ANOMALIJA: IZABRANE PRIČE FANTASTIKE, KNJIGA 2

Izvor: emitor.rs

Da li se nešto može nazvati anomalijom ako se ponavlja u istoj formi i sličnom obimu u određenim vremenskim razmacima?

Ako tako gledamo na stvari, razumno je reći da je druga po redu kolekcija fantastičnih pripovedaka u izdanju Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić iz Beograda malko promašila metu u koju je ciljala. Šta su mislili kada su prvu zbirku nazvali kako su je nazvali znaju samo oni ali ako je naslov „Anomalija“ trebalo da sugeriše aberantnu, neočekivanu, pomalo prevratničku pojavu na današnjoj literarnoj sceni Srbije, pretvaranje njezinog pojavljivanja u periodičan ritual možda je malo otupelo tu subverzivnu, revolucionarnu oštricu.

Naslovnica

S druge strane, da se manemo predubokog učitavanja namera i podsvesnih želja u odabir imena, ako je intencija u Komarčiću, najstarijem domaćem društvu koje se bavi literarnom – i svakojakom drugom – fantastikom bila da se pružaju periodični preseci stanja na sceni, da se autorima koji nisu baš profesionalci ali ni puki internet-amateri pruži prilika da porade na svojim delima sa sve urednikom na grbači i logistikom u vidu lektora, korektora i ilustratora, te da produkti ovog kolektivnog preduzeća budu zatim upakovani u prijemčiv (elektronski, doduše) paket i prezentirani javnosti željnoj ovakvog štiva, reklo bi se da je Anomalija 2 dobra ideja. Najveća šteta, posmatrano iz ovog rakursa, je što Anomalija 2 nije uspela svoju prethodnicu da (da iskoristimo prikladni neologizam) zaprati nekakvim godišnjim tempom koji se čini najprirodniji u domenu ovakvih kolekcija proze. Tri su pune godine i neki sitan kusur prošle otkada smo se susreli sa prvom Anomalijom i ovo je možda i predugačak period da bismo mogli da se nadamo da će izdavanje ovih zbirki na neki način galvanizovati domaću fantastičarsku gerilsku spisateljsku scenu razapetu između sada već i brojnih sitnih izdavača raznih nivoa uredničko-izdavačko-distributersko-marketinških kapaciteta sa jedne strane, i sve bujnije prašume onlajn publikovanja sa druge gde se granice između profesionalnog pisanja, amaterskih pokušaja, gotovih proizvoda i dela u nastajanju, književnosti i terapije sve više mute i brišu kako čovečanstvo a za njim i Srbija sve dublje stupa u digitalni Vavilon.

No, šta nam je – tu nam je. Anomalija 2 je solidna zbirka kratkih priča sa nekim poznatim i nekim manje poznatim imenima koja stoje rame uz rame i pokušavaju da se izbore sa idejom pisanja moderne fantastike u vreme kada i neki od pionira žanra u (ne samo) domaćim okvirima, poput Doktora Zorana Živkovića suočeni sa tehnološkim i socijalnim razvojem savremenih društava kao da ne umeju da definišu o čemu bi uopšte fantastika danas to mogla da govori.

Ono što je uočljivo u Anomaliji 2 je prvo ono očekivano: moderna fantastika u Srbiji se mnogo manje interesuje za klasičan naučni/ svemirski/ racionalistički etos tradicionalne (naučno)fantastične književnosti i žanr se ovde rasipa u mnogo drugih i drugačijih rukavaca. Ovo je trend izražen na sceni već decenijama i tu nema nekih iznenađenja. Druga stvar koja se, pak, uočava je i jedan opšti pokušaj da se literarni nivo pisanja izdigne iznad očekivanih žanrovskih targeta i da se, koliko je to moguće, pripovetke u ovoj knjizi pozabave večnim pitanjima, egzistencijalističkim promišljanjima, tim nekim „ljudskim stanjem“ radije nego da recikliraju unapred zadate žanrovske poente i zabave se samo formalnim stilskim vežbama. Ovo je plemenit i pozdravljanja vredan trend koji ne znamo da li da pripišemo uredniku-veteranu, Milošu Cvetkoviću i njegovim interesovanjima, ili da naprosto zaključimo kako žanrovski pisci u Srbiji sazrevaju. Pretpostavljamo da će deo odgovora stići sa Anomalijom 3 – tamo negde 2018. godine. No, dok čekamo, neka nam je prosto da pogledamo kakve su to sve priče u aktuelnoj Anomaliji 2 i šta nam se kod njih dopalo…

Der Tunnel – Oto Oltvanji

Oltvanji je jedan od najpismenijih žanrovskih pisaca u Srbiji* pa je postavljanje njegove naučnofantastične pripovetke o tunelu koji vodi Zemljane na nekakav interplanetarni safari na samo čelo ove zbirke mudar urednički potez i solidna udica za čitaoca koji zapravo ne zna imena u ovoj knjizi i možda je čitanju pristupio iz puke dokolice. Oltvanji je već decenijama objavljivan pisac sa velikim žanrovskim iskustvom i u ovoj priči se vidi ta lakoća vladanja rečima, rečenicama, slikama, tempom pripovedanja, sažimanjem scena u britke opise i građenjem sveta kroz refleksije likova koje ne deluju isforsirano ili nespretno. Pritom, Oltvanji sa godinama sve prirodnije ulazi u tu nezgodnu arenu pisanja „prave“ naučne fantastike a koja će istovremeno imati autentični lokalni miris. S obzirom da je većina starije žanrovske garde – u koju Oto sada svakako spada – odrasla na angloameričkim i donekle sovjetskim literarnim tradicijama, znak autentičnog sarzevanja je baš to da uspevate da odgovorite na večito pitanje o tome kako da leteći tanjir, jelte, spustite u Lajkovac a da to ne deluje kao nekakva parodija ili makar farsa.

U priči Der Tunnel nema letećih tanjira ali ima interesantnog pripovedanja o svetu budućnosti u kome važe neke oštre klasne i etničke podele lako primetne i u našem svetu, ima premorenih vozača autobusa, podivljale klijentele i zastrašujućih horor scena koje uključuju sitne glodare. Der Tunnel je napeta storija sa elementima strave i socijalne kritike, solidno isprofilisanog glavnog lika ali je istovremeno i priča koja na kraju nema nikakvu dublju poruku. Svakako, ova priča se dešava u svetu u kome su ljudi eksploatisani a drugi ljudi uživaju u bizarnim eskapističkim ritualima na granici varvarstva, ali puko sugerisanje socijalnih i klasnih protivrečnosti ne čini priču. Oltvanji staje na korak od pravljenja nekakve poente i zadovoljava se, nažalost, utešnom nagradom kreiranja uzbudljive scene saspensa i akcije koja sama za sebe nije nezadovoljavajuća za čitanje, ali nije dovoljna da nas do kraja zadovolji.

*I, eto kakvu nesreću ima da ga kritikuje jedan od najnepismenijih kritičara u Srbiji.

Vreme/ Novac – Miloš Petrik

Ako je prva priča sadržala vanzemaljske lokalitete i Tuđinom inspirisanu faunu, druga se bavi jednako klasičnim naučnofantastičnim motivom – putovanjem kroz vreme – pa je fer reći da je ova kolekcija dobronamerno krenula umirujuće staromodnim tonom a koji je zatim smelo oplemenjen naturalističkim elementima koji priče klasičnih postavki smeštaju u lokalne okvire i makar tako odaju poštu svom balkanskom poreklu. Miloš Petrik je u prošloj Anomaliji pisao neku vrstu steampunk viktorijane i dao jednu od najboljih priča u zbirki, dok se ovde pozabavio agencijom koja je zadužena za sprečavanje zloupotrebe tehnologije putovanja kroz vreme, filujući priču sočnim balkanskim imenima i još sočnijim srpskim psovkama.

