петак, 25. август 2017.

FRANCUSKI PESNICI 21. VEKA

Izdavač: Itaka, Beograd, 2016.


205 strana, tvrd povez



Tokom istorije kulture, naravno nećemo se vraćati mnogo u prošlost, slikarstvo I književnost su bili prvi vesnici, nadolazećih novih strujanjanja u jednoj epohi, sposobni da , skoro smrve sve predhodno, koje će postati deo istorije, gradeći na svojim novim idejama novu poetiku skoro ni iz čega. Ili bolje reci samo iz mašte jednog. ili dvoje ljudi koji su dali novi zamah umetnosti.Ustvari, umetnost je pre nego nauka nosilac skoro svih apokaliptičkih poriklestava tragičnog postojanja, svake civilizacije.Zabranjivani, proganjani, predmet divljenja ili prezira, književnici su naročito, bili meta na koju se obrušavao sav civilizacijski greh. Borili su se snažno, perom, uzburkujući intigratnim teorijama I nekonvencionalnim pisanjem javno mnjenje.
I nisu ostali nezapaženi.

Osim na početku dvadesetog veka nisu imali , naravno posle razživljavaja, neki naročiti preobražaj. Sada na početku dvadeset prvog veka I krajem dvadesetog veka, epoha koja se označavala posmodernom ili CIber artom, kada je tehnika počela da se rapidno razvija ulazeći u sve pore svakodnevnog života, francuska poezija, kao da odoleva svim tim iskušenjima. Ustvari, malo modifikovana, temom I motivom, a I skoro obaveznim slobodnim stihom, ona se čvrsto drži načela antičkog poetičkog , to jest principa lepog.

Dvadeseti vek , je moglo bi se reći bio obeležen nadrealizmom, I to je sve. Naravno, sve to se dešavalo pre1950 godine, kada se, uspon književnosti dogodio, I kada je najednom zamro. Reklo bi se, bio je kratkog veka, iako se njegovi ostaci mogu sresti tek sada u književnostima pojedinih zemlaja I pisaca. Naravno realizam nije nikada gubio svoj trag, tiho se baveći sobom,. Pisci-realisti, kao da su tinjajući u kutku I zapećku nove istorije, ostali da pišu svoja dela, imajući svoju publiku,I iznikli su pod jednostavnim nazivom moderna u najboljem smislu te reći u umetnosti. ONi, relisti se u nikada nisu zagubili u vrtlogu strasti podsvenog stvaranja kao ( A. Breton, P.Eluar, R.Desnos,L.Aragon Ž|.Kokto I neizbežan G. Apoliner ) ali su dobro baratali delimično razradjenim simboličkim vrednostima, naročito u poeziji.( neke od ovih osobina će kasnije pokušati da preuzme postmoderna ). Dakle ovde se vraćamo dva veka unazad to jest u devetnaesti vek, koji je iznedrio simbolizam koji I danas potresa mnogo umetnike.

.Novije doba, doba druge polovine dvadesetog veka je donelo na polje stvaranja pisce koji su pokušali da nose novu poetiku, nove pisce, novi pogled na svet, na način pisanja, na odnos prema večitim pitanjima , čovek-ljubav-smrt kao ni manje ili više dobrih poetika, specifičnih I ponekad individualnih iz kojih se radja genije.Ali ni do dana današnjeg nije I nema većih uzleta u književnom stvaranju, jer kako smo naglasili francuska književnost posle simbolizma I nadrealizma nije iznedrila ništa novo, makar ne ono zašta verujemo da će preživeti u dvadesetprvom veku. Za sada, simbolizam i nadrelizam, mada u manjoj meri ,još uvek bude maštu čitalaca i pisaca.
Može se postaviti I pitanje, da li je posmoderna ikada zaživela u Francukoj. Prema teoretičarima I istoričarima književnosti takva klasifikacija nije baš pouzdana. Moglo se pre govoriti o nekoj vrsti nove poetike, koja se ogledala na psihonalitičkom području tumačenja poezije, sastava pisanja, filozofije pesnika …..

A dvadesetprvi vek, koji je tek na početku može još malo da se oslanja na postmodernu, koja je počela da obeležava kraj dvadesetog veka, još nije doneo ni jednu novu poetiku.Ni postmoderna sem naziva, nije uspela da stvori neko naročito delo, niti da se do kraja oblikuje u svoju poetiku.Bio je to pre svega ‘’alhemija’’ raznih ekperimenata, u književnosti, redje u slikarstvu koje se drži još uvek starih načina prezentacije I stvaranja dela, ali nikada sem možda pilotskih pokušaja, nije oformljen ni jedan post-modernistički manifest, niti napisana I jedna knjiga koja ima dodirnih tačaka sa savremenim pogledom na svet.

