom ugledale severni drum. Iduće noći Sunčica se uvukla u jednu seosku kuću i opelješila je. To je bio njen način. Simonida je dobila jednostavnu haljinu, a ona punu vreću hleba, slanine i sira. Možda u šumi nije bilo nikoga ko bi video nešto neobično u dve usamljene žene koje tabanaju kroz opasne predele, jedna u ratnoj opremi, a druga potpuno gola, ali bi u naseljima takva družina više no izvesno privlačila začuđene poglede. Nažalost, za Simonidu nije našla nikakvu obuću, ali makar više nije bila naga.

Tako su se njih dve našle u kraljevstvu Kroja. Susretale su se sa ljudima koji su se bavili svakodnevnim poslovima, ali to nimalo nije potresalo Sunčicu. Redovno je provaljivala u njihove domove, pa im hrane nije nedostajalo, a našlo se i nešto bakrenjaka po njenim džepovima. Nažalost, za Simonidu nikako nije nalazila odgovarajuću obuću. Kao da su ovde živeli samo nogati ljudi čije bi cipele slobodno mogle koristiti kao čunove. Kameni drum je pogubno delovao i Simonidina stopala postadoše izranjavljena od dugog putovanja, što je ozbiljno brinulo Sunčicu, iako se ona nije žalila. Kad je ispred jednog svratišta ugledala privezanog vranca nije se mnogo dvoumila, već se smesta odlučila za vrlo riskantan potez. Nije videla u blizini niti štale, niti druge konje, pa je pretpostavila da neće biti načina da ih gone. Konji su skupa stvar, a svratište je bilo više krčma za sirotinju iz okoline, nego mesto gde bi se okupljali plemeniti vitezovi. Jednostavno su prišle, odrešile uzde i odjahale.

Posle toga su brzo napredovale. Čiji god da je konj bio, vlasnik se nikada nije pojavio, iako je sadržaj bisaga ozbiljno zabrinuo Sunčicu. Upućivao je na dželata, jer je bio prepun nekakvih čudnih noževa i kuka, više no očito namenjenih mučenju. Sve je to zakopala kraj puta izuzev jedne jedine stvari smeštene u predivnu metalnu kutijicu. Nije znala o čemu se radi, ali delovalo je skupoceno. Kao neka plavkasta lopta od živog stakla jajastog oblika.

Sedam dana su uporno jahale ka severu, noćile u gajevima pokraj puta i nastavljale. Na Andreasa je Sunčica sve ređe pomišljala, a i tada bi njene misli više bile zaokupljene čuđenjem tome s kakvim se ljudima uhvatio, nego odraz čežnje. Simonidina uzavrela strast joj je bila sasvim dovoljna.

Ponekad bi vadila onu staklenu loptu pronađenu u bisagama ukradenog konja i činilo joj se da to nije samo dragulj. Čudno je delovao na nju. Kao da joj se mutilo u glavi. Čak je imala i priviđenja. Povremeno bi izgledalo kao da joj se taj kristal pomera na dlanu. Kako Simonida ništa nije primećivala, pripisivala bi to svojoj uobrazilji i sumraku, pa bi vraćala dragulj u kutijicu.

Još tri dana prepuna ljubavi im je trebalo do Krakovišta.Grad se širio daleko izvan zidina i posle putovanja kroz divljinu činilo im se da je vreva nesnosna. Kad su prošle gradske vratnice postalo je još gore. Narod se rojio i gurao u nepreglednom mnoštvu, što je bilo sasvim uobičajeno za trgovački centar poput Krakovišta. Pokušavajući da se sklone iz gužve, stadoše se zavlačiti po zabačenim uličicama i najzad se zaustaviše pred jednom malenom krčmom. Konja su smestile u štalu, što im je odnelo polovinu bakrenjaka. Ispraćene zadivljenim pogledom štalskog momka uđoše u krčmu, gde su privukle nepodeljenu pažnju ološa što se napijao za grubim stolovima. Pa opet, verižnjača i sablja na Sunčici su ih zadžali na odstojanju.

Za sobu nisu imale ni izdaleka dovoljno, te Sunčica potroši i poslednji bakrenjak na vino i pasulj. Dok su čekale jelo osmotri prostoriju. Prvobitnu zamisao da odžepari nekog od prisutnih napustila je ugledavši grupu vitezova sa Krojevim oznakama. Nije želela da iskusi njihove ćelije namenjene lopovima. Uzdahnu i stade razmišljati kako je stiglo vreme da proda nešto od svog nakita. Dijadema, prstenje i ogrlica su se mogle dobro unovčiti, mada bi dobila možda tek stoti deo njihove prave vrednosti. Osim vojnika ljudi u krčmi se ni po čemu nisu međusobno razlikovali, pa opet, dvojica ljudi su joj privukli pažnju. Obojiica su bili odeveni u jednostavnu odeću gradskog kroja, ali u stavu onog starijeg je bilo nečeg plemenitog. Sedeo je uspravno i uzdignute glave, a ruke položene na sto bile su negovane. Izduženo lice pravilnih crta razlikovalo se od pacovskih njuški pijanaca u krčmi kao da se radi o udavu što se smestio posred gomile žaba. Mladić pokraj njega je delovao tupavo. Pegav, prevelikih klempavih ušiju, krakat i vlažnih očiju, bio je veoma mlad i zurio je sve vreme u Simonidu razjapljenih čeljusti. Stariji mu se povremeno obraćao, a mali bi odvraćao ne skrećući pogled sa Sunčicine ljubavnice. Neko vreme je proučavala neobični tandem ispijajući vino, da bi se najzad posvetila obroku kad im ga je lepuškasta sluškinja najzad donela.

