Dok me u divljem trku nisko granje šiba po licu i grudima, a srce
tuče poput bubnja u hramu, prisećam se šta me je dovde dovelo.
Lepo mi rekoše: ne igraj se sa bogovima.
Nije mi se dalo.
Koliko sam samo puta
ismevao varvare dok izvrću kožuh u čast Velesa. A sad...
Sad je on izvrnuo mene.
Oh, kako sam mogao biti toliko neoprezan, kako sam dozvolio da me
sopstvena vrela krv ovamo dovede?
***
Plaćenik sam, a
mogao sam u miru proživeti ostatak života. U nekoj provinciji,
možda čak i u samom Rimu, zašto da ne? Demobilisani veterani to
mogu, ali ja sam bio nemiran i nastavio sam život provodeći
trgovačke konvoje prepune skupocenih tkanina, retkih začina i
neprocenjivih dragulja od širokih ravnica Anadolije do tamnih obala
Dunava. Nije bilo prepreke koju nisam prelazio i mnoge sam
razbojničke prepade osujetio. Dok bi moji štićenici, dežmekasti
trgovci varali Rašane, ja sam koristio slobodno vreme i odlazio u
lov.
Šume oko Dunava obiluju
srnama, veprovima, vukovima i medvedima. Šumska Majka bdi nad rekom,
tako govoriše Rašani.
Kad prvi put ugledah
otiske kopita duboko utisnute, pomislio sam da je neki nadobudni
plemić u lov pošao jašući. Konji ovde bejahu pravo čudo, a oni
retki koji su ih posedovali čuvali su ih kao baba zub i nipošto ih
ne bi izložili riziku napada od zveri. U danima što su sledili sve
sam češće primećivao prisutnost neobične životinje i tek
naknadno zapazih nešto neobično u otiscima koji su me sve više
zaokupljali. Konj koji je krstario okolinom nije bio potkovan. To je
isključivalo mogućnost da pripada bilo patricijskoj štali, bilo
nekoj zabasaloj legiji.
Jesen je odmicala i
vreme je bilo da karavan krene ka istoku, no ja sam u to vreme već
bio toliko opsednut tajanstvenom pojavom da sam odbio da pođem sa
njima.
Lov me je sve manje
zanimao i sve češće se dešavalo da na strelomet od mene nekakav
silni jelen ili drčni vepar zastanu i osmotre me bez ikakve
opasnosti da budu ustreljeni. Zanimao me je samo čudni konj koga
nikako nisam otkrivao. Kako sam se povazdan iz lova praznih ruku
vraćao, među domorocima me je pratio glas čudaka, preobilnog
blagoutroblja i sa previše slobodnog vremena. Najzad se poče širiti
vest da zveri od mene ne zaziru i kako je vreme prolazilo sve se
češće govorkalo da me je Šumska Majka opčarala. Pa ipak, dok su
ušteđeni sesterciji od mojih domaćina rado bili prihvatani, nisam
se tom mišlju preterano opterećivao.
Prizemni mrazevi i prve
pahulje već su najavile dolazak zime kad sam prvi put ugledao
preplitanje otisaka kopita sa tragovima nekakvog grdnog kurjaka.
Danima sam pratio izukrštane tragove, sve dok ne malaksah od umora i
gladi. Dan potom, dobro natovaren svim potrepštinama za duži
boravak u šumi vratio sam se svojoj potrazi. Za privremeno boravište
odabrah jednu pećinu koja se, dobro skrivena, nalazila u samom
epicentru uobičajenih maršruta tajanstvene životinje i nastavih da
je pratim.
Treći dan od preseljenja
shvatio sam da naizgled devičanska šuma ima i svoje ljudske
žitelje. Čovečiji tragovi na koje naleteh behu maleni, kao da ih
nije ostavila odrasla osoba. Priznajem da su me hladni trnci podišli,
jer nijedna zver nije opasnija od čoveka. U danima što uslediše
sve sam se češće susretao sa istim otiscima i sve mi je jasnije
postajalo da postoji neka veza između konja kojeg sam pratio i tog
zagonetnog deteta. Uvek su se nalazili, jedno drugo potirali,
nestajali, pa se opet pojavljivali. Jedino što je bilo stameno behu
vučji tragovi koji su redovito bili izmešani što sa ljudskim, što
sa konjskim otiscima. Zagonetka je postajala sve zamršenija i nikako
nisam mogao pronaći nikakvo objašnjenje.
Prehranjivao sam se
lovom, uglavnom na sitnije zverinje, međutim tog jutra prikradao sam
se košuti. Kraj izvora je zastala, oprezno se ogledajući i već
nategoh tetivu, kada topot i lomljava grana prestrašiše plen.
Susret sa veličanstvenim atom bio je koliko priželjkivan, toliko i
iznenadan i srce mi poskoči, jer lepše kobile od Anadolskih
ravnica do patricijskih štala još ne videh. Elegantnih linija,
otmenih pokreta, divlje grive i uzdignute gubice proletela je kao da
šikara ne postoji i nestala, a da nisam stigao ni da trepnem.
U danima što
slediše sve češće sam je viđao, svaki put divlju, svaki put u
neobuzdanom trku, gde krši granje i šikaru. Pa ipak, iako moja
opčinjenost čudesnim stvorenjem nije jenjavala, zima je pristizala
i u šumi više nisam mogao ostajati. Popakovah stoga svoju skromnu
imovinu i kroz sve gušće pahulje zaputih se slabo razaznatljivom
zverinjom stazom put rašanskog naselja. Hodao sam spuštena pogleda
kako bih izbegao sneg što mi ga je vetar u lice nanosio i najednom
više osetih no što ugledah tamno obličje što izroni predamnom, pa
posegoh rukom ka nožu, budući ubeđen da se radi o nekoj krupnoj
zveri. Kad razaznah priliku predamnom gotovo urliknuh od sreće.
Snažnih sapiju i tananih nogu, ždrebica me je radoznalo osmatrala
krupnim vranim očima. Vetar joj se igrao predugom grivom, povremeno
je bacajući preko očiju i pogled joj je za trenutak zaličio na
devojački. Kad se najzad trgnuh iz ukočenosti, načinih korak prema
njoj. Ona se ne pomeri. Nastavih da hodam i priđoh sasvim, a ona ni
ne trepnu. Neka mi bogovi oproste, ali bilo je u tom pogledu nečeg
devičanski željnog. Najzad pružih ruku prema njoj. Pre no što je
dodirnuh, telo joj se streslo, ali nije se odmakla. Najzad joj
spustih šaku na vlažnu grivu i počeh da je mazim najnežnije što
znam. Zatreptala je, zadrhtala i potom se umirila. Najednom frknu i
ustuknu. Pogled joj postade divlji i za trenutak pomislih da će me
kopitama satrti, jer idućeg trena se prope i divlje zanjišta.
Međutim samo se okrenu i u divljem galopu nestade je u šikari. U
prvi mah umalo ne poslušah ustreptalo srce i gotovo pođoh za
plemenitom životinjom. Srećom, razum je prevladao, pa se zaputih ka
selu, prepun nemirnih misli. Seljani me nisu odbili, ali su od mene
zazirali i za mojim leđima sve češće sam razaznavao došaptavanja
o vradžbinama Šumske Majke.
Nedugo potom pridružio
sam se jednom trgovačkom karavanu i sa njima otputovao u Carigrad.
I dan danas sa gnušanjem
od sebe odbijam pomisao da je ono što je usledilo posledica žala od
susreta sa divljačnom kobilom. Radije to olako pripisujem uticaju
poročnih carigradskih ulica, poodmaklim godinama, te slabosti tela i
duha. Te je godine zima bila izuzetno surova i trgovački putevi
ostadoše zavejani. Karavan kojim sam došao bio je jedan od
poslednjih koji se odvažio na putovanje i posla za vodiče nije
bilo. Dokonost me nagnala da se spustim u mračne carigradske mehane
i prepustim se užicima vina i opojnih istočnjačkih trava.
