среда, 19. јун 2013.

SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo










U kolaboraciji sa Lazarom Janićem







Belland, 2311. godine.


Angela Radesku je sluđeno buljila u hologram što je nestalno treperio pred njom. Bila je to Ana, ali ovde nije nosila one seksi krpice po kojima ju je pamtila, nego nekakvu uniformu vojničkog tipa. Pa ipak, čak ni strogi kroj onoga u šta je bila odevena nije mogao prikriti sklad i besprekorne proporcije njenog tela . Kako je samo mogla poverovati da je nešto tako savršeno najobičniji relaksacioni klon? Oči joj se vlaže, a utroba treperi od prisećanja na dodire. Skreće pogled ka isledniku ledena izraza i vraća se u realnost. Čak ni dok su je hapsili nije bila potpuno svesna opasnosti kojoj se izložila kad se upustila u igru sa Anom. Život joj je bio lagodan, najveću nevolju predstavljali su joj odnosi sa momcima, pre svega sa Milanom. Imala je interesantan posao, sredstva za život dostojna slobodnog Građanina Republike, svoja sportska popodneva, večernje izlaske, kućnu poslugu i sve luksuzne spravice koje bi poželela. A onda se pojavila Ana. Kako objasniti bezličnom policajcu zašto je pokrala MDO? Kako da mu objasni taj pitomi i željni pogled? Kako bi ikada iko mogao da shvati šta je Ana bila za nju?
„Dakle, udarili ste joj šamar. Šta se dogodilo posle toga?“, prekide joj misli policajac.
„Pogledala me je“. Bilo je to lako reći, ali kako objasniti njenu tugu u očima? Kako preneti pogled jagnjeta izvedenog pred mesarevu sataru? I kako opisati strast u istom tom pogledu? Jer kad je Ana podigla pogled na nju, znala je da je učinila nešto što ju je uzbudilo. Pogled joj je bio tužan, ali prepun pritajene vatre. Blago napućene usnice su vlažile i blago rastvorene otkrivale su ravnu belinu zubića, kao da se sprema za poljubac. Uzdrhta prisetivši se.
„Onda...“, zastade prisećajući se.
„Onda?“, oglasi se islednik posle kraće pauze.
„Uhvatila me je za ruku kojom sam je udarila“, kao da je ponovo osetila toplinu tog dodira, „nežno, a onda mi je nešto gurnula u šaku, a onda... onda...“, zastaje, ali ovog puta islednik je ne požuruje.
„Poljubila mi je ruku... Ruku kojom sam je ošamarila!“, gotovo je vrisnula kad je najzad to izgovorila. Policajac ju je ćutke promatrao i muk postade neprijatan. Osećala je potrebu da nastavi.
„Milan je to primetio. Poludeo je“, uzdrhta prisećajući se surovog udarca pesnicom posred prelepog lica. „Tukao ju je sve dok nije pala, a onda je nastavio da je šutira, iako ga je ona molila i molila...“
Zastala je prisećajući se i preplavi je snažan osećaj kajanja i krivice. U stvari, prava je istina da joj je njen bol tada prijao. Osećala se poput vučice što se izborila za svog mužjaka. Dok ju je Milan mlatio, verovala je da joj se najzad vratio, da odbacuje tu malu namigušu. Ni na kraj pameti joj palo nije da je Milan jednostavno ljubomoran. On ju je poznavao bolje od nje. Policajac najzad izgubi strpljenje i prekide tišinu: „Nastavite.“ Angela pretrnu. Kako da nastavi? Na koji način da mu prenese šta se to prelomilo u njenoj duši? U stvari ni sama nije znala koji je bio pravi razlog. Da li to što ju je tada prvi put videla razodevenu? Ili cepanje te svilaste kože pod udarcima kaiša? Njeno skvičanje, poniženje, bol, patnja? Šta?! Šta je otvorilo put njenoj čežnji?
„Naredio joj je da se svuče. Molila ga je da je više ne bije, ali on je samo bez reči otkopčavao svoj kaiš. Kad je najzad ostala samo u donjem vešu, kaiš mu je bio dvostruko savijen u rukama. Podviknuo je „Do gola!“ pucketajući opasačem. Ona je svukla grudnjak, pa gaćice i... i...“, setila se sa kojom je zavišću osmotrila Anine oble bokove, teške dojke i tanani struk. Nelagodno se priseti svog nezadovoljstva položajem njenih ruku kojima je zaklanjala venerin breg. Jasno se seća da je neizmerno želela da ga osmotri... Ne, ne da osmotri... Da ga dodirne...
„Angela, ne mogu svaku reč čupati iz vas!“. Glas islednika ju je trgao i postideo, kao da je devojčica uhvaćena u krađi slatkiša. Oseti vatru u obrazima i spusti pogled, pa reče:
„Široko je izmahnuo i ošinuo ju je opasačem preko butane.“ Ponovo ugleda široki rumeni trag što je ostao na Aninoj glatkoj koži. Milan je zastao i opčinjeno je zurila pogleda prikovanog za tu prvu brazdu urezanu u savršenu kadifastu put, koja je malo pomalo tamnela pod navalom krvi iz popucalih kapilara.
„Onda je Milan nastavio, sve brže i brže, sve surovije... Ona se vrišteći grčila pod njim na patosu, a onda je pokušala da otpuže poput psa. Išao je za njom sve je bešnje šibajući, sve dok ga neko nije zaustavio. Onda ju je dohvatio za kosu i nekud ju je odvukao...“, stresla je glavom pokušavajući da obuzda navalu emocija. „Ne znam šta se posle toga desilo.“ Pa opet, kako god zvučale priče o istini što oslobađa, ono najdublje iz sebe nije uspela da istisne. Nije mu rekla da je poželela da istrgne opasač iz Milanovih ruku. Nije mu rekla da je maštala o tome da joj raseca bledu put, da je šibom primorava da rastvori kolena i nije priznala da je poželela da je bije sve dok joj ne otme dušu. Da je uzme tako vrišteću i podatnu i priloži je u vitrinu svojih trofeja, odmah pored fotki sa rivijere i pehara koji je zaradila na kvizu „ko je brži, ko je bolji.“
„Rekli ste mi da vam je nešto gurnula u ruku. Šta je to bilo?“, zapita je islednik posle napete stanke.
„Papirić sa njenom adresom“, reče nehajno. Posle onoga što je ispričala osećala se lakše.
„Imate li tu adresu negde zabeleženu?“, nastavi inspektor da zapitkuje.
„Ne treba mi beleška, znam je napamet. Južne kapije, trinaesti blok 246. Dvanaesti sprat, stan 3.“
„Zmijarnik?“, pitanje je odisalo nevericom, što joj ostade nejasno. Gde bi drugde živeo doplgenger?
„Da. Zmijarnik“, potvrdi ravnodušno. Zatim dodade: „Ružno mesto.“
„Jeste li ikada otišli tamo?“ Glupo pitanje. Ne misli valjda da bi tek tako upamtila adresu na kojoj nije bila. Čudeći se sopstvenoj smirenosti odgovori mu: „Jesam. Mnogo puta.“
„Ako sam dobro razumeo, vaš verenik je curu izudarao bez ikakvog povoda.“
„Da, tako izgleda“, odgovori nesigurno.
„Zašto ste onda svedočili u njegovu korist?“ Lakonski postavljeno pitanje delovalo je poput udarca posred želuca. Oni sve znaju! Sve imaju u svojim jebenim memotankovima i ne mogu se prevariti.
„Ja... Mislila sam... Nadala se... Da će to obnoviti našu vezu.“ U stvari, bila je naivna, beskrajno naivna. Tada je još verovala da je Milan ljubomoran na nju. Ali istina je bila nešto sasvim drugo.
„Tako? I je li pomoglo?“ Plač zatitra u Angelinom grlu, ali uspe da ga savlada.
„Ne. Dan kasnije raskinuo je veridbu i rekao mi je da više ne želi da me vidi.“ Milan nije bio ljubomoran na nju, nego na Anu. To je bila surova stvarnost koju nije mogla da prihvati.
„Šta se onda desilo“, ponudi je cigaretom i osloni se laktom na sto iščekujući.
„Poludela sam. Dan kasnije odvezla sam se do Zmijarnika.“ Dva sata vratolomne vožnje, pomisli.