Ako je ona i izgubila interesovanje za neobični par, oni nisu za njih dve. Tek što završiše večeru, sluškinja im donese još jednu flašu vina s napomenom da ih časte upravo ta dva gospodina. Pogleda u njihovom pravcu i stari podiže čašu nazdravivši im. Simonida mu otpozdravi, a čiča ustade i zakorači prema njima. Istog trena Sunčica je znala da matori niti je trgovac, niti zanatlija. Bio je to korak ratnika. Isluženog, najverovatnije.

- Smem li se nakratko pridružiti damama?- obrati se Simonidi i Sunčica postade obazriva. Nazvati damom bosonogu curu u seljačkoj haljini i to posred vrlo sumnjivog lokala je bilo daleko od razuma. Tek što je zaustila da opsuje nametnika, Simonida se nasmeši i reče:

- Ali naravno! Ionako nikog ovde ne poznajemo. - Sunčica prokle u sebi, a čiča spusti guzicu u stolicu pokraj nje i smesta ih zasu gomilom formalnosti. Te se raspitivao odakle su stigle, te se hvalisao kako je on je Lakan Isaros, pa ako nisu čule za njega ima veliku kuću na samoj glavnoj ulici. Simonida se sve vreme priglupo smeškala i odgovarala na pitanja, doduše neiskreno. Najzad se stari uozbiljio i okrenuo Sunčici.

- Vidi, drugačija si i želim s tobom da razgovaram.- bilo je neke odlučnosti u njegovom glasu i Sunčica klimnu glavom, pa je nastavio:- Pogledaj ono dete za stolom, - pokaza na mladića s kojim je delio sto, - To mi je unuk. Reci, koja bi ga žena odabrala za partnera? - Sunčica odmeri malog. Zaista nije bilo nikakve privlačnosti u njemu.

- Naći će se valjda neka koja će se u njega zaljubiti.- slaga bez razmišljanja, što natera čiču da se setno nasmeje.

- Lepo od tebe što to kažeš, ali nisam slep. Niti je odvažan, niti lep. Pa opet, unuk mi je i hoću da ga načinim muškarcem. - čiča posegnu u džep i spusti tri zlatnika na sto.- Otkad ste ušle, ništa drugo ne radi nego bleji u tvoju prijateljicu. Mislim da se zaljubio.- Sunčica se trže i spusti ruku na balčak, ali to nije pokolebalo čiču.- Slušaj, nenaoružan sam i ništa neću siliti. Osećam se obaveznim i znam da rizikujem glavu. Predugo sam bio na jugu da ne bih znao kakav je podvig oteti ratnu opremu Samovili. Vidim ko si i duboko te poštujem, ali nemam drugog izlaza. Mali za drugu neće ni da čuje. Molim te, razmisli dobro. Ovo je dovoljno zlata - pri tom izvadi još tri zlatnika i pridruži ih onima na stolu,- da lagodno živite mesec dana. Sve što želim je da tvoja prijateljica načini malog muškarcem. Sunčici je psovka bila navrh jezika, ali ju je Simonida, najednom potpuno pribrana, dohvatila i pomerila joj je ruku prema zlatnicima.sve dok ih Sunčicina šaka nije potpuno prekrila.

- Dovoljno si uradila za mene. Sad je moj red.- reče i pre no što je Sunčica uspela da reaguje ustade i krenu prema momčiću. Sunčica je posmatrala njihanje njenih bokova dok je odmicala pomešanih osećaja, ne znajući da li je mrzi ili voli zbog ovoga što čini. Kad je nasmešena Simonida sela kraj klinca, ovom se lice ozarilo. Razmenili su par reči, pa ustadoše i drvenim stepeništem se uspeše na sprat. Sve to vreme za stolom je vladao muk. Ni starac ni Sunčica se nisu oglašavali sve dok im se dvoje mladih nije izgubilo iz vidokruga.

- Slušaj, nemam nečasne namere. Ako mala želi da se uda, dajem ti svoju reč da će je moj unuk oženiti., a reč Lakana Isarosa ima težinu u Krakovištu. Soba vam je plaćena nedelju dana unapred, krčmar će ti dati ključ. Pozdravljam te i dobrodošla si u svako doba u moj dom.- rekavši to, starac ustade, pa se nakloni. Potom laganim korakom krenu ka vratima i napusti krčmu. Sunčica je dugo sedela sama za stolom i popila je svo vino. Na kraju je bila već prilično nacvrckana, pa uze ključ od krčmara i pope se do svoje sobe. Zaspala je čim joj je glava dodirnula jastuk.

Simonida se pojavila negde pred zoru. Ušla je tiho i sklupčala se kraj Sunčice.