Blaga, pevljiva, kao I sam jezik, francuski, francuska poezija u dvadesetom veku, mi ćemo se držati pisaca koji su stvarali oko i posle 50th godina, donela je samo jednu raznovrsnost po temama I u načinu pisanja,čitalačkoj publici, temu da treba obnoviti poeziju P . Valerija, Š. Pegija vraćajući se čitav vek unazad.

Jednom rečju, poezija dvadesetprvog veka, I sredine do kraja dvadesetog veka, predstavlja onu poeziju za koju se može reći da blagozvučna, ali bez kanona o stvaranju, ostavivši samim piscima da pokažu svoje eksperimentalne forme usadjući u njih stihove, ponekad i prozaične, ali dovoljno pesnički obradjene da mogu , možda, da izniknu u jednu celinu koju bi teoretičar književnosti mogao da obradi. Ali izgleda za to još nije vreme. Stvoriti našto suštinski novo što bi imalo veće i šire domete ne samo u francuskoj poeziji, još nije sazrelo ili jednostavno još nije vreme za takva teoretisanja., Sadašnja francuska poezija ne može da okarakteriše nikakav pokret sem onaj koji i bio u okviru nje same.

Francuska poezija, u sferi tehnike I progresa ljudske misli jos se zadržava na temi ljubavi I prirode, kao da je sazdana tj kao da opisuje neke trenutke, neke sekvence zadržae u mašti, bez nekod dubljeg ulaženja u stanje stvari.Krajnje jednostavna u suštini, tradicionalnih tema, ali originalne forme..
Takav jedan pregled poezije dvadeset prvog veka je dat u ovoj knjizi , sa najmljadjim pesnikom rodjenim 7o tih i nastarijim rodjenim 30tih godina.Raspon godina je veliki, ali poetika ostaje slična.
U prvi mah ovo je trebalo da bude sveobuhvatnija antologija francuskofg pesništva,ali zbog obilja materijala mi smo se ograničili na predstavljanje pesnika koji su i dan danas živi i stvaraju, a imaju neko značenje i vrednost medju francuskim poetama.

Neko nam može zameriti što nema veterana pesništva Žakotea, Bonfua,Butora,Bataja,…

Ali oni su i jedini ostali poznati nasoj čitalačkoj publici , a namera nam je bila da predstavimo savremene mlade pesnike ,nepoznate, koji su dali veliki doprinos francuskom pesništvu, počev od članova akademije do običnih nastavnika u školama. Verovatno će neka od njihovih pesama preživeti u vremenu, tako da će ova mini-antologija biti dragocen pruručnik čitaocu.

Mnogi ili svi od ovih pesnika koje smo preveli, nisu poznati srpskom govornom području

Nama je bio cilj da ih predstvimo publici, smatrajući da prateći najnovje tendencije u pisanju u poeziji u želji kakava je Francuska, mi možemo da upoznamo našu presvega,mladu, publiku koja bi verovatno bila iznenadjenja razlikom naše i francuske poezije. To je delimično otežavalo prevodjenje ovih pesama . Naime, dok je naša poezija pomalo agresivna,’’ćudljivog ‘’ stiha, I krajnje realastična ( još jedan dokaz da je realizam pobedio i u našoj poeziji ) kad se govori o francuskoj poeziji ona je i dalje , iako u velikoj meri realistična, u isto tolikoj meri poetski idealistička, mekog i po malo apatičnog stiha.
Nema kontrapunkta, nema uzvikivanja bola ili tuge, već je sve metaforično u osnovi, dogradjeno do krajnje mere, tako da zbog suptilnosti i vešto odabranog jezika, čitalac to lako previdi.Poezija je raznovrsna ,od deskriptivne, do ljubavne, do ‘’crtica’’ zabeleženih u pesnikovom svetu tj.u svetu oko njega. Zanimljivo je, u ovoj ‘’antologiji’ da je većina pisaca rodjena pre ili posle pedesetih godina prošlog veka I da stvara I danas. Mi ih računamo u pesnike zrele generacije, pored onih pesnika koji su rodjeni šesdesetih godina pa i kasnije. Svakako, postmoderna je rodjena s njima, ali kako smo kazali, a vreme će pokazati, ovo je jedan korak unazad , čak može se reći neka vrsta bežanja iz stvarnosti u umetnost tvorevna uzburkanih misli. Neki kritičari to nazivaju neo-klasiciam, jer je ublažena slika piščevog osećanja, ali jedno’’ tout vu’’ ‘’ Sve vidjeno’’ ostaje da provejava kroz pesništvo, čineći zadovoljnim pesnika svojim dostignućem ali i ostavljajući čitaoca u nedoumici, emotivno duhovno.

