ČUVAR

                Drevni suri bedemi protežu se u nedogled duž provalije, da bi nastavili da se spuštaju niz blagu padinu, a još dalje dele visoravan kao rez na dve nesimetrične celine, pa se negde daleko, daleko gube u plavetnilu prolećnog prepodneva.

                Mnogo je vremena proteklo otkada sa zidina starih koliko i čovek posmatra padinu, sada blago zelenu, tek tu i tamo prošaranu sivkastim mrljama golog stenja koje izranja iz proletnje bujice tek propupelog života što ponovo otvara krug rođenje - život – smrt i započinje svoju trku za svetlošću. Sunce svakim danom baca sve više sjaja na starački izborano lice. Raduje se toploti koja greje zimogrožljivo telo i izvlači bolove iz godinama obogaljenih reumatičnih kostiju. Ni ovaj teški izbledeli ogrtač sa kapuljačom uskoro mu više neće biti potreban. Opet će ga odložiti u okovani sanduk kraj sebe, jer leto neumitno dolazi.

                 A on?

                Pamti mnoga leta, kada se znoj lepi za  grudi i leđa, kada nesnosna vrućina tera mučninu niz želudac i kada su usne nesnosno suve...

                Pamti mnoge zime, kada severni vetrovi kao brijačem režu već izranjavljeno lice, a hladnoća u slabinama i stopalima steže zagrljajem neverne ljubavnice. Oseća prste preosetljive kad ne treba, a neosetljive kad su najpotrebniji...

                Pamti i jeseni, kada se nebeske ustave otvore i hladne krupne kapi u nepreglednoj poplavi zategnuto telo pretvaraju u ostrvo sred olujnog mora. Ogrtač, koga će uskoro odložiti, postajao bi nepodnošljivo težak - težak koliko i kapi koje mu se slivaju niz lice i otkidaju sa vrha nosa...

                A on?

                Oduvek je bio tu. Oduvek stoji na zidinama, kao spomenik izgubljenom spokojstvu i motri na prostranstvo pred sobom - na polje što se prostire niz padinu, na reku koju više ne vidi, ali sluti da se krije negde tik iza linije horizonta i na ogromne nazubljene planine koje nazire u daljini kao plavičaste senke.

                Ponekad se dešava da mu umom kroz maglu dugih godina bljesnu slike iz nekog ranijeg života, života toliko nestvarnog kao da nikad nije ni postojao, pa ipak...

                Seća se galame razigrane dece ušuškane u tople suknene kaputiće, sa šarenim pletenim kapicama navučenim do očiju, kako kroz prva prolećna jutra tumaraju po ozeleneloj travi, praćena razigranim, lajavim vrtirepima kratkih nogu i klempavih ušiju, koji ih ko zna otkuda prate u školu.

                Potom opet proleće i slika nadmenog, sjajnoplavog goluba kojeg sjaj svitanja zavarava takvom strašću da se, gugučući, udvara sivoj, neuglednoj i prepadnutoj grlici, privučen, valjda, njenom nesputanom slobodom.

                Sa nelagodom se priseća i strašnih, prvih maglovitih zimskih jutara, kada bi izletao iz tople kuće uznemiren skičanjem svinja koje su za uši izvlačili iz slame još tople od njihovih tela. Priseća se zlokobnog blistanja dugačkog noža koji bi se zabijao u otkriveno grlo oslobađajući bujicu krvi koja se, pušeći se, skupljala u drečavožutom lavoru zaudarajući na strah i bol...

                Najpre mu se pričinjava da se jutarnje sunce poigrava sa senkama dalekih planina. Začuđen obraća pažnju na čudno gibanje i shvata da je neobična igra svetlosti mnogo bliža, negde na samoj ivici vidokruga. Žmiri pokušavajući da nazre jasnije tu začuđujuću nepravilnost u svetlosti i odjednom mu se čini da se celokupni horizont pomera i talasa poput nemirnog mora, da bi najzad, iznenada kao bljesak, prava istina pukla pred očima. Kroz celo biće ledenim udarom struji shvatanje da su to na stotine, ne, na hiljade tela, koja stvaraju talas što se neumoljivo valja prema bedemu sa kojeg posmatra nestvarni prizor. Nadiru prema prepreci koju ne smeju preći, prema brani koja deli dobro od ružnog, lepo od zla, svetlost od mržnje, ljubav od tame; prema zidu iza kojeg se krije prošlost.

                   Zvuci dopiru do njega, najpre sasvim nejasno i tiho, a zatim preteći i sve jače: bat teških čizama, zveket oružja i zversko režanje koje se uzdiže iznad svega. Sve jasnije se iz razbesnelog okeana pogledu izlažu iskeženi očnjaci, zakrvljene žućkaste oči, odsjaj ratnih odora i bljesak čelika.

                I zna!

 

                 Zna da je ovo trenutak zbog kojeg je proveo svoje neveselo bivstvovanje na ovom bedemu, događaj koji su mnogi pre njega uzalud čekali osmatrajući prizore koje je do pre nekoliko minuta i on sam posmatrao ophrvan monotonijom i beznadežnošću. Kao što beše zapisano. Momenat zbog kojeg su čuvari od davnina osmatrali padinu je stigao i samo on, on i niko drugi na ovom svetu, može zaustaviti najezdu koja nadire poput plime iz neslućenih bezdana.

                Zna koga vidi, to mu je duboko urezano u pamćenje: gusare zvezdanih vetrova, žderače civilizacija, ogavnu vrstu što pustoši svemirom. Njihovo postojanje su naslućivali drevni kultovi, ali poneseni tehnologijom i blagostanjem, uljuljkani u samoizolaciju, ljudi zaboraviše na pretnju iznetu u proročanstvu, jer oni su bili, jesu i biće.

                   Sećanje na njih zapreteno je u romantične bajke i mitove što se pričaju u klimatizovanim sobama deci pred spavanje. Zavaljeni u lažni spokoj, ljudi se udobno kriju iza razarajućih oružja, ubeđeni da su svemoguća. Ne slute ubistvenu prirodu bezbožne vrste.

Predatori bez tehnologije, oni koji putuju talasima uma, videli su već mnoge uobražene i moćne civilizacije, naoružane razaračima planeta. Pa ipak, njih više nema, nema više ni predanja koja bi ih zapamtila, a oni što proždiru putuju i dalje, prizivani slabim umovima željnim moći, koji otvaraju ustave naspram najezde. Utole glad, pa nastavljaju nezaustavljivo u potrazi za novim umovima, za novom hranom. Ublaže neutoljivu glad pa nastavljaju sve dalje i dalje u potrazi za inteligencijom. Za njima ostaje tek pustoš i hladnoća beskraja.

Usne mu zadrhtaše. Poče ubrzano da diše. Strah u njemu se uzdiže poput oluje i ledenom bujicom struji venama. Mir, kao što beše zapisano, dolazi nenadano. Sve nestaje. Nema u njemu nijedne slike, nijednog zvuka, nema ničega. Samo somotno plavi odjek iz same srži njegovog Ja. Samo čuvar, jedini u galaksiji, može zaustaviti demone i upotrebiti dušu kao oružje. Kao najstrašniji instrument uništenja. Samo on sklapa oči i pušta da ljubav slobodno teče. Kao što postoji noć, postoji i dan, kao što postoji tama postoji i svetlo, kao protivteža straha stoji ljubav i dok bude zla biće i dobra.

                  Ima i drugih putnika na zvezdanim vetrovima, onih koji su predatorima predatori. Rame uz rame sa uništenjem postoji i sila koja stvara i brani. Patroliraju beskrajem loveći neprijatelja. Oslanjaju se na tajne saveznike koji oglašavaju uzbunu. Beslovesna ljudska vrsta nesvesna je svega toga. Kao što ne vide zlo u beskraju, ne poznaju ni dobro koje je luta ledenim pustarama i održava ravnotežu. Ko zna šta to čuvari vide u surovim i prekomerno uznapredovalim majmunima. Šta ih je navelo na zaključak da je to vrednost za koju se treba boriti neznano je, tek i ovaj nevažni svet bio je nadziran i branjen.

