Večeras
obuci najsvečaniju haljinu. Gume proklizavaju po zaleđenom putu i
možda ovoga puta neću stići.
Ipak, uradi ono što moraš i ne
brini. Doteraj se i budi najlepša.
Baš
kao što to i treba da bude, jer znam da ne želiš da zaplačem.
Onako
kao svaki put kad pogledam tvoju fotografiju.
Vozio
sam celu noć i znojni dlanovi se lepe za volan. Stražnjica trne, a
koleno i skočni zglob zdrvenili su se od pritiska na gas pedalu. Do
dna.
Brzo,
brže, najbrže. Do bola...
Kao
i uvek kad pogledam tvoju fotografiju.
Vozio
sam celu noć i posmatrao sam treperenje dragulja rasutih po putu.
Mesec je grdio zvezdice, a njihovi ukrasi su ležali razasuti posvuda
okolo po opustelom predelu.
I
blistali, blistali...
Kao
tvoje oči.
Opet
je onako kao i uvek kada pogledam tvoju fotografiju.
Rasuti
kristali inja po ledenoj noći blistaju tajanstvenim, jezivim sjajem,
baš kao i tvoje oči. Baš kao što su ih opisivale tvoje podatne i
meke usne :
-
Izgubljeni
dragulji, što za njima tragaju zvezde. Uplakane i preplašene.
Baš
kao i ja, Milena. Baš
kao i ja.
Uplakane i preplašene.
Onako
kao i uvek kad pogledam tvoju fotografiju i ugledam lice anđela što
zuri u mene.
Oči
mi se sklapaju, ali se ne zaustavljam. Jurim kroz pustaru kao nekada.
Duša mi treperi u iščekivanju kao i uvek. Kao i svaki put kada
pogledam tvoju fotografiju.
Jurim,
jurim...
Baš
kao i one noći kada sam te izgubio. Previše
brzo,
previše
pijano...
Možda
ovoga puta neću stići, ali ti budi prelepa.
Jednom
ću stići. Onako kao što to i treba da bude.
Tamo,
na drugu stranu noći...
Нема коментара:
Постави коментар