Sasvim je to prijatna ponuda pogotovo što je ton dobrodošlo „radnički“ sa uvidima u živote zaposlenih u agenciji koji se bave tradicionalno „akcionim“ radnjama u svojim nastojanjima da poznatu istoriju sačuvaju od dramatičnijih promena, ali istovremeno kukaju da ih nadređeni krajcuju za slobodno vreme, jedu džank-fud na poslu i povremeno se međusobno pojebu. Problem sa ovom pričom je, kao i u slučaju mnogo drugih proznih, stripovskih, kinematskih itd. dela koja se bave tematikom putovanja kroz vreme, je što ona – zarad dramaturških potreba – žrtvuje internu logiku sveta u kome se dešava pa čitaocu čak ni ne treba neka vremenska distanca nakon čitanja da bi ga pogodio „fridge logic“ momenat. Naprosto, drama u ovoj priči je artificijelna i ne uklapa se u funkionisanje sveta u kome se događa, te joj to ruši određeni deo literarne vrednosti. Ali je prijatna za čitanje. (Osim pomalo isforsiranih pokušaja satire kada se radnja premesti u Beograd devedesetih godina prošlog veka.)

Gde duhovi dolaze – Predrag Tomić

Relativno mučna naturalistička priča o životu u Beogradu istih tih sumornih devedesetih godina prošlog veka, ispričana disciplinovanim tonom i sa autentičnim sentimentom gubitka, socijalnog beznađa i psihološke depresije sa kojima se mnogi iz autorove generacije bez sumnje mogu identifikovati. Tomić piše nekom vrstom magičkog realizma i uspeva da izgura najveći deo pripovetke dostojanstvenim govorom bez previše sletanja u žanrovske stereotipe. Naravno, ima tu po neki momenat možda ne odveć dobro odmerene patetike („Da li se bojiš?“, pitala je. „Čega?“ Slegnula je ramenima. „Smrti“, reče tiho. „Ne preterano“, rekoh, i to je bila istina. „Mnogo veći strah imam od života.“), ali možda je veći problem što pisac u odsudnim trenucima izlazi iz svog urednog pristupa materiji da bi ponudio deskripcije scena koje deluju više kao prepričavanja filmova. Kada se na to doda da je kraj relativno nemaštovito i možda na snagu izveden, ovo mi malo oduzima na snazi jednoj inače prilično ubedljivoj i dirljivoj storiji.

Dve karte za brod do Njujorka – Aleksandra Đuričić

Đuričićeva je stara kajla publicističkog ali i proznog pisanja i odmah se na prvoj strani njene priče oseti iskustvo i razrađen rukopis. Dve karte za brod do Njujorka počinju kao veoma ubedljiv pastiš emigrantske proze sa polovine dvadesetog veka i Đuričićeva uspeva da nas uvede u mesto, vreme i emocije likova majstorskim izvlačenjem poteza sigurne spisateljske ruke. Naravno, stil je malo sentimentalniji, čak patetičniji nego što bih ja voleo (Ovde, u Napulju, sve miriše na

sunce i ribu. Čak i vino. Ono koje je pio u Pešti mirisalo je na vetar i tugu. Sada mesta za tugu nema. Čitav prostor njegovog izbegličkog života ispunjen je borbom za opstanak.), ali priča ide veoma dobro sve do poslednje dve strane kada se pretvara u „fantastiku“ a zapravo u, eh, recimo alegoriju koja priči oduzima dramaturški zamah koji ju je do tada sigurno nosio i rasplinjava se u meditaciji o tome kako je šta moglo da bude. Nažalost, nalazim da mi smeta ovo žanrovsko zaokretanje i određena lenjost u tretiranju motiva izbora koji imaju dalekosežne posledice.

Na rtu – Aleksandra Đuričić

Ista autorka u još jednoj kratkoj i lepo napisanoj priči koja opet ima uspelu postavku i ponešto nezadovoljavajuće finale. Ovom prilikom, autorka tretira motiv ljubavi i partnerstva između osoba po godinama značajno udaljenih i piše lepim, dostojanstvenim gorkoslatkim tonom sve do samog kraja koji, argh, ponovo ispada previše alegoričan i u neskladu je sa do tada utemeljenim očekivanjima i dramaturškim pravilnostima.

Tamo gde živi sunce – Željko Obrenović

Željko Obrenović je prvi (i jedini) koji nam u Anomaliji 2 nudi priču iz (pod)žanra herojske fantazije što je donekle i iznenađujuće – niti je on svoje dobro spisateljsko ime izgradio pišući ovakvu prozu, niti je on ovde najmlađi, majku mu. No, dobro, lepo je kada se izgrađen pisac poduhvati ovakvog zadatka i pokaže mlađariji sa interneta kako se može pisati mač-i-magija bazirana na slovenskim motivima. Bar, jelte, u teoriji.

Tamo gde živi sunce je pristojna priča koju, za moj groš, sakati to što čitalac ne zna dovoljno o zakonitostima sveta u kome se ona dešava pa su tako i fantastični motivi sa kojima se susrećemo problematični jer ne znamo koliko su oni uobičajeni, fantastični, čudni, katarzični itd. To malčice kvari uživanje u nečemu što je inače pristojan komad palp akcije nadevene etno začinima i ostavlja me ravnodušnim u finalu.

Mesec malog marabua – Radovan Pavlović

Eh… Pavlović piše neku vrstu (lažne) priče za decu sa etno motivima i bajkovitim zapletom. Srce mu je na pravom mestu i emocije koje su u temelju pripovesti niko ne može da napadne kao neispravne ali ovo je ipak previše meditacije a premalo drame da bi čitalac imao u šta da zagrize. Zanatski je to sasvim konzistentno, sa interesantnim cikličnim zatvaranjem, ali ovo je više sanjarija nego pripovetka za moj ukus. Ko voli sanjarije, bez sumnje će biti kupljen lepim emocijama.

Hromi pastir – Mihajlo Vitezović

I Hromi pastir je etno-fantastika, čak naglašenije nego prethodne dve priče ali napisana dramaturški konzistentnije i, usudio bih se da kažem, sigurnije u onome što hoće da kaže. Sami motivi nisu previše originalni, ali s obzirom da priča i eksplicitno tretira drevna narodna verovanja i još uvek živa predanja a zatim ih tematizuje u mizanscenu zlatiborskog kraja poznih osamdesetih godina prošog veka, mladi pisac obavlja vrlo dobar posao. Nije ovde moguće ne pomenuti Dragana R. Filipovića čija je Zlatna knjiga (još uvek nedostižni) benčmark ovakvog pisanja, ali Vitezović, srećom i ne pokušava da imitira slavnog prethodnika i njegovo je pisanje možda bliže nekakvom, hajde, neo-gotskom pristupu kakvog bismo, u najširem smislu, mogli da prepoznamo u „Zavodniku“ Dejana Ognjanovića. Hromi pastir je dakle, očekivani sudar grada i sela, racionalong i kolektivnog verujućeg i priči zameram najviše tehničke stvari kao što su preveliko oslanjanje na ’80s stereotip o bahatom sinu lokalnog moćnika koji maltretira ljude po kraju ili razrešenje koje je pomalo nenadahnuto i žanrovski klišeizirano. Takođe, Vitezović u početku veoma uverljivo koristi lokalni govor da svojim dijalozima obezbedi dah autentičnog, ali se prema kraju ovaj element priče gubi, čega mi je bilo žao. No, s obzirom na godine i energiju koju je prikazao, od Vitezovića možemo da očekujemo solidnu spisateljsku budućnost.

Poslednje putovanje Čubra Čojkovića – Dragić Cvjetinović

Priču „Lov u južnom Duvordu“ sam svojevremeno doživeo kao najbolju u prvoj Anomaliji pa mi je tim tužnije bilo što isto ne mogu – ali samo za dlaku – da kažem i za Poslednje putovanje Čubra Čojkovića koje je priča živog, sočnog jezika, zanimljive filozofije i dragih likova ali koja je dramaturški nažalost rastrgnuta između filozofske fantastične proze, farse i etno-parodije. Mnogo tu ima motiva za raspakovati, stvarnih elemenata života Sime Milutinovića Sarajlije i smelih fantastičarskih ekstrapolacija, no, plašim se da za mene priča gubi dah kada se titularni heroj zatekne u nekakvom svetu futurističke utopije i tamo „zaradi“ svoj povratak među žive. Ova dugačka epizoda suviše rasteže ne samo verodostojnost lika već i čistim dimenzijama zasenjuje teorijski interesantnije ostale delove priče u kojima treba da prepoznamo granicu između istorije i fantastike. Šteta jer je Cvjetinović ovde bio zaista na korak od veličanstvenosti, baveći se velikom i važnom istorijskom ličnošću i rekonstruišući mnoge zanimljive elemente njenog vremena na izuzetno efikasan i zabavan način. Neka vrsta nesavršenog remek-dela?

Sa one strane reke, gradovi – Stevan Šarčević

U sasvim drugom tonu, poslednjih godina skoro pa prezaposleni pisac, urednik i pesnik Stevan Šarčević, za Anomaliju 2 isporučuje jednu hardcore žanrovsku priču, palp skoro pa ispao iz starinskih X-100 romana svoje i naše mladosti. Ko voli, voleće – nije ovo neko vrhunsko štivo ali je napisano efikasno i sa svešću da publika od ovakve proze očekuje malo akcije, malo erotike, mnogo eksploatacije i operetske emocije. Sve to ova priča uredno isporučuje, ne zamarajući se nekim višim ciljevima, uz uzgredna pozivanja na neke kultne radove iz onog doba (Loganov beg, Pobesneli Maks…) i staromodnu eksploatacijsku estetiku koja bi savremenijim čitaocima mogla i da zasmeta ali je svakako verna fantazijama iz vremena na koja ova priča podseća.

Novo Jabukovo – Đerđ Marečko

Najstariji autor u ovoj zbirci se izvrsno drži u svom koktelu saspensa, etno maštanja i klasične naučne fantastike sve do samog kraja kada mora da se odluči za jedan ton i za nekakvo finale koje će povezati sve niti priče u jednu završnicu i tu se negde priča saplete i završi skoro pa parodičnim antiklimaksom. Ovo nije ni toliko retka pojava na našoj sceni gde ljudi imaju dobre postavke i odlične ideje ali se muče oko poentiranja na kraju. Marečko sebi postavi opasno visoku letvicu kreativnosti time što od drugog poglavlja priču vodi u tri posve divergentna narativna smera i kada umešno sva tri uspe da spoji i čitalac se ponada jednako umešnom privođenju pripovetke kraju, dobijamo smandrljano i nezadovoljavajuće finale koje je prosto vapilo za okrutnim urednikom koji bi priču vratio na doradu sve dok se ne završi jednako ubedljivo kako je trajala. (Nije da u tri godine između dve zbirke za to nije bilo vremena, hah, jesamupravu!!!!!!) (Hvala, hvala, ako vam se to dopalo, biću ovde cele nedelje!!)

Andro-Mnemonik – Mateja Vidaković

Iako je ovo priča koja pokušava da motiv gubitka, življenja u uspomenama i očajanja koje nas obuzme kada shvatimo da uspomene ne mogu da zamene stvaran dodir i neposreno iskustvo obradi koristeći oprobane naučnofantastične motive (artificijalna ljudska bića napravljena kao zamena za nikada prežaljene najmilije, proteze za naše emocije takoreći), u njoj se na kraju ne dogodi ništa. I u tome je i poenta, dobacuju mi iz zadnjih redova, iritirani mojim neprepoznavanjem „događaja“ u unutarnjem životu protagonstkinje koja čezne za počivšim mužem ali na kraju odbija da uzme robota koji bi bio skoro isti kao on. Jer valjda ne bi bio bašisti.

Svakako, poenta je jasna ali put do nje nije dovoljno zanimljiv. Vidaković piše uredno i pismeno ali nije uspeo da me zainteresuje za protagonistkinju i njen gubitak, ređajući scene i njena promišljanja školski ali bez udarca u stomak koji bi ovakva priča morala da isporuči. U nastupu još lošijeg humora nego što sam prikazao u prikazu prethodne priče, rekao bih da je ovo suvišerobotski napisana priča ali ću se odupreti tok jeftinom iskušenju i reći samo da je ona korektna i pismena ali nedovoljno proživljena da bi me uhvatila i vodila do kraja gde ću sa protagonistkinjom saosećati na nekom dubljem nivou. Možda je problem samo u meni, naravno. Možda sam psihopata. To bi dosta stvari objasnilo.

Jedan susret i dve priče – Filip Rogović

Od Filipa već čovek zna šta da očekuje, i to ne samo na osnovu prošle Anomalije. Filip piše fantastične priče utemeljene na ličnom i proživljenom pa je tako i Jedan susret i dve priče izrazito naturalistička, možda delom i autentično autobiografska pripovest o beogradskom mladiću koji živi naglašeno „standardnim“ životom sve dok u jednom momentu susretanjem svog praktično identičnog dvojnika ne bude suočen sa uvidom u to da je život na kraju krajeva serija odluka i slučajnih skretanja u smeru koji nam se u tom trenutku čini trivijalno običnim a što dovodi do neverovatno velikih posledica. Ovo je priča o dve lične istorije iste osobe, razdvojene samo najbanalnijim detaljčićima koji su posle metastazirali u dva odvojena života i dok Filip jezik solidno drži pod kontrolom, dramaturgija ove priče ima ozbiljan nedostatak ambicije. Kao da se autor u nekom momentu zadovoljio pukom idejom o divergirajućim sudbinama i onda napisao taman toliko slova koliko je potrebno da se ova ideja obrazloži, ostavljajući likove da se mlitavo batrgaju u nerazrešenju koje nam je na kraju ponudio. Ovo je tim gori prestup jer nije da je Rogović baš prvi u istoriji žanra imao ovu ideju a nekoliko sugestija da će priča imati dramatičniju završnicu na kraju ostaju potpuno jalove i nada da ćemo videti makar častan pastiš kultne Ellisonove „Shatterday“ biva izneverena. Šteta.

Noć tišine – Sanja Pavošević Alisa

Sanju Pavošević Alisu sam, prateći njen rad kroz različite domaće zbirke kratkih priča počeo pomalo da doživljavam kao svoju ličnu nemezu. I to ne samo zbog toga što ima dva imena, i to sa različitih strana prezimena, mislim, WTF?!?!?!?! Hoću reći, prva njena priča koju sam pročitao toliko mi se nije dopala i toliko sam je žustro kritikovao u prikazu zbirke u kojoj se nalazila, da sam sa posebnim zanimanjem čitao svaku njenu sledeću pripovetku, klimao glavom primećujući da je sve bolja i pomalo sramno se pitao je li moje kritikovanje možda doprinelo tim poboljšanjima. Verovatno ne, ali čovek može da sanja.

Elem, prošla Anomalija je imala jedan vrlo solidan egzemplar Sanjinog pisanja sa dobro osmišljenim palpi likovima i zapletom a Noć tišine ide u potpuno suprotnom smeru, hvata se (etno) fantastike i pokušava da bude mračna varijacija na klasične mitološke motive. Koji su i sami često umeli da budu mračni, da bude jasno. Hoću reći, meni se jako dopada ideja da se mitologija kroz savremenu literarnu fantastiku potkazuje kao između ostalog instrument socijalnog inženjeringa i kontrole populacije i ova Sanjina priča se ovime bavi na interesantan, mikro način ali se stvar na kraju završava suviše brzo i predvidivo, infodampom koji nam objašnjava šta se u stvari dogodilo. Retko ovo kažem, ali Pavoševićeva bi od ovog mogla da napravi roman ili novelu, razradi malo radnju i likove i pogotovo taj zbrzani kraj i ovo bi bilo vrlo preporučljivo štivo.

Pastir – Ivica Milarić

Milarić me je prijatno iznenadio kombinujući klasičnu naučnu fantastiku (put u kosmos, kolonizacija najbližih zvezdanih sistema) sa vampirističkim motivima, pa još sve to umotavši u častan pokušaj sociopolitičke kritike. Nije sasvim i uspeo da napravi delo koje će bez pucanja po šavovima nositi breme ove tri ambicije, ali Pastir je po mnogom elementu najbolja i najdisciplinovanija priča u ovoj zbirci. Sami fantastični (naučno i nenaučno) motivi su tretirani konzistentno i sa uvažavanjem posledica, psihološko portretisanje dugovečnog glavnog lika je interesantno i bavi se mnogim filozofskim pitanjima primerenim nekome ko je video razvoj civilizacije i kome prirodno dolazi na um ideja o osnivanju sopstvene. Kraj priče, nažalost isuviše napadno pokušava da napravi sociopolitičku poentu i time malo obesnažuje već dovoljno lepu sliku o tome da neko ko je video uspon čoveka iz pećine do zvezda već po prirodi stvari poželi da kada dobije priliku sam bude inženjer novonastale civilizacije na neukaljanoj planeti. Ovde je opet trebalo da se pojavi urednik i sugeriše da je manje, u mnogim slučajevima – više.

Pre i posle smrti – Darko Tuševljaković

Isti urednik je nedostajao i ovoj priči, da zauzda nabujalu Tuševljakovićevu maštu i kanališe erupciju motiva koje je ovaj doneo na sto u nešto što će na kraju napraviti dovoljno koherentnu poentu. Velim „dovoljno“ koherentnu, jer je razbarušena haotičnost svakako jedan od glavnih aduta ove priče. Tuševljaković je svoj negdašnji palp stil izbrusio tako da je prvi deo ove pripovetke jedan ubedljiv, naturalistički prikaz života lokalnih muškaraca koji napuštaju mladost a pokušavaju da se otrgnu sredovečnosti, presecan uznemirujućim paranormalnim motivima, no da bi svoje poente napravio, autor kreće da narativ agresivno izvodi sa šina i stvari prvo postaju konfuzne na dobar način (tako što čitalac prati konfuziju samog protagoniste), a onda se sve raspadne i dobijamo skoro farsično finale u kome nismo sigurni šta tačno treba da osetimo i je li pristojno smejati se. Nije sebi Tuševljaković ovde postavio lagan zadatak, naprotiv, priča od naturalizma preko fantastike dolazi u praktično mitološke okvire, pa mu se to što ne uspeva sasvim da isprati sopstvene poente donekle i prašta. Ali odnekle, ova je priča zaslužila zrno više discipline i jasniju viziju šta će na kraju čitaocu reći da bi pošteno iskoristila ogromnu kinetičku energiju koju je dobila od svog autora.

Largo al factotum – Radoslav Slavnić

Zbirku dosta trijumfalno zatvara postapokaliptična priča nedavno i prerano preminulog Radoslava Slavnića, i mada bi se od mene s punim pravom očekivalo da se i po mrtvom čoveku pokenjam kako je sve to trebalo i moglo i bolje, kako nije dovoljno promislio to što je pisao i kako se urednik ovde zgrozio i od pomisli da nešto menja u rukopisu pokojnika, zadovoljstvo mi je da kažem kako za tim nema potrebe. Slavnić ovde piše sočno, snažno, sa sve mirisima i smradovima sveta u kome više nema luksuza kao što je lična higijena, sveža hrana ili socijalno odgovorno ponašanje i jedino što mi pada na pamet da ovde možda treba da zamerim je za mene pomalo nepotrebno smeštanje priče u angloameričko okruženje. Ne da joj to na neki veliki način odmaže, ali imam utisak da bi njene poente bile još jače da se ona odvijala u našim krajevima, na kraju krajeva sasvim legitimno upropašćenim i pre nastupa apokalipse, i u kojima bi likovi i njihova ponašanja legli sasvim prirodno.

Nema veze, dobro je to i ovako sa pomenutim poentama koje su jednostavne ali izrazito životne. Slavnić se drži bazičnih motiva ljudskog postojanja: hrane, tela, bolesti, seksa, creva, borbe, hemoroida, seksa i uspeva da u potpunosti humanizuje likove koji su i pre apokalipse bili društveni talog i nepoželna margina. Njegovo privođenje priče, i čitave zbirke kraju je odličan primer ostalim autorima u zbirci koji su svi (dobro ne BAŠ svi, ali mnogi među njima) pokušali da upotrebe istu foru sa krajem gde se na posletku ništa ne dogodi ali čitalac treba da bude bačen na pod snagom unutrašnjih slika likova. E, pa, Slavnić to radi baš kako treba, stavljajući akciju u sredinu priče a zatim pišući srazmerno dugačku kodu koja je maltene sva u refleksiji, ali stavljajući svom protagonisti u usta toliko ljudskosti, prkosa i strasti da se na bolji način druga Anomalija i nije mogla završiti. Bravo. I slava mu.

Uroš Smiljanić