Sve je pošlo
naopačke za vrapce i mačke
Kad je jesen
okačila svoje žute značke.
(Radović)
Oktobar
je pomalo napet mesec i noćas je vrhunac. Mračno je
kao u rogu, a ja sedim
satima i mislim o
besparici. Nepovezano.
Razmišljao sam i ranije, nije da nisam. O
dugovima, o bivšoj ženi, o deci koju nikad neću videti, o
stolici...
Zbog
nje me sada boli članak.
Opasač je nedostižan
i klati se viseći o
banderi nad kršinom. Prokleta
kontejnerska stolica! Raspala
se trenutak pre no što sam
stigao da provučem
vrat kroz omču. Nigde više ne daju na crtu,
a bolest i
mučnina ne prolaze. Desilo
se najgore - trezan
sam.
Tras!
Tras!
Dva
pucnja u blizini . Ništa
neuobičajeno, ali preblizu. Zatim lomljava, topot nogu. Dižem
pogled. Tamni obris izranja
iz mraka i proleće na dohvat ruke.
Dobija na ljudskosti. Potom
pucanj, urlik i kao na usporenom snimku vidim
kako mu se koleno raspada. Došljak pada
i ispušta akten tašnu.
-
Pomozi...mi... sakrij... ovo... - ne
znam zašto, ali dohvatam torbu i guram je pod gomilu đubreta iza
sebe. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak
pre no što se pridošlici potiljak rascveta pod izlaznim udarom
taneta. Tišina dolazi naglo kao udarac maljem. Biti trezan ponekad
pomaže u razmišljanju. Torba! Ako su se ovi divljaci poubijali zbog
nje, sigurno je u njoj nešto vredno. Pare! Dohvatam je sa namerom da
je otvorim, ali idućeg trenutka do mozga mi dopire da je više nego
izvesno da
će
neko stići
i dovršiti
posao. I to ubrzo.
Bolni članak me sprečava da pojurim. Ipak hitro
napuštam poprište, čvrsto stežući dragoceni plen.
Stižem
do jazbine stečene ljubaznošću čuvara koji mi je dozvolio da
stambeni kontejner gradskog vodovoda koristim kao privremeni smeštaj.
Žurno zatvaram vrata i zaduvan sedam na patos, trljajući bolni
članak.
Dohvatam
torbu i pokušavam da je otvorim. Đavola! Sedmocifrena šifrovana
brava! Spuštam je, a zatim pokušavam da provalim. Uzalud. Neka od
prokleto kvalitetnih fićfirićkih tašni! Sakrivam je, a trenutak
kasnije dobijam ideju. Možda je šifra zapisana negde u buđelaru
tipčine kod koga je bila.
Vraćam
se do mrtvaka i uzimam mu novčanik. Par novčanica i ništa drugo.
Nikakvih dokumenata. Razočaran podižem pogled da bih zgranut
ugledao tri vitke senke koje mi bez žurbe prilaze.
Profesionalci! Prekasno da nestanem. Koliko
li su videli? Ne kvare pravilnu
formaciju u kojoj napreduju i
zapažam obrijane glave. Minđuše.
Hromirane
pištolje. Kožne
rukavice. Vođa prilazi. Osmatra
slomljenu stolicu, zatim omču i prezrivo
se osmehuje.
Pružam mu novčanik. Ne prihvata. Izraz lica se
ne menja dok progovara:
- Gde
je torba? -
Sležem ramenima, zatim pokazujem ka bulevaru,
praveći se pijanijim nego što jesam. Suočavam se sa cevi pištolja
među očima.
-
Torba?! - ponavlja preteći, a ja shvatam koliko nepodnošljiva
postaje verovatnoća da moje samoubistvo neće ostati na pokušaju.
Bešika popušta i osećam slivanje niz nogavicu. Ponovo sležem
ramenima i pokazujem u istom pravcu.
-
Odneli... - mrmljam. Pištolj se odmiče, nešto se
došaptavaju, pa
preturaju odeću pokojnika. Najzad se okreću i polaze.
Najednom,
vođa
zastaje. Žmurim
očekujući hitac, ali umesto toga nešto mi pada
u krilo. Otvaram oči, podižem
pogled i vidim nipodoštavajući osmeh
- Votka
– kaže ravnodušno. Zatim
nestaju u mraku.
Odvrćem čep i povlačim
dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže.
Čim su nestali sa vidika, sklanjam novčanice,
odbacujem novčanik, ustajem i povlačim se. Situacija je suviše
rovita. Koliko li će neprijatnih ekipa noćas ovuda prodefilovati?
Vrativši
se u jazbinu neko vreme se neuspešno zamajavam svojim otkrićem, a
zatim ga skrivam, dovršavam votku i tonem u slatke snove.
Iduće jutro
prolazim kraj pozornice sinoćnjeg događaja. Sasvim očekivano,
opasano je trakama i okruženo policijom. Neočekivano je prisustvo
pripadnika armije pod gas maskama i mnoštvo tabli sa mrtvačkim
glavama. Moje otkriće je izgleda mnogo vrednije no što sam mislio.
Novac sinoć
pokupljen su krupne novčanice. Dovoljno za pivo, par litara brlje i
gomilu svega i svačega iz gvožđare. U jazbinu se vraćam bogato
opremljen sekačima, čekićima i burgijama.
Celodnevno
majstorisanje ne daje nikakve rezultate. Od čega li je napravljena
prokletinja?! Dlanovi su mi prepuni žuljeva, ali torba ne popušta.
Oktobar
je pomalo napet mesec. Posebno noću. Vundaram prokletinju sa sobom,
ali nikom ne pada na pamet da je otkupi. Čak ni da mi plati piće u
zamenu. Opet sam na početku.
Tek što sam
počeo da razmišljam o nabavci neke stabilnije stolice, naglo i
naizgled niotkud, stiže genijalna zamisao. Tako jednostavno, a tako
teško za setiti se.
Negde na pola
noći dolazim do čuvarske bodice i vidim da moj dobrotvor hrče.
Nije da ne cenim dobru nameru iskazanu dozvolom da boravim u gradskom
objektu, ali sada mi treba više; zamajac dubinske pumpe. Momci u
kontrolnoj sobi ne oglašavaju se dok prolazim kraj pritvorenih
vrata. Ako ne spavaju, najverovatnije se kartaju. Neće ni primetiti
sitnu uslugu koju mi čine.
Klak, klak,
klak... Točak se neprestano okreće i tačno znam gde treba da
podmetnem svoje blago. Guram ga hitro i povlačim ruku. Tras! Torba
se otvara i odleće ravno u rezervoar. Jurim za prokletinjom i
posmatram kako tone u kristalno bistru vodu. Ono što iz nje ispada
su neki staklići i krhotine. Nema para, nema zlata, nema ništa čime
bih platio brlju ili paštetu. Pre no što se okrenem od
razočaravajućeg prizora shvatam da voda oko krhotina polagano
poprima uljano zelenu nijansu. Biće bolje da odavde što pre
nestanem.
Oktobar je
pomalo napet mesec. Posebno dok su trajali dani agonije.
Doduše, sad
postoji mnogo mesta gde mogu doći do novca. Kase, šalteri,
novčanici... Problem je što nemam gde da ga potrošim. Kafane,
dućani i bircuzi prekriveni su poluraspadnutim lešinama kao i sve
ostalo u opustelom gradu. Srećom, magacini su fino popunjeni, a
otkrio sam i tri lepo snabdevena vinska podruma. Problema nema.
Pitam se da li
je i u sledećem gradu ovako? Piva i vina će kad - tad nestati i
moraću da se snalazim.
Jer
ja vodu nikad nisam pio.
Нема коментара:
Постави коментар