možda sutra. Ko zna? Možda za neki mesec ili godinu? Ne znam, ali osećam u kostima, u krvi i u tetivama da ćeš jednom ipak doći.
Kad – tad.
Kao maloj, tata mi je čitao priču koja govori o raskršću kao o čarobnom mestu. Mestu gde se čuda događaju. Mestu gde reč “nemoguće” ne postoji. Ali sada, odavde, iz skloništa u šikari, vidim samo pusto i mesečinom obasjano parče kamena kojim su nekada ljudi prolazili.
Pa ipak, kadkad poželim da verujem u čuda. Hoću da verujem da ćeš se vratiti upravo ovuda i upravo noćas.
I biće isto kao i svake druge noći.
Izjutra ću se sa prvim zracima sunca vratiti u našu kolibu i po ko zna koji put iznova čitati tvoja pisma i tvoje beleške. Preturaću malo po svim onim zaboravljenim drangulijama i zaspaću proučavajući tvoje požutele fotografije. Posle ću izaći u baštu, malo poraditi, pa ću pokupiti povrće za ručak. Skuvaću ga, najesti se, pa ću ponovo zaspati čekajući noć.
I biće isto kao i svakog drugog dana.
U očvrsloj glini iznad kolibe još uvek su ucrtani tvoji tragovi. Zašto li si otišao po onoj kišurini? Zar nisi mogao sačekati sunce? Ne znam i možda nikada neću saznati.
I ne moram znati. Nije mi važno. Bitno je da ćeš se vratiti.
U poslednje vreme sam sklona da poverujem kako je ova naša raskrsnica ukleta. Retki su prolaznici, a i oni koji njome prođu ludi su i ubogi. Ostajem u skrovištu sve dok se ne izgube u tami, ali ponekad se zaustave i mogu da ih vidim. Sasvim obični ljudi. Neki od njih su naočigled bolesni, samo što se nisu prevrnuli, dok su neki nedodirnuti zarazom. Svejedno mi je, nikada im ne prilazim. Previše sam bola i patnje koje ljudi jedni drugima nanose videla da bih ikome na ovome svetu verovala.
Nikome, osim tebi.
Odavno je Bog odvratio pogled od ljudske vrste. Ama, čak i da Bog postoji, ja nikad ne razgovaram sa nepoznatima, pa ni sa njime. Zašto bih se obraćala Bogu koji je dozvolio da mi se ovo događa?
Sama, sama, sama... Kao vučica u visokom gorju.
Uostalom, ja više i ne verujem u Boga, mada nekada možda i jesam.
Malčice...
Verujem u bol, verujem u strah i verujem u smrt. Sve drugo je obmana.
Postoje dan i noć. Postoje svetlo i tama, a ja se pouzdajem samo u mrak. Taj divni svileni ogrtač skriva me od njihovih zlokobnih pogleda i zakriljuje me velom sigurnosti. Noć je moja slatka sestrica, moj zaštitnik i moja sigurnost. Noć je doba kad sam živa. Kad sam u pokretu. Kada me ne vide.
A postojalo je i neko drugo vreme. Davno, davno... Ali ne želim da ga se sećam.
Boli.
Bilo je to vreme svetla i radosti, divno doba koje uporno izmiče mome pamćenju.
Ali se zato sasvim jasno sećam jezivog doba kada sam bežala kroz spaljene zemlje i prizora koje sam bila primorana da posmatram. Kako da imam poverenja u ljude kad sam svojim očima videla kako trojica bednika štapovima ubijaju onog senilnog starca zbog dve konzerve sardina? Kako da im verujem kad sam iz žbunja posmatrala gomilu bitangi kako satima siluju neku nesretnu devojku, a zatim je dave u barici pokraj puta? Odakle mi vere u ljudsku vrstu kad sam videla jadnika koji na konopcu vodi ko zna gde uhvaćeno dete i sa njegovog uzdrhtalog i vrištećeg tela naživo odseca parčad mesa kako bi se prehranio?
Kako?!
Sećam se i unezverene babe što je pred sobom gurala kolica iz supermarketa koja su bila prepunjena plenom. Pretila mi je zarđalim kuhinjskim nožem i samo tako, preko oštrice, pristala je da razgovara sa mnom. Tvrdila je da na istoku postoje gradovi koji su odoleli nuklearnom ognju, ali malo ko tamo zalazi, a još manje ih se odatle vraća. Postali su legla zaraze i ono što tamo hoda već odavno nisu ljudi. Posle je nestala iza krivine, ali čisto sumnjam da je sa svom onom robom predaleko stigla.
