UBIQ 30 (SVIBANJ 2022)

Nakladnik: Društvo za znanstvenu fantastiku SFera, Zagreb

228 str.

Dizajn i priprema: Melina Mikulić

Naslovnica: Melina Mikulić i Goran Paulin

Novele

Zoran Krušvar: Roba

Boris Mišić: Gospodar šakala

Vedrana Tortica: Kratki povratak na Zemlju

Marjan Urekar: Hiljadu kišnih dana

Stevan Šarčević: Igre koje smo voleli

Mirko Karas: Slatka dječica

Krunoslav Mikulan: Imperijalna krstarica “Hrvatina”

Radovan Petrović: Povratak na Zemlju

Ivana Kršić: Osip

Jasmina Blažić: Provjera krvi

Vedrana Čolić: Svjetlogasac

Kritička praksa

Bruno Koić: Žanr horora u hrvatskoj beletristici i filmu nakon 1950.

 

REGIA fANTASTICA 8 - DAVID BOWIE

 

Major Tom - Svetislav Filipović

Alphaville - Marko Fančović

Gospodar milosrdne smrti - Biljana Kosmogina

Odlazak mršavog belog vojvode - Tihomir Jovanović

Quik-squik-op-cvrc-prc - Ilija Bakić

Pregladnele - Stevan Šarćević

Red shoes for Dancing Blues - Tamara Berger

Affame - Saša Šebelić

Zemlja nula - Nenad Šakota

Crna Zvezda - Zlatko Geleski

Čovek koji je pao na Zemlju - Milan Simić

Gost iz kosmosa - Tanja Gavrilović

I riječ bješe u Davida - Adnadin Jašarević

Zvjezdani čovjek - Dinko Osmančević

O duši i muzici - Radovan Petrović

Talasi Anthea-e - Lazar Vuković

Čovek koji je pao na Mars -Goran Ćurčić

Major Tom zemaljskoj kontroli - Mile Kostov

As the World Falls Down - Petra Rapaić

Niikola Tesla to David Bowie - Tanja Jočić Stamatović

Iris - Alma Zornić

Maksimilijan Džons - Nešo Popović

Konačni preobražaj - Nataša Milić

Registar vanzemaljskih pojava - Ranko Rajković

UŽASI MAGIJSKOG REALIZMA PO STEVANU ŠARČEVIĆU

Čudna je sudbina zbirke priča „SA DRUGE STRANE NOĆI“. Prvobitno ju je trebala objaviti IK  „Nera“, koja se u međuvremenu ugasila. Potom je bila u godišnjem programu „Argusa“, pa se i ta izdavačka kuća zatvorila. 

Izgleda da će se u dogledno vreme ipak pojaviti u aranžmanu „AVKF“-a.

Ovo je deo predgovora za tu zbirku mog vrlo predanog urednika DEJANA SKLIZOVIĆA.

Odavno je Niče primetio da umetnost imamo kako ne bismo umrli od istine, aludirajući na nepodnošljivost postojanja kojem nije dat lični smisao kroz kreativni izražaj, dionisku emanaciju sadržaja uma. U slučaju Stevana Šarčevića, na delu vidimo konstantnu borbu onirično-dioniskog, sa formalno-apolonskim, čiji je ishod često neizvestan i za samog autora. Kao posledicu sukoba unutrašnjih sadržaja sa spoljašnom formom imamo delo koje se žanrovski može smestiti u raspon od magijskog realizma, pa do pranormalne strave, sa hororom kao osnovnom potkom preko koje autor pripoveda priče o stvarnim i izmišljenim iskustvima.

Autorova potreba da opisuje duh nekih prošlih vremena snažno korespondira sa svim ostalim elementima, čineći tako svaku od priča svojevrsnim putovanjem kroz vreme. Na tim putešestvijima, Šarčević sreće svoje alter-egoe, stvarne i izmišljene likove, gradeći tako jedan autentičan književni doživljaj sopstvenog iskustva. Upravo ovakva samorefleksija, obojena dozom žanrovske fantastike, autora predstavlja kao svedoka minulih dana za kojima nesumnjivo žali, makar na meta-nivou. Šarčevićevi junaci se ponašaju nevino i detinjasto, sa dozom pankerskog bunta u sebi, i upravo je pank jedan od lajt-motiva njegovih priča, oličen u potrazi za ličnom slobodom i željom za eksperimentisanjem sa životom dokle god se ima snage.

Klasna borba žestoko provejava kroz neke od udarnih priča poput Brutto Cane, ili Igre koje smo voleli. U tom smislu, autor je svestan položaja običnog čoveka kao radnika i njegovog usuda da večito luta na marginama društvenih dešavanja, konstantno progonjen od strane zverinja iz viših društvenih slojeva. Upravo se najupečatljiviji žanrovski momenat (u ovoj zbirci su probrane autorove priče koje se mogu nazvati hororom u žanrovskom smislu, ili su mu makar na tragu) crpi iz odnosa protagonista sa pripadnicima „nedodirljivih“. Šarčevićev prosečan junak je često napaljeni dečačić, ili mladić (katkada i devojka) koji je u potrazi za putenim zadovoljstvima, vođen nagonima kakve zveri. U tom benignom lovu na čulne stvari, on istovremeno biva lovljen, a da toga nije svestan. Usud protagoniste, gubitak slobode, ili voljene osobe, ponekad i života usred sukoba sa moćnijima od nje-ga jeste česta osnova zapleta kod Šarčevića. Bez obzira na šarolikost motiva i žanrovskih momenata, priče su tesno povezane upravo pomenutim usudom protagoniste i svaka za sebe predstavlja razradu jednog mogućeg scenarija, na osnovu poznatog motiva (zapravo se sve priče mogu nazvati varijacijama jedne ideje-vodilje). To je upravo najjači autorov adut, jer on sve vreme zna šta pokreće njegove junake, kakav ih usud čeka, te iz toga generiše zaplete i odnose likova.

Potreba da se dominira i bude dominiran se kod Šarčevića smenjuje kroz borbu Erosa i Tanatosa, s tim što se ta borba nikada ne završava pomirenjem, niti ravnotežom. Uvek će pobediti jači, a pročišćenje kroz putenost i podatnost će tragičnog junaka zauvek zarobiti i obespraviti, čineći ga dvostrukom žrtvom, onom svojih nagona i uživanja u pasivnim momentima jakog mazohizma, kao i onom u kojoj je protagonista taj koji nikada nije imao šanse, budući izabran od viših sila, ili moćnijih pojedinaca. U tom smislu, za Šarčevića je svaki put slobode ćorsokak koji se završava u tamnici iz koje nema izlaza, a to je ujedno put običnog čoveka, pojedinca iz naroda. Na taj se način bez mnogo buke, pomena i polemike skreće pažnja na odnose moći u društvu i kroz momenat fantastike se taj odnos se manifestuje kroz čitav niz antagonista, počevši od „običnih“ psihopata, pa sve do poznatih „krvopijaca“.

Seks, smrt, i sve faze mučenja koje vode od jednog ka drugom otvaraju autorov univerzum, pokazujući da se radi o oblasti u kojoj nema pošteđenih. Biti protagonista u jednoj od priča ove zbirke znači osetiti muke po Stevanu Šarčeviću u svakoj sledećoj sceni, tonuti sve dublje u kal materije, ali i duhovno propadati na razne načine. Opšteprisutno truljenje ukazuje na destruktivnu komponentu vremena kojeg više nema, za kojim se žali, a koje je ostavilo dubok trag i čije posledice autorovi junaci žive.

Zbirka započinje kratkom proznom poemom, Svetlana, nabijenom emocijama iščekivanja osvete i tako na najbolji način predstavlja neke od glavnih motiva autorovih priča.

Za njim sledi onirična folklorna strava, Ime majkino, u kolaboraciji sa Angelinom Dimitrijević. Priča je puna narodnih motiva bačenih u vertigo snovitih događaja. Stilski je jedna od najlepših i svakako sa najboljim tempom za čitanje, ali će tražiti vraćanje, zastajkivanje... u tu svrhu, autori su obezbedili rečnik arhaizama i manje poznatih reči na kraju priče.

Crtica o nadvožnjaku i jednoj ljubavi u Čantaviru govori o sudbinskoj vezanosti za nasleđe, lokacije i dešavanja koja određuju usud protagonista. Paranormalni horor je osnovno žanrovsko obojenje, ali se stidljivo provlači, sve dok čitalac ne postane svestan odakle preti prava opasnost. Iako kratka, ova priča u sebi obuhvata nekoliko perioda, možda čak i nekoliko života jedne zemlje koje više nema, i donekle opisuje degenerativne procese koji su je decenijama nagrizali. Bespovratnost vremena i ponavljanje događaja u koncentričnim krugovima svakim novim ciklusom, oduzimaju po neki vitalan deo, ne samo protagonistima, već i lokacijama koje su zahvaćene vremenskom spiralom.

Brutto Cane spada u jednu od autorovih priča u kojima se torture porn momenat pojavljuje kao lajt-motiv duhovnog oslobađanja protagoniste. Smeštena u ratni period, može se čitati i kao alegorija odnosa snaga prosečnog stanovnika jedne male zemlje u odnosu na inostrane sile koje mu kroje sudbinu. U toj neravnopravnoj borbi, plen biva u potpunosti lišen svoje volje, ali zato otkriva suštinske potrebe koje je krio sve vreme – submisivnost, sa svim njenim derivatima. Mazohističkim principima vođen, takav karakter ima jednu jedinu potrebu – da bude sasvim asimilovan od strane gospodara, potpuno proždran i svaren u momentu ekstatičkog zanosa.

Igre koje smo voleli je na neki način perjanica ove zbirke, ili je to makar mišljenje urednika. Radi se o kompleksnom i sporogorućem hororu, koji u sebi sadrži dramu odrastanja, rituale prelaska, odbacivanje i desocijalizaciju. Nakon svih pomenutih faza, protagonista postaje sasvim otvoren za uticaje koji leže s onu stranu realnosti i malo-po-malo kreće da susreće osobe koje se ne bi mogle nazvati ljudima u punom smislu te reči. Da one to i nisu, njemu postaje jasno tek kada zaista postane kasno. U međuvremenu mu je, po principu od-ružnog-pačeta-do-prelepog-labuda život postao prijatniji, a svet lepše mesto za postojati. Jedna nesvesna greška iz mladosti, vođena okolnostima jačim od njega, i delimično njegovim karakterom, će mu ponovo zakucati na vrata i zagorčati život gore no ikada. I ova novela prikazuje neko drugo vreme u nekoj drugoj zemlji, puna je ličnih opservacija i omaža stvarima iz prošlosti.

Neočekivana gozba predstavlja još jednu priču pokrenutu folklornom fantastikom. Smeštena u urbanu sredinu metropole, pripovest o Velesovom danu i usudu ljudi rođenih tada, dobija jednu sasvim opipljivu dimenziju. Naime, priča prestaje da bude puko predanje, jer se dešava na poznatim lokacijama, a karakteri su ljudi koje možemo sresti svaki dan. Protagonista je još jednom socijalno neuklopljen tip koji od buntovnika u pank fazonu postaje komad mesa pogodan za obradu, jer mu se nerealni odnos očekivanja i mogućnosti odavno uselio u sistem i blokirao ga za svaki dalji napredak. Suštinski defetistički nastrojen prema svemu što ga okružuje i nezainteresovan za sve osim za kratkotrajna čulna zadovoljstva, glavni karakter postaje potpuno otvoren za uticaje onostranog, koje prihvata pomirljivo i ne bez doze zadovoljstva.

Priča Prva bol je dosta različita od ostalih u odnosu na postavku i dramaturgiju, ali i dalje nosi varijaciju na istu temu koja se provlači kroz sve: bol i trpljenje, mazohizam i pronalaženje zadovoljstva u tome. Smeštena skoro sve vreme u jednoj bolničkoj sobi, ona donosi atmosferu teskobe, zatim pronalaženja izlaza za koji se ispostavlja da nije baš to za šta se predstavljao. Može se posmatrati kao jedna od crtica u razradi mnogo veće ideje, te kao studija tipičnog Šarčevićevog junaka u veoma ograničenom prostoru.

Morski prolaz je uzbudljiva Lavkraftovština pisana po oprobanom receptu i sa puno žanrovskih tropa: bežeći od velikog zla, protagonista naleće na još gore, čije je poreklo daleko više zastrašujuće od svega što možemo pretpostaviti pod dejstvom zdravog razuma. Sumorna atmosfera svetionika i njegova dva stanara, čoveka i psa, polako otkriva tajne koje leže u vodi koja okružuje trošnu građevinu.

Zavisnost je još jedna od torture porn priča (od kojih je Igre koje smo voleli najviše prostudirana u ključu tog motiva) koja nam donosi ženski karakter u bezizlaznoj situaciji. Vrednosti tradicionalne porodice i nedodirljivih institucija u sebi kriju stvarne monstrume, pod čijim pritiskom junakinja beži od kuće i pronalazi utočište. Makar tako misli na početku. Na dalje, ponovo je u pitanju razrada sličnog motiva kao u recimo Morskom prolazu, ali u sasvim drugačijem okruženju i sa mnogo više interakcije među likovima. Budući jedna od najslojevitijih u zbirci ona u sebi krije i iznenađenje koje je verovatno najbolji žanrovski momenat cele zbirke i odličan zaokret u priči.

Gospodari snova zatvara zbirku na spektakularan način. Pre svega, to je najkompleksnija i najslojevitija novela od pomenutih i ovde izlazi u jednoj od mogućih verzija. Budući da postoji skoro pa jednaka količina teksta u nekoj drugoj realnosti i vremenskoj liniji, za potrebe ove zbirke smo se fokusirali na, manje-više, vidljiv deo dešavanja, kako bi zadržali duh horora i sklonili fantazi momente iz duže verzije. To ne znači da će čitaoci dobiti krnju verziju, već onu sa maksimalnim žanrovskim učinkom, kako i dolikuje horor zbirci. U ovoj noveli se autor maksimalno posvetio razradi astralnih ravni, simbolike snova, okultizma i magijskih redova. Akcenat je na igrama moći koje se protežu kroz sve društvene slojeve i funkcije, a na sirovu moć niko nije imun, pa ni najveći među tzv. magovima. Da posle smrti ima nečega, autor nas ubeđuje na sasvim prirodan način, tako da se lako ulazi u njegov univerzum i pravila se prihvataju lako, budući da se i njegov stil tako kreće. Opisavši jedan ciklus borbe za prevlast i moć na svim ravnima, Šarčević nam ostavlja unakažene i-li unapređene likove koji, bez obzira na to kako su predisponirani, bivaju žrtvama, ili nosiocima moći (na osnovu praktične snalažljivosti). Ne postoji klasičan tragičan junak, čija će žrtva doneti boljitak, niti je stradanja uzvišeno, već upravo suprotno – strada se po pravilima jačeg, na način na koji je to odredila viša sila. Nema iskupljenja ni za negativce, niti ima kazne, osim nagrade snalažljivima.

Pred vama je zbirka koja predstavlja raznolikost stila i varijacije žanra na pitak i primamljiv način, sve vreme vam prikazujući motive koji autora najviše interesuju, a o kojima je već bilo reči u tekstu. Stilski to često predstavlja prelaz od formalnih dijaloga ka tokovima misli, i u suprotnom smeru, tako da su tempo i dinamika promenjivi, ali to nikako nije mana jer se lako prelazi s jednog na drugi kolosek. Pritom se autor bavi temama koje su prisutne decenijama na našim prostorima, obilno koristeći alegorije i metafore kako bi ih izrazio kroz iskustvo običnog čoveka iz naroda, koji samo želi da proživi život do kraja, ali se susreće sa mnogim nedaćama na tom putu.

 

STEĆAK U NAŠIM SNOVIMA

 

AUTORI ILUSTRACIJA ODABRANIH NA KONKURSU PORUKE IZ PROŠLOSTI:

 

Adi Džidić

Adin Kadrić

Miralem Brkić

Belma Zornić

Senad Pašić

Tanja Šarčević

Vedran Mavrović

Layla Mulič

Murat Jašarević

Adnadin Jašarević

Ana Dominik Branka Rodić

Nikola Jasić

Ada Jašarević

Amna Buljubašić

Najla Ljevaković

Rejan Članjak

Tija Parapid

Sofi Rabrenović

 

Odabrane ilustracije objaviti ćemo u knjigama PORUKE IZ PROŠLOSTI I PORUKE IZ PROŠLOSTI – JUNIOR(KA), te predstaviti na izložbi i promociji u okviru programa manifestacije PORUKE IZ PROŠLOSTI 16. septembra u Zenici, 17. septembra 2022. u tvrđavi Vranduk.

Partneri JU Muzej grada Zenice u projektu su Biblioteka slovo u Lapovu i Akademija društvenih nauka iz Bijelog Polja.

Projekat finansira WESTERN BALKAN FUND.

 

KAO I UVEK

I noćas ću se, kao i svake noći, uspeti do raskrsnice da te tamo dočekam. Možda ćeš stići večeras, a
možda sutra. Ko zna? Možda za neki mesec ili godinu? Ne znam, ali osećam u kostima, u krvi i u tetivama da ćeš jednom ipak doći.

Kad – tad.

Kao maloj, tata mi je čitao priču koja govori o raskršću kao o čarobnom mestu. Mestu gde se čuda događaju. Mestu gde reč “nemoguće” ne postoji. Ali sada, odavde, iz skloništa u šikari, vidim samo pusto i mesečinom obasjano parče kamena kojim su nekada ljudi prolazili.

Pa ipak, kadkad poželim da verujem u čuda. Hoću da verujem da ćeš se vratiti upravo ovuda i upravo noćas.

I biće isto kao i svake druge noći.

Izjutra ću se sa prvim zracima sunca vratiti u našu kolibu i po ko zna koji put iznova čitati tvoja pisma i tvoje beleške. Preturaću malo po svim onim zaboravljenim drangulijama i zaspaću proučavajući tvoje požutele fotografije. Posle ću izaći u baštu, malo poraditi, pa ću pokupiti povrće za ručak. Skuvaću ga, najesti se, pa ću ponovo zaspati čekajući noć.

I biće isto kao i svakog drugog dana.

U očvrsloj glini iznad kolibe još uvek su ucrtani tvoji tragovi. Zašto li si otišao po onoj kišurini? Zar nisi mogao sačekati sunce? Ne znam i možda nikada neću saznati.

I ne moram znati. Nije mi važno. Bitno je da ćeš se vratiti.

U poslednje vreme sam sklona da poverujem kako je ova naša raskrsnica ukleta. Retki su prolaznici, a i oni koji njome prođu ludi su i ubogi. Ostajem u skrovištu sve dok se ne izgube u tami, ali ponekad se zaustave i mogu da ih vidim. Sasvim obični ljudi. Neki od njih su naočigled bolesni, samo što se nisu prevrnuli, dok su neki nedodirnuti zarazom. Svejedno mi je, nikada im ne prilazim. Previše sam bola i patnje koje ljudi jedni drugima nanose videla da bih ikome na ovome svetu verovala.

Nikome, osim tebi.

Odavno je Bog odvratio pogled od ljudske vrste. Ama, čak i da Bog postoji, ja nikad ne razgovaram sa nepoznatima, pa ni sa njime. Zašto bih se obraćala Bogu koji je dozvolio da mi se ovo događa?

Sama, sama, sama... Kao vučica u visokom gorju.

Uostalom, ja više i ne verujem u Boga, mada nekada možda i jesam.

Malčice...

Verujem u bol, verujem u strah i verujem u smrt. Sve drugo je obmana.

Postoje dan i noć. Postoje svetlo i tama, a ja se pouzdajem samo u mrak. Taj divni svileni ogrtač skriva me od njihovih zlokobnih pogleda i zakriljuje me velom sigurnosti. Noć je moja slatka sestrica, moj zaštitnik i moja sigurnost. Noć je doba kad sam živa. Kad sam u pokretu. Kada me ne vide.

A postojalo je i neko drugo vreme. Davno, davno... Ali ne želim da ga se sećam.

Boli.

Bilo je to vreme svetla i radosti, divno doba koje uporno izmiče mome pamćenju.

Ali se zato sasvim jasno sećam jezivog doba kada sam bežala kroz spaljene zemlje i prizora koje sam bila primorana da posmatram. Kako da imam poverenja u ljude kad sam svojim očima videla kako trojica bednika štapovima ubijaju onog senilnog starca zbog dve konzerve sardina? Kako da im verujem kad sam iz žbunja posmatrala gomilu bitangi kako satima siluju neku nesretnu devojku, a zatim je dave u barici pokraj puta? Odakle mi vere u ljudsku vrstu kad sam videla jadnika koji na konopcu vodi ko zna gde uhvaćeno dete i sa njegovog uzdrhtalog i vrištećeg tela naživo odseca parčad mesa kako bi se prehranio?

Kako?!

Sećam se i unezverene babe što je pred sobom gurala kolica iz supermarketa koja su bila prepunjena plenom. Pretila mi je zarđalim kuhinjskim nožem i samo tako, preko oštrice, pristala je da razgovara sa mnom. Tvrdila je da na istoku postoje gradovi koji su odoleli nuklearnom ognju, ali malo ko tamo zalazi, a još manje ih se odatle vraća. Postali su legla zaraze i ono što tamo hoda već odavno nisu ljudi. Posle je nestala iza krivine, ali čisto sumnjam da je sa svom onom robom predaleko stigla.

Trudim se da zaboravim, ali ne ide. Prizori mi se vraćaju u košmarnim snovima posle kojih sedim na tvom krevetu i zahvaljujem Bogu što sam ovde, na sigurnom, pa te se ponovo setim. Trebalo bi jednom da pođem za tobom, da te najzad pronađem. Ta misao mi sve češće prolazi kroz glavu i gotovo sam sigurna da ću to uraditi već sutra.

Volim te, a ljubav je dar Bogova. Možda su nam je poklonili da bi lakše podneli bol, mučninu i gadost polnog čina i da bismo lakše nastavljali vrstu.

Ne znam...

Možda nismo zaslužili ovu planetu... Možda ona nije zaslužila nas, ali još uvek postojimo. Još uvek nas nije satrla.

Dan kad sam pronašla tvoju kolibu jasno je urezan u mome pamćenju. Bilo je zimsko praskozorje, čitav je predeo bio okovan ledom i nešto je padalo, ni kiša, ni sneg, ni led. Nešto između. Bila sam mokra, prokisla, promrzla i veoma uplašena jer sam bežala pred trojicom skitnica koji su me progonili s ko zna kakvim namerama. Nenadano sam se poskliznula po ivici puta i sasuljala sam se niz obronak. Ona trojica su galameći protutnjali iznad mene uopšte ne primećujući da više nisam pred njima. Gadno sam povredila nogu i nisam mogla baš daleko stići, ali sam bauljala kroz šikaru želeći da budem što dalje od puta. A onda sam iznenada ugledala kolibu. Odmah sam primetila da se, uprkos mrazu, iz odžaka ne izvija dim, pa sam se zaustavila i stala osmatrati taj neočekivani prizor. Čitavog dana sam se smrzavala fiksirajući vrata, ali niko nije niti ulazio, niti izlazio. Najzad više nisam imala izbora. Mogla sam birati između sasvim izvesne ledene smrti i susreta sa nepoznatim stanovnicima tog privlačnog skloništa što mi se nalazilo nadohvat ruke. Šta sam drugo mogla nego mučno došepati i proći kroz vrata?

Nisi više bio tu, ali drva su bila naslagana kraj bubnjare i smesta sam potpalila vatru, potpuno svesna rizika da neko ugleda dim. Nije me više bilo briga da li će me zaklati ili silovati. Skinula sam mokru odeću i uvila se u ćebe koje je bilo uredno složeno na ležaju. Povrće u ostavi je bilo natrulo, ali sam uspela da ga napabirčim dovoljno kako bih skuvala čorbicu i nahranila se. Zaboravivši na opasnost čitave noći sam, prvi put posle dugo vremena, mirno spavala.

Kako se misteriozni stanar nije pojavljivao, odlučila sam da tu provedem par dana dok mi se noga ne oporavi, a posle toga i da ovde prezimim. I vidiš, proleće je došlo, a ja nisam otišla. Lagano sam te upoznavala preko stvarčica koje su ostale za tobom i preko tvojih tako dovitljivih rukotvorina koje su život u kolibi činile lagodnim; cevi koje su pod oštrim uglom, preko lopatica dinama što je napajao električno osvetljenje, od obližnjeg izvora vodile do česme i vodokotlića, kanala koji je fekalije odvodio daleko od kuće i bezbroj drugih visprenih izmišljotina. U početku nisam dirala gomilu hartija u ćošku ormara, jer mi je to delovalo kao skrnavljenje tvoje privatnosti.

Mora da si otišao u velikoj žurbi. Ako si išta i poneo, to je bilo samo ono neophodno. Čak si i oružje ostavio, kutiju metaka i pušku koja mi je uvek nadohvat ruke.

Mnogo je novih zima i jeseni prolazilo, a ja sam još uvek bila tu.

Dobro si mesto za podizanje doma pronašao. Duboko u uvali, zavučeno u šikaru i natkriljeno oštrom liticom, bilo je praktično nevidljivo za namernike što su promicali, visoko iznad kolibe, preko druma, a koje si s lakoćom mogao primetiti već sa prozora. Čak bi se i dim iz odžaka odbijao o liticu iznad male tvrđave i vraćao se prema bašti ničim ne otkrivajući poziciju kolibe. Postojao je samo jedan strmi prilaz i lako je bilo odbraniti se od potencijalnih napadača.

Ne znam ni sama šta me je nagnalo da zabatalim svoj prvobitni stav prema pomalo zabašurenim, ali nimalo skrivenim hartijama. Ni dan danas nisam sigurna da li su me izjedale monotonija i dosada bezbednog i sigurnog života ili je u pitanju bila čista radoznalost, ali jednog popodneva sam ih jednostavno izvukla na videlo dana i počela da prebiram po tvojim uspomenama. Najpre su me privukle fotografije, koje su bile tek tako nabacane, bez ikakvog racionalnog redosleda. Na većini je pozirao naočiti mladić blagog pogleda, najčešće snimljen u nekom eksluzivnom restoranu ili atraktivnom kafiću, očito fotkan pre Velikog Praska u nekom od predratnih gradova. Uvek si bio okružen bezličnim, ali lepim i nasmejanim devojkama. Na drugim fotografijama si bio mnogo stariji, delovao si veoma umorno, a pogled ti je odavao neizmernu tugu. I bez pogleda na uniformu u koju si bio odenut i oružja u tvojim rukama bilo je nesumnjivo da su bile snimljene negde duboko u spaljenim zemljama.

Bilo je tu i šest svezaka, od kojih su dve bile prazne, a ostale gusto popunjene tvojim sitnim i urednim rukopisom u vidu kratkih dnevničkih beležaka. U početku sam ih čitala tek da razbijem monotoniju preko dokonih dana, ali što sam više odmicala sve sam se više uživljavala u tvoje šture ispise. Uskoro sam imala osećaj da skupa s tobom preživljavam sve te burne događaje, počevši od pronalaska ovog mesta i izgradnje kolibe, preko ekspedicija do napuštenih farmi koje su se, prema tvojim rečima, nalazile na severu, tek par kilometara odavde uz put.

Najviše su me ipak dojmila tvoja neposlata pisma nekoj ženi.

Čudno, nigde nisam pronašla niti njeno, niti tvoje ime.

Tvoj kulturni i suzdržani ton kojim si se u tim pismima izražavao osvojio me je na prvu loptu. Tvoje reči su bile prepune strasti i čežnje. Ovako sama i izgubljena, doživljavala sam ih kao da su upućene upravo meni.

Zar je simptom ludila što sam se baš u tebe zaljubila?

Milion puta sam se zapitala zašto toliko priželjkujem tvoj dodir. Taj isti koji me nikada nije dodirnuo.

Da li je uopšte moguće toliko želeti poljubac koji me nikada nije dotakao i kako mogu toliko voleti glas koji me nikada nije probudio?

Da li mi može ovoliko nedostajati neko ko nikada nije bio uz mene? Da li je moguće da žudim za očima koje nikada nisam videla?

Ali, upravo mi se to dešavalo, tu sumnje nije bilo. Ti si jedini čovek na svetu s kojim bih mogla začeti naslednika sposobnog da pokori ovu surovu planetu. I vidiš, dok nisam imala nade nisam ni straha imala, ali sad se sve više bojim da se nikada nećeš vratiti.

I dok iščekujući tvoj dolazak ove noći pažljivo motrim na raskrsnicu, u meni se javlja čvrsta odluka da čim zora svane krenem za tobom. Moram te pronaći, jer su se šanse za tvoj povratak praktično svele na nulu, a moj biološki sat istrajno otkucava. Mesečna krvarenja su sve slabija i neredovnija i neću još dugo biti sposobna za rađanje.

Da!

Izjutra krećem da te pronađem! Ranac je već odavno spakovan i spreman, a puška očišćena i napunjena. Cele noći sam kao na iglama i radujem se zbog pomisli na naš susret.

Pa ipak...

Izjutra ću se sa prvim zracima sunca vratiti u našu kolibu i po ko zna koji put iznova čitati tvoja pisma i tvoje beleške. Preturaću malo po svim onim zaboravljenim drangulijama i zaspaću proučavajući tvoje požutele fotografije. Posle ću izaći u baštu, malo poraditi, pa ću pokupiti povrće za ručak. Skuvaću ga, najesti se, pa ću ponovo zaspati čekajući noć.

Kao i uvek.

REZULTATI SUBOTICIJADE 3

 

Žiri u sastavu:

1 Simo B. Golubović, književnik i književni kritičar (predsednik žirija),

2 Dijana Uherek Stevanović, književnica (članica žirija) i

3 Saša Vukov, pesnik (član žirija),

Tajnim glasanjem, nezavisno jedni od drugih, bodovali su svaki autorski rad i to: 28 poena za prvoplasiranu, 27 za drugoplasiranu, 26 za trećeplasiranu pesmu itd. do 1 poena.

Organizacioni odbor, na čelu sa UREDNIKOM Suboticijade 3, odlučio je da ove godine dodeli 4 pohvale, kako smo i najavili još na Suboticijadi 2, ukoliko broj prijavljenih autora premaši 25.

Zbir svih dodeljenih poena dao je sledeći rezultat:

PRVO SLOVO SUBOTICE 2022:

Naslov: KORAK DUG DESET GODINA

Šifra: foxlisica

Ukupan broj poena: 75 (od mogućih 84)

Autor: Marica Ćirović

DRUGO SLOVO SUBOTICE 2022:

Naslov: BIĆE

Šifra: Biće

Ukupan broj poena: 70 (od mogućih 84)

Autor: Ratko Rale Belić

TREĆE SLOVO SUBOTICE 2022:

Naslov: IZGUBLJENI GRAD

Šifra: Smaragd

Ukupan broj poena: 69 (od mogućih 84)

Autor: Slavica Lukač Torma

POHVALJENI AUTORI:

Naslov: ČEKANJE

Šifra: Čekanje

Ukupan broj poena: 65 (od mogućih 84)

Autor: Ilija Sanski Klepić

 

Naslov: PRAG SVETLOSTI

Šifra: Svetlost

Ukupan broj poena: 64 (od mogućih 84)

Autor: Stevan Šarčević

Naslov: NA OBRAZIMA ZAVIČAJA

Šifra: Zavičaj

Ukupan broj poena: 59 (od mogućih 84)

Autor: Dragica Draga Grbić

Naslov: U ZENICI OKA MOGA

Šifra: Zenica

Ukupan broj poena: 57 (od mogućih 84)

Autor: Ramit Ademović Ljubinjec

Ove godine, učešće je uzelo 28 autora sa po jednim autorskim delom (pesmom ili kratkom pričom).

O datumu, vremenu i mestu održavanja Suboticijade 3, naknadno ćemo obavestiti javnost.

Organizacioni odbor (OO) Suboticijade III

PORUKE IZ PROŠLOSTI

 

Na konkursu za priču o stećcima koji je organizirao Muzej grada Zenice sa partnerima NVO Akademija iz Bijelog Polja i Biblioteka “Slovo” iz Lapova, finansiran od fondacije WBF (Western Balkans Fund), odabrane su sledeće priče za knjigu “PORUKE IZ PROŠLOSTI, SENIOR/KA”

1. Daniel Haman – Posljednje utočište

2. Stevan Šarčević – Vučja nevjesta

3. Dinko Osmančević – Ase leži

4. Tamara Lujak – Ponovo rođen

5. Žaklina Mančić – Stećci u Bolvnu

6. Medžida Okanović – Kraljica Jerina i grozomorni rat

7. Suzana Kamberova – Krug

8. Dajana Savić – Slovo Korijino

9. Goran Ćurčić – Noć perseida

10. Kemal Ljevaković – Divsko kamenje

11. Ivana Lekić – Kum

12. Tanja Jocić Stamatović – Srednji kraj

13. Marko Vujović – Dan koji nije prošao

14. Nenad Mitrović – Kamen

15. Vesna Ružić – Kukavica

16. Petra Rapaić – Dan kada su anđeli umrli

17. Nešo Popović – Stećci, priča o početku

18. Denis Peričić i Anita Peričić – Vojnik Gorčin

19. Chiara Pumper – Šojkina pjesma

20. Pavle Martinov – Sjen zaboravljenih predaka

21. Tihomir Jovanović – Kamen temeljac

22. Alma Zornić – Mrtvo kolo

23. Adin Kadrić – Velesovo srce

24. Marela Zdenac – Slika

25. Mirsada Bibić Šabotić – Jednog proljetnog sabaha

26. Relja Antonić – Ni roda ni groba

27. Tatjana Milivojčević – Jedan točak u blato