                  Čuvar je zato tu. Milioni i milijarde su iza zida – oni kojima je posvetio život. Milijarde ljudi zbog kojih se stražari eonima smenjuju na bedemu. Sklapa oči praznog uma i - otvara dušu. On je kapija, on je prolaz, staza i svetlo! Slabašno svetlo dozvano njegovim mislima, zaiskri mu nadohvat ruke poput zalutale zvezde, kao što i beše zapisano. Titravi plamičak širi se ka njemu sve dok ga ne dodirnu i grudi mu se naizgled otvoriše. Svetlo ga dodirnu, pa ga svog prože; poče da se kovitla, dobijajući sve određenije i blistavije obrise, sve dok ne postade armija što kulja u beskonačnom mnoštvu, zakrivljujući prostor i vreme do jedne druge stvarnosti, gde procep na grudima postaje ogromna kapija kroz koju u divljem galopu, na krilatim belim konjima, jedna za drugom izleću senke u belim ratnim odorama ispod kojih blistaju oklopi, mešajući sjaj sa bljeskom oružja.

                   Nepregledna kolona preskače zidine, rastače se sa obe strane vidokruga, spušta se niz padinu i razliva se kao da neko rasipa zvezdani sjaj preko dotad poznatog krajolika. Svega trenutak kasnije dve armije se sudaraju. Ne zna šta je iluzija, gde počinje stvarnost, ne zna šta su odjeci njegove mašte, a šta se zaista dešava, da li je sve što vidi samo sedativ koji ga štedi od jezovitog sukoba, tek pred očima mu se odvija barokna bitka vitezova i demonskih hordi. Vidi sudar senki i čelika, kandži i mačeva, sluša urlike i zapomaganje umirućih ratnika. Kao i celog života njegovo je samo da posmatra i pamti. Prazne šake su nemoćne i nijednim pokretom ne može uticati na bitku titana.

                 Borba traje dugo. Predugo. Pojačanja ravnomerno pristižu kroz kapije tame i svetla i pokolj se nastavljala, tu pred njegovim očima. Sunce je obišlo mnogo krugova od praskozorja do sumraka, a protivnici u moru krvi komadaju jedni druge. Pitomi i dobro znani pejsaž pretvara se u groznu sliku sakaćenja, a padina, koju je tako dugo osmatrao, neprestano se puni mrtvim telima pravednika i krvnika.

On, kao i svih ovih godina, i dalje postojano stoji na bedemu. Staračke oči prate borbu sve do trenutka kad demonima prestaju da stižu pojačanja i kad uz urlike razočaranja oni što preživeše pokolj počeše nevoljko da se povlače. Ratnici u belim odorama se okreću i elegantnim se kasom vraćaju u njegovu dušu, ili se to njemu samo tako čini. A on je i dalje stoji na bedemu kao i hiljadama godina pre toga – nepomičan, snažan, neuništiv.

                    Pred njim se prostire more krvi i raskomadanih tela. Teško saznanje pokrenuto iz ništavila sve mu se više širi bićem. Zid će ostati sam. Čuvar nikad više neće motriti široko prostranstvo sa mračne strane univerzuma. Zna da smene neće biti i da niko više neće čuvati svetlo. Zadnji Boj je završen. Oni što proždiru, poraženi i osakaćeni, više neće zalaziti u ove prostore. Bez čuvara uporna ruka vremena načeće nepotrebni bedem i malo pomalo pretvoriće ga u gomilu kamenja od kojeg je i nastao.

                Prvi put otkako zna za sebe, okrenu se i pogleda preko nedokučivih predela sa svetle strane zida, pogledom koji mu donosi shvatanje.

                On je čuvar! Poslednji u galaksiji! On, čije je oružje ljubav, nikad neće osetiti da ga neko voli zbog njega samog, a ne zbog onog što predstavlja. Niko se neće prenuti iz strašnih snova u usamljenim noćima i prošaptati njegovo ime. Niko ga se neće setiti kad bol postojanja postane nepodnošljiv. Ni kad radost ispuni srce, ni kad čežnja donese nemire, ni kad tuga ophrva dušu, niko neće prizvati njegovu ljubav. Jedna suza skotrlja mu se niz izbrazdani obraz i nesta u naborima teškog ogrtača. Šta je besmrtnost, ako nema ljubavi?

               Zadatak čuvara je završen, sada i zauvek.

 

            Spušta se na hladni kamen bedema i prihvata obećanu nagradu. Dozvoljava životu da ga zauvek napusti.