„Da vidite Anu?“. Angela pogleda islednika u oči, pa pripali ponuđenu cigaretu i povuče dugi dim.
„To mi je bila namera, ali sam izgubila hrabrost u poslednjem trenutku. Obilazila sam njenu zgradu, sedela na klupici, posmatrala prozor za koji sam verovala da je njen... Ali nisam ušla.“
„Zašto? Zašto niste ušli?“, zapita je islednik.
„Ne znam. Plašila sam se tog susreta. Plašila sam se sebe.“
„Aha“, reče on kratko, a ona pomisli da je bolje ne opisivati šta je tamo videla. Zatim nastavi:
„Još nekoliko puta sam se vraćala, ali nijednom nisam imala snage da se uspnem do njenog stana. Pri jednoj od tih poseta Zmijarniku desila mi se jedna neprijatnost. Naletela sam na skup nekakve sekte. Vikali su da sam tlačitelj, da živim od njihove krvi...“ Glas joj zadrhta.
„Napali su vas?“ Oh, kako je samo staložen i nadmen! Nije se on suočio sa tim fanaticima.
„Ne, nisu, ali su me preplašili. Posle toga sam uvek vodila Adolfa sa sobom“
„Adolfa? Ko je Adolf?“ Prokleti birokrato, ni ti ne znaš baš sve, pomisli Angela.
„Moj pas. Napuljski mastif, vrlo odan, vrlo opasan“, objasni.
„Dakle vi i Adolf ste tumarali Zmijarnikom? Ne vidim kakve to ima veze sa ukradenim adapterom.“
„Oh, to je trajalo nekih dve nedelje. Ni sama ne znam šta sam htela. Mrzela sam je, želela sam da joj saspem u lice da mi je otela verenika, da mi je uništila život!“ Da, mrzela ju je i čeznula za njom.
„Kad ste, u stvari, ponovo videli Anu?“, najzad je upita, prekidajući njeno okolišanje. Ona uzdahnu.
„Bila je nedelja, neradni dan. Prethodnih nekoliko dana nisam tamo odlazila. Ali tu sam noć samo na nju mislila. Mrzela sam je, krivila sam je što me je Milan ostavio. Rano ujutro sam počela da pijem. Oko podneva uzela sam pištolj, utovarila Adolfa u kola i zapucala ka Zmijarniku. Ali tog dana nisam oklevala. Uspela sam se stepenicama i ušla u njen stan sa oružjem u ruci. Da sam je zatekla, najverovatnije sad ne bih bila ovde“, nasmeši se sumorno. „Upucala bih je kao zeca. Ali tamo nikog nije bilo“, reče pa zastade spuštajući pogled.
„Kako ste se srele?“, nastavi da propituje islednik.
„Vratila sam pištolj u džep i pozvala Adolfa. Bila sam već na pragu, kad se oglasilo jedno: Ko je to?“, glas joj se gotovo pretvorio u šaptanje.
„Znači, Ana je ipak bila tamo?“, zaključi ovaj kao da otkriva toplu vodu.
„Izašla je sva mokra iz kupatila. Uvila se u neki peškirić i delovala je zbunjeno.“
„Šta ste uradili?“ Angela se trže, zastade, podiže pogled, a onda uspomene provališe iz nje poput prolećne bujice. „Stegla sam oružje u džepu. Prst mi je podrhtavao na orozu, ali ona me je posmatrala tako radosno, tako... Tako toplo... Ona... Ona...“
Angela zastade i nastade duga pauza. Onda spusti pogled i nastavi: „Ispustila sam pištolj, prišla joj i ošamarila sam je... Onda još jednom, pa opet. Kod četvrtog šamara peškir je spao sa nje i otkrila mi se. Spustila je ruke i prkosno podigla glavu. Gledala me je izazivački i pomislila sam da će me udariti. Potegla sam pištolj i uperila ga u nju. Ali ona je samo stajala i gledala me inadžijski...“ Opet nastade pauza. „Onda sam je zgrabila i počela sam da je ljubim. Bila je mokra i vrela, kože mekane i mirisne pod mojim željnim šakama. Pištolj mi je ispao iz ruke, a da to nisam ni primetila. Oborila sam je na krevet, gurala joj koleno među prepone, milovala predivno telo i ljubila, ljubila... Usne su joj bile podatne i meke, ukusa prvih jagoda, onih što u maju pristižu sa polja izvan kupole, a njen jezik predusretljiv, spreman da prati svaku moju želju. Posle sam je ujedala za vrat. Bila je tek okupana i vlažna i mirisala je po jeftinom sapunu, sva glatka i baršunasta. Onda sam joj sisala bradavice kao novorođenče, pa klizila jezikom niz stomak, sve dok nisam stigla do prepona. Međunožje joj je bilo depilirano, glatko kao u devojčice. Zaronila sam joj među usmine. Bila je slana i kiselkasta i slatka, sve u isti mah, otvorena poput knjige. Gubila sam se među njenim nogama, zaronila u njenu ženstvenost i ne znam ni sama koliko je to trajalo. Dugo, predugo. Sve dok se najednom nisam postidela. Tek tako, bez ikakvog prelaza, postala sam svesna da vodim ljubav sa ženom i znala sam da je to zabranjeno, da to nisam ja. Otrgla sam se tom zamamnom viru i dohvatila pištolj sa poda. Prislonila sam joj ga na glavu i prst mi zadrhta na orozu, a ona... Ona...“
„Kako je ona reagovala?“, zapita sagovornik bezizražajno.
„Samo me je gledala. Sva se pretvorila u oči, sva je bila ljubav i tuga. Uspravila se u sedeći položaj potiskujući mi ruku sa oružjem, ali nijednog momenta nije pokušala da pomeri cev sa svoga čela. Onda je rekla: Učinite to gospodarice! Hoću da mi vi oduzmete život“, glas joj ponovo zadrhta. „To me je razbesnelo. Gurnula sam joj cev među zube i bila na ivici da povučem oroz. Ipak sam je samo odgurnula i krenula ka izlazu gde me je Adolf disciplinovano čekao. Ne znam šta me je tada spopalo. Želela sam da je kaznim, da je nateram da pati... i... i... Napujdala sam Adolfa na nju!“
„Naredili ste psu da je napadne?“, sad je islednik delovao zbunjeno.
„Ne... Ne... Adolf je mužjak i on je... On je...“, zamuca Angela nemajući hrabrosti da izgovori.
„Pario se sa Anom?“, pitanje je postavljeno neutralnim tonom i Angeli laknu.
„Da, da!“, žestoko zaklima glavom.
„Kako je ona reagovala?“, pitanja su bila nemilosrdna. Nije želela da se seća.
„Okrenula je glavu u stranu i plakala je... Molila me je da opozovem psa, ali nije se opirala. Primala ga je potpuno otvorena, nogu oslonjenih o patos tek vrhovima prstiju i tela opruženog po postelji. Male su joj se šake stezale gužvajući čaršave, obraze joj obliše suze, pa ipak je laganim pokretima bokova pomagala životinji. Uživala sam u njenoj agoniji, glasno sam se kikotala i podstrekivala psa. Posle nekog vremena Adolf je postao agresivniji i počeo je da ujeda. Bili su to blagi ugrizi tek da bi je primorao da se pomera prema njegovim potrebama. Kmečala je poput deteta i poslušno pratila Adolfove komande. Nije prestajala da me moli da prekinem to poniženje, ali meni ni na kraj pameti nije padalo da to učinim.“
„Samo jedno pitanje“, oglasi se islednik muklo. Angela podiže pogled spremna da se suoči sa njegovom osudom, ali u pogledu nije bilo ni prezrenja ni ljutnje. Izraz mu je bio prepun neverice, možda čak i iznenađenja. „Jeste li primetili na Aninom telu neke ožiljke ili rane?“
„Rekla sam vam da je bila savršena u svakom pogledu. Koža joj je bila glatka i negovana.“
„Tako sam i mislio. Šta se onda desilo?“, nastavi on sa pitanjima.
„Onda sam pozvala Adolfa i otišla bez pozdrava.“ Nastade pauza i tišina poče da je pritiska.
„Viđali ste Anu i posle toga, pretpostavljam…“, prekide muk najzad islednik.
„Idućeg jutra sam angažovala službu unutrašnjeg uređenja da joj srede stan. Celog dana sam bila rastresena. Jedva sam čekala da okončam posao i ravno iz kancelarije pošla sam tamo. Dočekala me je vedra, skuvala kafu, pripremila ručak. Ćaskale smo kao dve najbolje prijateljice.“
„Je li pominjala prethodni dan?“, zapita islednik.
„Ne. Ni tada ni ikada više. Posle sam joj svakog dana odlazila. Kupovala sam joj haljine, nakit, kozmetiku. Vodila ljubav sa njom...“
„Svakodnevno ste putovali do Zmijarnika? Zar ne bi bilo jednostavnije da se Ana preselila kod vas?“, oglasi se pitanje koje je i sam sebi bezbroj puta postavljala.
„Stidila sam je se. Nisam želela da moje komšije saznaju da sam u vezi sa... sa...“
„Doplgengerom?“, zaključi on.
„Da... I to ženskim“, dopuni ga Angela.
„Recite, nije vam bilo sumnjivo da jedan doplgenger ima toliko slobodnog vremena?“ Angela se trže. Nikad na to nije pomislila. Radni klonovi su bili angažovani i po dvadeset časova dnevno.
„Nisam o tome razmišljala. Bilo mi je lepo“, reče najzad.
„Kad ste najzad shvatili da imate posla sa nekim drugačijim od doplgengera?“
„Dve nedelje kasnije mi je rekla da postoji način da našu ljubav učinimo drugačijom.“
„Drugačijom? Šta je to značilo“, sad je delovao radoznao.
„Rekla je da postoji mesto zvano Lakići. Mesto u koje se može vratiti i promeniti mi hromozome pre no što se rodim“, reče porumenevši. “Obećala je da će me vaskrsnuti kao muškarca.“
„Mislite, rekla je da se može vratiti kroz vreme?“ Angela shvati da govori o stvarima koje ne bi smela pominjati.
„Ja... Ja...“, zamucala je.
„Ne brinite, upućen sam. Juče me je primio vaš upravnik, gospodin Batista“, reče policajac.
„Da, na to je mislila. Rekla je da je to već činila“, reče ohrabrena pominjanjem direktorovog imena.
„Poverovali ste joj?“ Naravno da joj je poverovala. Ko bi osim agenta znao za adapter?
„Znala je za stvari o kojima sam ja tek načula u poverljivim šaputanjima! Kako ne bih poverovala?“
„I tražila je od vas uređaj koji će joj to omogućiti, zar ne?“, tonom zaključka reče on.
„Da. Znate... Znate... Rekla mi je: Nikad me se više nećeš stideti kad se rodiš kao muškarac. Ulazićeš u mene kad god poželiš i biću tvoja do smrti.“ Policajac se nelagodno promeškolji na te reči. Neko vreme ju je pažljivo motrio, pa se najzad oglasi:
„I onda ste joj doneli adapter. Šta se potom desilo?“
„Nestala je idućeg dana. Nikad je više nisam videla.“
„Angela, pomozite mi, u svom interesu. Beskrajno ste naivni i pomoćiću vam koliko mogu, ali morate mi još nešto reći. Da li je Ana pominjala neko mesto? Da li se sa nekim susretala?“
„Po... pominjala je te Lakiće i nekoliko puta nekakve Kremane... Nije se ni sa kim viđala, samo jednom... Tada sam još verovala da je doplgenger... Vraćala sam se sa posla, a ona je bila pred zgradom i pričala je sa nekim visokim tamnokosim čovekom. Nisam jasno videla o kome se radi, ali znam da mu je jedna ruka nedostajala sve do iznad lakta.“
„Invalid? U Zmijarniku?“, obrve mu se naglo izviše.
„Da... Znam da je to neobično...“
„Možda i nije. Možda uopšte nije neobično.“
Islednik posegnu za tasterom pred sobom. Vrata se otvoriše i u prostoriju stupi žena lica nalik buldogu u vikoplast opremi. Prišla je Angeli i ona pruži ruke. Lisice škljocnuše i njih dve pođoše, ostavljajući inspektora Jovanovića samog i zamišljenog u isledničkoj sobici.



Нема коментара: