недеља, 6. јануар 2013.

Andrea Baskin - Ko se zadnji smeje...


odlomak priče iz zbirke "Nešto diše u mojoj torti"
Autor : Andrea Baskin     



Posmatrao ih je. Sakriven iza obližnjeg žbuna, nije skidao pogled sa nevine devojačke igre i prizora golih tela koja su se izazovno presijavala na bledoj mesečini. Smeh je smetao osetljivim ušima i izazivao izraz mržnje na njegovom gotovo bebastom licu. Kupale su se u jezercetu u kome je učio da pliva. Sve što je u tom trenutku osećao prema njima bila je odvratnost. Raskalašane i nepristojne bludnice. Morao je da ih kazni!
Mama mu je od malena govorila da su žene zlo i da ih se kloni. Znao je da je zaslužio svu bol, sve batine koje je dobio od nje. Sve joj je opraštao, čak i kad mu je slomila vilicu, jer je rekao da mu se sviđa jedna devojka. Doručak, ručak, večera – batine. Najviše je, međutim, volela kada je on nju tukao, zato bi mu svaki Božić poklanjala novu igračku za nanošenje bola. Obožavala je bič, ali je najčešće tražila da je udara pesnicama. Satima. Imao je snažne ruke, jer ga je kao dete terala da udara vreću kako bi ojačao. Kada nije želeo da je sluša, ona bi tukla njega, dok je ne bi konačno poslušao. Batinjanje majke je počelo kada je napunio četrnaest godina. Često ga je molila da ne staje, dok jednom stvarno nije prestajao. Udarao ju je i udarao. Masnice na njenom telu šarenile su se kao mozaik. Vrištala je, dok joj je njegov zlatni prsten kidao kožu sa leđa sve brže i brže, ostavljajući duboke ožiljke. Znao je, ako prestane, neće biti u stanju nikada više da je udari. Pršljenovi kičme su krckali glasnije od suvih grana koje su tada pokrivale zemlju oko kuće zabačene u šumi. Imao je osećaj da će mu glava eksplodirati. Od zvukova lomljenja kostiju, od besa, od vrištanja koje je postajalo sve isprekidanije. Onda je sve to odjednom prestalo. Tišina je ispunila prostoriju do samog tavana. U momentu kao da su i insekti zadržali dah. Hladnoća mu je grčila prste dok je dovlačio sekiru iz šupe. Jednim preciznim udarcem, odvojio je glavu od trupa, da bi prešao na udove. Kapljice su se raspršile u vazduhu nalik malim crvenim vatrometima. Krv se u mlazevima slivala sa stola. Kada je završio, seo je i dugo posmatrao reščerečeni leš žene koja mu je bila sve u životu. Nije plakao, samo je obuhvatio kolena i ljuljao se. Polako i ritmično. Napred – nazad.
Nakon nekoliko dana, smrad se počeo širiti. Prazan, staklasti pogled kao da ga je i dalje optužujuće pratio. Kada više nije mogao da ga podnese, zakopao ju je u bašti.
„A daaaj, fuuuj!“ oglasila se Džesika.
Reči su se utopile u preteće zvukove koje je proizvodio šumski orkestar vetra i noćnih životinja. Vatra je tiho pucketala.
Mark je prevrnuo očima na neočekivanu upadicu, dok je Džesika gledala duboko u njih. Bile su crnje od mraka koji ih je okruživao i razlog njene fasciniranosti ovim tipom.
„Zar nismo rekli bez upadanja u reč? Koji je tvoj problem bogte?!“
„Pa, kada je odvratno“, pravdala se devojka.
„Tražile ste urbanu legendu, zar ne?“
Ponoć se približavala. Trebalo je to da bude noć za pamćenje. Četiri tinejdžera volela su sve što je nekonvencionalno. Što je kul i, po mogućstvu, originalno.


Нема коментара: