OSVAJAČI

                 Odsjaj umirućeg sunca u širokom se potezu proteže od mesta dodira sa okeanom do brazdi koje u mirnu vodu useca kobilica broda i tu se blješteća linija prekida tamom i crnilom.

                 Podigavši mač, dovodi ga u istu ravan sa nosem, tako da sečivo gotovo geometrijskom tačnošću deli lice na dve polovine. Svetlo pada sa strane na kojoj dugi ožiljak preko čela, oka i obraza pretvara inače pravilno muževno lice u gnusnu i zastrašujuću masku. Senka širokog sečiva pada na drugu polovinu lica krijući ljudskost i lepotu. Da ga sad neko vidi, shvatio bi zašto su mu neprijatelji nadenuli nadimak Kasapin. Iako još nije prevalio ni četrdesetu, duga mu je začešljana kosa bela kao u starca, u neobičnom kontrastu sa nabreklim mišicama, vidljivim između grudnog oklopa i štitnika za ruke.

              Podizanje mača je refleksna radnja, neprijatelja nema na vidiku. Misli mu nekontrolisano lutaju prošlošću. Nosilac je dvostrukog sečiva, slobodno izabrani vođa svog naroda, Urlih Osvajač. Prsti su prebledeli od siline kojom pritiska balčak i po tome se može naslutiti koliko su nemirne njegove misli. Nepomičan je poput statue i kraj njega bi mogla izroniti neka morska neman, a da je on ne primeti. Jedini pokret na njegovoj nepomičnoj figuri je drhturenje dlačica na krznu okovratnika pod blagim povetarcem sa okeana.

                Da li ga proganja dim spaljenih sela koja je ostavio za sobom, krv rasuta po bezimenom stenju tuđih domova i osvojene krševite obale, ili mu u glavi odzvanja strašni tresak oružja u nemilosrdnim sudarima sa nebrojenim vojskama? Da li se baš sad priseća mrtvih prijatelja i neprijatelja koje je ostavljao na negostoljubivim obalama, ili se gadi bučnih pijaca robova i debeljuškastih trgovaca slatkoga glasa, sa lopovlukom u očima? Možda ni sam ne zna. Ne uspeva da pohvata misli koje poput brzih ribica izmiču tek što bi ih dodirnuo. Slike se smenjuju u glavi, ali jedan utisak sve prekriva svojom postojanošću: Okean!

                Kao da ništa drugo ne postoji, kao da nikada ništa nije postojalo, niti će ikad ičeg više biti. Divlja ustalasala voda, svuda dokle god postojanje dopire. Mračan kao hiljadu besanih noći, dubok kao najcrnji bezdan iz legendi i strašan kao dahtanje zveri iz nedara straha, nalazi se svuda: u mislima, u očima, u ušima, u samom smislu postojanja...

               I beskrajno nebo. U isti mah i široko i teskobno. Ponekad plavetno i mirno, ali uvek u zasedi i uvek u zavadi sa ogromnom vodom ispod sebe. Kao kralj rata, kao gospodar uvek spreman da ošine bičem oluje. A njegov narod je narod ratnika koji se rađaju i umiru na ovim brodovima. Paluba je uglačana stopalima dedova i pradedova. Onih čiji je grob ova voda, presečena telesinom elegantno izvijenog broda sa likom zmaja što se preteći kezi sa pramca. 

 

                I tu negde, sred bespuća, njegov narod čvrsto stoji i posmatra beskraj. Ogrubeli, tela izranjavljenih na mestima gde za njih prianjaju teški oklopi, u kacigama sa stilizovanim krilcima, perjanicama ili ukrašeni rogovima moći, opterećeni sabljama i teškim štitovima, u tamnim ratničkim odeždama, simbol su straha i nakaze kojima majke priobalnih naselja plaše decu.

                Spušta mač i podiže glavu. Nosnice mu se šire, a oko iskri opakim sjajem. Vetar! Uskoro će se crna jedra nad njima napuniti i brod će jurnuti noseći ih ka novim prostranstvima i novim narodima čije oružje zvecka i pritajeno bljeska negde ispred njih. Nove obale, drugi narodi, bitke na stenovitim obalama; pljačka, pustošenje, okivanje dece koju će povesti na pijace robova na istoku... 

 

                Najednom Urlihova glava pada i duboki uzdah otima se iz grudi. U oku mu se pojavi nešto što niko živ nije video, niti očekivao da vidi: jedna suza, crvena kao krv, kao vatra, obojena sunčevim zalaskom. Zablista nenajavljeno i nesmotreno. Misao dolazi kao rez noža i ramena mu se poviše pod njenim teretom. Seća se. Seća se da nije uvek bilo ovako. Seća se pitome uvale obrasle borovima i čempresima, šljunkovite obale i prozirne plavkasto zelene vode.

                Seća se blagog uspona kojim zavija staza i malog ribarskog naselja na njenom kraju. Mesta gde bi se vraćali posle dugih sunčanih dana. Seća se snažnog slankastog mirisa  čempresa i mora, seća se jarkih boja i zvonkoga smeha. Kao da je i sunce drugačije sijalo, sjajnije, toplije, nasmešeno. Umesto mačeva u rukama su bile ribarske mreže prijatno teške od obilnog ulova, a brod, ovaj zloglasni brod, koji je sada jedini smisao postojanja, tada je bio tek oruđe. Pri povratku bi se na vidiku najpre ukazao greben obrastao čempresima i iznad njega ogromni sasušeni bor. Nebo je bilo plavo i nasmešeno, a umesto olujnog bezdana, more je bilo tek potez između dva – tri ostrva i njihovog rukavca. Prizor nasmešenih saplemenika na obali bi im toliko ispunjavao srca da je bilo čudo kako su uspevali da ih zadrže u grudima. U kolibama bi ih dočekivale reči koje greju dušu i topli obed koji krepi telo. Bio je to život naporan, ali dostojan čoveka, sve do onoga dana...

                                                Onoga strašnoga dana!

                Ko zna odakle su došli, iz kojih paklenih dubina. Pristali su sa pogrešne strane, penjući se pod teškim oklopima preko hridina i litica, lica sakrivenih zastrašujućim šlemovima, noseći dvosekle sekire u mišićavim rukama. Dolazeći preko urvina, ti niski zdepasti ljudi u zastrašujućim odeždama prepunih simbola lobanja i zmija drali su se grlenim, nerazumljivim jezikom mašući ogromnim sekirama. Okovani rogovi moći krasili su kacige nekih od njih, dok su se kod drugih izvijali sa ramenog dela oklopa. Ogrtači od krzna divljih zveri, riđe brade i duge kose vijorile su se na jutarnjem povetarcu. Prilazili su u neurednoj gomili pitomom selu.

              Seljani se, zatečeni usred posla, prepadnuti, sjuriše u svoje kolibe i dohvatiše oružje. Odmah zasuše napadače kišom strela. Osvajači zastadoše, zbunjeni, dok strele namenjene lovu, ne načinivši veću štetu, štrčaše iz štitova i oklopa. Dreka stranaca umuče, a napredovanje zverinje gomile se zaustavi. Seljani odlučno jurnuše, dozivajući bogove u pomoć.

                  Iz redova došljaka izroni jedan starac, krupniji od ostalih, a preduga brada vijorila se uporedo sa ogrtačem. Podiže teški trozubac i oglasi se podsetivši na urlanje vuka. U to se grupe već dodirnuše i čelik progovori. Bez oklopa, naoružani srpovima i noževima, seljani izgiboše. Teške sekire ih sekoše kao pruće.

Deca i žene, ostavljajući sve za sobom, ukrcaše se na brodove. Sledili su ih oni koji su preživeli pokolj. Napustiše ostrvo da ga nikad više ne vide. Bogovi se oglušiše o njihova preklinjanja – zato ih i prognaše iz duša. Nikada Urlih nije iz sećanja izbacio uspomenu na ženu izludelog pogleda koja nedeljama kasnije, šćućurena u uglu broda, sva prekrivena sasušenom krvlju, grli i milje gnjecavu i smrdljivu polovinu svog sina, presečenog napola udarcem bojne sekire. Bežahu i bežahu, sve dok je bilo hrane i vode, zalazeći sve dublje u nepoznate vode. Kad zaliha nestade pred njima su se pružali samo bezvodni grebeni. Bez života i bez nade.

                Dok najzad ne naiđoše na ostrvo - ostrvo poput njihovog...

               Pomisliše da je to mesto gde će započeti novi život. Ponadali su se da će uloviti nešto čime će se nahraniti i pohrlše preko hridina vukući oružje preko klisura. 

 

                 Ali ostrvo beše nastanjeno. 

 

             Pred njih iz naseobine izađoše žene, lepe, plavih očiju i žute kose. Dugonoge, visoke, odevene poput muškaraca, zaprepašteno zuriše u pridošlice gde od iznemoglosti ogrubelim glasovima mole za pomoć. 

             Predvodnica viknu piskutavim glasom pokazujući jednom rukom na okean, dok u drugoj čvrsto stezaše harpun. Urlihov stric u znak pozdrava podiže koplje u vis. Umesto dobrodošlice, predvodnica zavitla harpun.

              Možete li da zamislite razočarenje i bes naroda koji umire od gladi i prosi na ulazu u bogato naselje, pa umesto pomoći dobije bezdušje? Možete li sebe staviti u ulogu deteta, usnica ispucalih i ranjavih, koje drži ruku što mu se otima povučena nemilosrdnom kandžom smrti? Ako možete, onda ćete znati zašto ih pobiše, sve do poslednjeg deteta i psa, zašto opljačkaše selo i vratiše se na okean znajući da su u blizini njihovi muškarci...

                Otploviše daleko, pa sve dalje. Pristajahu u trgovačke luke sa smrknutim stražarima, pogađaše se sa trgovcima koji traže sve više, šunjahu se po ledenim ostrvima i loviše krupnooke foke mekanoga krzna. 

 

                 I ubijali su, ubijali i ubijali.

                Svuda ih pratiše krv, podlost i surovost. Obale na kojima se htedoše naseliti bljuvale su domorodce koji pokušavaju da ih ubiju. Uzalud, jer đavo je bio na njihovoj strani. Ostavljaše za sobom smrt, očaj i gorčinu. Dugo verovahu da negde postoji obala koja će postati novi dom. Umesto nade, nalazili su krv, mržnju i strah. Odavno prestaše da se pitaju zašto? Kad pitanja nestade postali su ovo što jesu: ratnici, osvajači, užas priobalnih naselja. 

 

                Samo ponekad... ponekad...

                Urlih se priseća sedobradog starca koji se uzdigao onog davnog dana, i hiljaditi put se pita.

Da li su i ti čudni ljudi, baš kao i oni sada, tražili novi život i novi dom? Šta bi se desilo da su ih, umesto oružjem, dočekali hlebom? 

 

               Jesu li i oni bili osvajači koji nikada nisu izgubili nijednu bitku? Da li je moglo biti drugačije? Da li...

                Dobro je znao da bitke nikada nisu gubili.

 

Samo...

                 Ponekad bi mu se učinilo da su izgubili rat.