***
Dan nije mogao lepše početi, pomisli Donald Sikert protežući se po prostranom “Džejms Bond” krevetu. Kamin sinoć nije zadimio, a u posetu mu je došla Džejn Vitington i noć je bila prepuna vatre i strasti. Mada Džejn trenutno nije bila kraj njega u postelji, miris pržene slanine i jaja mu je nepogrešivo davao do znanja da cura majstoriše po kuhinji.
- Ćao ljubavi!- dobaci Džejn kad se glava nečešljana promolila kroz vrata.
- Brojutro – promrmlja Lun, pa zasede za postavljeni sto i srknu kaficu.
Doručkovali su uz pučinijeve arije, posle čega Lun dohvati pozlaćenu tabakeru i dobri stari Zippo, te krenu ka terasi da popuši cigaretu. Da nešto nije u redu znao je čim je kročio na balkon i kad je umesto umilne arome londonskog smoga udahnuo smrad paljevine i baruta. Ujedno pomisli kako je zvučna izolacija stana mnogo bolja no što je mislio. jer je buka napolju bila nesnosna. Kad je spustio pogled na ulicu, cigarete i upaljač mu ispadoše iz ruke, jer projetili iz kaćuša razarali su Vestminster, T-34 tenkovi su se valjali ulicom i zasipali su vatrom poslednje ostatke grenadira koji su se u neredu povlačili pred invazijom, a crvenoarmejci brutalnih slovenskih lica ubijali su otmenu gospodu i odvlačili mlade dame u razderanim penjoarima u mračne haustore sa nečasnim namerama.
Lun se sjuri pravo do ormara u sobi ignorišući Džejnin zbunjeni pogled i njenu ruku sa šoljicom kafe zaustavljenom negde na pola puta između stola i usnica nameštenih u jedno začuđeno “O”, pa stade panično izbacivati stvari iz njega sve dok nije pronašao poveliku kutiju, markerom označenu natpisom: “Za slučaj rata”.
Stade navlačiti svoju staru, sad već prilično izmoljčanu SAS-ovsku uniformu, pripasa opasač sa revolverima i ručnim bombama, zagrnu se pancirom na koji poveša razne borbene spravice, namaza lice maskirnim bojama, prebaci redenik preko grudi, a pumparicu zabaci na leđa, natuče šlem, dohvati Thompson automatsku pušku i prolete pokraj Džejn koja još uvek niti je srnkula kaficu, niti se pomerila, pa se sjuri niz stepenice, usput s mobilnog pozivajući Sema.
- Alo? - začu se iz spravice.
- Lun ovde. Gde si Seme? - ispali rafalno.
- U luci... U...- stade odgovarati Sem.
- Pokušaj da se probiješ prema meni. Krećem u tvom pravcu - prekide ga Lun i odloži telefon otvarajući ulazna vrata, ali na ono što ga je na ulici očekivalo niko i ništa na ovom svetu ga nije moglo pripremiti, jer...
Napolju je bio najobičniji sunčani jesenji dan u Londonu. Bakice u povratku s pijace se stadoše prezrivo domunđavati bacajući značajne poglede u njegovom pravcu, a lokalne pijandure pred bakalnicom počeše da se cerekaju zureći u njega. Lun zatrepta, a onda žurno napusti bojište povlačeći se u sigurnu tišinu hodnika i zatvarajući vrata za sobom. Zadihano se skuturio uza zid, pa još jednom oprezno provirio pred zgradu, ali napolju se ništa neobično nije dešavalo. Obilazeći komšinicu koja je na povocu vodila minijaturno pufnasto kuče uspentario se uz stepenište dok je ona, obraćajući se valjda svom psu, mrmljala nešto o manijacima i ludnici. Kad se najzad našao u sigurnosti doma svoga dva puta je okrenuo ključ, gurnuo rezu, postavio sigurnosni lanac i zadihano se naslonio leđima o vrata. Kad se donekle povratio od šoka osmotrio je prostoriju. Džejn je i dalje bila u stanju hibernacije, pa se oprezno prišunjao do terase i odškrinuo vrata. Nije više bilo zadaha paljevine. Smrdelo je na izmet, urin, blato i životinje. Oprezno se išunjao na balkon i osmotrio ulicu, pa s nevericom protrljao oči.
Dole više nije bilo poznatog krajolika. Tu su se protezale nabijenice sa slamnatim krovovima, štale i tek poneka zgrada od čvrstog materijala, tvoreći među sobom neku vrstu trga. Tu su dame u krinolinama i gospoda u helankama kupovali kokoši i povrće od trgovaca ogrezlih u prljavštinu, drveni točovi magarećih zaprega duboko su se usecale u blatnjavu ulicu, a kerovi su se slobodno motali među svetom što se svukuda tiskao.
Majko moja! To je mogao biti petnaesti ili šesnaesti vek!
Jurnuo je nazad u sobu i tresnuo vratima za sobom.
- S ovom terasom nešto nije u redu! - dreknu obraćajući se Džejn koja se najzad povratila i tresnula bučno šoljicom o sto. Previše bučno.
- Možeš li objasniti zašto si mi pokvario divno jutro svojom glupom maskaradom? - upita ga hladno. Previše hladno.
- Ali- pokuša Lun da odgovori, međutim više za to nije bilo vremena, jer sa Džejninih usana krenu čitava lavina prigovora, besa, plača i grdnje. Najednom mu postade jasno koliko je dobro bilo dok je ćutala. Uzalud je pokušavao da je prekine razumnim primedbama, ona je samo terala svoju priču o njegovoj, bezosećajnosti. Najednom se prolomi divlje lupamje po vratima na šta Lun čvršće steže svoju automatsku pušku.
- Ko je! - upita oprezno se šunjajući kroz hodnik.
- Sem Mekferson! Otvori Donalde! - zaori se poznati bas spolja. Lun s olakšanjem odloži Thompson i otvori vrata. Pošto se Semova telesina probila u stan, div zastade. pa zbunjeno osmotri Lunovu ratnu spremu i Džejnino namrgođeno lice.
- Šta se ovde događa, stotinu mu zubatih ajkula? - zbunjeno će ljudina.
- Slušaj, možda sam skrenuo s pameti, ali te samo jedno molim. Izađi na terasu i pogledaj niz ulicu. - rezignirano odvrati Lun.
- Šta? Zašto bih to radio? - zbunjeno ga pogleda Sem.
- Samo izađi, molim te. - uljudno ga zamoli Lun, na šta njegov prijatelj slegnu ramenima i učini što mu je rečeno ostavljajući širom otvorena vrata za sobom. Trenutak potom zagrmeše njegovi koltovi. Lun požuri za njim pa ga uvuče u sobu, krajičkom oka obuhvativši pre toga ulicu koja je vrvela likovima u crnim uniformama, te zalupi vrata za sobom. Sem se otrže, ali Lun mu nežno oduze revolvere pa ih položi na sto.
- Milijardu mu uspaljenih ulješura, pa dole je sve krcato esesovcima i gestapovcima! - dreknu Sem.
- Eto, o tome ti govorim, ali ako sad siđeš niz stepenice ničega od toga neće biti.
Sem nije oklevao ni trenutka, nego je dohvatio svoje koltove i izjurio iz stana. Lun se teško spustio u stolicu i pogledao u Džejn koja je očito i dalje bila ljutita. Nije dugo trebalo, a Sem se ušunjao u sobu.
- Izgleda da si u pravu – prostenja spuštajuči guzicu na stolicu pored Džejn, - a ja sam mislio da je Artur Markinč prolupao.
- Šta? Kakve Artur ima veze s ovim? - začuđeno će Lun.