Ušteđevine je bilo dovoljno da duže vremena lagodno živim i
prepustih se raspusnom životu. Nije mnogo prošlo, a sestercije što
sam neoprezno trošio nanjušiše kurtizane carigradske, pa me počeše
saletati. Moja ocvala muževnost se stade buditi i počeh verovati da
sam mužjak nad mužjacima, privlačan ženama i omiljen među
muškarcima. Lakovernosti mojoj granica nije bilo. Počeh posećivati
trke zaprega i borbe divljih zveri i zahvatila me je kockarska
strast. Ušteđevine nestade i pre no što je zima prošla. Dugovi
ostadoše, prijatelji nestadoše, a nijedan trgovac ne htede u službu
uzimati omatorela pijanca, koliko god mu prošlost čuvena bila. Tako
se nađoh u procepu. Što je opasnost od poverioca veća bila, sve
sam se češće u mislima na obale Dunava vraćao. U strahu da
slobodu ne izgubim i robom postanem, počeh razmišljati o vrednosti
u sestercijama lakonoge šumske ždrebice. Od zlih misli do mračnog
putovanja nije dugo trebalo. Tek što proleće krete, ja se nađoh na
putu prema severu.
Snabdeven jakim konopcem
i opremom za sapinjanje, zaputih se poznatim krajolikom. Šuma beše
tek propupela i devičanski zelena, prepuna slađanih mirisa i
prolećnih kretanja. Posvuda je nicala trava prošarana tratinčicama
i otvrdlo srce se stade kolebati. Na trenutke sam želeo da odbacim
pribor što sam ga nosio i prepustim se čaroliji života, da bih se
već idućeg trena prisetio svojih dugova i još pozornije stao da
istražujem ozelenelo tlo u potrazi za tragovima. Ovog puta bilo je
mnogo lakše. Ubrzo ugledah otiske, a nedugo potom i samu ždrebicu.
Kaskala je podalje ispred mene, a zatim zastade i nesigurno okrete
glavu. Naizgled me je prepoznala, jer pokreti joj se umiriše, a
pogled zastade. Stajala je tako dok sam joj korak po korak prilazio,
sve dok joj ne stigoh nadohvat ruke. Onda se najednom nestašno
odrazi na sve četiri, i zaiždi ka obližnjem čestaru, u kome
trenutak potom i nestade. Hladni trnci me prođoše. Da li je
prozrela moje namere? Ne, nije moguće, pa to je tek beslovesna
kobila, kako je mogla? Pa opet, kroz lov sam davno spoznao da
zverinji instinkt često vidi više od ljudskoga oka. U svakom
slučaju nema mi druge nego da je pratim. Sputati divlju ždrebicu je
mnogo teži zadatak no ustreliti kakvu zver. Zakoračih dakle u
žbunje iza koga nestade, te se posle kraćeg proboja nađoh na
proplanku i ugledah neverovatan prizor. Namesto ždrebice, oslonjena
na laktove i polegla nauznak na tek zazelenelu travu, tamo se
nalazila vita, krupnooka devojka. Kratka haljinica otkrivala je
preduge mišićave udove i tek ovlaš skrivala zamamno telo,
devojačko, pa ipak zrelo i bogato. Pogled joj beše podignut ka
meni, a luk i tobolac sa strelama behu položeni pokraj nje. Oči joj
behu radoznale, a osmeh dvosmislen. Istog trenutka kroz prepone me
prože vatra kakvu ne osetih od momačkih dana, jer beše i grešna i
čedna, i devica i žena i lovac i lovina, sve u isti mah. I dok mi
je pogled klizio preko mlečnobele puti, muškost mi se stade
nadimati poput one u junoše. Kao da nisam prevalio pedesetu, kao da
nisam protraćio svoje zrelo doba.
- Zdravo lovče.- oglasi
se podrugljivo.
- Ko si ti? - zapitah iako
sam odgovor znao. Njene oči behu oči ždrebice.
- Devana. - jednostavno
reče.
- Prokleta bila!- zaurlah
sluđen naglim otkrovenjem.
