1 januar
Danas je moj prvi dan na svetioniku
i unosim zapis u svoj dnevnik, kako sam se saglasio sa De Gratom.
Onoliko koliko mogu voditi zapise ja ću to činiti, ali ne mogu reći
šta se može desiti čoveku usamljenom kao što sam ja – mogu se
razboleti, ili još gore...
Ali manimo to...
Kater je jedva prošao uslove za
mog prethodnika i delovao je iskreno obradovan mojim dolaskom. Nije
mu trebalo ni pola sata da se spakuje, predstavi mi velikog nemačkog
ovčara zvanog Neptun i upozna me sa dužnostima. Uprkos oluji što
se počela dizati želeo je smesta da krene kući i ignorišući moja
upozorenja ubrzo je pošao na neizvesno putovanje, kao da je
postojalo nešto na ovome mestu što ga je plašilo. Strah mi nije
bio stran, pa se nisam baš previše upinjao da ga zadržim.
Znate, po ovim kozjim stazama
motorna vozila su u potpunosti neupotrebljiva, tako da je Kater na
put krenuo pešice.
Isuse, koja vukojebina! Ovde mreža
ne postoji. Nikakva komunikacija. Ništa. Da ovaj krajolik Bil i Džon
mogu videti, rekli bi da sam nesumnjivo skrenuo s pameti...
Eh... Da mogu...
U svari, ja sam dete sa asfalta i
sa ovakvom se pustoši prvi put susrećem.
Bili smo dobra ekipa Bil i Džon i
ja. Divlja horda sajberprostora. Utroje smo bili nepobedivi i nije
bilo kapije kroz koju nas naši spretni prsti ne bi proveli.
Kriptovalute su se u potocima slivale na naše tajne račune, bez
tragova, bez ičega što bi ukazivalo odakle je udar došao. Imali
smo novac za najbolje Vortekse i sve je bilo savršeno do onog dana
kada smo poharali Honkonšku Banku. Ko je mogao znati da smo dirnuli
u osinje gnezdo?
Ali zašto se baviti time, jer ovde
sam, sasvim bezbedan. Duh počinje da mi oživljava i postoje samo
misli o postojanju, jer konačno sam u svom životu sasvim sam, jer,
naravno, Neptun, koliko god da je veliki, ne može se smatrati kao
„društvo“. Mogu li se na nebesima ikada naći u „društvu“
bar upola tako vernim kao što je ovaj siroti pas?
Bil i Džon, na primer?
Ma, ne, oni su se vodili interesima
i ko bi ga znao? Možda tamo, sa one druge strane, postoji internet?
U takvom slučaju ja i „društvo“ se možda nikada nećemo
rastati, čak ni posle puno godina.
Ono što me najviše iznenađuje je
teškoća koju je imao De Grat da me dovede u službu. Zbog toga je
Kater proveo na svetioniku dve nedelje duže od perioda navedenog u
ugovoru. U obližnjem seocetu, poslednjeg do koga me je autobus mogao
dovesti, donekle sam naslutio razloge za De Gratove probleme, ma
koliko ti razlozi bili smešni. Kada sam šankeru u tamošnjem bifeu
saopštio razloge svog dolaska, najpre se smrkao, a onda sebi u bradu
promrmljao nešto o nekakvom podmorskom narodu. Dodao je da niko pri
zdravoj pameti ne prilazi tom ukletom mestu. Bože, kao da su meštani
ovog seoceta živeli u srednjem veku, mada je meni njihovo sujeverje
nemalo pomoglo da izmaknem psima tragačima. De Grat je zbog
odbojnosti domorodaca prema svetioniku bio primoran da traži
službenika preko oglasa na internetu, a ja nisam nimalo oklevao da
se prijavim posle svega što se desilo.
De Gratova pojava je na mene
ostavila neuobičajeno snažan utisak. Uprkos poodmaklim godinama i
nekoj, kako je delovalo, veneričnoj bolesti zbog koje mu je koža
delovala krljušasto, imao je atletsku građu kakve se ni
dvadesetogodišnjak ne bi postideo. Glava mu je bila nekako
kruškasta, a zbog duge kose delovalo je kao da nema ušiju. Povrh
svega toga, oči su mu pri odbijanju svetla crvenkasto sjajile. Sećam
se De Gratovog osmeha pri potpisivanju ugovora, zbog kojega sam
pomislio da ima ozbiljan manjak zuba, jer je usne večito držao
pripijene kao da ih krije, i njegovog neskriveno iznenađenog izraza
lica kad sam mu saopštio svoje kvalifikacije, naravno bez detalja o
svojim aktivnostima. Bez ikakvog obrazloženja je promrmljao nešto o
tome kako sam najverovatnije upravo ja čovek koji će rešiti
misteriju morskog prolaza. Nisam baš najbolje razumeo šta hoće da
kaže, ali nisam bio u poziciji da postavljam suvišna pitanja, tek
su mi se njegove reči duboko urezale u pamćenje. Uzgred, verovatno
je bolovao i na plućima pošto mu se glas povremeno pretvarao u
nešto nalik klokotanju.
Isuse! Kada je prva fotka stigla na
moj mejl povratio sam. Bil više nije ličio na sebe, a ja sam
plemenite naravi i danima sam bio o šoku! Nisam mogao ni da zamislim
kakvoj je torturi prethodno bio podvrgnut. Na snimku mu je tip lica
skrivenog fantomkom prerezivao grkljan. Naziv fajla je bio “33%”
i bilo mi je jasno da nas je neko otkrio. Tog trenutka počelo je
moje sakrivanje.
Nepune dve nedelje kasnije stigla
je na mejl još jedna fotografija identičnog naziva: “33%”. Na
njoj se nalazio Džon, obešen naglavačke. Oči su posmatrale kameru
u nepisivom užasu i bilo je jasno da ga čovek iza njega živog
dere.
Kakogod, sad sam na sigurnom. Jedan
čovek je boravio ovde do sada i radio je sasvim dobro kao trojica
koja bi se obično poslala. Obaveze su skoro nikakve. A štampana
uputstva su koliko toliko jasna. Postoji čitav niz prepunih
frižidera i funkcionalna kuhinja.
Nikako nije trebalo dopustiti da me
prati Orndof. Činio me je nervoznim. Nikada nisam nosio svoju
beležnicu sa sobom dok je on u mojoj blizini, uz njegovo
nepodnošljivo brbljanje. Nikom nisam verovao, ponajmanje toj
pritvornoj budali. Odahnuo sam kad smo najzad stigli na odredište.
Žarko sam priželjkivao da nema osobinu da dobro pamti lica.
2 januar.
Vetar je duvao ceo dan i do
popodneva more je doslovno bilo materijalizovano... ne vidi se ništa,
čak ni teleskopom, osim okeana i neba i povremeno galebovi, da ne
spominjem beskrajnu morsku penu Sve me je to ubijalo u pojam. Zaista
mi je ova usamljenost spasila život, ali sada sam počeo verovati da
će to jako loše uticati na moju psihu. Čudno je da nisam primetio,
do sada, kako je užasan zvuk te reči – „sam“! Napola mogu
zamisliti da u njoj ima neke posebnosti u odjeku ovih cilindričnih
zidova, ali, oh, ne! To su sve gluposti. Verujem da sam nervozan zbog
samoće. Nikada nisam bio takav.
Sada se vučem ka fenjeru da dobro
pogledam naokolo „da vidim šta se može“. Da vidim ono što se
zaista vidi! Ne puno toga. Duvanje vetra je malo opalo, mislim, ali
će Kater bez obzira na to naći put do kuće, uz teškoće. Jedva da
će ga videti na severu pre sutra u podne, a udaljenost je tek 190
ili 200 milja.
Konačno, želim biti sam...
3 januar.
Mrtva tišina ceo dan. Pred veče,
more najviše liči na staklo. Vidi se neko morsko rastinje, ali osim
njega apsolutno ništa ceo dan – čak ni najmanji trag oblaka.
Samoća koja mi je bila potrebna da bih nestao iz vidokruga oštećenih
kriminalaca se čudno poigrava s mojim mozgom, pa mi je potrebna
nekakva zabava da ne bih potpuno zastranio.
Zanimam se istraživanjem
svetionika. Ne znam kako bih drugačije ubio sve ovo samotno vreme.
Neptun je moj verni pratilac i moram priznati da za jednog psa
izuzetno vešto koristi stepenike.
Svetionik je vrlo prostran –
koliko sam primetio prilikom penjanja beskrajnim stepenicama –
moglo bi se reći više od 160 stopa. Od nivoa vode do vrha fenjera.
Ipak, od dna unutrašnosti kule daljina je bar 180 stopa – jer pod
je 20 stopa ispod površine mora, čak i pri najnižoj plimi.Osnova
na kojoj se nalazi građevina liči mi na krečnjak. Izgleda mi da je
unutrašnjost na dnu izgrađena solidnom zidarijom. Bez sumnje se
tako smatralo puno sigurnije, ali mislim se, zašto? Struktura, nalik
ovoj je bezbedna u svim okolnostima. Ja se osećam bezbedno u njoj i
u najžešćim uraganima koji besne, čak sam čuo od nekih mornara
da pričaju, da vetar sa jugozapada, zna podići more ovde više nego
bilo gde izuzev u Zapadnom prolazu Magelanovog moreuza. Samo more,
mislim, ne može učiniti bilo šta sa ovim armiranim zidovima –
koji su, 50 stopa iznad najviše vodene oznake, debeli su četiri
stope, možda neki inč više. Pomalo sam na mukama pri istraživanju
ovog dela svetionika jer zbog nečega ovde nije sprovedena struja i
primoran sam da koristim sveću da bih išta video.
Uskoro sam zapazio da se Neptun
često zadržava na dva mesta tog najdubljeg nivoa. Jedno se nalazilo
kraj samog stepeništa, a drugo kraj zida okrenutog moru.
Zainteresovan njegovim neobičnim ponašanjem krenuh da izučavam
tačke koje su intrigirale psa. Dok sam u gotovo potpunom mraku
koračao prema zidu pokraj koga je Neptun nervozno njuškao, zakačih
nogom nešto što je tupo zazveketalo. Spustih sveću i razaznadoh da
se radi o kostima neke krupne životinje. Nisam dovoljno dobro video
da bih tačno razaznao kakve bi vrste ona mogla biti i u prvi mah sam
pomislio da je upravo to ono što privlači psa, ali sam se ubrzo
uverio da sam pogrešio, jer pokraj zida na koji se Neptun namerio
nije bilo ni traga od bilo kakvih kostiju. U prvi mah nisam primetio
ništa neobično. Zid kao zid, jedino što su duž njega na
ravnomernim udaljenostima bile postavljene nekakve alke, kao da su se
tu privezivale neke životinje. Možda je to objašnjenje za kosti na
koje sam malopre naleteo. Ničeg drugog neobičnog nisam zapažao i
gotovo sam već odustao od zaludnog posla kad sam primetio nešto
zapanjujuće. Nije to bilo bog zna šta, ali sasvim dovoljno da mi da
do znanja da nije sve onako kako izgleda. Naime, plamen sveće koju
sam nosio sa sobom stao se povijati tačno u pravcu zida. U prvi mah
mi je to delovalo nemogućim i nekoliko puta sam ponovio
eksperimenat, da bih se najzad uverio kako ne grešim.
Radilo se o promaji, što je
značilo da se sa druge strani nalazi nekakva odaja, a da se tu negde
nalazi procep, ili možda čak i vrata!
4 januar.
Moje jučerašnje otkriće me je
zaintrigiralo u toj meri da sam proveo dan u nekoj vrsti ekstaze koju
mislim da je nemoguće opisati. Moja strast za samoćom jedva da je
pošteno nagrađena. Ne bih mogao reći zadovoljena; jer verujem da
se nikada ne mogu zasititi zadovoljstvom koje sam osetio danas. Nisam
zaboravio proročanstvo Der Grata i što sam više razmišljao, sve
sam bio uvereniji da se ono što je Der Grat nazvao morskim prolazom
nalazi upravo na mestu na koje me je Neptun naveo. Do najdubljeg
nivoa sam se nestrpljivo vratio već rano izjutra u Neptunovoj
pratnji, sa metlom, četkom, mistrijom i čitavim naramkom sveća u
rukama.
Za početak sam se potrudio da
dobro osvetlim onaj intrigantni deo zida uz pomoć desetak sveća.
Tada sam ga već sasvim jasno video. Bio je u potpunosti prekriven
lišajevima i, rekao bih, vekovnom prašinom, pa sam počeo da ga
čistim, isprva metlom, zatim mistrijom. Na moje nemalo čuđenje,
Neptun je, po prvi put otkako smo se upoznali, pokazivao znake
netrpeljivosti prema meni. Režao je, lajao, isprečavao se između
mene i zida, pa me čak i zubima vukao za pantalone. Nikako nisam
razumevao razloge njegovog ponašanja.
Taj posao je veoma dugo trajao, još
više otežan neobičnim ponašanjem omatorelog pseta. Nekoliko puta
samo što nisam odustao, ali sam ipak ustrajao u svojim naporima.
Najzad sam pažljivo očistio celokupnu površinu četkom i, valjda
zbog neprestanog ometanja i Neptunovog ludiranja, sve do tada nisam
primetio da se taj deo zida sastoji od jedne jedine monolitne kamene
površine. Tek kad sam otkrio žljebove i nastavak zida koji se
sastojao od grubo zidanih kamenih kocaka, shvatio sam da sam zaista
naleteo na nekakva vrata. Nastavljajući detaljno uklanjanje zaostale
prljavštine shvatio sam da se radi o prolazu veličine oveće kolske
kapije. Nestrpljivo stadoh da proučavam konstrukciju, ali nisam
zapažao nikakav mehanizam za otvaranje. Prisetivši se
avanturističkih filmova poput Indiana Džonsa, počeh nasumično da
pritiskam betonske kocke i pokušavam sa zakretanjem onih metalnih
alki koje su bile uzidane sa obe strane prolaza, ali se ništa nije
dešavalo. Sve su to bile izuzetno stabilne konstrukcije.
Najzad odustadoh.
5 januar.
Noćas mi je na pamet pala neobična
zamisao. Neptun je reagovao na još jedno mesto u temeljima
svetionika i ono se nalazilo uza sam stub uz koji se izvijalo
stepenište. Što sam više o tome mozgao sve sam bio uvereniji da je
upravo tamo savršeno mesto za postavljanje eventualnog mehanizma
kojim bi se mogla otvoriti ona neobična kapija.
Istovetno opremljen kao i
prethodnog dana spustio sam se u podzemlje, ili tačnije podmorje, i
pažljivo osvetlio odabranu lokaciju. S obzirom na očiglednu starost
temelja i same kapije očekivao sam nekakav čekrk ili sistem poluga,
ali ništa slično nisam video, pa sam se posvetio čišćenju
monumentalnog stuba. Neptun je ovog puta bio miran.
Napokon sam otkrio nešto što mi
je na prvi pogled delovalo kao primitivna rezbarija. Pažljivo sam je
očistio da bih se najzad zaprepastio, jer to su bila tri reda
kvadratića, od kojih je svaki sadržavao po četri polja obeleženih
neobičnim simbolima.Pritisnuh jednu od tih kockica i ona ulegnu pod
mojim prstom!
Nije bilo drugog objašnjenja nego
da se radi o šifriranoj bravi. Pažljivo sam precrtao u beležnicu
pronađeni duborez i vratio se u gornje delove svetionika, ne mogavši
u potpunosti odagnati nevericu prema onome što sam našao.
12. januar.
Nekoliko dana nisam unosio zapise
jer me je u potpunosti zaokupio posao koji, doduše, veoma dobro
poznajem, ali se ovog puta radilo o vrlo neuobičajenom zadatku.
Uređaj koji sam otkrio nesumnjivo je predstavljao ključ onoga što
sam nazivao “Morskom kapijom”, ali po pretpostavljenoj drevnosti
sprave i sama pomisao na to da se mehanizam podudara sa današnjom
logikom delovala mi je apsurdnom. Da li je moguće da je Der Grat
znao za postojanje kapije i šifrirane brave, pa me je zapravo
angažovao kao stručnjaka za kibernetiku, a ne kao čuvara?
Nedoumice su se množile, ali me one ni u najmanjoj meri nisu
sprečavale da intenzivno radim na rešavanju zadatog problema.
Pretpostavio sam da nebični simboli na tastaturi predstavljaju
brojeve i stigao do prvog problema. Postojalo je 12 tastera. Ukoliko
pretpostavim da je donji red nešto poput tarabice na savremenim
tastaturama, onda bi mi ostalo 9 cifara, pa uz nadu da je neki od
donjih tastera nula, mogao bih to svesti na deset cifara, što
odgovara dekadnom sistemu i to bi, naravno, bilo najjednostavnije
rešenje, ali šta ako je to brojčani sistem koji se zasniva na 12
brojeva? Gotovo čitav dan sam proveo rešavajući tu glavolomku, da
bih na kraju odlučio da izvedem dva niza šifara – jedan koristeći
dekadni brojčani sistem, a drugi po pravilima bulove algebre, a
zatim da ih uporedim i izvedem najverovatnije nizove. Nažalost, ovde
nisam mogao koristiti računar, jednostavno ga nije bilo, pa sam sve
morao preračunavati ručno, što me je strahovito usporilo
U danima posle toga isrtavao sam
složene algoritme, ispisivao logičke formule, analizirao,
upoređivao, da bih najzad stigao do 16 najverovatnijih lozinki za
otvaranje kapije. Kad sam najzad dobijene cifre preveo na jezik
tajanstvenih simbola moje uzbuđenje je dostiglo ekstatičke razmere,
ali sam zbog premora odlučio da u podzemlje odem tek sledećeg dana.
Ta mi je zanimacija u potpunosti
odvratila misli od usamljenosti jer sam se osećao u potpunosti
zaposlen, i ne samo to – osećao sam se kao kod kuće!
Naravno, to je bio moj teren i moj
svet.
Taj zaborav je bio blagodet koga
sam tek po završenom poslu postao svestan.
13. januar.
Ponovo sam u najnižem nivou
svetionika. Pažljivo sam osvetlio neobičnu rezbariju koju smatram
ključem morske kapije i pažljivo prateći izvedene šifre zapisane
na listu istrgnutom iz beležnice pokušavam da rešim zagonetku.
Prvi niz simbola...
Ništa.
Drugi niz simbola...
Ništa.
Treći niz simbola...
Ništa.
Četvrti... Pas frenetično skače
i uz urlik poleće prema kapiji! Nešto se događa! Dohvatam sveću i
polazim za njim. Njegov besni lavež se odbija od zidova podruma, pa
bih ga mogao pratiti i bez svetla. Na moje razočarenje kapija je i
dalje zatvorena. Glupa džukela! Dozivam psa, ali on kao da je
poludeo, ne prestaje da urla na onaj kameni blok.
Najzad ga ostavljam tamo i vraćam
se do brave. Unosim i peti niz simbola...
Isuse! Oslobodio sam pakao!
Kapija se otvorila, ali umesto
bajkovitog prolaza kroz nju je pokuljala neverovatna količina vode.
Voda mi je u momentu stigla do kolena! Pseće skičanje! Ne čujem
više lavež. Panično ponovo ukucavam delotvornu šifru i izgleda da
sam zatvorio kapiju, jer nivo vode prestaje da raste. Uspinjem se par
stepenika da izbegnem poplavu i pozivam Neptuna. Nema ga.
15. januar.
NIPOŠTO SE NE SPUŠTAJTE U NIŽE
DELOVE SVETIONIKA!
Juče nisam unosio zapise u radnu
svesku, a verovatno ne bih ni danas, da se događaji nisu odvijali
ovako vrtoglavom brzinom. Ipak, smatram da imam obavezu da saopštim
svetu kakvi se užasi ovde kriju. Mada nemam baš mnogo vremena,
pokušaću što staloženije izneti sve ono što se desilo. Ne
zamerite ako izlaganje bude prekinuto, uskoro ću morati da krenem.
Neptuna više nema. U početku sam
mislio da mu je udar vode polomio vrat, ali pošto se voda
nepojmljivom brzinom povukla nigde nisam nalazio njegovo telo. Sada
ipak verujem da mu se desilo nešto mnogo groznije. Ne samo da mi se
idućeg dana usamljenost pojačala do neslućenih razmera, već me je
progonio i osećaj krivice zbog smrti tog vernog pratioca.
Kao što rekoh, juče sam bio
izuzetno neraspoložen. Nemir sam ublažavao šetnjom i osmatranjem
mora i dalekih planinskih vrhunaca sa oboda fenjera smeštenog na
samom vrhu svetionika. Nije to donosilo nikakvo olakšanje, ali ipak
sam se nečim bavio. Danas sam se osećao isto toliko loše, pa sam
se već rano izjutra popeo na osmatračnicu.
