U kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
„Ima dana kad je bolje i ne
ustajati iz kreveta“, pomisli Žan Luj Batista kad mu sekretarica
javi da je Ždanov upravo krenuo iz Moskolhoza. Zlovoljan je Žan
danas. Otpade mu i popodnevna partija tenisa. Šta, do đavola, rade
ti likovi iz spoljnjih poslova kad on mora da rešava sporove oko
interesnih sfera? Nije li mu preko glave već i tog odmetnutog
agenta? Mogla je komunjara da se javi i preko komsata, ali eto i
danas se politika vodi kao i vekovima ranije. Pa zar ti majmuni iz
Zakavkaske unije misle da je Oktobarska revolucija njihov zabran? A i
ovi naši, iz Pollandskog MDO su uprskali stvar… Zakavažljani su
dvadesetorici Pollandskih agenata spržili umove, jer vojska nije
uspela dovoljno dugo da održi van funkcije njihov odbrambeni štit
od mentalne energije potrebne za rad na vremenskoj niti … I sad
Ždanov dolazi da upozori i Belland da se ne petljamo u njihovu
prošlost…! Nije nego! Ali, Ždanov je samo glasnik, a ja...
„Do đavola, šta sam onda
ja?“, pomisli na kraju odmeravajući sekretaricu. Plava lepojkica,
ambiciozna i podatna. Ne nosi veš, suknjica na njoj je sasvim
komotna. Samo da je imao malo više vremena, sad bi je povalio, ovde
povrh pisaćeg stola. To bi mu donelo olakšanje, kao i svaki put.
Šteta samo što nema vremena za opuštanje. Aleksa Lakić samo što
nije stigao. Niko nema taj potencijal. Najbolje od najboljeg. Odmahnu
rukom i cura izađe vrckajući guzom. Zašto li se prihvatio ovog
posla? Mogao je kao Džon po cele dane da se petlja po cvetnoj bašti
i bavi se slikanjem i poezijom, ili kao Mario, eksperimentisati sa
opijatima i doplgengerima. Nasmeja se zamišljajući Mariovu
nafiksanu, raspomamljenu njušku i njegovu gojaznu telesinu okruženu
najlepšim golišavim Bellandskim doplgengerima. Još dok mu se ta
misao oblikovala, Žan Luj je znao i odgovor. Bilo bi mu dosadno.
Njegovi prijatelji su vodili prazne i besmislene živote i niko ih
neće zapamtiti. Zar ih domoroci nisu nazivali besmrtnicima? Znao je
on; samo jedan je način da sebe učiniš besmrtnim. Da učiniš
nešto što će odzvanjati kroz vekove. Pređe potom preko arhivera
dlanom i potraži identitet odmetnutog agenta. Podaci se pojaviše i
Žan Luj pomisli da je to opasna osoba. Vrlo opasna osoba. Iako je
sve znao, prelete još jednom podatke. „Nikad nisi dovoljno
pripremljen“, pomislio je.
„Identifikacija: Kolonijalni Super
Klon - A.N.A. (Klasa A, Namena - Armija)
Poreklo tkiva: Lokalna Loza -
Simonović
Osobine: Povećana otpornost, super
senzibilna, infiltrator, telepata.
Aktivacija: 22. maj 2298.
Namena: Obaveštajne operacije,
Zakavkaska unija.
Specijalnost: Infiltracija,
prikupljanje informacija, atentati.
Odlikovana, medaljom sloge i ljubavi
2302 za posebne zasluge u širenju demokratije.
Demobilisana 16. marta 2303. po
završetku sukoba.
Aktivirana u MDO 17. juna 2303.
Prekvalifikacija i školovanje dovršeni 01. decembra 2307.
Istaknuta u misijama korekcije
istorije. Polje delovanja: Balkan.
Tokom 2309. pokazuje znake
neuravnoteženosti.
17. avgusta iste godine uklonjena iz
aktivnih operacija.
Odbija podvrgavanje preprogramiranju.
Nadzorni sistemi gube operativca A.N.A.
Simonović 12. novembra 2309.
Pretpostavljeni uzrok: operativno
uklanjanje implanata.“
Potom ponovo pokrete arhiver i
fiksira ga na pojmu „Lakić, Aleksa, Junior“. Podaci
zasvetlucaše:
„Puno ime: Aleksa Lakić, odrednica:
Junior - Rodjen 22. decembra 2012. Preminuo 15. septembra 2100.
Školovan na prestižnim evropskim univerzitetima, doktorirao fiziku
i psihologiju. Utemeljitelj multidimenzionalnih putovanja. Prvi
poznati telepata, empatičke sposobnosti nadprosečne. Zbog izuzetnih
zasluga za izgradnju Republike počasno uvršten među Besmrtnike.
Otac: Aleksa Lakić, nadimak: Laki. Majka Marija Lakić, devojačko
prezime: Ranitijević .“
Mehanički je prelazio preko
opštepoznatih stvari i gotovo je zatvorio arhiver kad u dnu ekrana
stade da žmiga: „Database link“. Žan Luj otvori još jedan
prozor, a onda uzdrhta. Pomisli za trenutak da je loše memorisao,
ali greške nije bilo. Još jednom je proverio podatke odmetnutog
agenta i obli ga hladan znoj. Porodica Ranitijević je u bliskom
srodstvu sa Simonovićevima! Jebena genetska veza! Okrenu se komsatu
i pritisnu crveni, nikad ranije upotrebljeni taster. Zašto se ovo
baš njemu dešava, dođavola! Zacvile iritantna elektronska uzbuna i
na ekranu se pojavi službenica ozbiljna lika.
„Kakva je anomalija u pitanju,
gospodine Batista?“, upita ga ravnim, službenim tonom.
„Ukrštanje superiornih gena,
po mom znanju dosad neunešenih u registar!“
Lice joj se uozbilji, a prsti
zaigraše po kontrolnoj tabli. „Trenutak“, reče i komsat
potamne. Onda zatitra i pojavi se nasmešeno lice. Hans! Nije ni znao
da je tako visoko pozicioniran.
„Žan Luj, očekivao sam tvoj
poziv“, reče hladno, kao da im deca nisu nerazdvojni prijatelji,
„jeste li pronašli uređaj?“
„Ne, ali sam ubrzao postupak.
Nešto drugo je u pitanju. Loze Simonović i Lakić su ukrštene.
Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.“
Hansovo lice se trglo kao od
udarca.
„Siđi sa komsata i digni
štitove, odmah!“, viknu. „Prelazimo na mentalni kontakt, šaljem
poziv Visokom savetu.“
„Šta se de...“, zausti Žan
Luj, ali ekran je već potamneo. Onda oseti komešanje i vrtoglavicu
unutar sebe. Višestruko povezivanje na subnivou! Nije spreman, ne
još! Prekasno, sastanak je počeo.
„Svi znate šta se desilo.
Imamo odmetnutog agenta.“ Dok se privikava na subnivo, pritiska
taster ispod naslona stolice. Zidovi zatreptaše od elektroničkog
pražnjenja. Nikad dosad nije podigao empatičke zidove. Danas je
izgleda dan kad će mnoge stvari uraditi po prvi put.
„Zar to još nije rešeno?“,
odjeknu prigušeno u mislima. Govor misli je obično kristalno jasan,
ali sad je prigušen, kao da šapuću. Žan Luja prođoše žmarci.
„Na putu smo da uradimo
najbolje. Policija je dobila instrukcije da eliminiše klona“,
odgovori.
„To nije dovoljno. Mala je
terenac, neće lako izaći na kraj s njom.“
„Moraš je usporiti. Šta se
dešava na vremenskoj niti?“
„Agent je tamo. Jedan od
Juniorovih klonova, završio je operativni zadatak na meti Slobodan
Milošević. Ali, nešto drugo je problem...“
„Šta?“
„Ima nešto što sam upravo
primetio. Nije mi jasno kako to niko nije uočio, sve vreme se nalazi
u javno dostupnim bazama podataka...“
„Ne igraj se našim
strpljenjem. O čemu je reč?“
„Loze Simonović i Lakić su
ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.“
Nastade muk, ili nešto najbliže
muku u govoru mislima. Telepata u njemu nije registrovao poruke ali
empata jeste. Preneraženost, iznenađenje, strah.
„Zaustavite to divljanje po
dimenzijama! Odmah!“ poruka odjeknu poput pucnja biča.
„Šta ako stvarnost više nije
ista kao pre nedelju dana?“ ova poruka je bila prigušenija, ali i
mračnija.
„Kako to misliš“ odvrati
prvi avatar. Neko vrlo moćan, pomisli Žan Luj.
„Udareno je na dve najvažnije
loze. Ako je to uticalo na vreme - prostor, onda smo na paralelnoj
niti, a da toga nismo ni svesni. Naša stvarnost je jednostavno...
drugačija.“
“Još uvek imamo kontrolu, i
moramo je zadržati!“
“Tačno. Kontroloru, preusmeri
agenta! Uputi ga samo u ono, što mu je u ovom trenutku potrebno da
završi misiju!”
“Sad ima dva prioriteta. Prvi
je i najvažniji, obezbediti nepovredivost Juniora. Drugi je
Magdalena Ranitijević.
“Junior je prevelik zalogaj i
odbegli agent se neće usuditi da ga direktno napadne. Zgromio bi je
svojim telepatskim moćima! Zato će napasti njegove pretke!”
“Ali, još uvek imamo netaknuta
sva tri prstena odbrane. Kučka je tek zagrebala po prvom!”
“Prvi udar smo očekivali i
amortizovali. Znamo kad smo napadnuti; 22.septembra 1895. godine.”
“Izabrala je trenutak
upoznavanja Magdalene Simonović i Alekse Lakića.”
“Ali, ona ne može da nanišani.
Sad joj nedostaje oprema, nije sve mogla izneti. Adapter može da je
odvede u prošlost, ali je nedovoljan. Može promašiti vreme i za
čitave vekove. Sad će lutati.”
„Naš agent je u prednosti. On
može nišaniti vreme u sekund koji poželi. Daj mu instrukciju o
tome.”
“Završavamo. Zidovi neće dugo
izdržati. Samo nam još fale agenti Zakazavlja na vremenskoj niti.“
„U redu. Kontroloru, imaš
instrukcije. Gledaj da uradiš to kako treba. Ne želimo da se
probudimo kraj logorske vatre u nekoj divljini, zar ne?“
„Naravno... Uradiću sve što
treba.“
Mahinalno je spustio empatičke
štitove i tek dok je isključivao arhiver postade svestan da mu ruke
drhte. Izmenjena stvarnost? Zaista, ta odmetnica nije radila fine
kalibracije prošlosti kao što se to praktikovalo posle mnogostrukih
testova na simulatorima, nego je izvodila divlje nekontrolisane udare
čije posledice niko ne može da predvidi kao... Kao Junior, do
đavola! Stomak mu se zgrčio kad je shvatio da nikad niko ne bi znao
da se stvarnost izmenila da Junior, nekada davno, u holo zapisu svoje
diverzije, nije ostavio i zapis njegove stvarnosti! Ako je stvarnost
izmenjena, izmenjeni su i oni i sećanja i svi istorijski zapisi!
Niko toga ne bi bio svestan, stvarnost koju žive bila bi jedina, a
ona u kojoj su bili preselila bi se na susednu nit! Potegao je dugi
gutljaj direktno iz flaše i prijatna toplina razli mu se utrobom. To
ga je donekle smirilo.
„Pošaljite mi tog agenta“,
obrati se sekretarici, ovog puta glasom, preko interfona. Mentalne
komunikacije mu je za neko vreme bilo preko glave.
Vrata su se bešumno otvorila i u
prostoriju je ušao mladić, centralna ličnost malopređašnjeg
sastanka. Srednje visine, dobre gradje, u standardnom odelu od
vikoplasta koje je poprimilo snežno belu boju. Crnokos, kratke
talasaste kose, koja mu se kovrdžala na čelu. Savršeno lepog lica,
pravilnog nosa i radoznalih, ali prodornih zelenih očiju. Juniorov
superklon. Najbolji agent MDO, Aleksa Lakić…
“Sedite, Aleksa… Popićemo
prvo po jedan pravi konjak, da se opustimo…” Pružio je ruku ka
stolu, i iz kristalnog servisa natočio u dve visoke čašice mrku
tečnost.
“Prihvatiću, ako nije
nepristojno od mene da pijem sa jednim besmrtnikom… “, nasmejao
se Aleksa i seo za sto nasuprot njega.
“Zapravo, Aleksa, svi smo mi
ljudi, i ne možete ni zamisliti, koliko smo, u stvari, slični…”
Dodao je čašicu agentu, pa nastavio:
“Obavešten sam da ste zadatak
sa SIobodanom Miloševićem uspešno završili! Čestitam!”
“Pa, mogu reći da je bilo
dosta lako. Prodao sam mu lepu priču o lepoj budućnosti. Ali,
mislim da sam ga imao već na početku, kad sam mu pokazao kako
pokunjeno sam priznaje svoj poraz na predsedničkim izborima! Čovek
je želeo da bude doživotni predsednik, poput Tita, i ja sam mu samo
pokazao kako će to moći da postigne!”
“Zato vi i jeste naš najbolji
agent, imate tako nevino lice, a tako prodoran pristup metama… Ali,
dosta je sad slavopojki, imamo jedan ozbiljan problem na vremenskoj
niti, a koji je, verujem, kao stvoren za vas!”
Besmrtnik je iskapio svoju čašicu
konjaka i onda pogledao agenta u oči.
“Preći ću pravo na stvar. Vi
ste već dobili instrukcije za ovu misiju, ali ću vam ja dodati još
neke. Znate da imamo odbeglog agenta, i znate za njeno neovlašćeno
mešetarenje po vremo-prostoru.”
Aleksa Lakić je samo malo
klimnuo potvrdno glavom, nije bilo potrebno da odgovara na činjenicu
koja je besmrtniku poznata i ovaj je odmah nastavio:
“Prioritete ste već dobili u
instrukciji, ja bih vam sad još samo podvukao da ćete započeti od
trenutka T minus šest godina, kad je Aleksa Lakić, vaš prvi
imenjak imao petnaest godina. Ali, dodao bih još jednu stvar, na sve
ono što već znate… Za ovu metu odobreno vam je mešanje nivoa 10,
dakle maksimalan upliv u minimalnim vremenskim intervalima!”
“Ali… mešanje tog inteziteta
može dovesti do pucanja mete…?” Aleksa Lakić se nije pobunio,
ali jeste začudio ovoj instrukciji.
“To je već ukalkulisano. To je
činjenica koja se već dogodila. Prioritet nam nije Aleksa Lakić iz
1874. godine, nego Aleksa Lakić Junior, rodjen 2012. godine. Kučka
je već odradila posao. Prvi Aleksa Lakić je 1895. godine promenio
istoriju, ubivši Magdalenu Simonović zbog neuzvraćene ljubavi.
Verujem da za to već znate. Sam čin ubistva nemate ovlašćenje da
sprečavate!”
“Ali, zašto ga onda ne bi
ostavili na miru?”
“Zato što je takvo mešanje
neophodno zbog viših interesa Republike. To su interesi o kojima ne
znate ništa i nemate potrebu znati!”
Viši interesi, pomislio je
Aleksa Lakić. Ovi besmrtnici su nekad tako arogantni! I nije se
pokajao, zna on da mu oni misli čitaju kao na dlanu, ali daje sebi
oduška za njihove odluke sa kojima se ne slaže, ali koje će, ipak,
sprovoditi u delo.
Besmrtnik je digao glavu i
nasmejao se.
“Svidjate mi se, Aleksa. Volim
što ste direktni…” zatim spusti glas: “Za odbeglog agenta ćemo
se pobrinuti mi, vaše je samo da sledite zadate parametre u
instrukciji. Vaša prednost je nenadoknadiva. Nije iznela celokupnu
opremu, i tamo, izvan kupola, ona nema načina da je se dočepa. Sam
adapter, koji poseduje, vodiće je u prošlost u skokovima, ne može
na njemu podesiti tačan trenutak, pa će se gubiti u vremoprostoru.”
“Ali, to znači da ni mi ne
možemo locirati gde se tačno u prošlosti nalazi.”
“Lociraćemo je ovde fizički.
Mere su već preduzete.”
Aleksa Lakić je dohvatio svoju
čašicu sa konjakom i izručio sadržaj u grlo.
“Ako je to sve, ne bih da gubim
ni časka.”
“Još samo jedna stvar… Ni u
kom slučaju nemojte sprečavati ni jednu aktivnost Magdalene
Ranitijević 2010. godine. To vam je strogo zabranjeno!”
“Znam, Viši interesi,”
nasmejao se Aleksa Lakić.
Kad je izašao u hodnik ispred
kancelarije, na lice Alekse Lakića navukla se senka. Jer, znao je on
ko je taj odbegli agent!
Prisetio se ponovo svog
zaprepašćenja, kad je, neposredno pre sastanka sa direktorom, sa
holomemo kartice letimično pregledao instrukcije za ovu misiju.
Ponovo su ga pokosile te prkosne oči, boje žada, kao kad ih je prvi
put video! Ta zelena prostranstva njenih zenica, koja je bezuspešno
tražio već tri meseca, na licima slučajnih prolaznika na
Bellandskim ulicama, i u sumnjivim lokalima na obodima grada…
Нема коментара:
Постави коментар