Tog prelepog sunčanog dana ugledah Jugoslava kako ruku zabačenih na leđa, lagano, nogu pred nogu, odmiče niz aleju ka centru grada. Iako je vidno ostareo i dobio na težini, još uvek je imao ono svoje drčno držanje kao da je kakav đeneral, a ne ulični prodavac knjiga. Već dugo vremena sam imao želju da mu kažem istinu o onom davnom događaju, ne toliko zbog njega, koliko da bih sebi olakšao onaj davni greh, pa mu presekoh put i pozdravih ga. Zastade i pogleda me kao da me prvi put vidi, a onda zatrepta, pa se zasmeja:
- Ti si Đorđe? E, izeo ga ćaća, ove maske prave i od gaća. Umal' te ne prepoznah! - najzad mi se obrati.
- Ja sam, ko bi drugi bio? Ajde vodim te na piće! - laknu mi.
- A što da ne? Bolje popiti dva 'ladna, nego jedno mlačno pivo! - odgovorio mi je šeretski, pa pređosmo ulicu, zasedosmo na terasu obližnjeg kafića i skidosmo maske. Naručih po pivo, pa nastade nategnuti tajac među nama.
- Ma, čime li se to hraniš kad si se toliko ugojio? - zapitah, tek toliko da razbijem led. Nije mnogo trebalo. Jugoslav je, u stvari, bio pričljivo svorenje.
- Pa eto, opet sam sebi za ručak spremio jaja sa slaninom, valjda jedino jelo koje još uvek sa radošću mogu da pojedem. Imaju neki perfidni ukus dekadencije i tek su neznatno skuplja od one jebene Narodne Kobasice, hrane za sirotinju, kojom su pretovareni rafovi svih prokletih prodavnica u koje sam ikada navratio. Naravno, to važi samo ako poznaješ prave ljude i ograničavaš se na čisto belu slaninu, a ja sam u svojim negdašnjim čergarskim danima imao prilike da upoznam sve božje mesare i pilićare u okolini. Nije da me nisu nudili tom groznom Narodnom Kobasicom, ali je bila toliko prezačinjena da ni zalogaja nisam mogao uzeti.- poče on, pa zastade - Još uvek je pomalo čudno sedeti za tim velikim stolom bez Milke. Kao da svet ne postoji. Kao da sam ga ja lično izmislio kako bih sebi stvorio pakao...
Zastade za trenutak zagledavši se u prazno, pa nastavi:
- Vidiš, mene su oduvek volele samo kučke. Fine ženice su od mene bežale kao đavo od krsta, a Milka... - stanke u izlaganju su postajale sve duže, ali ja sam znao da je bolje ne prekidati ga – Pa eto, delio nas je čitav kvantni skok – nastavi Jugoslav - Ja sam voleo rok, ona barok. i da je to bar bila jedina stvar u kojoj se nismo slagali. Naš život su činile večite razmirice, ali znam šta nas je držalo skupa; u krevetu smo redovno pravili rusvaj. Takva je Milka bila. Jebana strana koja nikada zbog toga nije prigovarala.
Najednom mu pogled odluta nekud preko mog ramena i tek kad je posle izvesne pauze progovorio, shvatih da gleda u betonsku skalameriju sa druge strane avenije po kojoj su se radnici verali kao majmuni po drveću u prašumi.
- Vidi one budale! Rade po deset sati dnevno, i to sedam dana u nedelji. Krv ti jebem, pa kad ta sirotinja živi? Šta je od njih napravila ova kriza? Najveća im je dilema kupiti jeftinu Kobasicu ili još jeftiniju Kobasicu. Demokratija je najlukavija prevara u istoriji čovečanstva. Radi, spavaj, plaćaj porez i ponavljaj mantru: SLOBODAN SAM!
Ponovo je zaćutao, a onda nastavio bez ikakvog prelaza:
- U vreme kad se zaraza tamo daleko na istoku počela širiti, bio sam prilično skeptičan prema tome, uprkos zabrinutosti birokrata iz Svetske Zdravstvene Organizacije. Nema šanse da to sranje stigne do Balkanike, govorio sam. Čak je i Veliki Vođa jednom prilikom izjavio da u svetu 25 puta više ljudi umire od ujeda komarca nego od tog virusa. - opet zastade - Trt, mrt, virus, zecirus. Sa toliko kontradiktornih informacija nikada se dotad nisam sreo. A onda je prvi zaraženi ušao u zemlju i infekcija se počela širiti. Za razliku od mene vrh države se ozbiljno zabrinuo – odlučio sam da ga ne prekidam i on nastavi da priča:
- Sećaš li se Đorđe? Počelo je od obaveznog nošenja maski i zabrane javnih okupljanja, što je uključivalo kako vašare, tako i pijace. Zbog toga su moji dani lutanja od vašara do vašara sa tovarom knjiga bili odbrojani – opet zastade - Srećom, Milka se brzo dosetila rešenja i ekspresno smo se prešaltovali na prodaju preko Interneta. Nedeljama smo u oglase unosili knjigu po knjigu, sve dok sav moj zlehudi magacin nije bio postavljen potencijalnim kupcima na izvol'te. Nisam bio naročito uveren u uspeh te novotarije, ali zbog Milkinog zaraznog optimizma i ja sam se potpuno predao izradi našeg internet kataloga. Začudo, naši napori nisu bio uzaludni. Malo po malo narudžbe su se množile, pa sam stalno u poštu vundarao gomile paketa i sasvim smo lepo preživljavali od toga, ali svet koji sam poznavao menjao se iz korena.
Da li da mu sada kažem? Nisam za tako nešto dobio priliku, jer Jugoslav je nastavio:
- Granice su se zatvarale jedna za drugom i niko više nije mogao olako da napusti Balkaniku. Još je luđe bilo to što su maskirani ljudi su upadali u pošte i banke, a niko policiju nije zvao. Najviše me je iritiralo ograničenje broja osoba u zatvorenim prostorima, zbog čega sam čekao u redovima najmanje po tri sata. Valjda je to bio jedini način da se i kod nas zavede red.
Nasmeja se, pa zamišljeno nastavi:
- Uprkos sve te histerije, ja nisam video da je zaraza dotakla ikoga koga poznajem, pa sam i dalje bio uveren da je to o izmišljotina namenjena ojačavanju desno orijentisanih nacionalističkih snaga, čiji je krajnji cilj bio tek u sferi nagađanja. Možda ti izgledam kao idiot i misliš da govorim kao idiot, ali ne daj da te to zavara. Ja jesam idiot, odnosno idiot sam postao onog dana kad je Milka otputovala kod rodbine u Prestonicu, posle čega je sve krenulo po zlu. Kad se vratila počela je da bali i to se pogoršavalo iz dana u dan. Izbacivala je neverovatne količine sluzi iz sebe Kupovao sam joj po pet – šest pakovanja papirnih maramica dnevno, potom sve više svakog božjeg dana. Nedugo zatim stigla je groznica. Neprestano je imala povišenu temperaturu i više nisam ni spavao pokušavajući da joj ublažim muke. Sve smo probali. Paracetamol, Andol, Aspirin, čak i antibiotike... Najzad nam ništa drugo nije preostalo no da poseti lekara. Kunem se da sam hteo da pođem sa njom, ali ona nije htela ni da čuje za tako nešto. Mogu i sama, odbrusila mi je, pa mi nije preostalo ništa drugo nego da je otpratim do kapije i pogledom ispratim kako ulazi u taksi. Tada sam je poslednji put video. Par sati kasnije zazvonio je telefon i bezlični glas mi je saopštio kako je Milka pozitivna na Virus i smeštena je u bolnicu gde su posete najstrožije zabranjene. Posle toga sam promenio mišljenje o Virusu. Mogao bi biti biološko oružje proizvedeno s namerom da probije bilo kakav neprijateljski otpor, oružje koje je iz nekog razloga pušteno iz vojnih laboratorija na slobodu, ili još gore, moglo se raditi o evolutivnom skoku protiv koga ljudska vrsta ne uspeva da pronađe odgovor.
- Slušaj, ti znaš da sam bio medicinski tehničar u bolnici. Hoću da znaš da sam dao otkaz. Nisam više mogao da izdržim... - pokušah da ga prekinem, ali on nastavi kao da me uopšte ne čuje:
- Tog dana je na snagu stupila primena policijskog časa, kao da mi nije bila dovoljna Milkina odsutnost. Zbog te sveukupne tišine te noći oka nisam sklopio. Nije bilo drndanja automobila, nije bilo dečurlije da se dere pod prozorom, čak su i kerovi ćutali kao posrani. Nigde nikoga, samo su iz daljine, kao poslednji znaci života na planeti, do mene dopirale sablasne sirene lokomotiva koje su vukle svoje fantomske kompozicije. Čak je i pustinja Gobi delovala poput Las Vegasa u odnosu na ono što me je okruživalo. Svet koji sam poznavao jednostavn više nije postojao. To nije bilo vanredno stanje nego pokazna vežba za zombi apokalipsu! - prekinu za trenutak i kao da mu se neki crni oblak navukao na lice:
– Nedelju dana kasnije me je ponovo nazvao onaj bezlični glas pa mi saopštio da je Milka preminula od Virusa i da će se oni postarati za saniranje posmrtnih ostataka pošto je telo kontaminirano. Eto, tada sam se odrekao Boga. Religija je lek za one koji se boje pakla, a ateizam za one koji su tamo već bili. Nema misije, nema Boga i nema reinkarnacije. Sve što sam dobio je ovo par godina života. - najednom je zaćutao.
- To baš i nije u potpunosti istina... - rekoh, a on naglo podiže glavu i prostreli me pogledom.
- E moj Đole, istina je vrlo lična kategorija. Vidi ovu dečurliju. Šta je njihova istina? Žive u strahu. Naseli su na bajke da nam svi rade o glavi, kako se čitav svet sprema da nas pokolje. Proslavljaju svaki dolazak skupocenog oružja u zemlju kao da im ga je lično Veliki Vođa poklonio! Jurišni avioni, oklopna vozila, borbeni dronovi... Koji će nam to kurac? Vidiš, žao mi je što ova deca nikada neće upoznati onu slobodu koju smo mi poznavali. Dobro se sećam vremena o kojima ona ni sanjati ne mogu. Doba stratokastera i levisa 501. Vremena slobode koja se nikada neće vratiti. Koliko je vremena prošlo od kad živimo u strahu? Tri godine? Lekovi, vakcine, izolacija... I sve uzalud. Virus se i dalje širi, imamo stotine mrtvih dnevno. Znaš, ono što mi zovemo istinom nije matematički precizno, nego je subjektivno i isključivo. Svako ima svoje sopstveno viđenje onoga što se desilo, a verzije u koje bismo se zakleli ne moraju se obavezno poklapati, mada govorimo o istom događaju onako kako smo ga videli, bez ikakvog pretvaranja. Prema tome, istina nikakve veze nema ni sa čim egzaktnim, a ponajmanje sa logikom.
- Nemoj istinu da mešaš sa mišljenjem. Istina je objektivna, skrivena i teško dokučiva – odgovorih mu nestrpljivo.
- Ne postoji objektivna istina, samo ono što percepiramo istinitim, a to varira od čoveka do čoveka. Svaku drugu verziju će razum odbaciti kao prevaru.
- Istina nije svojstvena svakom čoveku. Svakom čoveku je svojstveno subjektivno mišljenje. Ne slažem se da se svako subjektivno mišljenje može proglasiti za istinu – odgovorih mu kao iz topa.
- Ma daj Đole, istina sama po sebi ne postoji. Ona ti je više poput kaledioskopa, sastoji se od gomile zaturenih komadića ogledala koja se nikada ne poklapaju – nastavi on.
- Ne seri Jugoslave! - prasnuh i najzad izbacih iz sebe ono što me je je već dugo tištalo: - Tvoja supruga nije umrla od virusa. Priključili su je na respirator, a to je vrlo opasna procedura. Uduvavali su joj vazduh u pluća pod pritiskom dok je bila potpuno anestezirana, u veštačkoj komi, i nije mogla da se bori. Respirator joj je pocepao pluća. Znam to, jer sam je upravo ja sa tog prokletog respiratora skinuo! E, takva ti je istina Jugoslave moj!
Ne znam ni sam kakvu sam reakciju očekivao. Prekor? Bes? Ogorčenje? Sve, sve, samo ne ono što je usledilo.
- Budi oprezan s poverenjem, dobri moj Đole – reče Jugoslav sa mirom osobe koja je spoznala samu suštinu postojanja - Čak je i Sotona nekada bio anđeo i niko ne može osporiti njegovu anđeosku suštinu. Vidiš, Đorđe, ne plaši mene prošlost, ona se ne vraća. Budućnost užasava. Nisi ti ubio Milku. Sistem ju je ubio. U neprestano ponavljanu veliku laž ljudi će na kraju poverovati. Ovo što nam se događa je ništa prema onome što sledi. Ja sam taj koji je Milku poslao na klanicu onog dana kada sam je spakovao u onaj jebeni taksi. Zaraza se ne širi ni vazduhom, niti dodirom, nego zaraženom hranom, a ja sam gotovo siguran da je Milka na onom putovanju jela Narodnu Kobasicu. Hoćeš li da čuješ moju varijantu istine? - zapita, pa nastavi ne čekajući odgovor - Po svemu sudeći, sva za histerija oko Virusa je finansijska operacija ogromnih razmera. Kaži ti meni gde nestaju svi ti leševi koje sanitarne brigade svakodnevno uklanjaju iz bolnica i domova? I šta se tovari u one vozove koji tutnje noću po prugama ove zemlje u vreme policijskog časa kad niko ni nos ne sme da promoli napolje? I najzad, otkud onolika Narodna Kobasica po prodavnicama u vreme kad je poljoprivreda totalno ruinirana?
Naglo prekinuvši Jugoslav ustade, pa spusti par novčanica na sto.
- Moram ići. Ovo je za pivo. Vidiš Đole, neće ovaj narod spasiti niti Bog niti Alah. Kad malo bolje razmislim, uopšte nećemo biti spašeni. Narod je dobar samo za narodnu kobasicu.
Rekavši to okrete se i krenu, a ja sam, zgromljen tom novom realnošću, još dugo posmatrao kako njegovi dugi koraci odmiču niz aleju.
