MRAČNIJE OD NOĆI

Sedi tako Sunčica u ljuljašci i seća se događaja prohujalih. Suze joj već presušiše i pre svanuća mora doneti odluku.

Sve je počelo onog jutra kad Ljutko nestade. Izleteo kroz kapiju i nikada se nije vratio. Nedugo potom po prvi put ugledala je ljuske po dvorištu razbacane, k'o da je ribu kogod čistio. Tada to i nije bilo preterano čudno, ali potom su one danima osvanjivale uvek na istom mestu. Najbliža obala beše daleko, a riba retka roba, pa ju je ljubopitljivost izluđivala.

Njiše se Sunčica i priseća se događaja kojima tada, onako uznemirena Arsenovim ponašanjem, nije mnogo pažnje poklanjala,. Izlazio bi u sitne sate bez pozdrava, a dolazio tek pred zoru, uvek mrgodan. Postelja im se hladila, a jaz među njima postajao je sve dublji. Ozlojeđena time gotovo da nije ni primetila učestale nestanke što su se zaređali po selu. Čak i kad su vesti o tome doprle do nje, verovala je da se bezizgledno selo potajno napušta. Jednostavno, sele se ljudi na jug, tamo gde je zemlja blagorodnija.

Odupire se Sunčica nogama o tlo i priseća se noćnih putešestvija u kojima je Arsena uhodila, ne razumevajući kako joj svaki put izmiče u šumarcima oko sela. Ljubomora ju je izjedala, pa je besnela, plakala, pretila i molila – uzalud. Arsen je majstorski izbegavao svaki napad i nikada joj nije smisleno odgovorio, nego bi je svaki put zagrlio i u postelji umirivao.

Zatvara Sunčica oči, pokušavajući da sračuna kog li je dana na mesto ljubomore stigao užas. Kad se to tačno selom proneo glas o oglodanim ljudskim kostima? Kojeg je ono jutra glasnik iz sela izjahao grabeći ka prestonici sa jezivim pronalaskom u bisagama?

Kroz glavu joj potom prolaze noći što uslediše. Vrata bi se noću zaključavala, a vile i sekire su postavljane uz postelje. Više ni ljubitelji dobre kapljice nisu po mraku u mehanu navraćali. Arsen je i dalje nenadano odlazio, a još iznenadnije se vraćao. Nije ga više pratila. Iščeznuća su se nizala, a od glasnika ni traga ni glasa. Nekoliko porodica je natovarilo stvari na kola i u žurbi su napustili selo.

Lagani drhtaj prođe Sunčicinim telom kada se setila one izbegličke grupe koja se vratila urlajući. Kola, stvari i krv prethodnih begunaca nalazili su se svega par kilometara niz drum, a nedaleko od njih viđene su čizma i rukavica otposlatog glasnika.

Bili su pod opsadom.

Sećala se pokušaja da se zver uhvati, ali nesuđeni heroji bi svaki put netragom nestajali. Posle nekolicine takvih junačenja, očaj je nadvladao. Zabarikidirani i naoružani onim što su imali, čekali su svoju sudbinu. Noću bi osluškivali lomljavu i vrištanje, ne promaljajući nos iz skloništa. Mesec dana kasnije stanovništvo se svelo na trećinu.

Sedi Sunčica u ljuljašci i seća se kako je jedino Arsen noću lutao, ne obazirući se na Sunčicinu kuknjavu. Sve njene sumnje su tada već nestale. Strah ih je učinio bledim i nevažnim. Uskoro je samo po noćnim vriskovima poznavala da u selu još ima živih. Arsen bi izjutra donosio sve što im je bilo potrebno i gotovo je i zaboravila kako izgleda život izvan četiri zida. Sve do one noći...

Zaustavlja se Sunčica u njihanju i ramena joj se povijaju kao da ih težak teret pritiska. Sećanja joj se vratiše na poslednju noć u kojoj Arsena nije bilo. Škripanje dasaka na tremu privuklo joj je pažnju i prišunjala se do prozora. Napolju nije bilo nikoga. Priseti se čudne slike: zvezde su s leva na desno nestajale, a zatim se pojavljivale - kao da ih je nešto zaklanjalo. Naglo se odmakla od prozora, a tren potom vrata su se rasprsnula u ljubičastom bljesku. Stala je da se povlači, ali niko nije ulazio. Tren kasnije hoklica se prevrnu, naizgled sama od sebe. Sada je već znala ono što onda nije razumela - nešto se kretalo prostorijom!

Čudovišnog stvorenja koje se potom pojavilo na dovratku jasno se sećala. Iznad prenisko usađenih očiju na snažno izbačenim čeonim kostima, štrčao je rog savijen poput ovnujskog. Sa obe strane zatupastog nosa izbijaše zakrivljeni očnjaci nestvarne veličine. Mišićavo telo beše prekriveno plavkastim krljuštima, koje je smesta prepoznala kao ljuske koje je svakodnevno nalazila po dvorištu. Udovi su odavali utisak zastrašujuće snage, a kandže snažne poput medveđih činile su dugoprste šake pretećima. U njima je nosio neobičan predmet nalik višestrukoj cevi. Ruke joj se trgoše kada se prisetila kako ih je podigla ne bi li se zaštitila od munje što je iznenada prema njoj sunula. Kada se pretnja zaustavila na nečemu dotad nevidljivom, u seriji plavkastih bljeskova pred očima joj se pojavilo zdepasto zeleno stvorenje. Činilo joj se da ponovo pogled ukršta sa očima bez beonjača, tamnim poput noći, koje zauzimaju najveći deo ogromne jajaste glave. Obrazi prekriveni dubokim borama u parodiji podočnjaka, tanani nosić, majušne usnice i oštri podbradak bili su izrugivanje ljudskoj fizionomiji. Stvorenje se naglo okrenulo i iz spravice u šakama ka neprijatelju sunu plamen. Ruka monstruma naglo se pretvorila u buktinju, a iz grla zveri ote se urlik. Idućeg trena sve se pretvorilo u kovitlac. Zver se bacila na protivnika i pandže i zubi stadoše da ga rastržu. Po povremenim bljescima znala je da ljigavo stvorenje koristi svoj plameni mač, ali brzina sukoba sprečavala ju je da zapazi detalje. Najzad se oba protivnika sručiše na patos. Ono što je iz njih liptalo i natapalo tle nije bilo krv.

Sunčicino lagano njihanje se zaustavlja u trenutku kada joj u mislima ponovo odjeknu poznati glas iz zverinjeg grla. Glas što izgovara njeno ime. Trže se vrativši se mislima u trenutak strašne spoznaje kada je zver pogledala u oči. Tako poznate oči. Oči koje je volela.

Arsen!

I seti se najzad njegovih jedva razumljivo promrmljanih poslednjih reči:

- Morao sam otkriti gde je ljigavčeva jazbina. Ne znaš kakve su užase videle ove oči, niti možeš zamisliti prostranstva preko kojih sam stigao. Znaj, kad odsanjaš svoj poslednji san i ovog sveta više ne bude, ja ću te i dalje voleti.

Ljuljaška se pomera pod Sunčicom dok rasejano posmatra opustelo selo i sveže grobove drevnih neprijatelja. Oseća se poput nanovo rođenog deteta. Duboko uzdiše, pa odlučno ustaje.

Vreme je da krene. Ovde više nema ničega za nju.