DAN POSLE KRAJA

Posle romana Sam, ispod šljive iz 2013-te godine autorskog tandema Stevan Šarčević - Lazar Janić na ovogodišnjem beogradskom sajmu knjiga pojavio se i njegov nastavak pod nazivom Dan posle kraja, koji predstavlja najnoviji deo serijala Oni su ovde sa nama započetog romanima Kuća obrasla bršljanom i Veštičje ludilo.

Obzirom da je kraj romana Sam, ispod šljive ostao otvoren, bilo je samo pitanje vremena kada će autori odlučiti da napišu nastavak, te na taj način dovršiti priču o Lakićima.

Međutim, potencijalnim čitaocima romana Dan posle kraja mora biti jasno da bez pročitanog dela Sam, ispod šljive neće uopšte moći da shvate ovaj novi Šarčevićev i Janićev koautorski spisateljski poduhvat. Zbog toga ću se u ovom prikazu ukratko dotaći i romana Sam, ispod šljive.

Šljiva je bila odličan antiutopijski SF roman, koji je u nekim svojim delovima imao određene sličnosti sa Hakslijevim delom Vrli novi svet. Konkretno, svet Šljive je sličan Vrlom novom svetu - Belland iz 2311. godine je pod kupolom, u njemu žive klonovi kojima se u Jaslicama veštački određuje budućnost, a van kupole obitavaju potomci Srba, koji su pandan divljacima iz Hakslijevog romana. Svetom Republike, kojoj pripada Belland, upravljaju Besmrtnici, pandani Svetskim upravljačima Vrlog novog sveta, koji su svoju neograničenu moć stekli manipulacijom vremensko-prostornim linijama, zloupotrebljavajući prostor-vremenske adaptere koje je u 21. veku izumeo Aleksa Lakić Junior. Takođe je važno napomenuti da su u Šljivi iskorišćena dva proročanstva - najbitniji je odlomak iz Kremanskog proročanstva, ali bitan detalj predstavlja navodno majansko proročanstvo o kraju vremena 21.12.2012. godine, koje su pisci veoma vešto provukli kroz datum rođenja Alekse Lakića Juniora, što za priču ima vrlo važan značaj jer otkriće Alekse Juniora zaista dovodi do kraja vremena onakvog kakvog ga poznajemo.

Dan posle kraja nastavlja tamo gde je Sam, ispod šljive stao. Radnja romana se odigrava u bližoj budućnosti 2042/43. godine, i daljoj budućnosti 2316. godine.

2043. godine je radnja smeštena u Dar al Džihad, što je istorijski turski naziv za Beograd, koji je u romanu kao poturčeni grad postao sastavni deo Alahovih zemalja, pošto su 2022. godine islamisti preuzeli vlast u Evropi. Sama Evropa je podeljena na Zapadnoevropski kalifat u kome vlada šerijat, nasuprot koga stoje Rusi, koji su u sukobu vaporizovali Ukrajinu.

Ono što je važno istaći je da pisci nisu neplanski odabrali 2043. godinu da se u njoj odvija deo radnje romana Dan posle kraja. Naime, već je istaknuto da Šarčević i Janić vole proročanstva, pa su u delu Dan posle kraja veoma uspešno upotrebili proročanstvo bugarske proročice Vange, koje glasi da će upravo 2043. godine biti dovršena transformacija Evrope u Islamski kalifat, a Vangino predskazanje se nadovezuje na Nostradamusovo proročanstvo o tome da će kamila piti vodu iz Rajne.

Drugi deo radnje je smešten u 2316. godinu, u kojoj se vodi rat između Republike i Zakavkaske Unije. Republika je u tom ratu gotovo poražena, Belland razrušen, a prostor vremenski-adapteri za skakanje po vremenskim osama su svi, osim jednog, uništeni.

Mračan epilog romana Dan posle kraja ne daje veru u bolju sutrašnjicu, i njime su pisci istakli dilemu - da li je i po čemu za slobodni svet bolja Republika, oličena u današnjoj Evropskoj Uniji, ili Alahove zemlje oličene u današnjoj Islamskoj državi?

U romanu Dan posle kraja se opet srećemo sa pojedinim likovima iz Sam, ispod šljive.

Pre svih, tu je Žan Luj Batista, jedan od Besmrtnika, koji aktivno učestvuje u radnji, a pominju se i njegova polubraća - Džon, Mario, Luiđi i Hans, koji je spomenut i u Šljivi. Šarčević i Janić su veoma efektno predstavili poreklo Besmrtnika, za koje se ispostavlja da su vanbračni sinovi Alekse Lakića Juniora, dobijeni sa zapadnoevropskim prostitutkama. Njihova vladavina Republikom predstavlja utopiju tehnokrata-Besmrtnika, koji su moćni telepatski dar nasledili od svog oca, a besmrtnost ostvarili manipulisanjem vremenskim osama.

Takođe, otkriva se i Anino poreklo, te razlozi zašto i ona ima vizije i šizofrenu neuravnoteženost, a ključ tih odgovora leži u Aleksi Lakiću Junioru, i njegovom odnosu sa svojojm tetkom Magdalenom.

Ponovna pojavljivanja u romanu Dan posle kraja imaju major Ostrogonac (klon A klase, penzionisan još u Šljivi, a sada fizički oronuo jer klonovi, kao i u Vrlom novom svetu, nakon kraja radnog veka ubrzano propadaju) koji se ne miri sa svojom mirovinom, kao i pas Adolf, ovoga puta prikazan kao Anin borbeni pas - borbid (dok je u Šljivi bio napuljski mastif koji je ostao upamćen po bestijalnoj sceni sa tadašnjim Aninim klonom).

Svoju ulogu je još jednom odigralo i Bratstvo drveta, koje je od progonjenog kulta (u kome se upražnjavaju ritualna odsecanja glava devojkama koje čitaju odlomak iz Kremanskog proročanstva) preraslo u visokopozicionirano bratstvo.

Sam odlomak iz Kremanskog proročanstva se često ponavljao u Šljivi, da bi ga u romanu Dan posle kraja autori savršeno uklopili u konačno rešenje i objašnjenje čitave zavrzlame.

Čitaocima treba još napomenuti da je u romanu Dan posle kraja u igri malo drugačiji vremenski tok nego u Sam, ispod šljive, a ta promena je izazvana već u samoj Šljivi - upadima i jurnjavom Aninog klona i Juniorovih klonova po vremenskim linijama.

Najočigledniji primer malo drugačijeg vremenskog toka se ogleda u tome što u Šljivi Junior umire 2100. godine, dok na vremenskoj liniji romana Dan posle kraja njegova smrt se dešava 2067. godine, ali su se pisci vrhunski pobrinuli da ni ta godina ne bude tačna godina njegove smrti.

Pomnim pratiocima i poštovaocima rada Stevana Šarčevića svakako neće promaći da se kroz Dan posle kraja provlače motivi iz njegovih priča i novela: Groznica, Jedini siguran put, Oktobar, Zašto poštar mrzi kišu, Poslednja Lunova avantura, Viva la Revolucion, Tropikana, Noć kad sam se vratio.

Ono što bih posebno izdvojio iz romana Dan posle kraja je činjenica da Šarčević i Janić, prikazujući lik i ličnost Ane Simonović, daju odgovor na česte primedbe da u SF nema jakih ženskih likova, niti dinamike žensko-muških odnosa. Još u romanu Sam, ispod šljive klon Ane Simonović predstavlja jak ženski lik, jer zahvaljujući njoj Juniorov klon, a zatim i Milivoje Jovanović postaju preobraćenici, svesni svog pravog porekla i pripadnosti. U delu Dan posle kraja ona ponovo iskazuje snagu svoje ličnosti, i spremna je da zarad ljubavi i višeg cilja istrpi ultimativno poniženje i mučenje od strane članova Bratstva drveta. Takođe, pisci su delu Dan posle kraja prikazali dinamiku odnosa između Aninog klona i Juniorovog klona, koji od neprijateljstva, preko sado-mazohističkog odnosa, prerasta u ljubavni odnos. Zbog svega navedenog, može se nepobitno konstatovati da su Šarčević i Janić, stvarajući lik Ane Simonović, stvorili jedan od najjačih i najupečatljivijih ženskih likova u domaćoj fantastici.

Dan posle kraja je distopijski SF roman, pisan u aktuelnom trenutku globalne društvene i geo-političke situacije koja eskalira veštački izazvanim islamizovanjem Evrope, kao i sukobom Rusije i Ukrajine, pa kao takav - Dan posle kraja nosi duboku anti-NSP poruku. Dan posle kraja je dinamično i napeto delo nabijeno akcijom, a pisci su ispoštovali formu kratkih i brzo čitljivih poglavlja, kao u romanu Sam, ispod šljive. Dijalozi u Danu posle kraja su kratki i jasni, stil pisanja potpuno izgrađen i uglancan, a priča je majstorski vođena i znalački dovedena do samog kraja.

Šarčević i Janić su u delu Dan posle kraja znalački odgovorili na svako pitanje koje je u Šljivi ostalo otvoreno (ili se činilo kao takvo), tako da ne postoji nijedan jedini detalj koji nedostaje, ili koji je nelogičan i ne uklapa se u širu priču. Ovim romanom će biti zadovoljni kako čitaoci, tako i teoretičari, zato što Dan posle kraja ispunjava osnovne karakteristike naučno-fantastičnog žanra: začudnost (jer su sve predstavljene budućnosti drastično drugačije od našeg sveta) i spoznajnost (jer je opisano na koji način je manipulisano vremenom).

Svako novo delo predstavlja i novo dokazivanje i novo potvrđivanje za svakog autora. Svojim novim romanom, autorski dvojac Šarčević-Janić se ponovo dokazao, ali i potvrdio svoje vodeće mesto na našoj modernoj SF sceni, ostavljajući Dan posle kraja kao njenu esenciju.

Aksentije T2 Novaković

Lazar Janić

Pisac i izdavač. Objavio je romane „Kuća obrasla bršljanom“ (2011), „Veštičje ludilo“ (2012) „Sam, ispod šljive“ (2013) sa Stevanom Šarčevićem i „Dan posle kraja“ (2017) sa Stevanom Šarčevićem, kao i knjigu proze „Misli očešljane vetrom“ (2012).

Stevan Šarčević

Rođen u Subotici 1962, gde i danas živi i radi. Pored zbirki priča „Dolazak Tame" (2014) i „Viva la revolución"(2017 ), potpisuje zbirke poezije „Na tragu svetlosti" (2013) i „Mehanika žrtvenog obreda"(2016 ), te romane „Sam, ispod šljive" u kolaboraciji sa Lazarom Janićem (2013), „Kaurinova kletva" (2014), „Kolevkine hronike" sa Darkom Savićem (2016) i roman „Dan posle kraja" (2017)

Zastupljen je u zbirkama priča: „Jedan život u manje od devetsto znakova“, "Baton", „Nešto diše u mojoj torti“, „Kako sam ubio ljubav“,„Vetar po ocu“, „Suze za Velosa“, „Slavin poj“, „Antologija jugoslovenske kratke proze“, "Bosna srebrena" "Reči u vremenu", „Treći Nušić - kako smo se satirali“, „Hilandar“, "Majski susreti 2013", "Anomalija 2",„Prijedorski književni karavan",„Prsten s one strane sna", „Zbornik savremenih ljubavnih priča", „Volim da letim", „Ljubav i Smisao“, „HAARP i druge priče o teorijama zavere“, „Preobražaji“, „Kajmakčalanska 11“, "Regia fantastica" 1 i 2,„Đavolji prst“, „Fosilni zapis“, „Van ograde“, „Paralelni svetovi“, , „Zatvorena knjiga kriminala“, “, „Vrane dolaze“, te u Alminim zbornicima „Najkraće priče“ za 2010-tu, 2011-tu, 2012-tu, 2014-tu i 2015-tu godinu., u zbornicima poezije: „Između dva sveta“ , „Osmeh život krasi" „Izvan dometa", „Zbornik savremene ljubavne poezije", „ Ljubavi, čežnjom te zovem", „Jutro nad ozrenom 2016 “,„Večiti nesmirajnik “, „ Kapija sna ", „Vršačko pero 15 “, „Pesmodari mira “, „Ima neka tajna veza“, „Arte stih vol.4“ „Garavi sokak 2015 “,„Poslednji cvetovi zla“, u fanzinima: “Meteor”, “Terra”, “Eridan”,„Supernova“,“Librarion” i “Raketla” i u časopisima: „Znak Sagite“,"UBIQ", „Avangrad”,„Ilustrovana politika“ „Titelteka“, „Afirmator“, „Avlija“, „Sizif“, i „Marsonikon“

Dobitnik "Subotičkog Oskara popularnosti" za najpopularnijeg književnika grada Subotice

NAUČNA FANTASTIKA ILI IMAGINACIJA

Maštovito zamišljen roman, ali u izvesnim crtama, sa preciznim uranjanjem u realnost, koja dodiruje i koristi egzistenciju likova, kao svoj naratorski prosedee. Moglo bi da se kaže da su, onomastički gledano, ''lokalizmi'' smešteni na prvo mesto. Radnja se odigrava tamo negde, na nekoj koti x, na nekom nepoznatom mestu. Roman se odvija u tri smera, to jest trostruko se poklapaju likovi i situacije, koji su predmet i namera piščevog kazivanja. Jedna u laboratoriji za klonove, druga u Republici gde besni rat, i treća koja se okreće oko susreta Ane i Alekse. Naizgled obična priča, ali nije, sudeći prema motivima koji su ovde korišćeni u krajnje sumnjivoj nameri.

Autor se ovde pre svega bori sa pričom o dobru i zlu. S jedne strane lepota i zadovoljstvo pisanja, a s druge i same etičnosti stvaranja nagoni autora da predstavi tu borbu, tako što nas uvodi u priču o borbi za opstanak ljudske vrste koja se pretvara u zveri, sadizam, smrt, ali i rađanje jedne ljubavi, doduše telesne.

Pisac je usamljenik jer izgleda da i zlo ima svoj početak, ali ne i kraj, iako Aleksa, glavna ličnost, ispija kafu sa Milenom; Ana je nestala. Dakle kao i sam pisac koji je žrtva, ne samog sebe, što je često odlika pisanja, već žrtva u civilizacijskom smilu, žrtva koja nema dovoljno socijalne svesti da opstane ako se ne klonira kroz fikciju u svoj roman. Aleksa je sam pisac, možda preuranjenih godina, ali nije ratnik. Okreće se ka smrti, a ne životu da bi doživeo ekstatičko poimanje telesnog sebe, samog pisca (koji piše faktografski) koji na kraju preživljava, ili doživljava drugu smrt, smrt čula, opsesija, strahova, pohote... Kao žrtva Aninog sadizma, na kraju on iz svih tih dogadjaja odlazi nepovredjen, ali ne nalazi sebe.

Reklo bi se ovde je i te kako prisutna igra Tanatosa i Erosa. Glavni junak, umirući više puta, dolazi do saznanja da je ljubav prolazna, da u komori za klonove, čitava mašinerija nepoznanica radi protiv njega, uzima mu i veru i samopouzdanje.

Ali Aleksa veruje. Veruje da je budućnost takva, jer pisac je imao nameru da napiše naučnu fantastiku. Takva budućnost u naraciji, ostaje sama za sebe, ali može i da postane jedini uvod u sadašnjost.

Ovo verovanje, globalno rečeno odlika je mnogih dela koji u osnovi imaju realistički pristup pisanju. Romaneskno ili gubi ili dobija. Zavisi kako je pisac plasirao narativnu činjenicu. Dovoljno da kroz Aleksu sagledavamo jedan mogući život, jednu stvarnost, ali i budućnost. Ovde je prisutna budućnost u stvarnosti i stvarnost recipročno postaje ostvarena budućnost. Imaginacija je dodata realnoj priči, ali nije prizemna. Oslanja se verovatno na događaj koji nije izmišljen. Jednostavno reklo bi se imaginacija ponire sama u razumnost naracije, pa je dovoljno i samo iskazivanje kroz priču.

Tanatos, pranagon je ovde pritsutan - uživeo, preživeo, moćan i nepobediv. Sem ako vidimo svoju senku, dvojnika kako sleže ramenima na istom mestu gde su se rastali. U laboratoriji.

Čak je i ljubav deo pre Tanatosa nego Erosa. Sadizam, pohota, razbludnost su reči pandani za Aleksu i Anu. Same scene mučenja, morbidna ljubav i dijalog su pomalo, kako je to hteo i autor da predstavi, prepune sadističkog iživljavanja nad mogućom žrtvom, kako bi se izbavio od smti i užasa. Tako dolazi u pitanje jedan stvaralački svet, ali da li je to poetičko, narativno ili imaginativno?

Ovde ljubav proizlazi iz nagona prema smrti tj. nagona prema životu. Ljubav gledana očima lika donosi strah i kulminira u tajnu života, da bi se tako ne ovaplotio, već iživeo, ne donoseći čak ni samim aktom ništa naročito. Ni smrt, ni život, niti oslabađanje, niti grižu saveti. Ona donosi sirove činjenice života, sadizam u ulogama roba i gospodara, onaj neprestani strah - da li je ljubav dovoljna ako je sama po sebi data kroz proces seksualnosti. Na to pitanje pisac nije dao odgovor. Konačna istina je ne u laboratoriji za klonove, već negde u podsvesti lika, koji je izgradjen da bude svedok, a ne učesnik, greškom uhapšen.

Etičnost romana izvire delom iz realističnog stava pisca (dogadjaji su mogući, naracija je više retorička nego poetička), u pitanju je naličje ljudskih vrlina. Da li ih ovde zaista ima? Reklo bi se ništa nije sveto, sve je dozvoljeno, nema cilja. Junaci su prepušteni stihiji, a naracija to stišava.

Nema suprotnosti, ima dela, smrti i ponovnog života.

Izvesna atmosfera napetosti prati ovaj roman. Kao da je delo težilo da bude psihoforma, psiho akt, ludilo koje obuzima ljude, jedno doba tamo na nekoj koti.

Teško je pomiriti ove dve tvrdnje da realizam i psiho roman mogu da budu jedno te isto. Imaginacija je postepeno opadala, da bi svela radnju i likove na obično, civilizacijski moguće i uprkos svemu bespovratno.

Tanja Pajic

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XVII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Kad je Raša ušetao u kabinu Aleksu prože stid, pa pokuša da zakloni golotinju krijući se iza stola. Psiha mu je bila uzmuvana, pa uopšte nije shvatao odakle se najednom ovde stvorio čovek s kojim je ugovorio kupovinu vremensko prostornog adaptera. Pridošlica je bio veličine osrednjeg šifonjera i imao je fizionomiju raspižđenog pitbul terijera. Aleksa zapazi da za pojasom ima zataknutu poveliku pištoljčinu i da su mu podlaktice, otkrivene zavrnutim rukavima, nenormalno mišićave. Kad ga je pridošlica mrzovoljno odmerio, Aleksa se za trenutak prepade da će biti silovan, ali ovaj umesto toga odbaci odeću koju je nosio pod miškom na krevet i ravnodušno mu se obrati:

- Slušaj me dobro, pičko mala, jer ti ovo neću ponavljati. Jednostavno ću održati obećanje i nema te sile koja će me u tome sprečiti. Danas izlazimo na obalu i hoću da se malo upristojiš. Sad ću te osloboditi i obući ćeš ove krpe što sam doneo, ali hoću da znaš da ću i danju i noću biti dovoljno blizu da čujem svaki tvoj uzdah. Budem li samo pomislio da si se na bilo koji način odlučio da ne sarađuješ, bičem ću te primorati da prikupiš gomilu drveta i šibaću te sve dok ne budem zadovoljan količinom, pa ću sve to zapaliti, a ti ćeš lepo zašiljiti jednu podužu granu i sačekaćemo da se stvori dovoljno žara. Onda ću uzeti tu granu, gurnuću ti je u guzicu, pa ću lagano zavrtati i gurati sve dok te ne probijem uzduž kičme i vrh se ne pojavi sa druge strane. Posle toga ću čeličnom žicom da ti fiksiram ruke i noge i staviću te nad žar da se lagano pečeš kao na ražnju. Polako ću okretati i pomalo škropiti vodom da ne ispustiš prerano dušu. Jesi li razumeo?

Ton kojim je to izgovoreno bio je miran, a pogled kreature preozbiljan da bi Aleksa i za trenutak pomislio da se radi o šali ili praznoj pretnji. U kostima je osećao da će on to zaista uraditi, a nešto mu je govorilo da mu to ne bi bilo prvi put. Tip je bio 'ladan k'o špricer, a njegov pogled previše tupav da bi se u njemu krio ma kakav nagoveštaj milosti ili saosećanja. Monstrum je buljio u njega i Aleksa klimnu glavom. Gorila se nasmeši, pa ga obiđe i - klik! Aleksa je najednom bio slobodan. Osećaj gotovo zaboravljen. Mišice behu utrnule, a zglobovi oderani, ali najzad je mogao da koristi ruke. Za trenutak je gotovo zaboravio u kakvoj se situaciji nalazi ushićen takvom blagodeti. Raša bez reči napusti kabinu, a Aleksa ustanovi da se na krevetu nalazi njegova odeća, oprana i ispeglana. Odenuo se i počeo da razmišlja. Još uvek je bio pod žestokim stresom, ali misli počeše da dolaze u red. Ovaj tip poseduje vremensko prostorni adapter i to donekle objašnjava Anino prisustvo, mada bi takva postavka bila mnogo prirodnija da se radilo o njenoj prethodnoj reinkarnaciji. Tada je bila MDO agent, upućena u tehnologiju vremenskog putovanja. Šta bi uopšte započeo klon klase A, izvorno namenjen ratovanju, sa tako kompleksnom spravicom? Da li je pogrešno procenio stepen njene obuke, ili... Da nije ovo kojim slučajem NJEGOVA Ana? Da nije nekako preživela onaj užasni dan? Stresao se od te pomisli. Tu Anu je voleo, a ovu... Nije mogao da razluči. Bilo je tu požude, itekako, ali ljubav? Ne, ne, ne... To nije ista Ana.

Visoki lik u vikoplastu koji je nešto kasnije došao po njega nije mu bio poznat, ali to ništa nije menjalo. Izašao je s njim na palubu i ustanovio da je brod ukotvljen uz mol nekog razorenog naselja. Pred kabinom ih je sačekao nabijeni čovek vojničkog držanja i Aleksa krenu s njima duž palube. Tek je svanulo i zora se stidljivo stala hvatati po jovama oivičenoj moćnoj vodi. Negde iz ruševina pred njima odjeknu štektavo oglašavanje lisice, a iz daljine je dopiralo prituljeno dumbaranje artriljerije. Mora da su blizu ratne zone, pomisli Aleksa. Anu nije video i srce mu se stade snažno otimati. Kuda ga vode?

Sišli su sa broda i našli se na kamenitoj stazi po kojoj ćutke nastaviše. Hodao je lagano i ravnomerno, duboko udišući, a onda, iza jednog šrapnelima izrovanog zida, pred oči mu izroniše trstika i ševar pritisnuti maglom. Tu ih je čekala grupa od sedmoro ljudi i Ana među njima, ali sada odevena u laki borbeni oklop. Jedan od njenih ljudi držao je ono užasno pseto na povocu, a Rašu je zapazio nešto dalje ispred ostalih. Nozdrve mu zapahnu snažan miris vode i najednom ga obuze vrtoglavica, pa se oslonio na gorostasno stablo kraj staze. Previše je oslabio dok se Ana poigravala njime i razum mu se topio kao maslac na tiganju. Stresavši glavom poče da primenjuje odavno naučene mantre. „Aleksa, zovem se Aleksa...“, a onda mu najednom sinu da ponovo oseća tuđe misli. Dođavola, predugo se nalazio pod nekim nepoznatim vidom empatičkog štita! Trebaće mu nedelje da se povrati!

Ana je u ruci držala nekakvu mapu i na trenutak podiže pogled, pa ga pažljivo osmotri. Možda joj još uvek nije razaznavao misli, ali njegovu snažno usađenu empatiju ništa nije moglo ugasiti. Ono što je odašiljala bilo je... Strast!

- Iza nas je Novi Bečej. Najlakše bi bilo nastaviti putem ka Melencima, ali, ako su Zakavljažani u stanju pripravnosti, tu su najverovatnije načičkane njihove patrole. Najbolje da krenemo prema Elemiru preko Rusande.- obratila se čoveku kraj sebe spustivši ponovo pogled na mapu. Aleksa zapazi o njenom pojasu čudno oružje koje u početku nije razaznavao, a onda se doseti da to ne može biti ništa drugo do svetlosni mač, legendarno oružje A klase. Čovek iza njega ga gurnu, pa krenuše jedan za drugim kao guščići. Pas je oslobođen i Aleksa se štrecnu, ali pseto nije pokazivalo nikakvu zainteresovanost za njega, već se postavilo na čelo kolone ponašajući se kao predvodnik čopora. Aleksa je zbunjeno posmatrao to inteligentno stvorenje, a onda shvatio da to nije pas. Toliko discipline može imati samo borbid Republičkih Specijalnih Snaga! Ali... Odakle ovim šakalima borbid? Oslobođen empatičke blokade mozak mu stade ubrzano raditi. Borbid... Klon A klase... Adapter... Pa ova ekipa radi za Besmrtnike! Hoće da ga odvedu u Beland, a to znači da se kreću prema ratnoj zoni!

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XVI

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

 Odakle je Rajko dopunjavao svoju pljosku ostalo je tokom celog puta za mene nerešiva misterija, ali se počesto zagledao u nju, tako da je neprestano bio podnapit. Uprkos tome bio mi je od velike pomoći, pre svega zbog izvanrednog poznavanja situacije na terenu. Uz njegovo vođstvo s lakoćom smo izbegavali kako Zakavkaške patrole, tako i bande razbojnika koje su vršljale unaokolo. Nisam se mnogo udubljivao u razjašnjavanje svrhe našeg putovanja, ali sam uskoro bio prinuđen da mu kažem kuda smo krenuli. Odabrao sam drugo veče našeg putovanja kad je već i inače postao prilično sumnjičav.

Zaustavili smo se na jednom proplanku, zapalili logorsku vatru i pojeli po konzervu pasulja, pa pošto procenih da je Rajko delimično trezan započeh:

- Rajko, brate, nešto ti moram reći.- Rajko me odmeri blago telećim pogledom.

- Reci Milivoje, pa naši smo, ne stidiš se valjda?- odgovori nehajno, pa nastavih sigurnije.

- Ja moram preko, na teritoriju Republike.- na to Rajko razrogači oči kao da je progutao feferon.

- U, jebote!- propenta meškoljeći se.

- Moram Rajko. Imam važna posla tamo.- počeh da objašnjavam, razmišljajući o tome mogu li mu sve ispričati, ali on me prekide, rešavajući time moje nedoumice.

- Aaaa... Ti bi malo pljačk'o? Pa što tako ne kažeš kumašine, gde je pljačka tu je i brat Vrcelj. Pa jeste, ovi iz Unije su se nešto mnogo narogušili, k'o da je ono iz kuća nji'ovo. Valjda Belanđani gledaju svoja posla i puštaju narod da se snalazi.- obliznu se.

- Jeste, Rajko, kažu da je tamo disciplina nikakva.- zapeh ohrabreno da podržavam njegove pretpostavke.

- Dobro, dobro... Nego ima tu jedna nevolja... Moramo kroz ratnu zonu, a tamo su nam gaće na rešetu. - prekide me ponovo, najednom zabrinutim glasom.

- Pa kako ćemo?- napravih se naivan.

- Ne boj se brate, prolazio je Rajko svuda, pa ćemo i tamo. Ima jedno mesto gde nije preteško proći... Ako preživimo...- započe Rajko da objašnjava.

- Možel' se ogrejati kraj te vaše vatre?- prekide ga nepoznati glas. Obojica se trgosmo. Toliko smo se zapričali da uopšte nismo primetili trojicu odrpanaca što su nam se privukli nadohvat ruke. Zapažajući kako se Rajko nelagodno osvrće ka podalje odloženom razaraču, krenuh rukom ka revolveru, ali prekasno. U rukama one trojice sevnuše oštrice. Rajko u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu i zadobi posekotinu. Urliknu od bola, pa tresnuvši pesnicom napadača odasla ga u carstvo snova. Iznenađen brzinom napada nikako nisam stizao da dohvatim oružje i padoh u prašinu s neprijateljem nad sobom. Rajko mi nikako nije mogao pomoći, jer oko njega je već kružio treći napadač. Iako moj pratilac više nije bio onako spretan kao nekada, snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač očito bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika, pa se nije primicao nadohvat njegovih šaka. Neprestano je skakutao naokolo, trudeći se da umori protivnika. Uporno sam pokušavao da se dočepam revolvera, ali previše sam bio skoncentrisan na protivnikov nož koji mi se mic po mic približavao grlu, dok je Rajko sve više gubio korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je često bivao prinuđen da izbegava hitre ubode. Na jedvite jade sam zadržavao mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći, kad najzad napipah držak oružja. Trgoh i sasuh dva metka u onog iznad sebe, pa još dva u onog što je skolio Rajka. Onaj treći taman stade dolaziti sebi, pa poče kukati:

- Nemoj, molim te, nemoj dragi gospodine... Bili smo gladni, samo smo...- raspričao se, naizgled pitom kao mače.

- Ima li još koga u blizini!- prekidoh ga s prstom na obaraču. Zatrepta, pa poče da muca.

- Ne..nema... Nema nikoga...- najednom Rajko priskoči, pa ga dohvati za uvo i stade da zavrće.

- Aj' bratac, počni da pričaš, il' ću da te očerupam k'o gusku za božić!- pridošlica poče da skiči kao prase kad ga kolju.

- Nema nikog, samo nas trojica, matere mi!- pištao je dok je Rajko sve jače uvrtao.

- Gde vam je auto? - ne pokoleba se moj saputnik.

- Joooj.... Nemoj više, odvešću vas!- kukao je onaj sav povijen pod krvnikovom teškom rukom.

- E, tako te volim.- potapša ga Rajko prijateljski po ramenu, pa ga podiže na noge grabeći ga za okovratnik. - Ajde, idemo do auta, pa begaj brate. Bolje po tebe da nije miniran. Ti ćeš prvi okrenuti ključ, samo da znaš.- brundao je odobrovoljeno moj saputnik.

Pokrenusmo se par minuta kasnije, napred naš napadač, za njim Rajko, s cevi razarača prislonjenim uz predvodnikova leđa i najzad ja. Neko vreme smo se probijali kroz šumicu i po Rajkovom opreznom ogledanju znao sam da ništa tom pacovu ne veruje. Svaki čas sam čekao da mi neko smesti metak u leđa, ali ništa se nije događalo, pa izbismo na jednu čistinu. Tu je stajala neka teška krntija od kamioneta, ali više no očito u voznom stanju.

- Jel' miniran?- zapita Rajko.

- Ma daj... Koja bi budala minirala ovu šklopociju? Skuplji eksploziv no auto.- mrzovoljno će zarobljenik. Rajko klimnu glavom.

- Davaj ključeve, pa da se razilazimo.- obrati se snuždenom predvodniku.

- Eto ih u bravi. Ko bi ovo čudo ukrao.- odvrati ovaj - Nego, mogu li sad da idem?- Rajko klimnu glavom i potapša ga po leđima tako nežno da mu suze grunuše na oči, na šta ovaj naglo đipi i nestade u tami.

Od tog trenutka putovanje je postalo lagodno, iako smo se vozili preko izrovanih šumskih staza i bogaza. Koliko god naše vozilo kilavo delovalo, izgleda da je bilo konstruisano upravo za ovakve terene. Za volanom je bio Rajko koji je ovaj kraj poznavao kao svoj džep. Gotovo da mi se učinilo da smo na piknik krenuli. Čitav nam je dan prošao bez ijednog incidenta. Nisam čak ni primetio kada je to moj saputnik postao oprezniji. Vozio je sporije, stalno pogledom ispitivao okolinu, mrštio se i nerazumljivo gunđao. Ja ga ništa nisam pitao, a Rajko kao Rajko, ćuti i romori.

Kada su najednom s obe strane šumskog putića iz grmlja izronili Unijski oklopnici s oružjem na gotovs, Rajko je reagovao zapanjujućom brzinom. I pre no što su se kola zaustavila, otvorio je vrata i dohvatio razarač, pa iskočio i kotrljajući se ispalio nekoliko kratkih rafala iz teškog oružja kojima je poobarao Zakavkažljane s leve strane. Njihova tela još nisu ni dodirnula tlo, kada se Rajkovo oružje okrenulo ka neprijateljima sa desne strane i smrtonosno preciznim hicima ih počelo kositi. Samo trenutak kasnije i ja sam se sabrao i otvorio vatru.

- Biće nam pametnije da nadalje idemo peške.- izjavi Rajko ustajući i proučavajući mrtva tela protivnika- Sad će ovih gnjida biti sve više i više.

Nastavili smo vrlo oprezno i stadoh razaznavati sve učestaliju pucnjavu. Kako smo napredovali, tlo je bilo sve izrovanije dejstvovanjem artriljerije, a zadah napalma i sladunjavi vonj poluraspadnutih lešina terali su me na povraćanje. Mada je vetar bio usmeren od nas, bio je preslab da bi rasterao smrad uništenja i smrti. Nešto dalje zavukosmo se u jedan od silnih kratera unaokolo, pa podigoh pogled usmeravajući ga ka kordonu koji se rasprostirao na manje od kilometar ispred nas. Dan je bio vedar i jasno sam video da se front postojano drži. Proboji su se neprestano otvarali, ali plameni jezici iz razarača Unijskih operativaca su odbijali svaki napad. Veterani. Ne oklevaju.

Najednom, operativci počeše disciplinovano da odstupaju prema bunkerima. Ograda što se izvijala u nedogled mestimično stade da varniči pod naponom.

Bacio sam pogled na granicu. Proboji su se umnožavali i najzad ih ugledah. Belanđani su krenuli u ofanzivu i uleteli pravo u minsko polje. Razleteše se na sve strane. Nekolicina je prošla, ali su izgoreli na ogradi. Elektrika ih je palila, jednog po jednog. Dosta sam video. Spustih se u krater.

Pogled sam podigao na zvuk sirene. Signal za prestanak opasnosti odjeknuo je pustopoljinom i granica je postala neprirodno mirna. Operativci još nisu zauzeli pozicije, a Belanđani su se povukli ostavljajući za sobom spržena telesa.

- Sad il' nikad brate.- dobaci mi Rajko jurnuvši ka granici. Šta mi je drugo preostalo nego da ga bezglavo pratim?

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XV

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

Razmišljanja su uznemirila Aleksu, pa je ustao i počeo koračati po kabini poput životinje u kavezu. Kad se Ana najednom pojavila na vratima, zbunio se, jer je ovog puta prošlo vrlo malo vremena između dve posete. Ni ona nije delovala ništa manje iznenađeno što ga vidi na nogama, umesto u samrtničko ležećoj pozi. Usmerila je na njega ubistveni pogled, pa se pokrenula toliko naglo da je pomislio da će ga udariti. Umesto toga zgrabila ga je poput tigrice i spustila mu je poljubac na usne. Oseti kako mu se njeni nokti zarivaju u leđa nalik zveri što grabi plen, a njen se jezik u osvajačkom prodoru probi ka ždrelu kao mladoženja što razdire himen prve bračne noći. Poljubac je bio gotovo surov dok ga je potiskivala ka stolici, na koju ga je posela, pa se nadnela nad njega i počela da miluje njegovo uzdrhtalo telo, ne prekidajući žestoki poljubac. Zaboravio je sve sumnje željan ljubavi i nije predugo čekao. Opkoračila je stolicu, rukom usmerila njegovo koplje i zajahala. Ovog puta je to činila drugačije. Nabila se do kraja i kružila kukovima ljubeći ga neprestano. Ponovo je izgubio pojam o vremenu i sve je postalo vrtoglavica i pohota. Onda se Ana umirila i položila mu je glavu na rame. Neko vreme je tišinu narušavalo samo njihovo dahtanje, a onda se Ana oglasi;

- Sad ću te povesti u svoju kabinu. Ne mogu više da dolazim u ovu štenaru.

Aleksa, zaglušen besnim udarcima krvotoka u slepoočnicama, u prvom trenutku nije ni shvatio šta je rekla, tek ga posle izvesnog vremena smisao izrečenog tresnu poput kovačkog čekića. Da ga vodi? Kuda da ga vodi? Ovde se osećao sigurnim. Ko zna šta ga tamo čeka? Pa ipak, ništa nije odgovorio uživajući u opuštenosti tog raskošnog tela na sebi. Kad je ustala, učinila je to lagano. Namestila je odeću, pa mu je pomogla da se podigne dohvatajući ga za mišicu. Ka izlazu je krenuo nesiguran u ono što ga čeka, sluteći da se pred njim otvara potpuno novo poglavlje. Prošavši hodnikom popeli su se uz par stepenika i našli se na dnevnom svetlu, za koje se Aleksi činilo da ga nikad više neće videti. Osmotrio je prizor što mu je pukao pred očima. Jahta je zaista bila ogromna, građena za okean, a ne za reku. Imala je dva nivoa i bila sva u modernim zaobljenim linijama. S obe strane video je obale obrasle trstikom bez ikakve naznake ljudskih naselja. Vazduh je bio vlažan i svež i duvao je hladan vetar od koga se naježio. Mada su prolazi bili uzani, Ana je pouzdano predvodila držeći ga pod ruku. U jednom trenutku je podbio palac i jeknuo, na šta se Ana nasmejala i trgla mu ruku, ne dozvoljavajući da se zaustavi. To ga je naučilo da gleda pod noge, pa nije ni primetio kad su stigli pred vrata koja je Ana otvorila. Stupili su u ne baš naročito prostranu kabinu, ali je svaki detalj u njoj bio smišljeno raspoređen. Sve je bilo u drvetu skupocenog izgleda upotpunjenog hromiranim metalom. U jednom uglu se nalazila prava pravcata bračna postelja, a u suprotnom sto okružen tapaciranim klupicama raspoređenim u obliku slova L. Kabina se grejala i Aleksa se onako golušav i priviknut na hladnoću naglo opustio. Zatvorivši vrata za sobom, Ana ga pusti, pa otvori vrata sa suprotne strane koja Aleksa u prvi mah nije primetio.

- Ovo je toalet. Sigurna sam da ti je potreban, - reče, na šta se Aleksa zbunio, pa sve dok mu Ana nije prišla i blago ga gurnula, nije znao šta mu je činiti. Predugo se suzdržavao i time potpuno potisnuo nagon za nuždom. Kad je najzad ušao i suočio se sa luksuzom WC šolje, najednom se oseti postiđenim. Kako se samo lako navikao da i ne pomišlja na tako obične stvari. Spustio se na klozet i jedno vreme osmatrao. Tuš, umivaonik, polica sa kozmetikom. Toplota ga je najzad opustila pa je pišnuo, a onda poče da gura, ali uzalud. Nije išlo. Neko vreme se naprezao bez rezultata. Kad je već skoro odustao, spektakularno je grunulo i najzad je ispraznio creva. Olakšanje je bilo nezapamćeno. Zbog vezanih ruku se ušeprtljao kod brisanja guzice, ali je na kraju i to uspešno obavio, pa je posle kraćeg izučavanja uspeo i da pusti vodu. Bio je ponosan na sebe.

Izašavši, primeti da se Ana presvukla. Odenula je neku vrstu svilenkaste kućne haljine i sedela je ozbiljnog lika za stolom sa čašom vina pred sobom. Ugledavši ga potapša mesto pokraj sebe. Aleksa priđe i snebivajući se sede. Otpila je iz čaše, pa spustila ruku na njegovu muškost. Uzela ju je gotovo nehajno u šaku gledajući ga u oči. Aleksi bi neprijatna sopstvena mlohavost, ali ništa nije osećao izuzev nelagodnosti. Čudno, do pre tako malo vremena je i sama pomisao na Anu izazivala erekciju.

- Sad si samo moj, nadam se da ti je to jasno, - reče ona tonom konačne presude. Aleksa klimnu glavom, pa Ana nastavi: - Ne zanimaju me tvoje želje niti razmišljanja. Kad te poželim, bićeš spreman ili ću te kazniti. Kraj mene ćeš spavati onda kad ti dozvolim, u suprotnom je tvoje mesto tamo, - pokaza pri tome na neku vrstu korpe ukraj zida, dovoljno velike da se sklupča u njoj, - Živećeš dok si mi zanimljiv. Kad mi dosadiš, smisliću način kako da te ubijem na najbolniji mogući način. To je sve što hoću od tebe. Ni više, ni manje, - dok ju je slušao, njena šaka ga je uzbudila i ono što je držala sad je bilo čvrsto. Nije pomerala ruku, jednostavno ga je obuhvatila, dajući mu do znanja da je i to tek još jedan predmet koga poseduje.

- Razumeo? - upita Ana oštro posle kraće pauze, na šta Aleksa klimnu. Nasmešila se, ponovo otpila iz čaše, pa rekla

- Hajde sad. - ustavši, zbacila je haljinu i Aleksavo srce se naglo ubrza. Po prvi put je bila naga pred njime. Put joj je bila nalik belokosti i bila je vitka, ali su godine dodale onu pravu širinu bokovima i težinu još uvek čvrstim dojkama. Imala je mišićave ruke i preduge noge snažnih listova. Ovog puta ga nije vukla za sobom. Jednostavno je zakoračila ka kupatilu iz koga je Aleksa maločas izašao, a u njenim je pokretima bilo nečeg neodoljivo mačijeg, što je proizvodilo zastrašujući utisak da je ta žena evoulirala od neke nemilosrdne grabljive vrste. Osećao se poput antilope saterane u tesnac kanjona koja pred kamenitim zidom nemoćno iščekuje svoju tragičnu sudbinu posmatrajući lagano primicanje velike savanske mačke. Šta je drugo mogao no da je prati. Stala je pod tuš i pozvala ga prstom. Pomilovala ga je po kosi, a onda pustila vodu. Bila je topla i poput zlatne kiše poče padati preko njihovih tela. Ana dohvati sapun, pa poče da pere najpre sebe, a onda i njega. Bila je vrela kao požuda, a ruke joj behu meke kao pamuk. To i nije bilo kupanje, nego milovanje uzbudljivo kao i svaki njen dodir. Dugo se time bavila, ne zaboravljajući ni jedan usek na Aleksavom uzdrhtalom telu. Bila je pažljiva i nežna, pa je zaboravio sve strahove koji su ga donedavno progonili. Bio je njen i nemo ju je obožavao. Najzad je razumeo; ona je boginja.

Završivši, Ana je obrisala najpre sebe, pa njega. Odvela ga je do kreveta i blagim pritiskom mu dala do znanja da treba da legne. Za njim se i ona spustila i poljubila ga tamo gde je najosetljiviji. Onda je njegovu muškost uzela u usta. To mu još niko nikad nije uradio. Osećaj je bio neverovatan. Umirivši se potpuno prepustio joj se. Nije se zaustavljala dok i zadnju kap nije iskapila.

Potom je ustala, ostavivši ga u blaženoj omamljenosti i stala je da se oblači. Završivši, poljubila ga je usnama slanim od sperme, pa je bez ijedne reči napustila kabinu.

Aleksa je ostao ležeći. Glavom mu je prolazilo kako je sam pristao da ga ta neobična žena poseduje bez ikakvih ograničenja. Da ga obeležava. ljubi, siluje i miluje kako god joj padne na pamet i od njega načini igračku. Dođavola, Ana je bila osvajač. N emilosrdni osvajač.

Bio je potpuno obespravljen i namenjen zabavi pod pretnjom najjezivijih muka. Jednostavno ga je načinila igračkom za sopstvenu upotrebu bez ikakvih ograničenja. Ako poželi da ga maltretira, to će i učiniti, a on neće imati pravo ni da bekne.

Ispružio se popreko na ogromnom ležaju i začudo, kako je vreme prolazilo, svi se ti događaji počeše pretapati u nekakvu izmaglicu. Više nije bio siguran da li je sve tek san iz koga će se probuditi sav u znoju i gaća mokrih od prolivenog semena ili nepojmljivo okrutna stvarnost. U toj i takvoj podvojenosti mašte i realnosti, pretnja je postajala sve intrigantnija. Najednom je počeo da se uzbuđuje. Sva prošlost je nestala, kao da je tek pristigao na ovaj svet nag i nevin. Spustio je ruku na prepone i shvatio da telo itekako reaguje na tok njegovih misli. Dole se ukrutio kao hrastov proštac. Ruka mu se pomeri preko centra nadraženosti i poče da mu se muti pred očima, kad se najednom vrata otvoriše.

Ona!

Trgao se i skočio sa kreveta, ali bilo je prekasno. Sve je videla, sve je znala, a i ono među nogama se ponašalo poput propetog mustanga pokazujući pravo prema objektu njegove fantazije.

Prema Ani.

Bilo bi glupo i pomisliti da njegova samozvana gospodarica to nije primetila, mada mu je tek neutralni smešak i radoznali pogled uperen ravno u predmet njegove sramote davao do znanja da je svesna njegovih želja. Zakoračila je prema njemu, lagano kao lasica žedna krvi što se obrela sred gomile naivnih pilića. Telo mu se ukočilo u istovremenoj navali strasti i straha, ali uzbuđenja nije nestajalo.

Naprotiv.

Najzad je Ana, nošena ubistveno sporim koracima, dospela toliko blizu da je mogao osetiti njen vreli dah na licu. Ruka joj se pruži, pa krenu naizgled da ga zagrli oko slabina, ali umesto toga, ona mu dohvati ruku i poče da je povlači unatrag, sve je više zavrćući. Ukoliko je taj postupak postajao bolniji, utoliko su im se lica više primicala, da bi najednom iskrivila glavu kako bi im se usne spojile. Istovremeno njena šaka obuhvati poput osvojenog trofeja Aleksavu muškost, blago ali bespogovorno dajući do znanja da pripada samo njoj.

Ruku iza leđa mu je sve jače zavrtala, ali je bol bio nadoknađivan nežnošću poljupca. Pa opet, baš je koja je nepomično, gotovo nezainteresovano obuhvatila Aleksav ud budila vulkan koji nije još dugo mogao da se obuzdava.

Koliko god da je kasnije razmišljao o onome što se potom dogodilo, nikad nije sebi uspeo da razjasni otkud mu toliko hrabrosti. Najednom se otrgao i podigao Anu u naručje, a onda je nastavio da je ljubi. Ispustila je tek jedno „Šta?“, a onda se umirila i prihvatila poljubac. Doneo ju je do kreveta i blago je tamo spustio, čudeći se pogledu ranjene srne koji se naselio u njenim očima. Pružio je ruke i povukao naviše haljinu. Blago se uzdigla na laktovima pomažući mu i on je lagano ukloni s nje. Potom joj smače i gaćice. Uspravio se i pogledao ju je. Oči su joj blistale u novom i nepoznatom izrazu, kao da je sve vreme upravo ovo priželjkivala. Noge joj behu blago rastavljene i oseti njenu želju da bude posmatrana sa divljenjem. Zastade. Ona zaista beše predivna.

Lagano se spustio na kolena među njene noge i dohvatio joj je bokove. Nije se opirala, a kad je ušao u nju bila je vrela i vlažna. Probio se poput zveri sve do samog dna gde se zaustavio da bi počeo da je ljubi u usta. Činio je to bez pokreta, bili su tek spojeni. Nije se ni pomakao sve dok nije osetio da će Ana umreti ako to ne učini. Kad je počeo da se vraća, učinio je to polako, kao da vreme ne igra nikakvu ulogu u ljubavnom činu. Od kraja do kraja, pa iznova. Da li zbog te usporenosti, ili zato što je Ana oduvek tako delovala na njega, vrhunac nije nikako dolazio, mada su njeni trzaji itekako davali do znanja da ona neprestano svršava. Sačekao bi malo kad bi osetio njen vrhunac, čvršće je prigrlio, pa nastavljao. To je trajalo i trajalo sve dok nije izvuklo i poslednju trunku semena iz njega i ostavilo samo čistu i nepatvorenu bol u onome najosetljivijem. Prevrnuo se i privukao Anu na rame, ni za trenutak ne pomišljajući na njene pretnje. Kao da je postala nova osoba, bila je pitoma poput mačeta i pripila se uz njega. Uskoro je osetio njeno pravilno disanje i znao je da je zaspala. Još je neko vreme zurio u plafon bez ikakvih misli, a onda je i njega san prevario.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XIV

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Sledećih su mi nekoliko dana protekli u grozničavom napredovanju ka liniji fronta, a noći u bunovnom polusnu. Mornarica će blokirati reku, što znači da Rašini ljudi imaju samo jedan put na raspolaganju, prolazak kroz ratnu zonu, što nikako nije jednostavan zadatak, ni za mene, ni za njih, pa pošto me čeka tako opasan put, bilo bi korisno pronaći saveznike, najbolje nekoga iz Alijanse. Aleksin ugled među njima bio je impozantan i najverovatnije bi ih mogao nagovoriti da mi pomognu. Međutim, to je bilo lako uraditi u vreme dok se znalo ko koga ubija, ali sad kad su se izmešali revolucionari, odmetnici, dezerteri i religiozni fanatici sa regularnim jedinicama Unije, pronaći bilo koga je predstavljalo nemoguću misiju. Svi su se krili i svi su bili u nekoj fazi mimikrije.

Glasine koje su do mene doprle, govorile su o pripadnicima Seljačke Alijanse koji se kriju u ruiniranim naseljima na jugoistoku. Dotad sam prošao kroz tri napuštena sela bez ikakvog rezultata i stigao do poslednjeg mesta koje je još donekle podsećalo na ljudsku naseobinu. Kao i prethodna i ovo je bilo potpuno razoreno. Oprezno sam hodao negdašnjom glavnom ulicom s kratežom u rukama. Vreme je bilo neprijatno i postajao sam baš nervozan. Nagli tresak vrata, koja je vetar zalupio negde iza mene, trgao me je i na trenutak se pokolebah. Podigao sam pogled i osmotrio ono nekoliko prozora na spratu, pa iskoračio pravo ka uskovitlanoj prašini predamnom, da bi se najednom iz kovitlaca pojavila dežmekasta neobrijana prilika sa razaračem u rukama i redenicima preko stomaka, uz bećarski zabačeni šeširić. Umalo ne ispalih obe cevi, kad mi se pridošlica učini poznatim. Hodao je nehajno, vukao noge i pomalo vrckao. Zagledah pažljivije i najzad razaznadoh pridošličino lice. Itekako smo se poznavali! Predamnom je bio niko drugi do Rajko Vrcelj i to prilično nacvrckan!

Rajka sam upoznao još u onim konfuznim vremenima kad je pobuna tek započinjala. Seirio je po kafanama nešto o Kremanskom proročanstvu u jednoj i svetlosnom maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvučalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa proročanstvom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski. Doduše, kad je sranje počelo, bilo je malo drugačije. Ništa od sudnjeg dana, više je podsećalo na cirkus. Ljudi su gubili živote jer nisu hteli da hodaju po rovovima kako ih ne bi ismevali. Tako su nam pobili silne dobrovoljce na prvoj liniji. E, da su to makar bili najgluplje izgubljeni životi! Naši iz centra sela su tukli po nama granatama jer nisu znali da izračunaju koordinate i veliki broj naših boraca je stradao u kafanskim obračunima. Ponajmanje njih od ruke neprijatelja. Pucnjave je bilo često, ali uglavnom iz opreza, kroz kukuruze.

Najluđi događaj sa Vrceljom je bila jedna od ofanziva lojalističkih snaga, kad je Rajko držao položaj na desnoj strani sela. U najžešćoj razmeni vatre, borio se neko vreme, a onda se više nije čuo. Ostali su se nekako probili do njega, ne bi li ga izvukli. Ležao je na grudima, preko razarača. Mrtav, rekoše kad su se vratili. A kad je napad odbijen, Rajko se probudio i doteturao do nas pijan kô majka. Rakiju smo pili iz velikih čaša sa sokove.

Da su Belanđani znali da kompletnu odbranu fronta drži par ljudi sa leve i još toliko sa desne strane sela, i to polovina kontuzovana od alkohola, mogli su prošetati do Centralne Uprave za sat i po vremena.

Na dan kada je Belland pao, ljudi su bežali iz Zmijarnika u kolonama. Te noći sam video snopove farova kako se protežu sve do auto-puta prema farmama na istoku. Zmijarnik je postao grad duhova. Rajko i ekipa su se već dogovorili čija kuća, a čiji automobili kome pripada. Pljačka je bilo jedino što ih je zanimalo. Neki su odlazili da ordiniraju čak i do samog centra Zmijarnika dok se čekala naredba da uđemo u Beland.

- Ma... Ma... Nek na m...mestu padnem m...mrtav ako to nije m...Milivoj Jovanović... Um... umalo te nisam up... upucao...- promrmlja Rajko spustivši cev razarača.

- Otkud tebe Rajko? - obratih mu se odahnuvši. S tom budalom se nikad nije znalo na koga će zapucati.

- Pa eto... M... Malo lutam... Ka... Kažu da se ov... ovde kriju n... Naši...- odgovori Rajko nesigurno. - E... eto... Našao sam te... S... Sad možemo dalje zajedno.

O, bože, koga li sam ja to našao, pomislih, ali nije bilo vreme da biram. Bolje išta nego ništa.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XIII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Neko vreme Aleksa Lakić je ležao pokušavajući da se oporavi od utisaka. Čas su mu glavom prolazili trenuci sladostrašča i vođenja ljubavi, pa bi ih smenjivale slike onog pseta i jezivih pretnji koje mu je Ana uputila. Bože, pa ona to zaista može da uradi! Jednostavno ga zatvori sa tom džukelom i naslađuje se prizorom. Šta on može učiniti da je u tome spreči? Samo da skiči i moli. Kao da su mu se oči iznenada otvorile i koprena pohote raščinila. Najednom je postao svestan da je izložen na milost i nemilost toj ženi i da ona može da mu nanosi bol do mile volje, čak i da ga ubije, a da to niko nikada ne otkrije. Razaznavanje istine je razagnalo iluzije. Otet je, razgolićen i vezan, zaprećeno mu je jezivom sudbinom, pa je ostavljen ovde da moli boga za dobro raspoloženje svoje otmičarke kad se bude udostojila da ga uzme. Čak i dok su vodili ljubav ponašala se prema njemu kao prema najobičnijem predmetu. Ni za trenutak je nije zainteresovalo da li njemu prija taj i takav snošaj .

Kako je vreme prolazilo sve je više osećao hladnoću. Ćelija je bila prohladna, a on nije imao na sebi ama baš ništa. Pokušao je da se pokrije ćebetom, ali ono je bilo maleno i rezultat je bio još gori. Patos je bio od metala, hladan, pa je delovalo kao da ga pali ledenim plamenikom. Najzad je ipak spustio ćebe pod sebe. Potom je sklopio oči i drhtureći čekao. Jeza što ga je podilazila postajala je sve intenzivnija, tako da nije bilo ni govora o spavanju.

Bilo je dovoljno da mu Ana oduzme odeću pa da Aleksinog vaspitanjem usađenog mehanizma odbrane nestane. Kao da su skupa sa par odevnih predmeta s njega strgnute hiljade godina evolucije i ponovo se spustio na četiri noge, pretvarajući se u onog dalekog pretka što u tami sumatranske noći drhturi čekajući lovca da ga ugrabi i nasladi se svežim mesom sa njegovog vrištećeg tela, Golotinja se već vekovima u mislima modernog čoveka pripisuje životinjama, nikako ljudskom biću. Bojao se, itekako se bojao, ali strah nije bio stranac za Aleksu. Od kad zna za sebe svi strahovi ovog sveta pratili su ga poput krvoslednika. Praiskonski užas od razgololićavanja je bio tek jedna osvežena, ali ne i sasvim nepoznata dimenzija stare navike.

Cvokoćući od već gotovo nesnosne hladnoće, poče da se pita koji je smisao te upaljene sijalice koju je platio sopstvenim poživotinjenjem. Sve što je video bile su glatke metalne površine zidova, ništa upadljivija vrata i jedna jedina tapacirana stolica s naslonima za ruke. Kad su obrazi počeli da vlaže, shvatio je da cmizdri k'o devojčica. Nije ga čak ni bilo sramota, mada svega par dana ranije to sebi ni u bunilu ne bi dozvolio. Pa opet, plač je bio olakšanje i celo mu se telo trzalo od grčevitog ridanja. Nije ni bio svestan kad je zaspao.

Probudio se naglo, prenut dodirom i nad sobom je ugledao Anu. Čučnula je kraj njega i štipkala ga za bradavicu. Pogled joj je bio zlurad, ali to lice je i u tako podrugljivoj grimasi bilo nešto najlepše što je Aleksa u životu video. Osećaj u skladu s njom. Donekle bol, odnekle zadovoljstvo. Osećao je da se dole ukrutio. To je postalo navika. Čak i u snu je željan njenih nesvakidašnjih dodira. Primetila je da je budan, oči su joj bljesnule, a usne se još jače izvile u podsmešljiv izraz. Pojačala je stezanje, pomalo uvrćući. Bol poče da prevladava, a uzbuđenje da raste.

-Plakao si.- progovara zavrćući sve jače i jače, -Sviđa mi se to.- kaže dok slobodnom rukom dohvata i drugu bradavicu. Postaje veoma gruba i štipanje se pretvara u čisti bol. Dok ga sve surovije kinji, saginje se i ljubi ga u usta. Neko vreme kombinuje poljubac sa maltretiranjem, a onda ispušta bradavice ne prestajući da ga ljubi. Dok im se jezici prepliću, njeni nemirni dodiri se premeštaju niže, klize po stomaku, preko bedara i najzad unutrašnjom stranom butine, gde se zaustavlja na ožiljku. Osetila je mesto gde je tkivo razoreno i vraća se tamo ponovo i ponovo. Dodir je neobičan, nešto između naslade i neprijatnosti. Prsti su joj radoznali, a pokreti lagani i nežni. Onda prestaje da ga ljubi, podiže glavu i posmatra svoje prste kako maze razdor na koži.

- Kako si se povredio?- pita tiho, ne prestajući da nadražuje staru ranu. U prvom trenutku uskomešani osećaji ga sprečavaju da se oglasi, pa nastaje napeta stanka u kojoj se pokreti Aninih prstiju zaustaviše. Najzad Aleksa shvata njeno pitanje.

- Elektrode. Ja sam temponaut.- odgovara, a njeni prsti pređoše još jednom preko ožiljka.

-Temponaut?- ruka joj zastaje, -Zar to nije tajna?

-Jeste- odgovara Aleksa. Ana klimnu glavom i zagleda se pažljivije u njega, pa kao da se nečega setila, poče opet da mu uvrće bradavice. To je bolelo i Aleksa sklopi oči, ne želeći da Ani pruži užitak proučavanja patnje u njegovom pogledu. Jedno vreme ga je posmatrala toliko oštro da se Aleksi učinilo da će ga udariti, a onda se naglo uspravila, pa je, gurnuvši nogom šerpu prema njemu, sela na stolicu i prekrstila noge.

-Jedi- reče kratko pa stade da ga posmatra. Aleksa je ovog puta bio potpuno siguran da ga ona gleda kao prase što je zabilo njušku u valov i da uživa u toj nakaradnoj slici. Nije ga bilo briga. Žderao je. Do poslednje mrvice. Onda oseti da ga Ana na svoj omiljeni način dohvata za kosu i povlači ka sebi. Suknju je brzim pokretom povukla naviše i Aleksa se izbliza susrete s njenom vaginom, jer veša nije imala. Pribila mu je glavu među noge i znao je šta mu je činiti. Lizao je, lizao i lizao...

Jezik mu je već otupeo kad joj je dosadilo, pa ga je odbacila od sebe. Ustala je i bez reči otišla. Ponovo je bio sam.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Na moje nemalo iznenađenje, trojka sa oznakama unije se ponaša sasvim civilizovano. Pokupili su me, strpali u maricu, oduzeli mi sve iz džepova, čak i pertle iz cipela, očitali podatke sa implanata i ostavili me da čekam u hodniku zidova s kojih se ljuštila farba što vapi za jednim dobrim molovanjem. Standardan policijski postupak poznat mi još iz najboljih dana Republike. Nije me iznenađivalo prisustvo dva tetovirana tipa s facama bulterijera što su se grčili na klupi preko puta, ali mi nikako nije ulazilo u glavu šta tu traži bakica izgubljenog pogleda što se smestila na stolicu pokraj mene.

- E, rano moja, kamo sreće da sam tvojih godina. Čak od Tornjoša sam na talički palante gurala. Noge su mi na pijacu propale...- priča ona neku svoju priču dok ja osmatram poludškrinuta vrata na kraju hodnika. Šta me sprečava da jednostavno išetam? Nigde nema uočljive straže i sve sam nestrpljiviji u naumu da se pokupim odavde. Satima tu sedim. Nije da ne bih ustao, ali ni ona dva dilkana se ne pomeraju, što me nagoni na opreznost. Znaju nešto što ja ne znam. Najzad se vrata otvaraju i prozivaju babu kraj mene.

- Hoćemo li dobiti drugog vozača? - dobacuje mi u prolazu i vrata se zatvaraju za njom. Sati prolaze i tipovi preko puta deluju sve nervoznije. Onda prozivaju i njih. Baba odlazi u pratnji neke strogo uniformisane lepojke i ostajem sam u hodniku. Kako vreme prolazi postajem sve nervozniji. Tek naknadno mi se vraća um policajca. Pa to i jeste cilj ove igre! Što sam iziritaniji, to će me lakše njihov islednik slomiti. Duboko uzdahnuh i prepustih se meditaciji.

Kad me najzad prozvaše našao sam se u malenoj kancelariji spartanskog izgleda. Nameštaj su činile svega dve školske skamije sa pripadajućim stolicama, neka na brzinu sklepana polica sa registratorima i još jedna stolica na koju sam smestio guzicu. Naspram mene je poziciju zauzeo lik gospodstvenog izgleda koji je zurio u monitor pred sobom, ali glavna opasnost nije dolazila od njega, već od neugledne plavuše u četrdesetim godinama što je sedela postrance. Aleksa Lakić me je naučio kako da prepoznam empatijske prodore, a cura što me nije čak ni posmatrala itekako je pružala pipke po mome mozgu. Odmah sam primenio Aleksine lekcije i zatvorio pristup najvažnijim stvarima, potpuno svestan da će izvežbani telepata prepoznati zaštitu. Bilo mi je nevažno. Ono što moram reći, ja ću reći, ali ni reči više od toga. Islednik se najzad smilostivio i odmerio me je pronicljivim i preterano vlažnim očima potcrtanim dubokim podočnjacima.

- Ne pamtim kada je iko poslednji put skupio hrabrost da zapuca posred dana na najjavnijem mestu kote 373. Otpadnički ološ se obično međusobno ubija pod okriljem noći - guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokog nosa nabrale su se dajući mu ljutiti izgled. - Pa ipak, sudeći po podacima iz tvojih implanata, ti i nisi običan kriminalac. Bivši policajac, ratni veteran, čovek od posebnog poverenja Belandske vrhuške... Jednom rečju, elita. - dok sam posmatrao kako mu ispod markiranog crnog kaputa proviruju crni sako, snežno bela košulja i leptir mašna postajao sam sve svesniji da tip okoliši. Sve je ovo tek uvod u ono što zaista želi od mene. Njegovo izrazito visoko čelo uzdužno se naboralo, a četvrtasta impozantno izbačena vilica potpuno u skladu sa koščatim, ispijenim i glatko izbrijanim licem naglo se pokrenula kada mi se nanovo obratio.

- Da, elita. Prebrz na revolveru. Znaš li da su Karlini Šakali bili strah i trepet ovdašnjeg podzemlja? Čitave ekipe nisu izlazile s njima na kraj. A ti si ih pobio sam samcat. Imozantan rezultat, moram priznati. - razmišljao sam ima li smisla objašnjavati mu ko je Karla i šta je predstavljala u mom životu. Ne, inspektore, Karlu nisam ja ubio. Ubile su je emocije. Istražitelj je nakratko zaćutao, a onda je digao glavu i pogledi nam se ukrstiše. -U stvari, morao bih ti biti zahvalan. Banda koju si eliminisao nam je zadavala ozbiljne nevolje zbog načina na koji su delovali. Nikad nismo imali dokaze za njihova zlodela. Delovali su psihotronski, a to je tek korak od savršenog zločina. Nedokazivo. Jedini način njihove eliminacije je bilo angažovati drugu kriminalnu grupu da ih pobije. Iskreno govoreći, počeli smo pregovore u tom pravcu Jednostavno si nas preduhitrio.

- Ako je tako, mogli biste me jednostavno osloboditi.- pokušah najdirektnije što umem.

- Mogli bi da nije jedne sitnice. Po meni dostupnim podacima Milivoj Jovanović, bivši detektiv Belandske policijske uprave, viđan je u društvu Alekse Lakića, predratnog superklona omega klase. A taj superklon je, na žalost, najtraženija ličnost s obe strane fronta. Dakle, biću primoran da te zamolim da nam razjasniš neke nama nepoznate činjenice u vezi Alekse Lakića- umalo se ne zagrcnuh. Ovaj policajac je bio direktniji od mene. Aleksa je dakle tražen! To daje smisla Rašinim postupcima. Ko zna kolika je ucena raspisana za njegovu glavu. Pa opet, Aleksu nije smerao predati Zakavljažanima. Da jeste, ovaj istražitelj bi to već znao. To je ostavljalo samo jedan izbor. Brod na kome se Aleksa Lakić nalazi plovi ka liniji razgraničenja. Tren potom postadoh svestan pomeranja u svojoj psihi. Prokleta plavuša je pratila moje misli i ulovila je trenutak zbunjenosti! Na to je tip ispred mene i računao! Idiote neoprezni!

- Slabiji si no što sam mislio. Eto, već nešto znamo. Brod, Raša... - nasmeja se tip ispred mene. Prokletstvo! Plavuša i on su razmenjivali misli!

- Vidi, neću da te ucenjujem. Ja ću tebi reći istinu. Istinu očekujem i od tebe. U tvome dosijeu se nalazi i podatak da si po povratku sa fronta bio na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi, kao i da si bio u zarobljeništvu. Ako je tako, onda znaš da te možemo prepustiti psihonautu. Niko na ovom svetu ne želi da im se dva puta nađe u kandžama. Dakle, pametnije ti je da sarađuješ. - zaključi tip prepun sebe, pa poče da kucka po svojoj tastaturi.

- Ovako ćemo. Ja ću postavljati pitanja, a ti samo reci da li sam u pravu. Zauzvrat, ja ću ti otkriti neke slabo poznate stvari s početka sukoba. Dakle, Raša... Raša Tudej... Ravničarske Hijene... Njegov dosije kaže da se radi o pukovniku Rastislavu Jokanoviću koji je dezertirao sa kompletnom jedinicom i našao se s njima na ničijoj zemlji. I to ne bilo kakvom jedinicom... - izvlačio je tip podatke iz računara - Specijalci. Eliminatori. Ali ima tu još jedan zanimljiv podatak. Najduže su se zadržali oko Urus Martana, a vreme njihovog delovanja se poklapa s periodom kad se tamo nalazio i mlađi vodnik Milivoj Jovanović. Jesam li u pravu? - podiže na mene pronicljivi pogled i ja klimnuh glavom. Pored one kučke što mi je u glavi nije bilo smisla lagati.

- Dobro, sad sam ja na redu. Evo zašto nam je Aleksa Lakić važan. Kad je Republika okrenula dalekometno oružje protiv sopstvenog naroda, izveštaji naših špijuna su sustizali jedan drugi unoseći konfuziju u glavni štab. Na žalost, tamo su sedeli vojnici koji nisu znali ništa drugo do da viču „Pali!“. Kontrola vremenske ose je postajala sve iritantnija za armiju. Jednostavno bismo se budili s pat pozicijom iz jutra u jutro. Front je bio statičan. Nije bilo dokaza, ali smo bili sigurni da republički agenti vršljaju po vremenu i anuliraju svaki naš napredak. Kad je glavnokomandujući shvatio da je Republiku zahvatio građanski rat i da neće uzvratiti udar balistiških projektila, usmerio je svaku raspoloživu raketu na lokacije markirane kao vremenska laboratorija. Uspeh operacije je bio više no impozantan. Temporalne operacije su potpuno zaustavljene i naša armija, superiorna u svakom pogledu izuzev te strogo naučne discipline, krenula je u nezaustavljivi prodor. Republika je razvejana i sada je sabijena na uzano područje oko Belanda, ali naše uhode ne miruju. Vesti koje dobijamo su postale pomalo neprijatne. Sve do nedavno je postojalo uverenje da je ubijen svaki čovek na planeti koji poseduje znanje i obuku za korištenje vremensko prostornog uređaja. Vidiš, za nas je to bila dobra vest. Vršljanje po vremenu je po našem uverenju neprihvatljivo po svim prirodnim i moralnim zakonima. Nažalost, ti izveštaji nisu u potpunosti bili tačni. Sedam ljudi s tim ukletim znanjem je preživelo i vršljalo je po ničijoj zemlji. Šestorica su potvrđeno ubijena u sukobima razbojničkih družina, ali jedan, samo jedan, još uvek je živ. I to najopasniji. Superklon omega klase, komandir specijalnih operacija Republike. Pretpostavljam da nagađaš o kome se radi.

- Aleksa Lakić? - nadovezah tek da popunim neprijatnu stanku u njegovom izlaganju.

- Aleksa Lakić. - klimnu on glavom. - Moramo ga naći i onesposobiti. Dakle, gde je on?

Sad bejah mnogo oprezniji i zatvorio sam misli koje su divljale. Bio sam siguran da kučka preko puta oseća moje zidove i naslađivao sam se njenom nemoći. Dakle, priče koje sam načuo bile su istinite. Glavna prednost Besmrtnika se istopila poput masla na vrelom tiganju. Sad ih samo Aleksa može vratiti u ravnotežu. Ovaj istražitelj je slutio istinu, ali je nije spoznao u potpunosti. Samo korak je do toga da Republici Omega klasa padne u šake. Ako ga se dokopaju, Aleksu čeka pakao, možda i gori od onoga koji sam ja upoznao. Očistiće ga mentalno i postaće samo još jedna mašina više u službi Besmrtnika. Šta da uradim? Ako budem izigravao heroja, Aleksa će se naći u kandžama Republičkih islednika, a ja na milosti i nemilosti psihonauta. Vredi li to ćutanja?

- Aleksa je na ovoj reci, ali to već znate. Sve je počelo od onog dana kad nam je Raša Tudej ponudio da od njega otkupimo prostorno vremenski adapter...

- Šta? Uređaj još uvek postoji?- razgorači islednik oči.

- Postoji. Lično sam video jedan od pripadajućih modula.- odgovorih pa nastavih da mu opisujem sve naše dogodovštine, počev od probijanja kroz liniju fronta, pa sve do gubljenja Aleksinog traga na obali. Šta sam imao da izgubim? Pukovnika Rastislava više nisam mogao zaustaviti. Jedina su mi nada bili ratni brodovi Unije.

Sledećeg dana ponovo sam bio na drumu.