U čemu je razika poezije od pre 1950 I posle . Verovatno će svakom čitaocu to upasti uoci, kada pročita’’Kaligrame ‘’ Gijoma Apolinera I recimo bilo koju pesmu savremenog pisca posle 2000 godne da se iza savremenih pesama kroje jedan ''ahemijski ''postupak slaganja kockica (rečenica) bez mnogo uvijanja u formi i sadržaju. To je pokušaj jednog ekperimenta, svodjenja poetskog na ''stvari''(choses), u kojoj nagomilani simboli prosto guše razvijanje poetske niti, dok su u osnovi tema i motivi pesme jasni..

Ove pesme su rasterećene toga. U njima je data poetika osećanja, ljubavi pre svega, opisi prirode koji su čak tu I tamo antropomorfni, odlikuju se posebnim senzibilitetom I mirnoćom izraza. Lake su za čitanje .

Novo doba, I dvadest prvi vek mogu da budu, što se tiče poezije, samo korak unazad u istoriju vremena, sem ako u dogledno vreme modernu tj. Postmodernu ne protrese neki genijali duh koji bi ‘’ izmislio’’ nešto novo. Izgleda da se I književnost kreće u krug, da se ciklično javlja I nestaje, ponavlja.. Mada smo još na početku, pesnici napravil jedan zaokret, ako ne I korak unazad, vrativši se , slobodno možemo reći, devetnestom veku. Po koncepciji I stilu. Nailazimo na pisce koji samo menjajući donekle formu, ( možda je to početak nečeg što će dati izmenu I sadržaja , koncepcije, poetike, ) zadržavaju sve poetske slike koje su poreklom iz klasicističkog arsenala. Mekota, pevljivost, asocijacije, jake metafore, slike pesama koje podsećaju na klasicistične majstore, ponekad Ipune rime, izraženo zadovoljstvo I vera da je pesništvo večito I da se glas pesnika daleko čuje.… ) Jedino što je različito to je tema I Slobodan stih. Teme, u poeziji dvadesetog veka , ( posle pedesetih godina ) do danas su pre sega , ne metafizička ispitivanja, već ovozemaljska pitaja, ovozemaljske inspiracije koje iritiiraju pesnika. On peva o stvarima koji ga okružuju, on u materijalnoj stvari nalazi jednu poetiku.On traži materijalistički eksperiment, dokaz. Bihveiorističku svest da ga shvati I razume. Ali, to je već domen nauke. Reč postaje sveta, pored toga što pesnik sumnja, uporedjujći se samo sa postromantičarem. On nikad ne uzima učešća u svom pevanju, čak ni kada su pesme , pod uticajem nove psihoogije koja se radja, a koju pesnici prate,posvećene osećanjima.

Ako izgleda da su sudeći prema ovom, pesme suviše zastarele, regresivne, one ipak govore o jednom pogledu na svet koji pre svega stavlja na mesto svoje pesničke teme I motive opredmećivanje čoveka, u onoj meri da se kod pisaca ne javlja sumnja već da predstavlja fakt, čnjenicu. Samim tim, tragajući, I sami pesnici, sumnjaju, u suštinu stvarnoti, a sve u cilju da nadju neku istinu. Ne u sebi, već izvan, u spoljnom svetu, u svetu akcije I reakcije na spoljašnje stvari.Ova pomalo postvarenost poezije, donosi, kao izlomljeno ogledalo različite poetike, raznovrsne pisce, koji, počev od onih najstarijih, do najmladjih ,donose čitaocu jednu ovu stvarnost, stvarnost izvesne materijalnosti koja je oblikovana u stih.

Medjutim, nije na odmet da se pomene,da se dve struje, vodeći poreklo još iz devetnaestog veka, ovde sukobljavaju- imaginacija koja je , ujedno I inspiracija romantičarskog tipa, I čisto materijalistčki predmet poesisa. To je doba traganja, jednog lomljenja u književnosti, I videćemo šta će pobediti. Uglavno, postmoderna ili avangarda ovde ne postoje. Simbolii asocijace su realne, ne komleksne ili hermetičke, već blagozvučnog stiha, iako opterećenog dislociranim jezikom, retko ubacene neologizme u svoj repertoar.

Pre bi se reklo da je jezk čisto književni, bez nogo probranosti.

Medjutim mora da se prizna da je jedna okolnost u teoriji književnosti i filozofiji promenila, ili barem počela da menja način shvatanja i pisca i čitaoca koji je , ipak, bio manje upućen u te promene, a to je pojava J-Deride i njegova terija o dekonstrukciji koja se javlja odmah posle Storosovog strukturalizma. To polako postaje novi manifest nove umetnosti i pogleda na svet. POezij, koja je htela da eksperimentiše, to je i učinila. Javljaju se neobične konstrukcije pesama, izlomljen stih, bez storfa, rečenice u kojima se nagomilavaju reči, da bi se ušlo u nutrinu jezika, pre nego svesti, smatrajući da je jezik ‘’kocka ‘’ sastavljena od drugih ‘’kockica’’ koje se mogu proizvoljno složiti. Ali, ni ovaj pokušaj ne traje dugo. Ubrzo, posle ‘’dekadencije’’ poezije javlja se opozitan pravac, koji je u velikoj meri zastupljen kod većine pisaca, sem ekstremista, a to je konstruktivizam.
Jednom rečju, pesnik se vraća onim lepim pedesetim godinama, pa čak i klasicizmu u neku ruku.POetske slike su takve vrste da mogu zaista da izazovu estetski doživljaj kod čitaoca, i traže ne malo umeće pisca. Ide se ka integralnoj umetnosti, shvatajući da poetsko ima svoje kanone. Neki još uvek eksperimentišu, sklpajući rečenice i slogane , recimo iz nekih knjiga, pa i iz školskih gramatika,stvarajući minimalnu rečenicu i sl…

Ali svi oni traže rečenicu u prirodno obliku. To može da proizvede suprotan efekat i kod pisca i čitoca.

Naš odabir poezije, zahvaljujući Nacionalnom centru za književnost koji je dozvolio kopiranje svojih sadržaja, IFS i njegovoj iscrpnoj biblioteci, je bio upravo pronalaženje mladih pisaca, čak I onih koji su rodjeni posle šesdesetih godina ,se sastojao od predstavljanja savremenih pisaca koji su I danas živi I objavljaju s jedne strane I s druge najmladjih pisaca nove generacije koji treba da budu poznati našoj publici.

Naime, velika imana kao Žakote, Bonfua, Bataj ,Arabal, Žuv, Žofrua.koji su nadaleko već poznati široj svetskoj javnosti nisu uzeti u obzir Delom što su već u veoma dubokoj starosti, a dalom jer smo ostavili više prostora mladjim autorima.Prevodjeni, mi nismo hteli da ponavljamo našoj publici ono što je poznato.Iz tih razloga njih nismo obradjivali. Smatrali smo, da je daleko važnije, biti u korak s vremenom i predstaviti tu novu gamu nove poetike koju pisci čak rodjeni sedamdesetih godina danas predstavljaju savremenu književnu elitu Francuske.

U tom smislu, ova knjiga ne bi mogla da se nazove u pravom smislu Antologijom, ali može da nas informiše itekako dobro o novim strujanjima u francuskoj poeziji koje će dobro oko nekog kritičara zapaziti. BIlo je izmadju sesto do osam stotina pesnika, ali mi smo izabrali, simbolični broj pesama predstavljajući neke pesnike čija su dela objavljena i prošle 2012 godine.

Činilo nam se da je vrednije predstaviti ovakve autore, nepoznate našoj zemlji, nego prežvakavati mnoge pisce koji su već našli mesto u mnogim drugim antologijama.

Zbog toga, ako u neku ruku ova knjiga ima manju vrednost, ona makar može zanimljiva po svom sadržaju i temama , drugim savremenim pesnicima,i publici, dok će akademski istoričari i kritičari sigurno naći dosta mana. 

 (Tanja Pajić i Zoran Petrović)







Knjigu možete nabaviti ovde: 






Нема коментара: