Izdavač: Itaka, Beograd, 2016.
205 strana, tvrd
povez
Tokom istorije kulture, naravno nećemo
se vraćati mnogo u prošlost, slikarstvo I književnost su bili
prvi vesnici, nadolazećih novih strujanjanja u jednoj epohi,
sposobni da , skoro smrve sve predhodno, koje će postati deo
istorije, gradeći na svojim novim idejama novu poetiku skoro ni iz
čega. Ili bolje reci samo iz mašte jednog. ili dvoje ljudi koji su
dali novi zamah umetnosti.Ustvari, umetnost je pre nego nauka nosilac
skoro svih apokaliptičkih poriklestava tragičnog postojanja, svake
civilizacije.Zabranjivani, proganjani, predmet divljenja ili prezira,
književnici su naročito, bili meta na koju se obrušavao sav
civilizacijski greh. Borili su se snažno, perom, uzburkujući
intigratnim teorijama I nekonvencionalnim pisanjem javno mnjenje.
I nisu ostali nezapaženi.
Osim na početku dvadesetog veka nisu
imali , naravno posle razživljavaja, neki naročiti preobražaj.
Sada na početku dvadeset prvog veka I krajem dvadesetog veka, epoha
koja se označavala posmodernom ili CIber artom, kada je tehnika
počela da se rapidno razvija ulazeći u sve pore svakodnevnog
života, francuska poezija, kao da odoleva svim tim iskušenjima.
Ustvari, malo modifikovana, temom I motivom, a I skoro obaveznim
slobodnim stihom, ona se čvrsto drži načela antičkog poetičkog ,
to jest principa lepog.
Dvadeseti vek , je moglo bi se reći
bio obeležen nadrealizmom, I to je sve. Naravno, sve to se dešavalo
pre1950 godine, kada se, uspon književnosti dogodio, I kada je
najednom zamro. Reklo bi se, bio je kratkog veka, iako se njegovi
ostaci mogu sresti tek sada u književnostima pojedinih zemlaja I
pisaca. Naravno realizam nije nikada gubio svoj trag, tiho se baveći
sobom,. Pisci-realisti, kao da su tinjajući u kutku I zapećku nove
istorije, ostali da pišu svoja dela, imajući svoju publiku,I
iznikli su pod jednostavnim nazivom moderna u najboljem smislu te
reći u umetnosti. ONi, relisti se u nikada nisu zagubili u vrtlogu
strasti podsvenog stvaranja kao ( A. Breton, P.Eluar,
R.Desnos,L.Aragon Ž|.Kokto I neizbežan G. Apoliner ) ali su dobro
baratali delimično razradjenim simboličkim vrednostima, naročito u
poeziji.( neke od ovih osobina će kasnije pokušati da preuzme
postmoderna ). Dakle ovde se vraćamo dva veka unazad to jest u
devetnaesti vek, koji je iznedrio simbolizam koji I danas potresa
mnogo umetnike.
.Novije doba, doba druge polovine
dvadesetog veka je donelo na polje stvaranja pisce koji su pokušali
da nose novu poetiku, nove pisce, novi pogled na svet, na način
pisanja, na odnos prema večitim pitanjima , čovek-ljubav-smrt kao
ni manje ili više dobrih poetika, specifičnih I ponekad
individualnih iz kojih se radja genije.Ali ni do dana današnjeg nije
I nema većih uzleta u književnom stvaranju, jer kako smo naglasili
francuska književnost posle simbolizma I nadrealizma nije iznedrila
ništa novo, makar ne ono zašta verujemo da će preživeti u
dvadesetprvom veku. Za sada, simbolizam i nadrelizam, mada u manjoj
meri ,još uvek bude maštu čitalaca i pisaca.
Može se postaviti I
pitanje, da li je posmoderna ikada zaživela u Francukoj. Prema
teoretičarima I istoričarima književnosti takva klasifikacija nije
baš pouzdana. Moglo se pre govoriti o nekoj vrsti nove poetike,
koja se ogledala na psihonalitičkom području
tumačenja poezije, sastava pisanja, filozofije pesnika …..
A dvadesetprvi
vek, koji je tek na početku može još malo da se oslanja na
postmodernu, koja je počela da obeležava kraj dvadesetog veka, još
nije doneo ni jednu novu poetiku.Ni postmoderna sem naziva, nije
uspela da stvori neko naročito delo, niti da se do kraja oblikuje u
svoju poetiku.Bio je to pre svega ‘’alhemija’’ raznih
ekperimenata, u književnosti, redje u slikarstvu koje se drži još
uvek starih načina prezentacije I stvaranja dela, ali nikada sem
možda pilotskih pokušaja, nije oformljen ni jedan
post-modernistički manifest, niti napisana I jedna knjiga koja ima
dodirnih tačaka sa savremenim pogledom na svet.
Blaga, pevljiva, kao
I sam jezik, francuski, francuska poezija u dvadesetom
veku, mi ćemo se držati pisaca koji su stvarali oko i posle 50th
godina, donela je samo jednu raznovrsnost po temama I u načinu
pisanja,čitalačkoj publici, temu da treba obnoviti poeziju P .
Valerija, Š. Pegija vraćajući se čitav vek unazad.
Jednom rečju,
poezija dvadesetprvog veka, I sredine do
kraja dvadesetog veka, predstavlja onu poeziju za koju se može reći
da blagozvučna, ali bez kanona o stvaranju, ostavivši samim piscima
da pokažu svoje eksperimentalne forme usadjući u njih stihove,
ponekad i prozaične, ali dovoljno pesnički obradjene da mogu ,
možda, da izniknu u jednu celinu koju bi teoretičar književnosti
mogao da obradi. Ali izgleda za to još nije vreme. Stvoriti našto
suštinski novo što bi imalo veće i šire domete ne samo u
francuskoj poeziji, još nije sazrelo ili jednostavno još nije vreme
za takva teoretisanja., Sadašnja francuska poezija ne može da
okarakteriše nikakav pokret sem onaj koji i bio u okviru nje same.
Francuska poezija, u
sferi tehnike I progresa ljudske misli jos
se zadržava na temi ljubavi I prirode, kao da je sazdana tj kao da
opisuje neke trenutke, neke sekvence zadržae u mašti, bez nekod
dubljeg ulaženja u stanje stvari.Krajnje jednostavna u suštini,
tradicionalnih tema, ali originalne forme..
Takav
jedan pregled poezije dvadeset prvog veka je dat u ovoj knjizi , sa
najmljadjim pesnikom rodjenim 7o tih i nastarijim rodjenim 30tih
godina.Raspon godina je veliki, ali poetika ostaje slična.
U prvi mah ovo je
trebalo da bude sveobuhvatnija antologija francuskofg pesništva,ali
zbog obilja materijala mi smo se ograničili na predstavljanje
pesnika koji su i dan danas živi i stvaraju, a imaju neko značenje
i vrednost medju francuskim poetama.
Neko nam može zameriti što nema
veterana pesništva Žakotea, Bonfua,Butora,Bataja,…
Ali oni su i jedini ostali poznati
nasoj čitalačkoj publici , a namera nam je bila da predstavimo
savremene mlade pesnike ,nepoznate, koji su dali veliki doprinos
francuskom pesništvu, počev od članova akademije do običnih
nastavnika u školama. Verovatno će neka od njihovih pesama
preživeti u vremenu, tako da će ova mini-antologija biti dragocen
pruručnik čitaocu.
Mnogi ili svi od ovih pesnika koje smo
preveli, nisu poznati srpskom govornom području
Nama je bio cilj da ih predstvimo
publici, smatrajući da prateći najnovje tendencije u pisanju u
poeziji u želji kakava je Francuska, mi možemo da upoznamo našu
presvega,mladu, publiku koja bi verovatno bila iznenadjenja
razlikom naše i francuske poezije. To je delimično otežavalo
prevodjenje ovih pesama . Naime, dok je naša poezija pomalo
agresivna,’’ćudljivog ‘’ stiha, I krajnje realastična ( još
jedan dokaz da je realizam pobedio i u našoj poeziji ) kad se
govori o francuskoj poeziji ona je i dalje , iako u velikoj meri
realistična, u isto tolikoj meri poetski idealistička, mekog i po
malo apatičnog stiha.
Nema kontrapunkta, nema uzvikivanja
bola ili tuge, već je sve metaforično u osnovi, dogradjeno do
krajnje mere, tako da zbog suptilnosti i vešto odabranog jezika,
čitalac to lako previdi.Poezija je raznovrsna ,od deskriptivne, do
ljubavne, do ‘’crtica’’ zabeleženih u pesnikovom svetu tj.u
svetu oko njega. Zanimljivo je, u ovoj ‘’antologiji’ da je
većina pisaca rodjena pre ili posle pedesetih godina prošlog veka
I da stvara I danas. Mi ih računamo u pesnike zrele generacije,
pored onih pesnika koji su rodjeni šesdesetih godina pa i kasnije.
Svakako, postmoderna je rodjena s njima, ali kako smo kazali, a vreme
će pokazati, ovo je jedan korak unazad , čak može se reći neka
vrsta bežanja iz stvarnosti u umetnost tvorevna uzburkanih misli.
Neki kritičari to nazivaju neo-klasiciam, jer je ublažena slika
piščevog osećanja, ali jedno’’ tout vu’’ ‘’ Sve
vidjeno’’ ostaje da provejava kroz pesništvo, čineći
zadovoljnim pesnika svojim dostignućem ali i ostavljajući čitaoca
u nedoumici, emotivno duhovno.
U čemu je razika poezije od pre 1950 I
posle . Verovatno će svakom čitaocu to upasti uoci, kada
pročita’’Kaligrame ‘’ Gijoma Apolinera I recimo bilo koju
pesmu savremenog pisca posle 2000 godne da se iza
savremenih pesama kroje jedan ''ahemijski ''postupak slaganja kockica
(rečenica) bez mnogo uvijanja u formi i sadržaju. To je pokušaj
jednog ekperimenta, svodjenja poetskog na ''stvari''(choses), u
kojoj nagomilani simboli
prosto guše
razvijanje poetske niti,
dok su u
osnovi tema i
motivi pesme jasni..
Ove pesme su rasterećene toga. U njima
je data poetika osećanja, ljubavi pre svega, opisi prirode koji su
čak tu I tamo antropomorfni, odlikuju se posebnim senzibilitetom I
mirnoćom izraza. Lake su za čitanje .
Novo doba, I dvadest prvi vek mogu da
budu, što se tiče poezije, samo korak unazad u istoriju vremena,
sem ako u dogledno vreme modernu tj. Postmodernu
ne protrese neki genijali duh koji bi ‘’ izmislio’’ nešto
novo. Izgleda da se I književnost kreće u krug, da se
ciklično javlja I nestaje, ponavlja.. Mada smo još na početku,
pesnici napravil jedan zaokret, ako ne I korak unazad, vrativši se
, slobodno možemo reći, devetnestom veku. Po koncepciji I stilu.
Nailazimo na pisce koji samo menjajući donekle formu, ( možda je to
početak nečeg što će dati izmenu I sadržaja , koncepcije,
poetike, ) zadržavaju sve poetske slike koje su poreklom iz
klasicističkog arsenala. Mekota, pevljivost, asocijacije, jake
metafore, slike pesama koje podsećaju na klasicistične majstore,
ponekad Ipune rime, izraženo zadovoljstvo I vera da je pesništvo
večito I da se glas pesnika daleko čuje.… ) Jedino što je
različito to je tema I Slobodan stih. Teme, u poeziji dvadesetog
veka , ( posle pedesetih godina ) do danas su pre sega , ne
metafizička ispitivanja, već ovozemaljska pitaja, ovozemaljske
inspiracije koje iritiiraju pesnika. On peva o stvarima koji ga
okružuju, on u materijalnoj stvari nalazi jednu poetiku.On traži
materijalistički eksperiment, dokaz. Bihveiorističku svest da ga
shvati I razume. Ali, to je već domen nauke. Reč postaje sveta,
pored toga što pesnik sumnja, uporedjujći se samo sa
postromantičarem. On nikad ne uzima učešća u svom pevanju, čak
ni kada su pesme , pod uticajem nove psihoogije koja se radja, a koju
pesnici prate,posvećene osećanjima.
Ako izgleda da su sudeći prema ovom,
pesme suviše zastarele, regresivne, one ipak govore o jednom pogledu
na svet koji pre svega stavlja na mesto svoje pesničke teme I
motive opredmećivanje čoveka, u onoj meri da se kod pisaca ne
javlja sumnja već da predstavlja fakt, čnjenicu. Samim tim,
tragajući, I sami pesnici, sumnjaju, u suštinu stvarnoti, a sve u
cilju da nadju neku istinu. Ne u sebi, već izvan, u spoljnom svetu,
u svetu akcije I reakcije na spoljašnje stvari.Ova pomalo
postvarenost poezije, donosi, kao izlomljeno ogledalo različite
poetike, raznovrsne pisce, koji, počev od onih najstarijih, do
najmladjih ,donose čitaocu jednu ovu stvarnost, stvarnost izvesne
materijalnosti koja je oblikovana u stih.
Medjutim, nije na odmet da se pomene,da
se dve struje, vodeći poreklo još iz devetnaestog veka, ovde
sukobljavaju- imaginacija koja je , ujedno I inspiracija
romantičarskog tipa, I čisto materijalistčki predmet poesisa. To
je doba traganja, jednog lomljenja u književnosti, I videćemo šta
će pobediti. Uglavno, postmoderna ili avangarda ovde ne postoje.
Simbolii asocijace su realne, ne komleksne ili hermetičke, već
blagozvučnog stiha, iako opterećenog dislociranim jezikom, retko
ubacene neologizme u svoj repertoar.
Pre bi se reklo da je jezk
čisto književni, bez nogo probranosti.
Medjutim mora da se
prizna da je jedna okolnost u teoriji
književnosti i filozofiji promenila, ili barem počela da menja
način shvatanja i pisca i čitaoca koji je , ipak, bio manje upućen
u te promene, a to je pojava J-Deride i njegova terija o
dekonstrukciji koja se javlja odmah posle Storosovog strukturalizma.
To polako postaje novi manifest nove umetnosti i pogleda na svet.
POezij, koja je htela da eksperimentiše, to je i učinila. Javljaju
se neobične konstrukcije pesama, izlomljen stih, bez storfa,
rečenice u kojima se nagomilavaju reči, da bi se ušlo u nutrinu
jezika, pre nego svesti, smatrajući da je jezik ‘’kocka ‘’
sastavljena od drugih ‘’kockica’’ koje se mogu proizvoljno
složiti. Ali, ni ovaj pokušaj ne traje dugo. Ubrzo, posle
‘’dekadencije’’ poezije javlja se opozitan pravac, koji je u
velikoj meri zastupljen kod većine pisaca, sem ekstremista, a to je
konstruktivizam.
Jednom rečju,
pesnik se vraća onim lepim pedesetim godinama, pa čak i klasicizmu
u neku ruku.POetske slike su takve vrste da
mogu zaista da izazovu estetski doživljaj kod čitaoca, i traže ne
malo umeće pisca. Ide se ka integralnoj umetnosti, shvatajući da
poetsko ima svoje kanone. Neki još uvek eksperimentišu, sklpajući
rečenice i slogane , recimo iz nekih knjiga, pa i iz školskih
gramatika,stvarajući minimalnu rečenicu i sl…
Ali svi oni traže
rečenicu u prirodno obliku. To može da proizvede suprotan
efekat i kod pisca i čitoca.
Naš odabir poezije, zahvaljujući
Nacionalnom centru za književnost koji je dozvolio kopiranje svojih
sadržaja, IFS i njegovoj iscrpnoj biblioteci, je bio upravo
pronalaženje mladih pisaca, čak I onih koji su rodjeni posle
šesdesetih godina ,se sastojao od predstavljanja savremenih pisaca
koji su I danas živi I objavljaju s jedne strane I s druge
najmladjih pisaca nove generacije koji treba da budu poznati našoj
publici.
Naime, velika imana kao Žakote,
Bonfua, Bataj ,Arabal, Žuv, Žofrua.koji su nadaleko već poznati
široj svetskoj javnosti nisu uzeti u obzir Delom što su već u
veoma dubokoj starosti, a dalom jer smo ostavili više prostora
mladjim autorima.Prevodjeni, mi nismo hteli da ponavljamo našoj
publici ono što je poznato.Iz tih razloga njih nismo obradjivali.
Smatrali smo, da je daleko važnije, biti u korak s vremenom i
predstaviti tu novu gamu nove poetike koju pisci čak rodjeni
sedamdesetih godina danas predstavljaju savremenu književnu elitu
Francuske.
U tom smislu, ova
knjiga ne bi mogla da se nazove u pravom smislu Antologijom,
ali može da nas informiše itekako dobro o novim strujanjima u
francuskoj poeziji koje će dobro oko nekog kritičara zapaziti. BIlo
je izmadju sesto do osam stotina pesnika, ali mi smo izabrali,
simbolični broj pesama predstavljajući neke pesnike čija su dela
objavljena i prošle 2012 godine.
Činilo nam se da je
vrednije predstaviti ovakve autore, nepoznate našoj zemlji, nego
prežvakavati mnoge pisce koji su već našli mesto u mnogim drugim
antologijama.
Zbog toga, ako u
neku ruku ova knjiga ima manju vrednost, ona makar može zanimljiva
po svom sadržaju i temama , drugim savremenim pesnicima,i publici,
dok će akademski istoričari i kritičari sigurno naći dosta mana.
(Tanja Pajić i Zoran Petrović)
Knjigu možete
nabaviti ovde:
Нема коментара:
Постави коментар