OBALA

Ljubio sam joj ramena, vrat i usne, a ona se istezala poput mačke. Nikad nije mnogo prigovarala. Navikla se odavno na moje odlaske i povratke.

- Volela bih da postojimo samo ti i ja. Samo ti i ja na celom svetu. Nema tuge, nema bola, nema borbe.- šaputala je. Pomazio sam je po bedrima i trgla se.

- Ostaćeš? - pitala je napola se podižući. Bilo je besmisleno lagati.

- Ne znam. Sad sam tu.- odgovorih najnežnije što umem.

- Volela bih da jednom odemo tamo. - glas joj je bio prepun žudnje i podigoh pogled na sliku koja je oduvek visila na njenom zidu. Ko zna odakle ju je dovukla. Prizor iz nekih davnih vremena. Pučina, pesak, hridi, nebo i sunce. Lepo je delovalo u ovom svetu sumraka.

- Ti baš voliš more, zar ne?- upitah dvoumeći se vredi li reći istinu. Nikad se odavde nije pomicala. Svet je za nju bio to par šarenih slika po zidovima. Neke od njih ja sam doneo.

- U genima mi je.- reče sanjivo. Zaista je u to verovala. Odlučih da oćutim kako sam nedavno posmatrao more. Lakše je bilo slagati.

- Mogao bih tako živeti. Zaista bih mogao.- rekoh umesto toga i to ju je izgleda umirilo.

- Srećan si?- upita spustivši se na jastuke. Osmotrih njeno vito telo i baršunastu kožu.

- Sad jesam. Umeš da odagnaš tugu.- rekoh istinu. Kad je bila kraj mene značila je mir i spokoj. Nisam rekao da se zlo vraća čim odmaknem pet koraka.

- Znaš da ću plakati kad odeš, zar ne?- posmatrala me je kao ranjena srna.

- Ne sada.- rekoh i uštinuh je za bradavicu. Otela se i prostrelila me je pogledom.

- Surov si.- prosikta.

- Vuka si tražila, vuka si dobila.- odgovorih.

- Volim vuka.- reče i primače se.

- Voli ga. Možda mu je to jedini spas.- odvratih.

- Volim ga. Pripitomila sam ga.- njena malena šaka obuhvati moju neukroćenu goropad. Poljubio sam je u koleno i nastavih da ljubim duž unutrašnje strane butine sve više i više, preko mesta gde je najnežnija, pa uz stomak, sve do čvrstih dojki. Kad sam joj poljubio usne već sam bio u njoj.

***

Mrzeo sam rastanke i naučio sam da izlazim tiho. Osvrnuh se još jednom na usnulu ženu.

- Volim te dugonoga.- prošaptah, pa zatvorih vrata za sobom, teže no ikada. Udahnuh punim plućima i osmotrih naselje. Previše bučno za moj ukus. Krilca vetrogeneratora su klepetala, ljudi su se dovikivali i žamorili, a zaprege su drndale po kaldrmi.

Stavih šešir na glavu, pa još jednom proverih pištolje i pušku. Naučeni smo da verujemo kako neki u sebi nose zrnce uništenja, a drugi poznaju samo svetlo i dobrotu. Prava je istina da je u nama istovremeno i stvaranje i razaranje.

- Pa gde si ti?! Zar ne gledaš na sat?- urliknu Joso sa visoke vozačke platforme. Mašina je već uveliko brektala i tandrkala. Spustih pogled na časovnik. Kažu da je nekad pokazivao svetlo i mrak, san i buđenje. Sad je tek zgodno sredstvo za usklađivanje akcija.

- Imao sam neka posla da završim.- odgovorih. Navikao sam na njega. Jebeni lešinar, baš kao i ja. Nismo stvoreni za ovakva mesta. Previše osmeha, previše pritvornosti, a podzemlje nas je čekalo. Naš svet. Gorivo, municija, sitnice za trgovinu...

- Penji se. Vreme je za povratak u tamu.- vučji osmeh razli mu se preko lica. Zauzeh poziciju između reflektora. Još uvek nisu bili uključeni, ali uskoro će nam zatrebati. Tamo gde idemo mi smo jedino svetlo.

Udobno sam se smestio među teške gunjeve i spustio pušku nadohvat ruke. Menjač tresnu i Josino čudovište se trže pokrećući se. Sklopih oči razmišljajući. Godine me sustižu. Nisam više hitar kao nekada. Prošli put me je pustinjska aspida gotovo rastrgla. Možda se jednom i zaustavim. Možda baš ovde. Možda i pre no što sam mislio.

Trgoh se postavši svestan da sam zaspao. Reflektori su već uveliko blještali razbijajući mrak i prisetih se da smo najverovatnije nadomak mora. Pravog mora, a ne Mileninih maštarija. Namestih infracrveni vizir, pa dohvatih pušku i ubacih metak u cev. Žitelji tame su nas već odavno primetili. Naporedo sa kretanjem vozila povremeno sam primećivao hitre, rumenilom obojene pokrete. Nisam trošio municiju. Nije bilo vredno dogod se kriju iza snežnih nanosa i ledenih blokova. Navukoh gunj i pažljivije osmotrih prostor obasjan reflektorima. Led je pred nama postajao sve prozirniji i ravniji. Ruševine Splita ostale su za nama, a kompleks Lora stade izranjati iz sveobuhvatnog crnila. Još par minuta do Žrnova.

- Tu smo.- oglasi se Joso zaustavljajući kamion i dohvatajući let lampu. Led bi posle svakog našeg odlaska nanovo okivao ulaz. - Ajde, ajde, šta si se ukipio. Treba sve ono utovariti pre no što još neko otkrije podzemlje. - doviknu iskačući iz vozila. Za trenutak ga ispustih iz vida dok sam se spuštao na klizavo tlo.

Neman se pojavila nenadano. Niotkud. Belo lelujavo obličje s krupnom glavom koja se ritmično klati levo i desno. Udovi joj se pokrenuše kao da pleše i Joso se najednom našao u centru kovitlaca jezivih kandži. Ni zvuka pustio nije. Krv je prsnula po snegu, presamitio se kao na usporenom snimku i najzad pao. Otvorio sam vatru i svaki je metak pogađao, no zver je i dalje hrlila ka meni. Tek je posle šestog pucnja usporila napredovanje. Trgoh pištolj i ispalih još tri metka. Najzad joj glava klonu, pa hropćući pade. Srce mi je tuklo kao ludo. Stajao sam ukopan ne mogavši da razumem kako je neko toliko iskusan kao Joso mogao ovako lako poginuti.

Bol me je sustigla tako skamenjenog. Oštra i prodorna. Naglo odskočih okrećući se i u magnovenju ispalih sve preostale metke u belo obličje. Par snežnih nemani! Nikad nisam čuo da love u parovima! Trgoh drugi pištolj i ispraznih ga. To je bilo dovoljno.

Spustih pogled. Belina što je oko mene blještala pod udarom reflektora sve se više ispunjavala skerletom. Krv! Moja krv! Slabost je stigla tren potom i zavrte mi se u glavi.

Noge me izdadoše i pod obrazom osetih sneg, a pred oči mi se zakovaše nepregledne mase leda što su nekada bile more. Ovo su tvoji snovi, dugonoga. Smrt i mase leda što sunca nisu videle otkad je planeta prestala da se obrće.

Sad plači devojčice.

Izgleda da nikada nećemo posetiti peščane plaže tvojih snova.