More... Dosadno... Planine...
Dosadno...
Ne znam ni sam zašto sam spustio
durbin na kameniti prilaz svetioniku, ali kad sam to učinio zastao
mi je dah. Skoro na samom ulazu u svetionik nalazila su se četvorica
ljudi. Jedan od njih je bio Orndof. Trojica koja su ga pratila imali
su brutalna lica plaćenih ubica, a jedan od njih je u rukama stezao
sačmaricu opakog izgleda. Nisam imao nikakvih dilema oko tog
prizora. Bilo je vrlo jednostavno shvatiti o čemu se radi. Orndof me
je prodao! U prvi mah sam se skamenio i kao da se svet zaustavio.
Bilo je prekasno za beg.
Orndof je zastao na ulazu, a ona
trojica su umarširala u svetionik.
Ne želim sada da opisujem strah
koji me je obuzeo, ali tren potom mozak mi je proradio. Postojao je
način kako da ih eliminišem! Isti onaj kojim sam ubio Neptuna!
Plan, ako ga tako mogu nazvati,
doneo sam u trenutku. Čak i da im to Orndof nije rekao, bilo je
normalno da će me najpre potražiti u kontrolnoj sobi, što bi i
odgovaralo istini da se pukim slučajem nisam našao na osmatračnici
upravo u trenutku kad su pristizali. Stoga se sjurih u nišu smeštenu
tačno iznad kontrolne sobe. Takve su se niše nalazile na svakom
odmorištu duž tog beskrajnog stepeništa. Čim su ušli u kontrolnu
salu, potrčah niz stepenice. Da bih bio siguran da će me pratiti
povremeno sam za sobom bacao pojedine predmete koji su se zatekli kod
mene.
Maramica... Nalivpero... Moja radna
sveska...
Najzad stigoh i do podruma. Nadomak
morskih vrata, otprilike na mestu Neptunove pogibije zbacih i svoj
ručni sat čije su se fosforescentne cifre i skazaljke u toj tami
izdaleka videle. Nakon toga sam se sakrio iza stepeništa, odmah
pokraj šifrirane brave.
Nisam predugo čekao. Prošli su
pokraj mene opremljeni baterijskom svetiljkom i sa oružjem na
gotovs. Zaustavih dah zapazivši kako jedan od njih nosi moje
pobacane predmete. Odmah su primetili moj časovnik, pa krenuše
prema njemu. Sačekao sam da stignu do njega, za šta gotovo da i
nisam morao viriti, jer su uzaludni pronalazak predmeta propratili
gromkim psovkama. Tren potom pažljivo u šifrarnik ukucah peti niz
simbola.
A onda se desilo nešto
neočekivano!
Umesto da pokulja voda, prostorija
se ispunila plavičastom svetlošću koja je dopirala iza otvorenih
vrata. Nije bilo više tame koja me je štitila. Haos u mojoj glavi
teško je objasniti. Istovremeno sam se opraštao od života i
pokušavao da shvatim šta se to desilo. Jesam li uneo pogrešnu
šifru? Ili je možda postojao mehanizam koji naizmenično otvara
vrata u različite prostorije? Šta se to, za ime Boga, desilo?
Kakogod, nije bilo previše vremena
za mozganje. Onu trojicu je zasad zainteresovao novootkriveni prolaz,
ali uskoro će se okrenuti i ugledati me. I taman kad sam se spremio
da pojurim uz stepenište u kapiji su se pojavila petorica humanoida.
U prvi mah sam pomislio da se radi o ljudima, jer je svetlo dolazilo
iza njih pa sam nazirao samo obličja. Bilo je očito da imaju oružje
u rukama i gangsteri nisu oklevali. Smesta su otvorili vatru i dvoje
pridošlica se skljokaše mrtvi. Odgovor je momentalno usledio. Iz
oružja došljaka bljesnuše nekakve ljubičaste zrake i mafijaši se
prućiše po tlu. Tren potom preživeli humanoidi potrčaše prema
njima, a ja shvatih da oni kriminalci nisu mrtvi, pa čak ni
ošamućeni. Bili su paralisani. Kad su pridošlice počeli trgati
odeću s njih stadoše zapomagati, ali uzalud. Bilo je očito da nisu
mogli ni prst da pomere. Najzad su ostali nagi i na moj užas
došljaci se spustiše kraj njih i stadoše ih žive žderati!
Njihove užasne krike je nemoguće dočarati rečima. A onda, najzad,
razaznadoh njušku jednog od tih humanoida, jer to što sam video
nikako ne bih mogao nazvati licem. Umalo da i sam nisam stao
vrištati.
To nije bilo čovek. Imalo je
zatupastu kruškastu glavu, gotovo bez nosa, sa oštro izbačenim
čeljustima prepunih oštrih, unatrag povijenih igličastih zuba.
Bilo je odeveno u veoma uzan kombinezon i opremljeno opasačem i
čizmama vojničkog izgleda. Krv žrtve kojom se hranilo curila mu je
niz gubicu i ono malo mjegove puti što nije bila skrivena
kombinezonom beše prekriveno zelenkastim krljuštima. Zbog nečega
sam imao utisak da ima mnogo toga zajedničkog sa ribama. Uprkos mom
naporu da ostanem skriven, onako šokiran zaškrgutah zubima, i jedno
od stvorenja podiže glavu, pa zatim poče njuškati vazduh oko sebe.
Najzad se uspravilo i krenulo prema meni, uperenog oružja. Bože,
koliko je samo gracioznosti u tim pokretima bilo! Hodalo je poput
mačke! A onda shvatih da je to ženka.
Vidite, u trenucima krajnjeg užasa
mozak počne nebično da se ponaša. Mislim da se u tom sumanutom
trenutku upravo tako nešto i sa mnom desilo, jer toliko neljudske
savršenosti idealnih ženskih proporcija, ne samo da nikad nisam
video, nego ni zamisliti nisam mogao. To je bila boginja! Dok mi se
lagano približavala, kao opčinjen sam buljio u te teške dojke,
tanani struk, široke bokove, preduge noge i...
Isuse! Počeh da se uzbuđujem!
Onda me njene crvenkaste zenice
registrovaše i kandžasti prst se napeo na obaraču. Podigoh ruke i
uspravih se. Ona ispusti neku naredbu grgoljavim glasom, ali nisam
razumeo šta hoće. Ponovila je to još jednom, a onda mi pokazala
rukom da priđem. Poslušao sam, naravno, baš i nije bio trenutak za
junačenje. Najčudnije u svemu je
bilo to što me napaljenost nikako nije napuštala. Kao uz inat, ona
stade radoznalo da me proučava pogledom i bio sam siguran da joj
moja erekcija nije promakla. Bože, bilo je to poput milovanja.
Stojko mi se ukrutio do pucanja. Onda je opet nešto proklokotala,
ali je sad to zvučalo gotovo nežno.
Okačila je
oružje na rame i pružila kandžu ka mojim preponama. Pomazila me je
po spolovilu i samo što ne svrših, kad se ona naglo trgla, ponovo
uperila pušku u mene i oštrim tonom mi izdala očito nekakvo
naređenje. Naravno da ništa nisam razumeo. Ponovila je to još
jednom, a onda je trgla moju košulju i razdrljila ju je ponavljajući
komandu.
Hoće da se
svučem, shvatih najzad. Ionako to može lako uraditi, samo treba da
me paralizuje, pomislih, pa se pitomo pokorih njenoj želji. Počeh
da otkopčavam košulju i sa užasom shvatih da se obliznula svojim
račvastim jezikom, ali njene oči su iskrile i sve jače palile moju
nadraženost. Svukoh košulju, pantalone, patike, čarape... Stadoh
da oklevam kod gaća, ali ona nestrpljivo stade da naređuje. Ovog
puta nije bilo teško razumeti šta hoće, pa na koncu ostadoh
potpuno go pred njom. Opet je zabacila oružje na rame i prišla mi
je toliko blizu da sam mogao osetiti njen dah. Njena šaka mi je
nežno dodirnula grudi, pa se lagano spustila i obuhvatila moj
ukrućeni ud. Potom se odmače, pa zavuče ruku u torbu na opasaču
da bi odande izvadila nekakvu spravicu nalik na klješta. Sa vrha tog
alata visio je tanušni lanac uvijen u smotuljak. Nešto mi je rekla,
pa mi je onu spravu maltene nabila u nos. Potom me drugom rukom stade
milovati po muškosti. Ne mogu opisati taj osećaj; istovremeno i
užas i užitak, A kad sam se već potpuno izgubio u talasima požude
oštar bol mi dade do znanja da mi je onaj alat probio hrskavicu u
nosu. Prestala je da me mazi i odložila je svoj alat natrag u torbu,
ali onaj lančić više nije bio na njemu, već je počivao na mojim
grudima.
Podigla je
pogled na mene, uštinula me za bradavicu i dohvatila lanac. Okrenula
se i pošla prema svojim sunarodnicima, a ja sam shvatio šta je
malopre majstorisala. U nosu sam imao brnjicu za koju je bio fiksiran
lanac koji je ona držala u šaci. Tren potom sam shvatio da je taj
naizgled tanušni lančić mnogo robustniji od onoga u šta sam
verovao, jer se zategao i priredio mi veoma neprijatan bol u nosu.
Počeh slediti njene otmene korake, šta sam drugo mogao uraditi?
U početku
nisam oči mogao odvojiti od njene savršene stražnjice, a onda mi
pogled poče bludeti naviše uz njena leđa, da bi se zaustavio na
vratu, gde se njen kombinezon završavao i tek tada počeh zapažati
detalje. Ono za šta sam mislio da je kosa, bilo je, u stvari, nešto
nalik lišajevima, a tamo gde se čoveku nalaze uši imala je proreze
za koje sam nagađao da su škrge. Njene blistave krljušti su
učvrstile moj pređašnji utisak da su ta bića genetski bliže
ribama nego ljudima.
A onda mi
pogled krenu u pravcu kuda smo koračali. Sad smo već bili sasvim
blizu mesta gde su se njeni srodnici gostili onim kriminalcima. Iako
su većim delom već odavmo bili proždrani, ja užasnuto shvatih da
jedan od njih još uvek krklja. Podigli su glave s obeda i na moj
užas pažljivo su me osmotrili. Pokušah da se zaustavim, ali
gazdarica je cimnula lanac, što me je nateralo da nastavim prema
njima. Ona dva čudovišta se uspraviše čim smo stigli do njih i tu
nastade razmena klokotanja i grgoljenja između njih i gospodarice.
Jedan me je štipnuo za guzicu, a drugi me zagrebao kandžom preko
trbuha. Ukipio sam se od straha, ali sam jasno razaznavao tonalitet
njihovog razgovora. Gazdarica je delovala ponosno, a ostala dvojica
zadivljeno.
Pošto su me
neko vreme pipkali i štipkali, gospodarica me je odvela do zida i
pomoću patent kopče na kraju lančića privezala me je za jednu od
onih alki koje sam zapazio još pri prvoj inspekciji tog čudovišnog
temelja. Ta je kopča savršeno odgovarala promeru okova u zidu i
najednom mi je postalo jasno ko je tu gvožđuriju postavio, a,
bogami, i to ko je najverovatnije i izgradio celo ovo zdanje na koje
je, vekovima, a možda i eonima kasnije, nadograđen ovaj ukleti
svetionik. Potom me je ostavila i pridružila se gozbi sunarodnika.
Najednom sam
ostao gotovo potpuno zaboravljen i privezan uza zid. Očajno padoh na
kolena, a onda spazih nadomak ruku svoj dnevnik i olovku. Verovatno
ih je ispustila ona bitanga kad su ga paralizovali. Oprezno osmotrih
stvorenja. Uopšte nisu obraćali pažnju na mene zauzeti ručkom i
ja pažljivo pružih ruku i dohvatih beležnicu. Čudovišta su me i
nadalje u potpunosti ignorisala, pa započeh grozničavo da beležim
poslednje događaje. Možda je za mene prekasno, ali svet mora
saznati za ovo što se ovde nalazi.
O bože...
Mislim da mi ponestaje vremena... Uspravljaju se...
Pokušaću da
odbacim dnevnik što dalje od sebe... I da... Ne brinite za mene...
U boljem
slučaju postaću gospodaričino mezimče.
U suprotnom...
Pa, biću,
najverovatnije, vrlo rado dočekan gost na porodičnoj trpezi.
