KOLEVKINE HRONIKE - SEVERIN

Darko savić / Stevan Šarčević

...Bum, bum, badabada, bum, bum, bum...

Luvken napreže oči ne bi li kroz sumrak jasnije razaznao hitre pokrete nebrojenih silueta oko stotina logorskih vatri što su se protezale od Crne reke, pa dokle god se pogled protezao. Blaženopočinuvši General Kristofer Burebist izdahnuo je negde oko pola noći, a bubnjanje je počelo negde pred zoru. S nelagodom se priseti prezrivog smeha Severinskih legionara pošto su sasekli prethodnice varvarskih hordi. Kožni oklopi? Zašiljeno kolje umesto kopalja? Gde su te hiljade oklopljenih konjanika?

Prestali su se smejati kad je počela pristizati glavnina sile što je nadirala. Doduše, varvarska konjica još uvek nije došla, ali su nadobudni legionari imali šta videti. Bili su još uvek premladi, pa nisu pamtili strašna vremena najezde Bele Pege.

Varvari su bili toliko sigurni u sebe da su napred pustili najslabije odrede pešadije. Hiljade i hiljade samovila, krvopija i gvozdenzuba jednostavno se razlilo okolinom, a da niko nije mogao sa sigurnošću objasniti kako su se najednom tamo stvorili u tolikom mnoštvu.

Luvken je dobro znao da ih ništa ne može zaustaviti. U pitanju je bila migracija. Za prvim talasom stići će konjica, a onda žene i deca. Ta su silna plemena bežala pred zimom, ali se niko nije sećao da su u seobu ka jugu ikada krenuli organizovano.

Najednom se sasvim jasno prisetio najveće invazije varvara na Koloniju. Ako je dobro pamtio, otada je prošlo četiri stotine godina. Bio je još dete, ali se sećao da je leto pred dolazak Kostala Bele Pege bilo vrelo i blagorodno. Sećao se kupanja na reci i beskrajnih dečijih lutanja, sunca koje peče i vreloga peska pod stopalima. Starci su govorili „kakvo leto, takva i zima“, a varvari su to najbolje znali. Oni su bili u kontaktu sa prirodom. Tek što leto poče da jenjava iz Ogane su se probile varvarske horde. Proboj je bio munjevit. Hrlili su na jug podsećajući na mrave koji beže kad mravinjak zaliješ vrelom vodom. Iz prošlosti izleteše gomile neobičnih ljudi što u nepreglednim kolonama napreduju ka jugu. Šarenilo odeždi, škrupanje točkova, pucanje bičeva, hakanje komki i njištanje konja. I prisetio se strašnih priča o događajima koji su se dešavali po njihovom porazu u severnim predelima Kolonije. Svih onih poluglasnih razgovora uz topla ognjišta u kojima su se pominjale snežne nemani i sela koja nestaju pod snežnim nanosima. Ove ljude pod zidinama gonio je strah, a ništa od toga nije jače. Od tada je pala i poslednja varvarska prestonica, a varvari su proterani na daleki sever, ali čak ni tada nisu nastupali na ovaj način. Uvek su napredovali svako pleme za sebe, udružujući se tek pred nekom preprekom. Nikada nije kod njih postojao komandni lanac.

Ovog puta je bilo drugačije. Jedina šansa da se Severin održi bila je da iscrpe napadače i da ih nateraju da nastave pre no što se probiju u utvrđenje. Ako pomisle da gube suviše vremena, produžiće ka jugu radije nego da gube vreme opsedajući tvrđavu.

Kapije su zatvorene sat kasnije, a sve raspoložive ptice odaslane sa pozivom u pomoć. Gospodar Duzor je shvatio da će morati podneti dugotrajnu opsadu i znao je da zalihe neće biti dovoljne ako u okrilje utvrđenja primi i narod iz sela što su gravitirala Severinu. Žitelji okolnih naselja su neko vreme kukumavčili pred kapijom, a kad je na njih sa zidina rasuto vrelo ulje okrenuli su se i vratili svojim domovima.

U prvim trenucima horda je ignorisala uspaničene ljude. Raštrkavali su se po naselju i Luvkenu je bilo jasno da to ne čine nasumično. Koliko god njihovo napredovanje delovalo haotično, neko ih je raspoređivao u formaciju koju je najteže pregaziti ili razbiti borbenim katapultima sa zidina.

Pljačka je počela tek kad su se razmestili. Najpre su otimali samo hranu i odnosili je negde izvan naselja, po kratkom postupku se obračunavajući sa svakim ko bi pružio ikakav otpor. Naknadno su se prisetili da tu postoje i dragocenosti, pa su krenuli u individualnu otimačinu. Pa opet, Luvken nije primetio nikakvu nepotrebnu primenu sile. Dok god se neki nadobudni balavac ne bi osetio herojem, pa napao pljačkaše, varvari nisu potezali oružje. Vitezovi su nemoćno sa zidina posmatrali šta se dešava, čak i predlagali ispad konjice kako bi se obračunali sa napadačima. Gospodar Duzor je odbio bilo kakvu pomisao na išta slično, ali je dozvolio strelcima da gađaju po osvajačima.

Smesta je pokošeno dvadesetak neopreznih varvara, na što su se hitro povukli van strelometa, a onda pohvatali onoliko stanovnika koliko je njihovih boraca ubijeno. Vitezovi sa zidina su potom posmatrali prikupljanje granja i vezivanje zarobljenika uz stabla. Potom su ti ljudi bili živi spaljeni u znak odmazde i gospodar je osluškujući njihovo vrištanje zabranio ubijanje neprijatelja. Uskoro će za to biti sasvim dovoljno prilike. Umesto toga zaposlio je ljude. Na zidine su dovlačene stene za katapulte, snopovi strela, ulje za kazane i pojačavala su se slaba mesta na bedemima.

Čitavog dana su se obe strane bavile pripremama i rutinskim poslovima, naizgled bez ikakvog znaka neprijateljstva. Pred veče aktivnosti se stadoše smirivati, i ljudi izmoreni celodnevnim napornim poslom povukoše se na počinak, ostavivši na zidinama samo straže i radoznalce, među kojima se obreo i Luvken.

Kad se tama počela spuštati, zapazio je pokrete u naselju ispod zidina. U prvom trenutku je pomislio da varvari nešto spremaju, a onda je shvatio da se radi o nečem sasvim drugom. Krici su se počeli razlegati iz kuća i Luvken razaznade da odvlače žene prema svojim položajima. Stegnu zube nemoćno. Znao je šta ih čeka.

A sad ga je izluđivalo to potmulo bum, bum, badabada, bum, bum, bum. Znao je on predobro šta bubmjevi znače. Bude trupe. Čim svane, napad će otpočeti. Sklopio je oči i počeo da se moli bogovima. Tren kasnije pažnju mu privuče galama iz dvorišta. Spustio je pogled i dah mu zastade. Na vratima kapele stajao je General Kristofer Burebist, živ i naizgled potpuno zdrav! Sjurio se niz stepenište i probio se kroz gužvu.

- Generale!- obrati mu se ne znajući šta bi više rekao. Kristofer ga odmeri bezizražajnim pogledom. Luvken je bio siguran da ga je video mrtvog, ali sad je stajao pred njim potpuno siguran na nogama. Možda i imaju neke šanse ako on bude komandovao odbranom. General mu položi ruku na rame i pažljivo ga odmeri.

- Gladan sam. Jako sam gladan. - reče.