savršeno napravljeni da ni glavni komesar Ministarstva Istine nikad ne bi primetio da ne prevozim robu za njih.
Kad bi panduri prokljuvili da ovo motorno vozilo koristim za sopstvene potrebe, van svake sumnje bih zaglavio dugogodišnju robiju. Srećom, džukele sa kontrolnih punktova ne bi prepoznale falsifikat taman i da im je pod nosom napravljen.
Gradilište pored kojeg sam prolazio nije bilo vrhunski obezbeđeno, ali sam za svaki slučaj smanjio brzinu. Patrole su više no izvesno bile tu negde, ako ne zbog mene, onda zbog radničke discipline, a baš mi i nije trebala prekoredna kontrola zbog prebrze vožnje. Mogao sam da živim i bez nepotrebnih susreta sa pajkanima.
Znate, bez radoznalosti nema napretka i bez znatiželje nema nevolje, a ja sam bio izrazito ljubopitljivo stvorenje i pažljivo sam proučavao šta se pored mene dešava. Tamo se gomila fizikalaca zajebavala sa nekom ogromnom mermernom pločom koju kran nikako nije uspevao da uglavi gde treba. Pretpostavljam da je dizaličar najzad pogubio živce, pa je naglo trgao strelu, što je za rezultat imalo da su troje ili četvoro radnika odgurnuti u bezdan s visine od dvadesetak metara. Sranje, pomislih, pa nastavih, ali kao uz inat, put me je vodio tačno u pravcu gde su se ti nesrećnici prizemljili i taman sam imao dovoljno vremena da osmotrim kako njihova skičeća izlomljena tela ravnodušni čistači prenose na drugu stranu puta i bacaju ih na gomilu sa popriličnim brojem prethodno unesrećenih. Znao sam da jednom dnevno na visokorizična mesta dolaze sanitetski kamioni koji, navodno, odvoze žrtve rada do lekara, ali nikada nisam čuo da se ijedan od povređenih ponovo pojavio na svom radnom mestu. Svi su odvraćali pogled od ovakvih scena, mada ih je bilo na svakom koraku. Prcopevci iz Starog Grada su kukali kako im ne radi klima u kancelariji, kasirke i šalteruše da su im plate male i jednostavno nisu želeli da znaju za ovu sirotinju. Čak i da je Bog ikada postojao, više ga nije bilo braga za idiotsko delo koje je stvorio, nego ga je prepustio malim bogovima lociranim u Starom Gradu. Zadatak stvaranja srećnog čoveka jednostavno nikada nije bio predviđen u planu stvaranja sveta.
Štampa i TV su neprestano prikazivali osmehnute funkcionere kako paradiraju po gradilištima, ali nikada nisu spominjali tragedije koje su bile cena tog blještavila. Kad malo bolje razmislim, svaka pročišćena moć vodi uz sebe cenzuru, i to na kratkome lancu. Ko kontroliše informacije, kontroliše i svet, a svet funkcioniše po principu - Radi, plaćaj porez, začepi usta i ponavljaj za mnom: SLOBODAN SAM!
Shvativši da sam usporio zureći u te nesrećnike, naglo dodah gas i produžih stresajući glavom. Nisam više bio daleko, kupac me je čekao u udžerici na samoj granici urbane zone.
Bila je to prilično kilavo sklepana šupica od lima i dasaka maznutih s nekog gradilišta koja su, zahvaljujući proklamovanom opštem progresu, naokolo nicala kao pečurke posle kiše i bila je okružena dronjavom, prljavom i bosonogom dečurlijom što se valjala po okolnoj prašini poput prasića. Jebiga, šta li ih je i pravio kad nema od čega da živi? Svirnuh, pa izađoh iz vozila.
Baš je bilo vrelo tog kasnog avgustovskog dana i obližnji poljski klozet je smrdeo do neba, ali kupac je kupac. Nije na meni da ga učim kako da živi.
Bradonja sa dvocevkom koji je izašao iz kuće nije bio ništa čistiji od svoje kopiladi i krenuo je pravo ka meni.
- Imaš robu? - obrati mi se trepćući kao miš u brašnu.
- Naravno. Sve što smo se dogovorili – odgovorih dok sam nesigurno procenjivao njegov nervozni prst na obaraču.
- Kol'ko? - promuca upitnim glasom.
- Pasulj, tikvice, kukuruz, grašak, blitva, šargarepa... Trista pedeset po džaku semena, dvadeset džakova... Ukupno sedam hiljada – odgovorih.
- Sedam 'iljada?! Uuuh... Ne znam... Znaš li uopšte šta me čeka ako me uhvate s ovim zasadom? - ponovo poče da trepće. Mamicu ti, pomislih, pa ovde imaš sranja dovoljno da te uštroje! Jesi li ikada čuo da su dozvoljene samo istopolne zajednice, dok ti živiš sa ženom i ilegalno se množite van rasplodnih centara, a mene podučavaš o prekršajima? Pa ipak sam to zadržao za sebe. Rekoh samo:
- Tebe? U ovoj vukojebini? Pa, jebote, doneo sam ti ovo seme kroz najopasnije delove grada. Kontrolni punktovi su tamo na svakih petsto metara! Treba li da ti to dam za džabe?
- Ajde, daj neki popust... Nemam leba da jedem – poče da kukumavči.
- Uzmi ili ostavi, jebe mi se. Ovde će bilo ko ovo da kupi – nisam nimalo voleo da me zajebavaju. Znao je cenu od prvog trenutka. Zatreptao je po običaju, pa se gunđajući okrenuo i odmarširao u kuću. Vratio se bez puške i sa svežnjem para. Prebrojah na brzinu, dok su deca već uveliko izbacivala robu.
- Ajde se javi ako ti nešto zatreba – dobacih mu paleći motor i nastavih dalje putem koji se uspinjao ne osvrćući se više na seronju. Ovo je bilo carstvo zabranjene robe i panduri su nerado ovamo zalazili. Svaka šuša je bila naoružana, a njima se nije zalud ginulo.
Tek što sam zašao u brda ugledah Miloša kako strpljivo sedi na svojoj klupici. Podigao je pogled, te ugledavši kombi ustade i sede kraj mene bez pozdrava. Bez reči nastavismo uz puteljak.
- Levo – oglasi se najednom moj saputnik. Vozio sam kao po jajima.
- Levo – pratio sam pažljivo njegove instrukcije.
- Desno – govorio je mirno, kao da nije sa mnom u vozilu.
- Levo – ja sam bio mnogo nervozniji od njega.
- Desno... Izašli smo – reče i ponovo zamuknu. Nisam voleo minska polja, nikako ih nisam voleo.
Zid je bio visok barem tri metra, i robusna kapija stade da se otvara. Tip na ulazu je zabacio M-70 na rame prepoznavši vozilo i nastavismo da se probijamo kroz kokoši i koze prema glavnoj zgradi. Nešto je bilo drugačije nego kada sam tu poslednji put bio. Vladala je nekakva mahnita živost u dvorištu. Gomila ženica je užurbano poslovalo, neke oko životinja, a neke oko nekoliko kotlića blizu glavne zgrade. Zoran je bio na samom ulazu u kuću, odmah pored stola sa gomilom naređanih kutija. Nadam se da ih nije predugo držao napolju na ovoj vrućini. Zaustavih se nadomak njega. Ja sam ipak bio gradski pacov i nisam baš voleo zadah životinja koji me je zapahnuo čim sam kročio van kombija, ali i to je deo posla zar ne?
- Kako poslovi? - obratih se Zoranu.
- A dobro, hvala Bogu. Svima treba zabranjena roba – odvrati mi svojim dubokim baritonom.
- Imaš sve što sam tražio? - preskočih kurtoaziju.
- Naravno. Po pet kila piletine, jaretine, junetine, svinjetine i ovčetine – odgovorio je.
- Koliko? - nastavih poslovno.
- Kao i dosad. Četir' iljade – ravnodušno će on na to. Odbrojah novac i on ga bez brojanja tutnu u džep, pa zviznu, pokazujući najpre na kutije, pa na kombi. One damice se sjuriše sa svih strana, pa počeše da tovare.
- Kakva je ovo gužva kod tebe? - upitah tek da ne ćutim dok ono ne bude upakovano.
- Izbeglice. Juče ih je čitavo krdo protutnjalo ovuda. Desetak sam ih zadržao da mi pripomognu, a ostali su nastavili u brda – odgovori Zoran.
- Izbeglice? Kakve izbeglice? - iznenadih se.
- Ma neko sranje u gradu. Pucnjava. Kažu počela revolucija – nije delovao naročito potreseno, ali meni se stvar uopšte nije dopala. Kome ću uvaliti ovu robu ako je Stari Grad zatvoren?
- Jezus! Znači nije bila zajebancija! - više sam puta čuo da se u po glasa priča o tome po mračnim ćoškovima birtija i na sumnjivim pijacama, ali sam nekako verovao da je ritam koračnica privlačan samo dok ne započne pucnjava i da se niko neće odvažiti da napravi baš toliko sranje. Uostalom, već sam neko vreme bio na putu, pa i nisam baš najbolje znao šta se u međuvremenu podešavalo u gradu .
Utovar je bio dovršen i Zoran se jednostavno okrenuo i bez pozdrava je ušao u kuću, pa sedoh i pokrenuh motor. Miloš me je još jednom sproveo kroz minsko polje, te stadoh voziti uzbrdo do svoga poslednjeg odredišta. Pa opet, sve sam vreme samo mozgao o onome što mi je Zoran rekao. Nisam mogao da verujem da je Ratko Đubretar uspeo da pokrene ovu glupost s kojom je već mesecima gnjavio svakog ko je bio raspoložen da ga sasluša. On je bio toliko beznadežan lik da čak ni Uprava Ministarstva Istine nije uzimala za ozbiljno njegovo rovarenje, mada je bilo više no izvesno da su im sveprisutni žbiri redovno prenosili šuškanja po čaršiji.
Jebiga, za revoluciju treba mnogo oružja, dakle mnogo para, što je nadalje značilo da je Ratko, koji je bio toliko dekintiran da nisi imao za šta ni da ga uhvatiš, morao naći nekog ko ima novca, pa prema tome revolucija više nije i ne može biti biti nikakva revolucija, nego nebitna promena u rasporedu snaga. Meni je bilo svejedno, ali taj debil mi je kvario posao.
Alarm stade da zavija, žmigajući i trepćući, dajući mi do znanja da sam uhvaćen u nišan navođenog projektila. Legoh na sirenu i pojavi se lik u radničkom kombinezonu na jednom od uzvišenja, te mi mahnu kačketom, pa kretoh dalje.
Prošao sam kroz zasade požegača pod kojima su žene sikupljale plodove u svakovrsne kante, pa izbih na kuću u urvini koju je bilo lako braniti od neželjenih namernika. Pecara se naročito isticala zbog svog predimenzioniranog dimnjaka.
Jovan je sedeo u svojoj omiljenoj stolici za ljuljanje i izašavši iz vozila krenuh ravno ka njemu.
- E, Jovane, jesil' i ti zaposlio izbeglice kao onaj Zoran? - zagalamih pre no što smo se rukovali.
- Ništa tebi, brate, ne promiče – progunđa – 'Oćeš li ti da me zajebavaš ili ćeš da kupuješ nešto? - izgledao je prilično mrzovoljno.
- Imaš li još od one šljivovice što sam ti prošli put uzeo? - zapitah.
- Paaa... Ima još nešto... Koliko ti treba? - začkilji se u mene.
- Daj za tri hiljade, ako ima – odgovorih.
- Biće – reče, pa zviznu – Ooooo, Obradeeee! Daj ovamo tri gajbe od onih sa donje stelaže!
Dadoh mu pare i dok ih je on pažljivo prebrojavao, lickajući neprestano jagodicu na kažiprstu, tri kršna momka ubaciše rakiju u kombi.
- Ajde, Jovane, odoh pa se vidimo – rekoh mu polazeći ka vozilu.
- Ajd' – odvrati on, a ja odvojih u jednu kesu od svačega po malo za Nikolu i spustih to pred suvozačevo sedište, pa okretoh kombi i krenuh prema gradu.
Mrak se već stao hvatati kad sam ušao u prva predgrađa, ali još uvek nije bilo nikakve naznake da se išta neobično dešava. Je li moguće da neko širi lažne vesti po provinciji? Kad malo bolje razmislim, dok istina obuje cipele, laž obiđe pola sveta. Ali zašto bi iko širio te glasine? Da Ministarstvo Istine nema u planu neku operaciju čišćenja? Ili možda ugroženi industrijalci? Najzad, ništa nije moćnije od države, a moć je potrebna samo kad se spremaš da počiniš neko zlo. Ko zna kakvi gadni planovi stoje iza sveg tog kalambura? Možda hoće da iskorene ilegalnu proizvodnju? Đavo bi ga znao.
Dok sam ja tako mozgao, gotovo nisam ni primetio da prelazim u plavu zonu. Umalo me šlog nije strevio kad se najednom pred vozilom pojavio pandur u punoj borbenoj opremi sa sve kacigom i dugom cevi. Naglo zakočih i gume zaškripaše, a on se ležerno pope u vozilo. Skide kacigu, pa se oglednu po kombiju.
- Imam za tebe loše vesti – procedi kroz zube. Ledene graške znoja mi krenuše niz čelo. Nisam nikako bio ljubitelj loših vesti, a on nastavi bez pauze – Ne mogu te više uvoditi u Stari Grad. Tamo je opšti haos. Pucaju na sve strane. Nekakva jebena revolucija, koji kurac.
- Nema veze. Evo, tu je tvoj deo – pokazah mu na kesu pred njegovim nogama.
- E, majstori su da sve zajebu. Ginu k'o muve bez glave – nastavi Nikola pregledajući sadržaj svog paketa.
- Žao mi što će tu mnogo nevinih da iskrvari – odvratih dok se nova zamisao rađala sve jasnije i glasnije.
- U ratu nema nedužnih. To je uteha za one koji nisu mogli da upucaju neprijatelja – promrmlja Nikola.
- Nego... Znaš li ti nekog magacionera koji bi trampio oružje za ovu moju robu? - još uvek sam imao vezu preko koje bih mogao doći do Ratka Đubretara, a sve mi se čini da mu je sada svaka pucaljka bila preko potrebna. Nikola me pogleda oprezno.
- Možda i znam... Šta ima tu za mene? - izusti polako.
- Deset odsto od zarade? - ponudih.
- Dvadeset najmanje – odreza on odlučno.
- Ajde da se nađemo na sredini. Petnaest odsto i u poslu smo – rekoh.
- Mmmmm... Ajde, neka bude... Vozi zapadnim bulevarom – reče posle kraćeg oklevanja. Rukovasmo se i ja dodah gas.
Revolucija ili ne, i trgovac od nečega mora da živi.