Trudim se da zaboravim, ali ne ide. Prizori mi se vraćaju u košmarnim snovima posle kojih sedim na tvom krevetu i zahvaljujem Bogu što sam ovde, na sigurnom, pa te se ponovo setim. Trebalo bi jednom da pođem za tobom, da te najzad pronađem. Ta misao mi sve češće prolazi kroz glavu i gotovo sam sigurna da ću to uraditi već sutra.
Volim te, a ljubav je dar Bogova. Možda su nam je poklonili da bi lakše podneli bol, mučninu i gadost polnog čina i da bismo lakše nastavljali vrstu.
Ne znam...
Možda nismo zaslužili ovu planetu... Možda ona nije zaslužila nas, ali još uvek postojimo. Još uvek nas nije satrla.
Dan kad sam pronašla tvoju kolibu jasno je urezan u mome pamćenju. Bilo je zimsko praskozorje, čitav je predeo bio okovan ledom i nešto je padalo, ni kiša, ni sneg, ni led. Nešto između. Bila sam mokra, prokisla, promrzla i veoma uplašena jer sam bežala pred trojicom skitnica koji su me progonili s ko zna kakvim namerama. Nenadano sam se poskliznula po ivici puta i sasuljala sam se niz obronak. Ona trojica su galameći protutnjali iznad mene uopšte ne primećujući da više nisam pred njima. Gadno sam povredila nogu i nisam mogla baš daleko stići, ali sam bauljala kroz šikaru želeći da budem što dalje od puta. A onda sam iznenada ugledala kolibu. Odmah sam primetila da se, uprkos mrazu, iz odžaka ne izvija dim, pa sam se zaustavila i stala osmatrati taj neočekivani prizor. Čitavog dana sam se smrzavala fiksirajući vrata, ali niko nije niti ulazio, niti izlazio. Najzad više nisam imala izbora. Mogla sam birati između sasvim izvesne ledene smrti i susreta sa nepoznatim stanovnicima tog privlačnog skloništa što mi se nalazilo nadohvat ruke. Šta sam drugo mogla nego mučno došepati i proći kroz vrata?
Nisi više bio tu, ali drva su bila naslagana kraj bubnjare i smesta sam potpalila vatru, potpuno svesna rizika da neko ugleda dim. Nije me više bilo briga da li će me zaklati ili silovati. Skinula sam mokru odeću i uvila se u ćebe koje je bilo uredno složeno na ležaju. Povrće u ostavi je bilo natrulo, ali sam uspela da ga napabirčim dovoljno kako bih skuvala čorbicu i nahranila se. Zaboravivši na opasnost čitave noći sam, prvi put posle dugo vremena, mirno spavala.
Kako se misteriozni stanar nije pojavljivao, odlučila sam da tu provedem par dana dok mi se noga ne oporavi, a posle toga i da ovde prezimim. I vidiš, proleće je došlo, a ja nisam otišla. Lagano sam te upoznavala preko stvarčica koje su ostale za tobom i preko tvojih tako dovitljivih rukotvorina koje su život u kolibi činile lagodnim; cevi koje su pod oštrim uglom, preko lopatica dinama što je napajao električno osvetljenje, od obližnjeg izvora vodile do česme i vodokotlića, kanala koji je fekalije odvodio daleko od kuće i bezbroj drugih visprenih izmišljotina. U početku nisam dirala gomilu hartija u ćošku ormara, jer mi je to delovalo kao skrnavljenje tvoje privatnosti.
Mora da si otišao u velikoj žurbi. Ako si išta i poneo, to je bilo samo ono neophodno. Čak si i oružje ostavio, kutiju metaka i pušku koja mi je uvek nadohvat ruke.
Mnogo je novih zima i jeseni prolazilo, a ja sam još uvek bila tu.
Dobro si mesto za podizanje doma pronašao. Duboko u uvali, zavučeno u šikaru i natkriljeno oštrom liticom, bilo je praktično nevidljivo za namernike što su promicali, visoko iznad kolibe, preko druma, a koje si s lakoćom mogao primetiti već sa prozora. Čak bi se i dim iz odžaka odbijao o liticu iznad male tvrđave i vraćao se prema bašti ničim ne otkrivajući poziciju kolibe. Postojao je samo jedan strmi prilaz i lako je bilo odbraniti se od potencijalnih napadača.
Ne znam ni sama šta me je nagnalo da zabatalim svoj prvobitni stav prema pomalo zabašurenim, ali nimalo skrivenim hartijama. Ni dan danas nisam sigurna da li su me izjedale monotonija i dosada bezbednog i sigurnog života ili je u pitanju bila čista radoznalost, ali jednog popodneva sam ih jednostavno izvukla na videlo dana i počela da prebiram po tvojim uspomenama. Najpre su me privukle fotografije, koje su bile tek tako nabacane, bez ikakvog racionalnog redosleda. Na većini je pozirao naočiti mladić blagog pogleda, najčešće snimljen u nekom eksluzivnom restoranu ili atraktivnom kafiću, očito fotkan pre Velikog Praska u nekom od predratnih gradova. Uvek si bio okružen bezličnim, ali lepim i nasmejanim devojkama. Na drugim fotografijama si bio mnogo stariji, delovao si veoma umorno, a pogled ti je odavao neizmernu tugu. I bez pogleda na uniformu u koju si bio odenut i oružja u tvojim rukama bilo je nesumnjivo da su bile snimljene negde duboko u spaljenim zemljama.
Bilo je tu i šest svezaka, od kojih su dve bile prazne, a ostale gusto popunjene tvojim sitnim i urednim rukopisom u vidu kratkih dnevničkih beležaka. U početku sam ih čitala tek da razbijem monotoniju preko dokonih dana, ali što sam više odmicala sve sam se više uživljavala u tvoje šture ispise. Uskoro sam imala osećaj da skupa s tobom preživljavam sve te burne događaje, počevši od pronalaska ovog mesta i izgradnje kolibe, preko ekspedicija do napuštenih farmi koje su se, prema tvojim rečima, nalazile na severu, tek par kilometara odavde uz put.
Najviše su me ipak dojmila tvoja neposlata pisma nekoj ženi.
Čudno, nigde nisam pronašla niti njeno, niti tvoje ime.
Tvoj kulturni i suzdržani ton kojim si se u tim pismima izražavao osvojio me je na prvu loptu. Tvoje reči su bile prepune strasti i čežnje. Ovako sama i izgubljena, doživljavala sam ih kao da su upućene upravo meni.
Zar je simptom ludila što sam se baš u tebe zaljubila?
Milion puta sam se zapitala zašto toliko priželjkujem tvoj dodir. Taj isti koji me nikada nije dodirnuo.
Da li je uopšte moguće toliko želeti poljubac koji me nikada nije dotakao i kako mogu toliko voleti glas koji me nikada nije probudio?
Da li mi može ovoliko nedostajati neko ko nikada nije bio uz mene? Da li je moguće da žudim za očima koje nikada nisam videla?
Ali, upravo mi se to dešavalo, tu sumnje nije bilo. Ti si jedini čovek na svetu s kojim bih mogla začeti naslednika sposobnog da pokori ovu surovu planetu. I vidiš, dok nisam imala nade nisam ni straha imala, ali sad se sve više bojim da se nikada nećeš vratiti.
I dok iščekujući tvoj dolazak ove noći pažljivo motrim na raskrsnicu, u meni se javlja čvrsta odluka da čim zora svane krenem za tobom. Moram te pronaći, jer su se šanse za tvoj povratak praktično svele na nulu, a moj biološki sat istrajno otkucava. Mesečna krvarenja su sve slabija i neredovnija i neću još dugo biti sposobna za rađanje.
Da!
Izjutra krećem da te pronađem! Ranac je već odavno spakovan i spreman, a puška očišćena i napunjena. Cele noći sam kao na iglama i radujem se zbog pomisli na naš susret.
Pa ipak...
Izjutra ću se sa prvim zracima sunca vratiti u našu kolibu i po ko zna koji put iznova čitati tvoja pisma i tvoje beleške. Preturaću malo po svim onim zaboravljenim drangulijama i zaspaću proučavajući tvoje požutele fotografije. Posle ću izaći u baštu, malo poraditi, pa ću pokupiti povrće za ručak. Skuvaću ga, najesti se, pa ću ponovo zaspati čekajući noć.
Kao i uvek.