- Nisam ja ona koja te je
zavela, lovče. Pratio si sopstveno srce.- glas joj je i dalje bio
podsmešljiv i osećaji se stadoše komešati u meni. I čežnja i
mržnja, i ljubav i bol, i strast i surovost. Zašto, zašto tek sada
kad mi je život zanavek završen? Neki mi mrak pade na oči, pa
zaboravih čudesnost kobile što ženom postade. Videh samo
podrugljivi pogled, bujna bedra, tanani stas i bacih se ka njoj.
Izraz joj se promeni od podsmeha do užasa i maši se za luk i
strelu, ali ja ih odgurnuh, a zatim strgoh haljinu sa nje. U istom
trenu iz šikarja se na mene ustremi ogroman kurjak, no u trenu
potegoh mač i sasekoh ga pre no stiže da me dohvati zabalavljenim
čeljustima. Ogorčenost mi je dala natprirodnu snagu, pa sam lako
zaustavio očajnički pokušaj bega obnažene devojke. Dohvatih joj
bujnu kosu i svalih je na tlo, pa se svom silinom zarih u nju. Sva
moja gorčina, sva osujećenost godina prohujalih bez ljubavi i sva
ludost jednog promašenog života izliše se poput vihora u taj čin
nasilja, bezuman i stihijski, utoliko strašniji što je povredio
jedino stvorenje koje mi je ikada išta značilo. Gurao sam i gurao
ranjavajući joj bedra što se sve slabije opiraše, sve dok se
iznemogao ne svalih među bujne grudi. Prevalih se zatim, a ona
iznemoglim pokretom i jecajući dohvati svoju poderanu haljinu ne bi
li se njome pokrila. Ustadoh i lagano kretoh ka rašanskoj naseobini.
Kad se zadnji put osvrnuh ridala je grleći preklanoga kurjaka.
Iste noći ustave se
nebeske otvoriše i silni se dažd prosu po šumama dunavskim. Do
jutra reka se izlila i zora me zateče u begu pred stihijom. Gusta
kiša šibala je u slapovima i zaslepljivala me je, pa nisam ni
primetio da me pravac kretanja vodi natrag ka šumi. Kada se gorostas
pojavio predamnom pomislih da je to neko od seljana. Zastao je
predamnom i ja podigoh pogled. Nosio je gunj sa upolje okrenutim
runom i imao je samo jedno oko koje je sevalo u sumanutom besu.
Demon, pomislih, ili
bog.
- Ženu si mi obeščastio!
Ljubimca ubio! Saznaćeš šta su osećali oni koje si lovio! -
rekavši to podiže ruku i šuma oko mene se u kovitlac pretvori.
Poslednje čega se sećam je agonija preobražaja.
***
I evo me sada gde jurim
dok granje me u prolazu šiba. Veles me je preobrazio. Gospodar sam
šume, košutama kralj, čak i medved mrki zazire od mene. Samo jedan
lovac na mome je tragu, samo jedan lovac dovoljno razloga ima. Moćno
mi srce u grudima bije, para na nozdrve kulja, a noge grabe korakom
bez premca. Uzalud, uzalud, usud mi se približava. Zastajem pred
provalijom neizmernom. Na liticama sam visokim i nemam dalje puta.
Osvrćem se i vidim boginju lova, Devanu, kako tetivu zateže. Njena
strela probošće mi srce i povešće me na sunčane proplanke da još
jednom proživim svoje protraćene dane.
Uspravljam po poslednji
put svoje moćno jelenje telo i ispuštam urlik što zatresa šume
dunavske.
PROGRAM FESTIVALA
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI "REFESTICON" U BIJELOM POLJU
Antologija
''Slavin Poj'' priče inspirisane starim slavenskim bogovima i vilama,
koja je obuhvatila 26 naslova savremenih autora iz Bosne i Hercegovine i
regiona, biće promovisana na Festivalu fantastične književnosti u
Bijelom Polju, kazao je za RBP, priređivač Anto Zirdum,
bosansko-hercegovači književnik. - 