- Pa zar ti ne čitaš novine? - pogleda ga podsmešljivo Sem – Čitav grad bruji o rupama u “prostor – vremenu”! - Lun ga osmotri pažljivo.
- Izgleda da ću morati da razgovaram s Arturom. - reče dohvaćajuči mobilni.
- Molim? - začu se poznati Markinčov glas sa druge strane.
- Donald je. Slušaj, treba mi...- započe Lun, ali panični Arturov glas ga prekide:
- Lune! Gde se nalaziš?
- Pa... U stanu... - zbunjeno odgovori Lun.
- Ima li ikoga s tobom? - upita Artur.
- Tu su Džejn i Sem, ali...- zamuca Lun.
- Smesta idi u sklonište. Videćemo se tamo. MI6 se raspituje za tebe. - veza se prekide. Lun spusti telefon i obrati se prisutnima:
- Spremajte se. Idemo u sklonište. Sve ću vam objasniti usput. - reče, pa poče da svlači vojnu opremu sa sebe. U rekordnom roku se uljudio i presvukao u neupadljivu civilnu odeću. Sem i Džejn, naviknuti na ovave situacije, već su bili spremni za pokret.
- Idemo! - viknu Lun i sjuriše se niz stepenište, ali čim su izašli na ulicu susretoše se sa višim inspektorom Mekalisterom u pratnji desetak bobija.
- Molim te Donalde, veruj mi da ne volim ovo što radim, ali dobio sam naređenje da te privedem. - obrati mu se Mekalister.
- Šta ako ja na to ne pristanem? - podsmešljivo će Lun.
- Slušaj... krovovi su načičani vojnim snajperistima s naređenjem da pucaju. Nemoj se opirati ako boga znaš. - Lun spusti pogled i razaznade da su Džejnine, Semove i njegove vitalne tačke prekrivene crvenim tačkama IR nišana.
- U redu, inspetore. Mislim da su tvoji argumenti prilično ubedljivi...- osmehnu se nelagodno.
***
Nalazio se u raskošnoj odaji uređenoj u neokolonijalnom stilu, ni nalik na skotlandjardovske uboge kancelarije, a bogami, ni naočiti gospodin vojničkog držanja odeven u odelo strogog kroja, po meri skrojenom, nije previše ličio na policajca.
U stvari, Lun nije imao nikave ideje gde bi se mogao nalaziti. Viši inspektor Mekalister i njegova ekipa su ga strpali u vozilo bez okana sa zadnje strane i razdvojili su ga od vozača neprozirnom zavesom. Brojna skretanja, kruženja i zaobilaženja potpuno su mu razbila orijentaciju, a kad su se najzad zaustavili mogao je jedino zaključiti da se nalaze u dvorištu neke vile okružene visokim zidovima, najverovatnije na periferiji Londona.
Pojma nije imao gde su Džejn i Sem, ali nikako nije bio trenutak da započne sa zapitkivanjem Zidove su krasila platna poznatih slikara i trofeji iz britanskih kolonija, a nameštaj je bio duborez u trešnjevom drvetu. Pred njim je bila kafa, supoceni viski i mezetluk u vidu najboljeg sira, probrane pršute i kobasica na čačkalici. Upravo je pogledom preletao preko već pominjanog članka Artura Markinča u jutrošnjem “ Tajmsu” koji je njegov domaćin gurnuo pred njega bez mnogo objašnjavanja.
---
“KRIJE LI KRALJICA NEŠTO OD NARODA?
Autor: Artur Markinč
U svetlu najnovijih događaja svaki pošteni Britanac treba da se zapita da li imperijalni mediji nešto prećutkuju. Policijski izveštaji o ubistvima nepoznatim oružjem, balističke procene o municiji koja odavno nije u upotrebi, a još više izjave očevidaca o pojavi davno izumrlih životinjskih vrsta koje iskaču iz svetlucavih polja što varniče i nestaju u istim takvim manifestacijama nepoznate energije, itekako ostavljaju mnogo mesta za opravdanu sumnju.
Opijeni svojom pozicijom tehnološkog džina i evropskom perjanicom civilizacije, Britanci su zaboravili da su se upravo takvim pomerajima u prostor-vremenu počela odvijati tragedija kontinentalnog dela evrope. Tuneli su se širili sve dok prostorno vremenska rupa nije celi kontinent vratila u varvarstvo. To je, naravno, nama kao naciji odgovaralo jer smo zahvaljujući tome obnovili imperiju, ovoga puta mnogo bližu no ranije, i uveli kulturni embargo kako bi zadržali postojeće stanje, ali nije li vreme da se zapitamo da li ista sudbina čeka i naše ostrvo?
Šta ako se i mi vratimo u devetnaesti vek, ili još gore, u potpuno divljaštvo?”
---
Lun podiže pogled sa novina i susrete se sa upitnim pogledom sagovornika.
- Artur Markinč je moj dugogodišnji prijatelj i ako ste mislili da ću učestvovati u hajci na njega, grešite.- reče odlučno. Domaćin se nasmeja na njegove reči.
- Pukovniče Sikert, postoji mnogo razloga zbog kojih vašem prijatelju neće faliti ni dlaka s glave. - razgaljeno će on.
- Pukovnik? Gospodine, ja već odavno nisam u aktivnoj službi!- trže se Lun.
- O, jeste i to od ovog trenutka, ili više volite da vas zovem “Lun kralj ponoći”?
- Otkuda... - zagrcnu se Lun
- Dragi moj prijatelju, zar stvarno verujete da obaveštajnoj službi nešto promiče? Stvar je u tome što ste nam sve ovo vreme bili itekako korisni, a ovoga trenutka ste nam jednostavno neophodni. Trgnite se pukovniče, domovina vas zove!
- Ne mogu se pohvaliti da vas baš najbolje razumem. - odvrati Lun.
- Polako, sve ću vam objasniti. Za početak; vaš prijatelj Markinč je potpuno u pravu, mada je tek zagrebao površinu ledenog brega. S pravom ste se zabrinuli za njega, jer se bavi širenjem opasnih informacija među prostim pukom, ali ga ipak nećemo dirati, jer bi njegovo hapšenje imalo kontradiktorni efekat. Samo bi dalo na ozbiljnosti njegovim pisanijama i kao što rekoh, taj novinar nije u opasnosti, bar što se nas tiče. Naprotiv, ovoga puta u smrtnoj opasnosti je Britanija i tu dolazimo do zadatka koji vam je namenila lično kraljica..
- Kakav zadatak? - zainteresova se Lun.
- Evo, ovako: mi znamo šta je uzrok poremećaja u prostor vremenu. Radi se o signalu koji se prenosi preko satelita, pa se distribuira preko GSM mreže. Počinje ovakvim prelomima dimenzija kakve ovih dana viđamo i potrebno je mesec do dva da se promene ustale i to ne samo na okruženju već i u umovima stanovništva. To znači da se ni vi ni ja nećemo sećati ničega iz ovog perioda, nego ćemo dobiti lažne uspomene u skladu sa dimenzijom u koju čemo biti odbačeni. Najverovatnije nećemo znati ni kako se zovemo.
- Preko GSM mreže? Pa zašto je jednostavno ne onesposobite? - začudi se Lun.
- Da isključimo mobilne telefone? Jeste li vi pri sebi? Treba li nam revolucija i masovni neredi u prestonici? - prasnu sagovornik i Lun pomisli kako u tome ima nekog vraga
- Nije to sve, - smirivši se nastavi njegov domačin – otkrili smo i izvor signala. Problem je što se on nalazi u neprohodnim prašumama Zapadnog Balkana. Nažalost, upravo u najneistraženijem njegovom delu prepunom strahovitih opasnosti. Posle opsežnih konsultacija i brojnih sastanaka, procenili smo da ste vi jedina osoba koja do tamo može da se probije.
- Kakav izvor signala? I kakvih signala? - zgranu se Lun.
- Mnogi toga nisu svesni, ali mi nismo jedini koji su ostali u 21-om veku. Zapravo, mislim da je sunovrat kontinenta i počeo zbog tog, nazovimo ga, sukoba civilizacija. Neko od naših protivnika je našao način kako manipulisati dimenzijama preko kontrolnog centra koji, najverovatnije putem računarskog sistema, emituje frekvencije koje određena područja izbacuju iz zadate dimenzije. Zasad se radi o kontroli teritorije koja je pripadala drevnom NATO paktu, sa izuzetkom udaljenijih država kao što su Britanija, Amerika i Australija, a sudeći po lokaciji emitera, za ovu anomaliju su odgovorni Rusi. Nevolja je u tome što je signal počeo da se širi i na Britaniju.
- Pa dobro, i to je jedno od mogućih objašnjenja, ali kako da pronađem lokaciju koja se nalazi usred prašume? Pomoću geografske dužine i širine? Za to bi mi trebao neko ko te stvari poznaje...
- Dakle pristajete? - osmehnu se njegov domaćin.
- Pa... Da... Poći ću na to putovanje...- odvrati Lun.
- U stvari orijentacija je prilično jednostavna – gurnu prema Lunu preko stola jedan mobilni telefon – ovde su u GPS unesene koordinate. Samo pratite smernice i naći čete bez ikakvih problena neprijateljsku bazu. Osim toga u imenik su uneti svi kontakti koji vam mogu zatrebati na toj opasnoj misiji...
- Čekaj malo... Na kontinentu postoji GMS signal? - zaprepasti se Lun.
- Naravno da postoji. Preko njega opstaje u zadatoj dimenziji.
- Ali... Ko održava infrastruturu?
- Zapadnobalkanska Trgovačka Kompanija. - namršti se Lunov sagovornik.
- Pa zašto jednostavno njihovi ljudi ne obave taj zadatak? Koliko ja znam oni su respektabilna sila i imaju na raspolaganju specijalne jedinice ravne ili bolje od engleskih.
- U tome i jeste problem. Ekonomski i vojno su toliko snažni da su odlučili da uđu u politiku. Po našim saznanjima, planiraju da sruše monarhiju i Britaniju proglase za republiku u kojoj bi im akumulirani novac potkupio birače. Ne mislite valjda da ću njihovim pohlepnim panžama prepustiti jedno tako moćno oružje?
- Ovde ste izneli izvanredno zabrinjavajuće informacije, ali moram napomenuti da ja nemam mnogo iskustva sa kolonijama, pa ću morati povesti i osobe koje su privedene istovremeno kad i ja. Sem Meferson je kao moreplovac često posećivao kontinent, a Džejn Vitington je izvanredan lingvista i poznavalac egzotičnih dijalekata i jezika.
- Mislim da to neće predstavljati nikakav problem. Snabdećemo vas sa dva kompleta dokumenata. Jedan če biti namenjen britanskim snagama i ljudima iz Zapadnobalkanske Trgovinske Kompanije po kojima ste agenti specijalne službe zaduženi za ruski uticaj u kolonijama, a drugi komplet ćete upotrebiti u slučaju ako se zaista susretnete sa Rusima. Po njima ste diplomate zadužene da pregovarate s njima.
- Hmmm... Veoma vispreno. Figure su postavljene, vreme je da se povuče prvi potez.
- Takvog vas volim! Sutra u sedam isplovljava fregata “Nepobedivi” za Marsej. Gledajte da stignete na vreme.
***
Da je u takozvanoj Britanskoj Uniji sve drugačije nego na ostrvu, Lun i Džejn su se uverili čim su se iskrcali, iako je Sem sve to smatrao sasvim normalnim. Ljudska prava, smatrana svetinjom u Engleskoj, ovde su bila suspendovana. Nadzornici Zapadnobalkanske Trgovačke Kompanije su “lene francuščiće” požurivali uz pomoć korbača, a na vešalima duž obale klatila su se tela u raznim fazama raspadanja. Taj i takav utisak je jačao kako su napredovali prema centru grada. Savremena vozila britanske armije oštro su odudarala od fijakera, volovskih zaprega i tek pokojim automobilom na parni pogon starinskog izgleda. U malim bistroima duž puta debeli britanski turisti i poslovni ljudi su bez ikakvog ustezanja delili vaspitne ćuške mladim konobaricama i za najmanje propuste, a isto se ponavljalo po ulicama, samo ako bi se učinilo da im se ne ukazuje dovoljno poštovanja.
Pa opet, nije na njima bilo da sude ovdašnjim običajima, nego da se drže plana putovanja. Sem ih je s lakoćom doveo do željezniče stanice gde su se posle neznatnog čekanja ukrcali na Orijent Ekspres sa krajnjom stanicom u Celju, gradićem na samoj ivici prašume. Na Lunovo zaprepašćenje voz je vukla parna lokomotiva čiji su ga dim i isparenja gušili. Ovde se očito nije vodilo mnogo računa o ekologiji.
Unutrašnjost voza je bila izuzetno luksuzna, više nalik restoranu nego prevoznom sredstvu i dok su se okrepljivali obilnim obrocima koje su im svaki čas donosili livrejisani zaposlenici Zapadnobalkanske Trgovačke Kompanije kroz prozore su impresionirano posmatrali ruralne prizore i uboga seoca kraj kojih su prolazili. Tu se, dakle, proizvodila hrana za Englesku! Lunovo rame je bridelo od koktela seruma i palijativa protiv tropskih boleština širokog spektra ubrizganog tik pre ukrcavanja na “Nepobedivog”, a sudeći po Semovom i Džejninom češkanju stvar ni sa njima nije stajala mnogo bolje. Što su dalje odmicali sve su češće viđali fabrike koje bi, zbog strašnog zagađenja, u Engleskoj odavno bile zatvorene i sirotinjska radnička naselja. Tu se proizvodio tekstil za Britaniju.
Uskoro je Lun sa zaprepaščenjem shvatio da se Džejn prebrzo adaptirala na ovdašnje običaje. Revoltirana prevrućom supom ustala je i prilepila žestok šamar dečkiću koji ju je posluživao. Pa, neka je, pomisli Lun, ovde je to ispravan postupak.
Njihov vodič Dezider Štrajser im se pridružio izjutra drugog dana putovanja. Važio je za najboljeg poznavaoca balkanskih džungli i dodeljen im je od strane obaveštajne službe. Lunu se njegove oštre pruske crte lica nimalo nisu dopale, no to je bio čovek kakav im je bio potreban. Osim toga, uprkos teškom germanskom akcentu, prilično je dobro govorio engleski. Još manje su mu se dopadali tragovi došljakovog kratkog biča po telu golišavog nosača što je doteglio četiri ogromna kofera do samih njihovih sedišta. S gađenjem je skrenuo pogled prema prozoru i osmotrio prizor na nekoj bogu iza nogu željezničkoj stanici. Lokomotiva je uzimala vodu iz visoko postavljenog rezervoara, a desetak goluždravaca je žustro utovaralo gomilu zavežljaja u teretni deo voza, podsticani korbačima željezničkog osoblja. Kad se ponovo ogledao po kupeu iznenađeno je spoznao da Džejn radoznalo osmatra nago telo mišićavog momčića koji je pažljivo slagao kofere na police iznad njih.
Pošto je uz prasak biča po dupetu otpustio svog gologuzana koji je trkom napustio kompoziciju, pridošlica se ispravio naglo poput opruge, tresnuo petom o petu, bič pod pravim uglom smestio pod pazuh, i obratio se direktno Lunu:
- Her pukovniče, Dezider Štrajser, vama na usluzi! - noseći monokl na levom oku, odeven u pravo safari odelo sa šeširom širokog oboda i čizmama visokih sara, uz svoje ufitiljene brkove, bio je pravo oličenje prašumskih avanturista iz popularnih filmova.
- Dezidere, smem li nešto da vas pitam? - odvrati Lun.
- Naravno pukovniče Sikert! - odgovori ovaj uštogljeno.
- Zašto si tukao onog čoveka?
- Oprostite? - začuđeno će Štrajser.
- Mislim, zašto si šibao svog nosača? - uporno će Lun.
- Ma dajte pukovniče, - nasmeja se vodič – pa to je Bosančeros, vrsta tek nešto inteligentnija od majmuna. Oni su srećni što ih držimo ovde, podalje od ratničkih plemena i ljudoždera.
- Ali bič? Pa zar to baš mora? - zapitkivao je i dalje Lun.
- Oni jedino batine razumeju, a lično verujem u to da pomalo i uživaju kada ih bije nadmoćna rasa.- ravnodušno reče Štrajser – Međutim, mislim da sada imamo i važnija posla od razmatranja duševnog stanja nekog domoroca.
Ostatak putovanja je protekao u živahnom razgovoru i pripremama za ekspediciju koja im je prethodila. Ispostavilo se da se u koferima koje je Štrajser dopremio nalazila tropska sprema i potrepštine za troje neiskusnih putnika, pa se Džejn, Sem i Lun presvukoše u odeću nalik Štrajserovoj, koja bi u Londonu delovala krajnje neobično, ali je, po vodičevim rečima, bila izvanredno prilagođena prašumskim uslovima. Naročito čudno su delovali tropski šeširi nalik onima koji se mogu videti u filmovima o Tarzanu. Bilo je tu još maramica, tamnih naočara i raznih krema, masti, te sprejeva protiv opekotina, otrovnih bršljana i insekata.
Ispostavilo se da je Dezider bio vispren i zabavan sagovornik, ali i vrstan poznavalac terena na koji će uskoro kročiti, pa se Lunova početna odbojnost prema njemu pretopila u neku vrstu simpatije i poštovanja.
Do Celja su stigli u jutarnjim časovima i tu je Dezider naše junake poseo u stanični bife s molbom da ga malo pričekaju, pa se, vukući onaj četvrti kofer koji je sve do tada ostao zagonetan, zaputio prema gomili domorodaca što su čučali uza zid stanice. Obratio im se njihovim čudnim jezikom, pa se neko vreme dovikivao sa jednim od njih i Lun bi se zakleo da se radi o cenkanju. Najzad im se glasovi umiriše i najednom, ko zna otkud, neočekivano je na peron nahrupila neverovatna količina urođeničke dečurlije i žena. Na to Štrajser otvori svoj kofer i poče da im deli čokolade, plastični escajg, razne đinđuve, konzerve i još nebrojeno bezvrednih sitnica. Pošto je iz njega izvukao i jedan dugi korbač opakog izgleda koji je zadržao, dao je jednoj od žena i sam kofer, posle čega se ona gomila razletela naglo kao što se i pojavila. Potom gologuzani ustadoše i počeše istovarati Štrajserove zavežljaje iz tovarnog dela kompozicije kojom su stigli. Kad je taj posao bio obavljen, Štrajser se pridruži društvu naručujući lokalne specijalitete dok su goluždravci petljali oko nekakvih konstrukcija koje su montirali od delova povađenih iz jednog ogromnog paketa. Lun je radoznalo posmatrao njihove uvežbane pokrete, ali sve dok smrknuti konobar pred njih nije postavio medveđe odreske i gulaš od vučijih šapa nije uspeo da shvati svrhu njihovog posla.
Tek pošto su pošteno odmakli sa doručkom Lun je shvatio šta domoroci prave. Radilo se o tri montažne nosiljke udobnih sedišta zaštićenih baldahinima i mrežama protiv insekata.
- Krećemo – oglasi se Štrajser pošto su doručkovali – Zauzmite mesta u nosiljkama, bitte.
- Ali, tu su samo tri nosiljke – zbunjeno će Džejn.
- Pa troje vas je, zar ne? - još zbunjenije odvrati Štrajser.
- A vi? - ne dade se Džejn.
- Majnen fraulajn, neko mora paziti i na nosače i na put. Stoga će Dezider hodati na čelu kolone. - ozbiljno odvrati Štrajser, pa viknu na svoje ljude, koji stadoše uprtati zavežljaje i svrstavati se u putnu formaciju. Naši junaci zasedoše u nosiljke koje domoroci podigoše bez ikakvog vidljivog napora i espedicija se pokrenula uz pucanje Štrajserovog biča.
Nedugo potom, prešavši prašnjave celjske ulice, nađoše se pred ogromnom kapijom koja se na bedemima otvarala prema džungli. Lun odmah primeti da vojnici što su ih legitimisali nose oznake Zapadnobalkanske Trgovinske Kompanije, što je lako moglo značiti da Britanska moć odavde počinje da bledi u njihovu korist.
***
Da ono što se prostiralo pred njima nikako nije mogla stvoriti priroda ovog sveta Lunu postade jasno čim mu je pred pogledom pukao prizor koji se najednom u beskraj stao širiti čim su napustili visoke i dobro utvrđene zidine Celja. Par stotina metara od kapije razbaškario se travnati teren, toliko uredan da ga se ni stadion Mančester Junajteda pred važne utakmice ne bi postideo, a potom su se, kao nožem odrezana, počela u potpuno ravnoj liniji uzdizati stoletna stabla tvoreći naizgled neprobojnu barijeru dokle god je oko dosezalo i sa jedne i sa druge strane. Tek što je Lun to pomislio odjeknu pesma nosača i krenuše prema prašumi.
- Tunga tunga rej, tunga tunga rej, tunga rej, tunga reeej....
Nedugo potom bili su među visokim stablima. Dva Bosančerosa na čelu kolone mačetama su krčila put, tako da je ostatak kolone sa relativnom lakoćom napredovao kroz gusto rastinje. Koncert cvrčaka, slavuja i drugih, teže odredljivih živuljki potpuno ih je zaglušio, a rojevi insekata, koje su na svu sreću Deziderove pomade držale na odstojanju, nasrtali su na ekspediciju.
Neko vreme putovanje se odvijalo gotovo idilično, a onda Džejn stade sve više zaostajati. Najzad Štrajser zaustavi povorku i vrati se do njene nosiljke.
- Fraulajn Vitington, nije na meni kao najamniku da vam solim pamet, ali to vaše izdvajanje se može pokazati pogubnim u najskorijij budućnosti.- obrati joj se učtivo.
- Ako se dobro sećam vi ste angažovali ove lenštine! Porazgovarajte s njima ako želite da brže napredujemo! - odvrati Džejn razdraženo. Štrajser upitno osmotri nosače, pa vrati pogled na Džejn.
- Izvinite, ali ovo zaista moram da vas pitam; upotrebljavate li menjač? - reče najzad pomalo se ustežući.
- A? Kakav menjač?- zblanuto će Džejn.
- O, majngot, pa znate li vi išta o mehanici? - prasnu Štrajser, a onda duboho uzdahnu i nastavi – Sa vaše desne strane nalazi se poklopac. Podignite ga, bitte.
Džejn učini kako joj je rečeno i iz kutije pored sebe podiže teški bič od upletenih volujskih žila. Zbunjeno ga osmotri, pa vrati pogled na Štrajsera.
- E, sad... Ovaj ovde vam je predvodnik. Podešen je na prvu brzinu. Za drugu brzinu ga mlatnite po ramenima, za treću ošinite po leđima, a u četvrtu ćete ubaciti tako što ćete da ga bijete po guzici. Za zaustavljanje udrite po jajima.- strpljivo izdeklamova - Pa zar je to toliko teško?
Džejn posramljeno odmahnu glavom i Štrajser pomirljivo klimnu.
- Naučićete, još ste mladi. - reče pa se okrenu i stigavši na čelo kolone dade znak za pokret. Kolona se nanovo pokrenula i bez mnogo napora nastavila kroz sve mračniju prašumu. Uz povremene konsultacije s Lunom o pravcu putovanja Dezider je samouvereno predvodio odvažnu ekipu. Gotovo da su hrabri avanturisti zadremali u svojim nosiljkama, kad osetiše da je blago njihanje njihovih prevoznih sredstava najednom prestalo. Lun otvori oči i uvide da su se zaustavili. Tren potom shvati šta je ono čudno što ga je uznemirilo. Oko njih je bila potpuna tišina. Niti su cvrčci cvrčali, niti su ptice pevale. Nosači su se uznemireno osvrtali oko sebe došaptavajući se, a Štrajser je repetirao svoj lovački karabin zureći u mrak.
A onda se dogodilo! Nešto veliko, tamno i zubato iskoči iz šipražja i dohvati u ralje jednog od Semovih nosača.
- Prašumska beštija! - dreknu Štrajser.
- Jao! – prodera se Sem čija se nosiljka prevrnula i tresnula njegovom telesinom o zemlju.
- Siroto pregladnelo stvorenje, - užasnu se Džejn – ko zna kakvim ga splačinama ovi primitivci hrane!
- Jebote!- uzviknu Lun, a onda svega nestade. Ulovljeni Bosančeros više nije vrištao, Sem i njegovi nosači su ustali, Štrajser je okačio pušku o rame, a zrikavci i ptice su nastavili sa svojim koncertnim aktivnostima.
Dezider je reorganizovao domoroce čime je Semovo prevozno sredstvo dovedeno u vozno stanje i ekspedicija nastavi put bez ikakvih daljih incidenata.
- Tunga tunga rej, tunga tunga rej, tunga rej, tunga reeej....
Pred samo veče stigoše u naselje gostoljubivih Bosančerosa koji su svaki čas padali na kolena i lupali čelom o tlo klanjajući se suncu, mesecu i ko bi znao čemu sve ne. Štrajser je upravi sela izdelio tri šake svojih điđuva i tu prenoćiše.
Na put su krenuli rano izjutra po terenu koji se sve više uzdizao i bilo je očito da se pred njima nalazi visoko gorje. Najzad Štrajser zaustavi povorku da bi se vratio do Lunove nosiljke.
- Her Sikert, moram vas opomenuti da ulazimo na teritoriju Crnobrđana, praktično nepobedivog ratničkog plemena. Što je još gore pred nama se nalazi dugačak klanac kroz koji moramo proći. Molim vas da pripremite oružje jer lako se može desiti da budemo napadnuti.
***
Na oštrim hridinama, oslonjeni leđima o drevna stabla, čučala su dva domoroca sa neobičnim zdelicama pred sobom.
- Vukašine, sivi tiću, viđe li ti ovo? - oglasi se jedan od njih.
- Koje? - trgnu se drugi.
- Eno, ono dole. - pokaza ovaj prstom na jarugu pod njima. Njegov sagovornik spusti pogled, pa srknu tamnu tečnost iz svoje zdelice.
- Uh, uh, uh, vruća! A vidim Radoje, đe ne bih video. Onije Bosančerosi opet dovode neke strane investitore. - reče zamišljeno.
- A što ćemo š njima serdare? - nastavi onaj prvi.
- E vojvodo...- stade drugi mozgati – mogli bi sunuti ono stijenje na njih.
- A, jesi pametan! Nikad se toga ne bih dosjetio!- zadivljeno će ovaj.
- Pa skočider sokole i svali to kamenje! - ozareno odvrati Vukašin.
- A? Pa đe ću jadan, ni kafu još nijesam popio.- revoltirano će Radoje.
- Pa jes', dobro veliš. A što ćemo onda? - začudi se njegov sagovornik.
- A da pozovemo žene da obore ono stijenje preko njih? - doseti se ovaj.
- Pametno kumašine, pametno... No kako ih čak iz sela dozvati? - zamišljeno se zapita Vukašin.
- Pa vidiš, o tome nijesam razmišljao... Nego, odoše ovi strani investitori.
- Vidi stvarno... Nema ih... Eee, šta ti je život. Čas ih vidiš, čas ih ne vidiš. - zaključi Vukašin pa srknu iz svoje zdelice.
***
Za divno čudo ekspedicija je mirno prošla kroz zemlju Crnobrđana i pred samo veče napustila krševiti teren. Tek što šuma stade nanovo da se zgušnjava Štrajser zaustavi kolonu.
- Ovde ćemo prenoćiti – dobaci Lunu, a onda poče izdavati naređenja nosačima koji stadoše raspakivati zavežljaje. Postade jasno da ti domoroci ovo ne rade prvi put. Kamp se podizao uvežbanim pokretima, a Lun primeti da je Štrajserova oprema mnogo savremenija od one koja se mogla nabaviti na kontinentu. Šatori su bili od robustnih plastićnih materijala, ležajevi od memorijske pene, a pribor za kuvanje bio je prekrivren teflonom. Osim toga na raspolaganju su imali i jedan mini generator koji je napajao električnu ogradu oko logora i obezbeđivao osvetljenje. Služba koja ih je poslala pobrinula se da im ništa ne nedostaje.
Štrajser predade svoju pušku jednom od domorodaca na koga je pao izbor da prvi preuzme stražarsku dužnost, pa sede sa našim junacima dok se hrana iz konzervi zgotovljavala,
- Jedna opasnost je za nama, ali ulazimo sve dublje u neprijateljsku teritoriju. Uskoro ćemo stupiti na teritoriju Šahovničara, jednog od najopasnijih ovdašnjih ratničkih plemena. Budite spremni na najgore, bitte. Nadam se da ste se dobro naoružali pre no što ste krenuli. - obrati im se ozbiljno.
- Nema razloga za brigu – odvrati Lun prelazeći rukom preko svoje dobro upakovane automatske puške.
- Srećom Šahovničari nisu ljudožderi, ali malo opreza nikad nije naodmet – dovrši Dezider sa upozorenjima.
Nedugo potom večeraše, te se povukoše na počinak.
Doručkovali su u samu zoru, posle čega nosači demontiraše logor, pa krenuše dalje.
- Tunga tunga rej, tunga tunga rej, tunga rej, tunga reeej....
Jedno vreme putovanje se odvijalo bez zastoja, a onda pesma domorodaca poče da se stišava dok najzad nisu potpuno zamukli. Lun je pokušavao da pronađe razloge za tako nešto, ali šuma oko njih nije delovala ništa drugačije no kilometar ili dva niže. Kako su se probijali dalje, uznemirenost nosača je sve više dobijala na intenzitetu. Neprestano su se osvrtali unaokolo i domunđavali se među sobom, no ekspedicija je bez obzira na to postojano napredovala. A onda iz blizine odjeknuše bubnjevi.
...Bum-bada-bada-bum-bum-bada-bada-bam...
To je bio signal za opšti haos. Bosančerosi počeše da urlaju i zapomažu, a Štrajser stade da se dere na njih. Onda jedan od njih baci zavežljaj, pa poče da beži, na šta Dezider trže pušku i zapuca za njim. Bolje da nije, jer mu dvojica čelnih domorodaca oteše oružje i otperjašiše za prvim beguncem.
Ono posle toga se ne da opisati. Svi odbaciše svoj teret, uključujući tu i nosiljke, pa zbrisaše u gusto rastinje ostavljajući svoje poslodavce da se valjaju po šumskoj stazi.
Lun nije bio siguran koliko je dugo ležao nosa zabijenog u prašinu, ali kad je najzad podigao pogled bili su opkoljeni divljacima naoružanim nekakvim maljevima, sa štitovima od rogozine upletene tako da su podsećali na šahovsku tablu. Naši junaci poustajaše i pribiše se leđima jedno uz drugo. Iz obruča se izdvojio jedan grdan urođenik galameći na sav glas.
- Kaže da se zove Zrinjski i da hoće borbu s najvećim junakom među nama – reče Džejn na šta je svi zgranuto pogledaše.
- Šta? Ti razumeš njihov jezik? - zapanjeno će Sem.
- Naravno. Pa ja sam lingvista, ne? - odgovori Džejn popravljajući šminku. Sem slegnu ramenima pa iskorači i zviznuvši onog kavgadžiju šakom u čelo, otposla ga u carstvo snova, međutim, poraz njihovog šampiona je samo razgoropadio rulju oko njih i obruč stade da se steže uz preteće romorenje. Lunu to najzad dosadi, pa otpakova automat i ispali kružni rafal oko sebe. Efekat je bio zadivljujući. Ono malo preživelih napadača se ničice bacilo na kolena skandirajući:
- Tom-son, tom-son, tom-son, tom-son, tom-son, tom-son!
- Pametno, her pukovniče – s olakšanjem odade Štrajser priznanje Lunu.
Potom divljaci utovariše ekipu na nosila, sve sa Štrajserom, dohvatiše prtljag i trkom se zaputiše kroz šumu.
- Tom-son, tom-son, tom-son, tom-son, tom-son, tom-son!
Da njihovi Bosančerosi nisu predaleko odmakli postade im jasno pri samom ulazu u šahovničarso naselje, jer su sada zapomagali iz ogromnog kazana sa ključalom vodom ispod koga su urođenici vredno podjarivali vatru.
- Zar nisi rekao da ovi nisu ljudožderi? - obrati se Lun Štrajseru s kojim se tiskao u nosiljci.
- Pa i nisu. Kuvaju sapun za izvoz u Englesku – odvrati ovaj ravnodušno.
- Ah... Tako znači...- ne stiže Lun da dovrši misao jer su ih brze noge domorodaca već dovele do gradske većnice gde ih je očekivala delegacija Šahovničara sa vrhovnom sveštenicom na čelu.
- Pa vidi... Ova je sva k'o Linda! - zabezeknuto će Sem, preneražen sličnošću vrhovne sveštenice sa njegovom ljubljenom Lindom koja ga je s čežnjom čekala u nekom londonskom svratištu, nalik najnežnijem ružičastom prasencetu.
K'o-Linda stade nešto ćeretati, dok su ih urođenici spuštali sa sve njihovim bućurom.
- Šta hoće? - upita Lun dok su se iskrcavali iz svojih nosiljki.
- Nešto o dobrodošlici, bla, bla, bla... - odvrati Džejn popravljajući odeću, a K'o-Linda nastavi sa svojom besedom.
- Mislim da hoće tvoje oružje – prevede Džejn.
- Ne može!- odlučno odvrati Lun i Džejn to prenese domaćici čije lice poprimi izraz uvređenog deteta, međutim, nije odustajala, već je iznela novu ponudu.
- Pita hoćeš li da jebeš jedre djeve i mišićave momke u zamenu za pušku – porumenevši prevede Džejn.
- Jok! - odvrati Lun. K'o-Linda se nije predavala već je nastavila da se pogađa.
- Hoćeš li izvore i potoke za gradnju mini elektrana u zamenu za automat – reče Džejn.
- Ne – reče Lun.
- Hoćeš li polja i gradove? - nastavi Džejn da prenosi K'o-Lindine ponude.
- Koji će mi to andrak?- ostade Lun nemilosrdan.
- Pa šta hoćeš?- nervozno će K'o-Linda i Džejn prevede.
- Prenoćište i nosače do našeg odredišta – odlučno će Lun i posao je bio zaključen. Svečano je predao pušku K'o-Lindi na šta ova kundakom tresnu po glavi feminiziranog dečkića pokraj sebe, te se njegova krv i mozak rasuše po urođeničkoj delegaciji. To je, naravno, izazvalo neviđeno oduševljenje.
- Tom-son, tom-son, tom-son, tom-son, tom-son, tom-son! - zaori se skandiranje po gradskom trgu.
Popodne su naši junaci proveli u poučnom obilasku naselja i pošto se nabokaše medvedine sa mlincima, zavukoše se u dodeljenu im kolibu, što su iskoristili za najnoviju razmenu mišljenja.
- Naš cilj više nije predaleko – reče Lun proučavajući GPS – Najviše dvadesetak kilometara ka jugu.
- Prema jugu?! - pogleda ga Štrajser zaprepašćeno – Majn got, pa to je zemlja Arkandžija!
- Pa? - odmeri ga Sem upitno.
- Arkandžije i Šahovničari su zakleti neprijatelji. Ako s ove strane uđemo na njihovu teritoriju više je no izvesno da ćemo biti napadnuti – razjasni Dezider razlog svoje zabrinutosti – Nadam se da imate još neko oružje her Sikert.
- Pa... Baš i nemam. Dadoh ga onoj vradžbinarki – odgovori Lun.
- To se dadne rešiti – nasmeja se Sem vadeći zavežljaj koji je sve vreme putovanja ljubomorno čuvao. Otpakovavši ga predade Lunu automatsku pušku egzotičnog dizajna.
- Zar to nije ruska puška? - iznenadi se Štrajser.
- Ne znam. Svašta čovek nađe po azijskim lukama – slegnu ramenima Sem dok je Lun proučavao dobijeno oružje.
Pošto su to obavili, povukoše se na zasluženi počinak.
***
Tačno u šest i četrdeset pet momčad ih je čekala sa uprtim zavežljajima i nosiljkama. Naši se odvažni junaci ukrcaše i uz praštanje Štrajserovog biča povorka krenu na rizično putovanje.
Uskoro se nad njima nadvila senovita šuma, ali za robustne divljake to kao da nije predstavljalo nikakvu prepreku. Njihove brze noge nezaustavljivo su savladavale put i uprkos Deziderovim sumornim predviđanjima ništa se neobično nije događalo, izuzev povremenih urlika zveri koji su dopirali negde iz tame.
Najzad se i Lun opustio i sve je češće konsultovao svoj GPS pomalo korigujući pravac kretanja. Razdaljina do cilja njihovog putovanja sve se više smanjivala.
Kada se udaljenost do odredišta svela na manje od pet kilometara, neočekivano iz šikare odjeknuše bubnjevi.
...Bum-bada-bada-bum-bum-bada-bada-bam...
Lun se nimalo nije iznenadio kada se našao nosa nabijenog u prašinu, pošto su nosači odbacili teret i zbrisali u gusto rastinje, niti ga je začudilo što su bili opkoljeni domorocima naoružanih noževima zloslutnog izgleda i zaštićenih štitovima od trske po kojima su nevešto našarali nešto kao “C,C,C,C”, ali sve nešto izokrenuto i izvitopereno. Sasvim očekivano iz obruča se izdvojio neki rmpalija galameći na sav glas.
- Kaže da se zove Nemanjić i da hoće megdan s našim najvećim junakom – uzdahnu Džejn. Sem ravnodušno iskorači i sastavi pesnicom onog petlića među oči, na šta se dotični skljokao, a obruč oko njih se stao stezati uz preteće režanje. Lun otpakova automat i ispali kružni rafal oko sebe.
- Ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov! - zaurlaše domoroci, pa ih utovariše na nosila, dohvatiše prtljag i trkom se zaputiše kroz šumu.
- Ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov!
Na samom ulazu u naselje njihovi prethodni nosači su skičali iz ogromnog kazana u kome je voda uvrla, dok su arkandžijske žene na vatru pod njim uredno dodavale cepanice.
- Izgleda da je ovde proizvodnja sapuna glavna privredna grana - obrati se Lun Štrajseru s kojim su ga skupa strpali u nosiljku.
- Niste u pravu her Sikert. Ovi kuvaju paprikaš. – odvrati Dezider hladno.
- Ah... Tako znači...- ne stiže Lun da dovrši misao jer su ih brze noge domorodaca već dovele do gradske skupštine gde ih je očekivala delegacija na čelu sa poglavicom koji se već dao u govoranciju.
- Šta hoće? - upita Lun dok su se iskrcavali iz nosiljki.
- Kaže da se zove Mali Vuk i da su strani investitori dobro došli u njegovu miroljubivu zemlju. Mislim da hoće tvoje oružje – prevede Džejn.
- Ne može!- odlučno odvrati Lun posmatrajući tipa koji je više podsećao na soma nego na kurjaka, a Džejn to prenese domaćinu čije lice poprimi izraz uvređenog deteta. Posle kraćeg razmišljanja poglavica nanovo graknu.
- Pita hoćeš li da jebeš jedre djeve i mišićave momke u zamenu za pušku – uzdahnu Džejn.
- Jok! - odvrati Lun.
- Hoćeš li izvore i potoke za gradnju mini elektrana u zamenu za automat – monotono produži Džejn da prevodi poglavičine ponude.
- Ne – reče Lun.
- Hoćeš li polja i gradove? - nastavi Džejn da prenosi reči Malog Vuka.
- Šta će mi?- ostade Lun nepopustljiv.
- Pa šta hoćeš?- nervozno prasnu poglavica i Džejn prevede.
- Hoću da me odvedete tamo – pokaza Lun u pravcu mesta na koje je GPS ukazivao, na šta se među Arkandžijama stade širiti uzbuđeni žamor. Poglavica poče da se dere, ali gunđanje njegovih podanika postajalo je sve glasnije.
- Šta se dešava? - upita Lun.
- Kažu da se tamo nalazi Hram Sudbine i da će njegovo skrnavljenje promeniti ustrojstvo sveta – odvrati Džejn. U međuvremenu diskusija urođenika nije jenjavala. Najednom Mali Vuk se žustrim koracima uputi ka gostima i šapnu nešto Džejn na uvo.
- Rekao je da će te lično uvesti u ukleti hram, samo mu daj tu pušku, inače je najebao – prevede Džejn. Lun pogleda u očajnog poglavicu, pa mu pruži svoj automat. Ovaj ga dohvati, pobednički se vrati među svoje doglavnike, pa tresnu kundakom u potiljak muškaraču pokraj sebe, te se njena krv i mozak rasuše po urođeničkoj delegaciji. To je, naravno, izazvalo trenutno oduševljenje.
- Ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov! - zaurlaše domoroci. Mali Vuk zadovoljno odloži oružje u izrezbareni sanduk pokraj sebe i pozove prstom Luna da ga prati. Dok su njegovi podanici bili zauzeti proslavom, on se otšuljao iza skupštine praćen svojim gostima. Najzad se okrenu i skide s vrata nešto za šta je Lun sve do tog trenutka smatrao da predstavlja nekakav medaljon, obraćajući se pri tome Džejn. Ona dohvati njegov poklon i pruži ga Lunu.
- Reče da su ovo ključevi Hrama Sudbine i da se oni prenose s kolena na koleno, ali nije prikladno da poglavica tamo ulazi – prevede Džejn njegov propratni govor – A sad će nas odvesti do Hrama.
Štrajser zastade, pa se obrati Lunu:
- Her Sikert, ja sam svoj zadatak obavio i doveo sam vas do odredišta, pa ipak vam ovo moram reći. Ako želite moje mišljenje, nemojte tamo ulaziti. Urođeničke legende nisu uvek samo glupa sujeverja. Kako god, ja ću vas čekati ovde u naselju, pa ako ovaj dan preživimo, bezbedno ću vas vratiti do Celja – rekavši to Dezider se okrenu i odmaršira u pravcu trga ne sačekavši odgovor. Lun sleže ramenima i naši junaci, predvođeni arkandžijskim poglavicom, krenuše pustim ulicama ka izlazu iz naselja.
Nisu daleko odmakli kroz šumu kad se pred njima uzdigla veličanstvena građevina, doduše prilično zarasla u bršljane i puzavice, ali sjajno očuvana, tako da su na njoj bili jasno razaznatljivi demonski kipovi mačevima naoružanih dopola majmuna, a otpola čoveka. Mali Vuk se okrenu i nešto reče, a Lunu nije trebao prevod da bi znao da su pred svojim ciljem.
Tek što stigoše osmotriti građevinu, odosvud oko njih zatpoče šuškanje i nešto nalik zlovoljnom brbljanju i gunđanju. Njihov predvodnik se stade uspaničeno osvrtati i lagano se povlačiti unazad, a onda, bez ikakve najave, preko zidina hrama se počeše u gomilama prelivati silna majmunska telesa, a još stotine njih je zakrvavljenih očiju i iskeženih očnjaka naviralo iz okolnog rastinja. Mali vuk dreknu i stade juriti stazom kojom su i stigli natrag prema selu, a možda bi ga i Lunova družina pratila u tom bezglavom trku da im se od užasa nisu odsekle noge.
Kad su se već oprostili od života, onaj beskrajni čopor stade tutnjati oko njih. Zažmuriše moleći se, a onda huke nestade. Otvorivši oči shvatiše da su ih majmuni jednostavno zaobišli i otprašili za Malim Vukom niz stazu.
- Šta ovo bi? - promuca Sem.
- Nisam baš sigurna, ali mislim da je onaj poglavica vikao nešto kao “teško meni, idu nezadovoljni građani” pre nego što je pobegao – odvrati Džejn nesigurno.
- Pustimo mi politiku, nego da vidimo šta se krije u tom Hramu Sudbine – ohrabreno reče Lun, pa priđe kapiji i gurnu prvi ključ u bravu. Ništa. Promeni ključ i brava kliknu. Gurnu, a dveri se rastvoriše uz jezivu škripu. Međutim, u širokom, korovom zaraslom predvorju, nije bilo ničeg vrednog pažnje, izuzev stepeništa koje je vodilo negde uvis.
Naši junaci se stadoše uspinjati. Dugo vremena su nailazili samo na puste okuke i neprestano su se penjali. Tek što Lun pomisli da su već odavno premašili visinu hrama posmatranog sa staze, pred njima se stade prostirati hodnik na čijem kraju su se nalazila sledeća vrata. Lun upotrebi i drugi ključ, pa kročiše u prostoriju u kojoj zatekoše najneverovatniji prizor koji bi ljudski um mogao zamisliti.
Nije tu bilo ni karakondžula ni demona, nisu ih čekali ruski specijalci naoružani do zuba, niti su vrebali roboti i vanzemaljci. O ne...
Bila je to sasvim obična dečija soba koja bi se mogla nalaziti i usred Londona. Na zidovima su bili posteri aktuelnih muzićkih i sportskih zvezda, kraj zida niski ležaj i televizor povrh kredenca u ćošku. Međutim, pažnju im je privukao klinac od, uvrh glave, desetak godina, sa slušalicama na ušima i rukom na džojstiku. Netremice je buljio u ekran računara na kome je Lara Kroft upravo umetala poslednji deo u tajanstvenu slagalicu. Svuda oko njega behu razbacani diskovi sa računarskim igricama i bilo je jasno da uopšte nije svestan njihovog prisustva.
- Isuse, pa ono je kineski vojni računar! - prva se povrati Džejn. Zaista, sve oznake na kompjuteru behu kineski ideogrami.
- Sigurna si? - oprezno upita Lun.
- Itekako. Viđala sam zaplenjene modele na onom kursu o kome sam ti sinoć pričala.
Lun nije znao o kakvom kursu ona govori, ali to i nije bilo preterano važno. Bio je siguran da je upravo to dete pred njima odgovorno za anomaliju koja je pretila njegovoj domovini. Skoči i odgurnu ga od računara, na čijem ekranu se upravo pojavio natpis:
“ČESTITAMO! UPRAVO STE PREŠLI NA ČEVRTI NIVO”
Panično pritisnu ESC i natpis na monitoru se promenio.
“SIGURNI STE DA ŽELITE NAPUSTITI IGRU?
DA NE”
Odabrao je “DA” i natpis se promenio.
“SAČEKAJTE DA SAČUVAM PROMENE”
Dok se Lun zabavljao, Džejn priđe računaru sa zadnje strane proučavajući natpise na njemu. Sem ju je pratio u stopu dok je ona tiho mrmljala:
- Huavei dimenzioni konvertor... Gospode, pa ovo je naprednije od bilo čega čime mi trenutno raspolažemo... - Lun nije više ništa čuo, jer se na ekranu natpis ponovo promenio:
“PREBACUJEM BRITANIJU U DOBA JURE”
Prože ga jeza dok je posmatrao odbrojavanje koje je upravo započelo pred njegovim očima.
30..29...28...27...
Pritiskao je tastere, kliktao mišem, pomerao džojstik... Ništa..
20..19...18...17...
- Ne znam šta da radim! - očajno uzviknu, na šta se Sem iznenađeno trže i zape nogom o kabel za napajanje. Računar se strovalio sa stola, pa se uz varničenje i iskrenje razleteo u paramparčad, na šta se ono dete, na koje su svi već zaboravili, dalo u plač i zapomaganje. Trenutak potom vrata kroz koja su i sami ušli otvoriše se, a na njima se pojavi srednovečni tip u pidžami i sobnim papučama. Neko vreme je zaprepašćeno zurio u njih kroz naočare rožnatih okvira, a onda poče srdito da govori.
- Pita ko smo mi, šta tražimo u njegovom stanu i zašto smo uništili računar koji je sinu kupio za rođendan – prevede Džejn, dok je pridošlica tešio svoje dete.
- Šta? Njegov stan?! - dreknu Sem ništa ne shvatajući.
- Ah, vi govorite engleski? - reče onaj - Nema problema, dobro se snalazim s njim. Dakle, imate li nekakvo objašnjenje za ovaj ršum?
- Čekajte... - odvrati Lun – Platićemo štetu, samo nam recite odakle vam ovaj računar?
- Kupio sam ga od Kineza, tu na ćošku – reče pridošlica mirno.
- MOLIM? - zabezeknu se Lun.
- Pa tu je prodavnica, nema ni sto metara niz ulicu. Čudi me da je niste zapazili.
- Kakva ulica? - upita Lun
- Pa samo jednom ulicom ste mogli stići ovamo! - ljutnu se njegov sagovornik – Nego, ja sam ovo platio dve hiljade dinara. Rekli ste da ćete platiti štetu.
- Ah, da, naravno – reče Lun i maši se za novčanik. Nije znao šta znači reč “dinari”, pa je odbrojao 2500 funti sterlinga i pružio ih domaćinu čije oči zaiskriše. Brzo je gurnuo novac u džep pidžame i nabrao obrve.
- Sad bih vas molio da napustite stan da ne bih zvao policiju – reče glasnije no što je bilo potrebno i otvori vrata. Ispratio ih je kroz predsoblje i zalupio vrata za njima.
Malo desno od njih videla su se vrata lifta, a nalazili su se na spratu neke sasvim obične stambene zgrade. Uđoše u, doduše pomalo drndavi ali sasvim funkciomalni lift, i spustiše se u predvorje, a kad su najzad izašli iz zgrade protrljaše oči u neverici jer su se našli u urbanom naselju višespratnica i asfaltiranih ulica.
- Stotinu mu morskih nemani, gde nestade ona džungla? - procedi Sem.
- Mislim da je nestala zahvaljujući tvojoj trapavosti – odvrati Džejn.
- Molim? Kako to misliš – pogleda je začuđeno ogromni mornar.
- Imam teoriju – zamišljeno reče Džejn – Ono derište pojma nije imalo da koristi borbenu mašinu i učitavao je računarske igre u sistem za izvrtanje realnosti. Dobijene signale sistem je odašiljao na satelite i u koncentričnim krugovima širio naređenja iz igrica na terene oko ovog mesta. Za stvarnost iz koje smo stigli to su bile godine, ali ovde nije proteklo više od par dana. Međutim, bilo je neizbežno da satelitske projekcije najzad stignu i do Britanije.
- To ne objašnjava kako smo stigli ovamo – progunđa Sem.
- Kad si razbio računar poništio si promene i sve se vratilo u prvobitno stanje – odgovori Džejn – jedino je ostalo nejasno kako se klinac dokopao vojnog kompjutera.
- Mislim da se odgovor na to pitanje nalazi tamo – oglasi se najzad Lun pokazujući prstom na lokal pri kraju ulice nad kojim se nalazila tabla sa zmajevima i kineskim ideogramima.
- Zar ne bi trebao da nazoveš našeg poslodavca? – upita ga Sem.
- I da mu kažem kako smo upravo sjebali Imperiju? Hvala, radije ne.- nasmeja se Lun.
***
Čang Kaj Li je svašta video otkad je otvorio ovaj dućan na Novom Beogradu, ali troje čudaka što su mu banuli u radnju i stali marširati među policama nadilazili su sve manijake koje je dosad video. Bili su odeveni kao da su pobegli sa snimanja filma o Tarzanu i očigledno su bili naoružani, unezverenih pogleda i nervoznih pokreta. Pažljivo je opipao skraćenu dvocevku pod pultom i sačekao da krenu prema njemu.
- Dobar dan – progovori jedan od njih na engleskom – Smemo li nešto da vas pitamo?
- Dobar dan – odgovori opipavajući obarač skrivenog oružja – naravno da smete, pa ovo je javni lokal.
- Čuli smo da držite računare? - nastavi onaj. To ga pomalo zbunilo, ali se ubrzo dosetio o ćemu je došljak govorio, mada je to bilo u vreme kada je tek stigao ovamo.
- Verovatno mislite na one Huavei krševe koje sam već odavno prodao. Jedan je kupio onaj fini komšija s kraja ulice. Kupio sam dva komada na vojnom otpadu u Pekingu i doneo ih sa sobom kad sam došao ovamo. Zastarela tehnologija. - odgovori Čang Kaj Li.
- DVA komada? Oba ste prodali? - dreknu pridošlica.
- Naravno. Ja sam trgovac – slegnu ramenima Čang Kaj Li.
- Znate li ko je kupio taj drugi računar? - upita onaj.
- Ne vodim evidenciju o kupcima, ali kad malo bolje razmislim, verujem da je bio stranac i da je imao francuski akcenat – odgovori i ono troje se trgoše kao da im je nalupao šamarčine. Nastade tajac, a onda se ona cura uzbuđenim glasom obrati njegovom sagovorniku:
- Izgleda da ćeš ipak morati nazvati MI6...
