субота, 23. јун 2012.

REČI U VREMENU - Petnaesto poglavlje





Put kroz podzemlje bez sigurnog Ke Therrinog vođstva je neizvestan i opasan. Dva puta samo što se ne survavam u ponor. Bezbroj puta se vraćam iz ćorsokaka. Suludim trkom spasavam se od čopora cičećih nemani. Što dalje odmičem, rana na boku više boli. Snaga me napušta.

Nedostatak hrane se može izdržati, ali ne i nedostatak vode! U mnoge ruinirane prostorije ulazim, u nekima dremam, ali sigurno skrovište ne nalazim. Najgore od svega je što se očito vrtim u krug.

Rešenje se pojavljuje neočekivano. Ophrvan slabošću rušim se na gomilu krša koji popušta pod mojom težinom i padam u dotad nepoznati hodnik, otkrivajući stepenište koje vodi naniže u još dublje predele drevnog podzemlja.

Strah me je obuze, ali izbora nemam. Izlaz je pod nadzorom neprijatelja. Obitavalište u kome smo se krili sa Ke Therr ne pronalazim. Bez vode sam i hrane. Nema ničega za gubljenje.

Krenuh niz ruinirano stepenište i ne zažalih zbog te odluke.

Prostor u kome se nađoh neverovatno je dobro očuvan. Prepreka koju su rastočile bezlične prirodne sile, verovatno ga je i očuvala. Poznavao sam komandne uređaje drevnog naroda i uz mali napor pokrećem energetiku i vodosnabdevanje. Sistemi u celokupnom podzemlju su funkcionalni. Našavši jednu zgodnu prostoriju, pobrinuh se za ranu, a zatim zaspah. Ne znam koliko vremena provodim u snu, ali po buđenju, odluka da detaljno istražim nepoznata prostranstva sazreva mi u glavi.

Shvatam da se nalazim u nekom od poslednjih uporišta starosedelaca planete. Posvuda su razbacani kosturi egzotične anatomije u raznim fazama raspadnutosti. Ostaci drevnog naroda! Među lešinama razaznajem nekoliko zarđalih predmeta koji me ispuniše jezom. Gasne granate kakve su koristili i moji roditelji pri istrebljivanju štetočina. Među ostacima se nalaze i kosti bangdola. Sudeći po položajima u kojima ih zatičem, ne radi se o napadačima, već o prijateljima koji dele poslednje trenutke sa gospodarima. Priče da su naši bangdoli potomci vernih pratilaca nekadašnjih gospodara sveta pokazaše se istinitima. U tim trenucima zapadoh u sumorne misli. Kakve su mi šanse da preživim, kad je na istom mestu nekada moćan narod podavljen poput dosadnih insekata? Samo zahvaljujući tome što nema nikakve alternative ostanku na skrovitom mestu, ostajem.

Istoga dana vraćam se na nivo sa onim beskrajnim hodnicima, ali ovoga puta ništa ne prepuštam slučaju. Džepove sam napunio belim prahom pronađenom u jednoj od novootkrivenih odaja. Strateški odabrane pozicije obeležavam prahom i takav postupak se pokazuje punim pogotkom. Nisam više naslepo lutao izukrštanim hodnicima. Ulovivši nekoliko cičećih nemani, krenuh natrag i tada, pre no što sam zakoračih na drevno stepenište podigoh pogled na zid iznad njega.


Нема коментара: