Petnaest minuta pre no što ga je
zdrobio triceratops u paničnom begu pred pregladnelim alosaurusom,
ser Frederik Ešton, sedeći u svom omiljenom džentlmenskom klubu,
grohotom se smejao neobičnom članku u “Tajmsu”. Naime, neki
nadobudni novinarčić je u dotičnom pisaniju izneo niz nebuloza o
pomerajima, rupama i tunelima u takozvanom “prostor – vremenu”.
Pre no što se desilo ono što se desilo, imao je taman toliko
vremena da srkne gutljaj čaja i progunđa: “ Koje li glupe teorije
zavere”.
***
Dan nije mogao lepše početi,
pomisli Donald Sikert protežući se po prostranom “Džejms Bond”
krevetu. Kamin sinoć nije zadimio, a u posetu mu je došla Džejn
Vitington i noć je bila prepuna vatre i strasti. Mada Džejn
trenutno nije bila kraj njega u postelji, miris pržene slanine i
jaja mu je nepogrešivo davao do znanja da cura majstoriše po
kuhinji.
- Ćao ljubavi!- dobaci Džejn kad
se glava nečešljana promolila kroz vrata.
- Brojutro – promrmlja Lun, pa
zasede za postavljeni sto i srknu kaficu.
Doručkovali su uz pučinijeve
arije, posle čega Lun dohvati pozlaćenu tabakeru i dobri stari
Zippo, te krenu ka terasi da popuši cigaretu. Da nešto nije u redu
znao je čim je kročio na balkon i kad je umesto umilne arome
londonskog smoga udahnuo smrad paljevine i baruta. Ujedno pomisli
kako je zvučna izolacija stana mnogo bolja no što je mislio. jer je
buka napolju bila nesnosna. Kad je spustio pogled na ulicu, cigarete
i upaljač mu ispadoše iz ruke, jer projetili iz kaćuša razarali
su Vestminster, T-34 tenkovi su se valjali ulicom i zasipali su
vatrom poslednje ostatke grenadira koji su se u neredu povlačili
pred invazijom, a crvenoarmejci brutalnih slovenskih lica ubijali su
otmenu gospodu i odvlačili mlade dame u razderanim penjoarima u
mračne haustore sa nečasnim namerama.
Lun se sjuri pravo do ormara u sobi
ignorišući Džejnin zbunjeni pogled i njenu ruku sa šoljicom kafe
zaustavljenom negde na pola puta između stola i usnica nameštenih u
jedno začuđeno “O”, pa stade panično izbacivati stvari iz
njega sve dok nije pronašao poveliku kutiju, markerom označenu
natpisom: “Za slučaj rata”.
Stade navlačiti svoju staru, sad
već prilično izmoljčanu SAS-ovsku uniformu, pripasa opasač sa
revolverima i ručnim bombama, zagrnu se pancirom na koji poveša
razne borbene spravice, namaza lice maskirnim bojama, prebaci redenik
preko grudi, a pumparicu zabaci na leđa, natuče šlem, dohvati
Thompson automatsku pušku i prolete pokraj Džejn koja još uvek
niti je srnkula kaficu, niti se pomerila, pa se sjuri niz stepenice,
usput s mobilnog pozivajući Sema.
- Alo? - začu se iz spravice.
- Lun ovde. Gde si Seme? - ispali
rafalno.
- U luci... U...- stade odgovarati
Sem.
- Pokušaj da se probiješ prema
meni. Krećem u tvom pravcu - prekide ga Lun i odloži telefon
otvarajući ulazna vrata, ali na ono što ga je na ulici očekivalo
niko i ništa na ovom svetu ga nije moglo pripremiti, jer...
Napolju je bio najobičniji sunčani
jesenji dan u Londonu. Bakice u povratku s pijace se stadoše
prezrivo domunđavati bacajući značajne poglede u njegovom pravcu,
a lokalne pijandure pred bakalnicom počeše da se cerekaju zureći u
njega. Lun zatrepta, a onda žurno napusti bojište povlačeći se u
sigurnu tišinu hodnika i zatvarajući vrata za sobom. Zadihano se
skuturio uza zid, pa još jednom oprezno provirio pred zgradu, ali
napolju se ništa neobično nije dešavalo. Obilazeći komšinicu
koja je na povocu vodila minijaturno pufnasto kuče uspentario se uz
stepenište dok je ona, obraćajući se valjda svom psu, mrmljala
nešto o manijacima i ludnici. Kad se najzad našao u sigurnosti doma
svoga dva puta je okrenuo ključ, gurnuo rezu, postavio sigurnosni
lanac i zadihano se naslonio leđima o vrata. Kad se donekle povratio
od šoka osmotrio je prostoriju. Džejn je i dalje bila u stanju
hibernacije, pa se oprezno prišunjao do terase i odškrinuo vrata.
Nije više bilo zadaha paljevine. Smrdelo je na izmet, urin, blato i
životinje. Oprezno se išunjao na balkon i osmotrio ulicu, pa s
nevericom protrljao oči.
Dole više nije bilo poznatog
krajolika. Tu su se protezale nabijenice sa slamnatim krovovima,
štale i tek poneka zgrada od čvrstog materijala, tvoreći među
sobom neku vrstu trga. Tu su dame u krinolinama i gospoda u helankama
kupovali kokoši i povrće od trgovaca ogrezlih u prljavštinu,
drveni točovi magarećih zaprega duboko su se usecale u blatnjavu
ulicu, a kerovi su se slobodno motali među svetom što se svukuda
tiskao.
Majko moja! To je mogao biti
petnaesti ili šesnaesti vek!
Jurnuo je nazad u sobu i tresnuo
vratima za sobom.
- S ovom terasom nešto nije u
redu! - dreknu obraćajući se Džejn koja se najzad povratila i
tresnula bučno šoljicom o sto. Previše bučno.
- Možeš li objasniti zašto si mi
pokvario divno jutro svojom glupom maskaradom? - upita ga hladno.
Previše hladno.
- Ali- pokuša Lun da odgovori,
međutim više za to nije bilo vremena, jer sa Džejninih usana krenu
čitava lavina prigovora, besa, plača i grdnje. Najednom mu postade
jasno koliko je dobro bilo dok je ćutala. Uzalud je pokušavao da je
prekine razumnim primedbama, ona je samo terala svoju priču o
njegovoj, bezosećajnosti. Najednom se prolomi divlje lupamje po
vratima na šta Lun čvršće steže svoju automatsku pušku.
- Ko je! - upita oprezno se
šunjajući kroz hodnik.
- Sem Mekferson! Otvori Donalde! -
zaori se poznati bas spolja. Lun s olakšanjem odloži Thompson i
otvori vrata. Pošto se Semova telesina probila u stan, div zastade.
pa zbunjeno osmotri Lunovu ratnu spremu i Džejnino namrgođeno lice.
- Šta se ovde događa, stotinu mu
zubatih ajkula? - zbunjeno će ljudina.
- Slušaj, možda sam skrenuo s pameti, ali te samo jedno molim.
Izađi na terasu i pogledaj niz ulicu. - rezignirano odvrati Lun.
- Šta? Zašto bih to radio? -
zbunjeno ga pogleda Sem.
- Samo izađi, molim te. - uljudno
ga zamoli Lun, na šta njegov prijatelj slegnu ramenima i učini što
mu je rečeno ostavljajući širom otvorena vrata za sobom. Trenutak
potom zagrmeše njegovi koltovi. Lun požuri za njim pa ga uvuče u
sobu, krajičkom oka obuhvativši pre toga ulicu koja je vrvela
likovima u crnim uniformama, te zalupi vrata za sobom. Sem se otrže,
ali Lun mu nežno oduze revolvere pa ih položi na sto.
- Milijardu mu uspaljenih ulješura,
pa dole je sve krcato esesovcima i gestapovcima! - dreknu Sem.
- Eto, o tome ti govorim, ali ako
sad siđeš niz stepenice ničega od toga neće biti.
Sem nije oklevao ni trenutka, nego
je dohvatio svoje koltove i izjurio iz stana. Lun se teško spustio u
stolicu i pogledao u Džejn koja je očito i dalje bila ljutita. Nije
dugo trebalo, a Sem se ušunjao u sobu.
- Izgleda da si u pravu –
prostenja spuštajuči guzicu na stolicu pored Džejn, - a ja sam
mislio da je Artur Markinč prolupao.
- Šta? Kakve Artur ima veze s
ovim? - začuđeno će Lun.
- Pa zar ti ne čitaš novine? -
pogleda ga podsmešljivo Sem – Čitav grad bruji o rupama u
“prostor – vremenu”! - Lun ga osmotri pažljivo.
- Izgleda da ću morati da
razgovaram s Arturom. - reče dohvaćajuči mobilni.
- Molim? - začu se poznati
Markinčov glas sa druge strane.
- Donald je. Slušaj, treba mi...-
započe Lun, ali panični Arturov glas ga prekide:
- Lune! Gde se nalaziš?
- Pa... U stanu... - zbunjeno
odgovori Lun.
- Ima li ikoga s tobom? - upita
Artur.
- Tu su Džejn i Sem, ali...-
zamuca Lun.
- Smesta idi u sklonište. Videćemo
se tamo. MI6 se raspituje za tebe. - veza se prekide. Lun spusti
telefon i obrati se prisutnima:
- Spremajte se. Idemo u sklonište.
Sve ću vam objasniti usput. - reče, pa poče da svlači vojnu
opremu sa sebe. U rekordnom roku se uljudio i presvukao u neupadljivu
civilnu odeću. Sem i Džejn, naviknuti na ovave situacije, već su
bili spremni za pokret.
- Idemo! - viknu Lun i sjuriše se
niz stepenište, ali čim su izašli na ulicu susretoše se sa višim
inspektorom Mekalisterom u pratnji desetak bobija.
- Molim te Donalde, veruj mi da ne
volim ovo što radim, ali dobio sam naređenje da te privedem. -
obrati mu se Mekalister.
- Šta ako ja na to ne pristanem? -
podsmešljivo će Lun.
- Slušaj... krovovi su načičani
vojnim snajperistima s naređenjem da pucaju. Nemoj se opirati ako
boga znaš. - Lun spusti pogled i razaznade da su Džejnine, Semove i
njegove vitalne tačke prekrivene crvenim tačkama IR nišana.
- U redu, inspetore. Mislim da su
tvoji argumenti prilično ubedljivi...- osmehnu se nelagodno.
***
Nalazio se u raskošnoj odaji
uređenoj u neokolonijalnom stilu, ni nalik na skotlandjardovske
uboge kancelarije, a bogami, ni naočiti gospodin vojničkog držanja
odeven u odelo strogog kroja, po meri skrojenom, nije previše ličio
na policajca.
U stvari, Lun nije imao nikave
ideje gde bi se mogao nalaziti. Viši inspektor Mekalister i njegova
ekipa su ga strpali u vozilo bez okana sa zadnje strane i razdvojili
su ga od vozača neprozirnom zavesom. Brojna skretanja, kruženja i
zaobilaženja potpuno su mu razbila orijentaciju, a kad su se najzad
zaustavili mogao je jedino zaključiti da se nalaze u dvorištu neke
vile okružene visokim zidovima, najverovatnije na periferiji
Londona.
Pojma nije imao gde su Džejn i
Sem, ali nikako nije bio trenutak da započne sa zapitkivanjem Zidove
su krasila platna poznatih slikara i trofeji iz britanskih kolonija,
a nameštaj je bio duborez u trešnjevom drvetu. Pred njim je bila
kafa, supoceni viski i mezetluk u vidu najboljeg sira, probrane
pršute i kobasica na čačkalici. Upravo je pogledom preletao preko
već pominjanog članka Artura Markinča u jutrošnjem “ Tajmsu”
koji je njegov domaćin gurnuo pred njega bez mnogo objašnjavanja.
---
“KRIJE LI KRALJICA
NEŠTO OD NARODA?
Autor: Artur Markinč
U
svetlu najnovijih događaja svaki pošteni Britanac
treba da se zapita da li imperijalni mediji nešto prećutkuju.
Policijski izveštaji o ubistvima nepoznatim oružjem, balističke
procene o municiji koja odavno nije u upotrebi, a još više izjave
očevidaca o pojavi davno izumrlih životinjskih vrsta koje iskaču
iz svetlucavih polja što varniče i nestaju u istim takvim
manifestacijama
nepoznate energije, itekako ostavljaju
mnogo mesta za opravdanu sumnju.
Opijeni
svojom pozicijom tehnološkog džina i evropskom perjanicom
civilizacije, Britanci su zaboravili da su se upravo takvim
pomerajima u prostor-vremenu počela odvijati tragedija
kontinentalnog dela evrope. Tuneli su se širili sve dok prostorno
vremenska rupa nije celi kontinent vratila u varvarstvo. To je,
naravno, nama kao naciji odgovaralo jer smo zahvaljujući tome
obnovili imperiju, ovoga puta mnogo bližu no ranije, i uveli
kulturni embargo kako bi zadržali postojeće stanje, ali nije li
vreme da se zapitamo da li ista sudbina čeka i naše ostrvo?
Šta ako se i mi vratimo u
devetnaesti vek, ili još gore, u potpuno divljaštvo?”
---
Lun podiže pogled sa novina i
susrete se sa upitnim pogledom sagovornika.
- Artur Markinč je moj
dugogodišnji prijatelj i ako ste mislili da ću učestvovati u hajci
na njega, grešite.- reče odlučno. Domaćin se nasmeja na njegove
reči.
- Pukovniče Sikert, postoji mnogo
razloga zbog kojih vašem prijatelju neće faliti ni dlaka s glave. -
razgaljeno će on.
- Pukovnik? Gospodine, ja već
odavno nisam u aktivnoj službi!- trže se Lun.
- O, jeste i to od ovog trenutka,
ili više volite da vas zovem “Lun kralj ponoći”?
- Otkuda... - zagrcnu se Lun
- Dragi moj prijatelju, zar stvarno
verujete da obaveštajnoj službi nešto promiče? Stvar je u tome
što ste nam sve ovo vreme bili itekako korisni, a ovoga trenutka ste
nam jednostavno neophodni. Trgnite se pukovniče, domovina vas zove!
- Ne mogu se pohvaliti da vas baš
najbolje razumem. - odvrati Lun.
- Polako, sve ću vam objasniti. Za
početak; vaš prijatelj Markinč je potpuno u pravu, mada je tek
zagrebao površinu ledenog brega. S pravom ste se zabrinuli za njega,
jer se bavi širenjem opasnih informacija među prostim pukom, ali ga
ipak nećemo dirati, jer bi njegovo hapšenje imalo kontradiktorni
efekat. Samo bi dalo na ozbiljnosti njegovim pisanijama i kao što
rekoh, taj novinar nije u opasnosti, bar što se nas tiče. Naprotiv,
ovoga puta u smrtnoj opasnosti je Britanija i tu dolazimo do zadatka
koji vam je namenila lično kraljica..
- Kakav zadatak? - zainteresova se
Lun.
- Evo, ovako: mi znamo šta je
uzrok poremećaja u prostor vremenu. Radi se o signalu koji se
prenosi preko satelita, pa se distribuira preko GSM mreže. Počinje
ovakvim prelomima dimenzija kakve ovih dana viđamo i potrebno je
mesec do dva da se promene ustale i to ne samo na okruženju već i u
umovima stanovništva. To znači da se ni vi ni ja nećemo sećati
ničega iz ovog perioda, nego ćemo dobiti lažne uspomene u skladu
sa dimenzijom u koju čemo biti odbačeni. Najverovatnije nećemo
znati ni kako se zovemo.
- Preko GSM mreže? Pa zašto je
jednostavno ne onesposobite? - začudi se Lun.
- Da isključimo mobilne telefone?
Jeste li vi pri sebi? Treba li nam revolucija i masovni neredi u
prestonici? - prasnu sagovornik i Lun pomisli kako u tome ima nekog
vraga
- Nije to sve, - smirivši se
nastavi njegov domačin – otkrili smo i izvor signala. Problem je
što se on nalazi u neprohodnim prašumama Zapadnog Balkana.
Nažalost, upravo u najneistraženijem njegovom delu prepunom
strahovitih opasnosti. Posle opsežnih konsultacija i brojnih
sastanaka, procenili smo da ste vi jedina osoba koja do tamo može da
se probije.
- Kakav izvor signala? I kakvih
signala? - zgranu se Lun.
- Mnogi toga nisu svesni, ali mi
nismo jedini koji su ostali u 21-om veku. Zapravo, mislim da je
sunovrat kontinenta i počeo zbog tog, nazovimo ga, sukoba
civilizacija. Neko od naših protivnika je našao način kako
manipulisati dimenzijama preko kontrolnog centra koji, najverovatnije
putem računarskog sistema, emituje frekvencije koje određena
područja izbacuju iz zadate dimenzije. Zasad se radi o kontroli
teritorije koja je pripadala drevnom NATO paktu, sa izuzetkom
udaljenijih država kao što su Britanija, Amerika i Australija, a
sudeći po lokaciji emitera, za ovu anomaliju su odgovorni Rusi.
Nevolja je u tome što je signal počeo da se širi i na Britaniju.
- Pa dobro, i to je jedno od
mogućih objašnjenja, ali kako da pronađem lokaciju koja se nalazi
usred prašume? Pomoću geografske dužine i širine? Za to bi mi
trebao neko ko te stvari poznaje...
- Dakle pristajete? - osmehnu se
njegov domaćin.
- Pa... Da... Poći ću na to
putovanje...- odvrati Lun.
- U stvari orijentacija je prilično
jednostavna – gurnu prema Lunu preko stola jedan mobilni telefon –
ovde su u GPS unesene koordinate. Samo pratite smernice i naći čete
bez ikakvih problena neprijateljsku bazu. Osim toga u imenik su uneti
svi kontakti koji vam mogu zatrebati na toj opasnoj misiji...
- Čekaj malo... Na kontinentu
postoji GMS signal? - zaprepasti se Lun.
- Naravno da postoji. Preko njega
opstaje u zadatoj dimenziji.
- Ali... Ko održava infrastruturu?
- Zapadnobalkanska Trgovačka
Kompanija. - namršti se Lunov sagovornik.
- Pa zašto jednostavno njihovi
ljudi ne obave taj zadatak? Koliko ja znam oni su respektabilna sila
i imaju na raspolaganju specijalne jedinice ravne ili bolje od
engleskih.
- U tome i jeste problem. Ekonomski
i vojno su toliko snažni da su odlučili da uđu u politiku. Po
našim saznanjima, planiraju da sruše monarhiju i Britaniju proglase
za republiku u kojoj bi im akumulirani novac potkupio birače. Ne
mislite valjda da ću njihovim pohlepnim panžama prepustiti jedno
tako moćno oružje?
- Ovde ste izneli izvanredno
zabrinjavajuće informacije, ali moram napomenuti da ja nemam mnogo
iskustva sa kolonijama, pa ću morati povesti i osobe koje su
privedene istovremeno kad i ja. Sem Meferson je kao moreplovac često
posećivao kontinent, a Džejn Vitington je izvanredan lingvista i
poznavalac egzotičnih dijalekata i jezika.
- Mislim da to neće predstavljati
nikakav problem. Snabdećemo vas sa dva kompleta dokumenata. Jedan če
biti namenjen britanskim snagama i ljudima iz Zapadnobalkanske
Trgovinske Kompanije po kojima ste agenti specijalne službe zaduženi
za ruski uticaj u kolonijama, a drugi komplet ćete upotrebiti u
slučaju ako se zaista susretnete sa Rusima. Po njima ste diplomate
zadužene da pregovarate s njima.
- Hmmm... Veoma vispreno. Figure su
postavljene, vreme je da se povuče prvi potez.
- Takvog vas volim! Sutra u sedam
isplovljava fregata “Nepobedivi” za Marsej. Gledajte da stignete
na vreme.
***
Da je u takozvanoj Britanskoj Uniji
sve drugačije nego na ostrvu, Lun i Džejn su se uverili čim su se
iskrcali, iako je Sem sve to smatrao sasvim normalnim. Ljudska prava,
smatrana svetinjom u Engleskoj, ovde su bila suspendovana. Nadzornici
Zapadnobalkanske Trgovačke Kompanije su “lene francuščiće”
požurivali uz pomoć korbača, a na vešalima duž obale klatila su
se tela u raznim fazama raspadanja. Taj i takav utisak je jačao kako
su napredovali prema centru grada. Savremena vozila britanske armije
oštro su odudarala od fijakera, volovskih zaprega i tek pokojim
automobilom na parni pogon starinskog izgleda. U malim bistroima duž
puta debeli britanski turisti i poslovni ljudi su bez ikakvog
ustezanja delili vaspitne ćuške mladim konobaricama i za najmanje
propuste, a isto se ponavljalo po ulicama, samo ako bi se učinilo da
im se ne ukazuje dovoljno poštovanja.
Pa opet, nije na njima bilo da sude
ovdašnjim običajima, nego da se drže plana putovanja. Sem ih je s
lakoćom doveo do željezniče stanice gde su se posle neznatnog
čekanja ukrcali na Orijent Ekspres sa krajnjom stanicom u Celju,
gradićem na samoj ivici prašume. Na Lunovo zaprepašćenje voz je
vukla parna lokomotiva čiji su ga dim i isparenja gušili. Ovde se
očito nije vodilo mnogo računa o ekologiji.
Unutrašnjost voza je bila izuzetno
luksuzna, više nalik restoranu nego prevoznom sredstvu i dok su se
okrepljivali obilnim obrocima koje su im svaki čas donosili
livrejisani zaposlenici Zapadnobalkanske Trgovačke Kompanije kroz
prozore su impresionirano posmatrali ruralne prizore i uboga seoca
kraj kojih su prolazili. Tu se, dakle, proizvodila hrana za Englesku!
Lunovo rame je bridelo od koktela seruma i palijativa protiv tropskih
boleština širokog spektra ubrizganog tik pre ukrcavanja na
“Nepobedivog”, a sudeći po Semovom i Džejninom češkanju stvar
ni sa njima nije stajala mnogo bolje. Što su dalje odmicali sve su
češće viđali fabrike koje bi, zbog strašnog zagađenja, u
Engleskoj odavno bile zatvorene i sirotinjska radnička naselja. Tu
se proizvodio tekstil za Britaniju.
Uskoro je Lun sa zaprepaščenjem
shvatio da se Džejn prebrzo adaptirala na ovdašnje običaje.
Revoltirana prevrućom supom ustala je i prilepila žestok šamar
dečkiću koji ju je posluživao. Pa, neka je, pomisli Lun, ovde je
to ispravan postupak.
Njihov vodič Dezider Štrajser im
se pridružio izjutra drugog dana putovanja. Važio je za najboljeg
poznavaoca balkanskih džungli i dodeljen im je od strane obaveštajne
službe. Lunu se njegove oštre pruske crte lica nimalo nisu dopale,
no to je bio čovek kakav im je bio potreban. Osim toga, uprkos
teškom germanskom akcentu, prilično je dobro govorio engleski. Još
manje su mu se dopadali tragovi došljakovog kratkog biča po telu
golišavog nosača što je doteglio četiri ogromna kofera do samih
njihovih sedišta. S gađenjem je skrenuo pogled prema prozoru i
osmotrio prizor na nekoj bogu iza nogu željezničkoj stanici.
Lokomotiva je uzimala vodu iz visoko postavljenog rezervoara, a
desetak goluždravaca je žustro utovaralo gomilu zavežljaja u
teretni deo voza, podsticani korbačima željezničkog osoblja. Kad
se ponovo ogledao po kupeu iznenađeno je spoznao da Džejn radoznalo
osmatra nago telo mišićavog momčića koji je pažljivo slagao
kofere na police iznad njih.
Pošto je uz prasak biča po dupetu
otpustio svog gologuzana koji je trkom napustio kompoziciju,
pridošlica se ispravio naglo poput opruge, tresnuo petom o petu, bič
pod pravim uglom smestio pod pazuh, i obratio se direktno Lunu:
- Her pukovniče, Dezider Štrajser,
vama na usluzi! - noseći monokl na levom oku, odeven u pravo safari
odelo sa šeširom širokog oboda i čizmama visokih sara, uz svoje
ufitiljene brkove, bio je pravo oličenje prašumskih avanturista iz
popularnih filmova.
- Dezidere, smem li nešto da vas
pitam? - odvrati Lun.
- Naravno pukovniče Sikert! -
odgovori ovaj uštogljeno.
- Zašto si tukao onog čoveka?
- Oprostite? - začuđeno će
Štrajser.
- Mislim, zašto si šibao svog
nosača? - uporno će Lun.
- Ma dajte pukovniče, - nasmeja se
vodič – pa to je Bosančeros, vrsta tek nešto inteligentnija od
majmuna. Oni su srećni što ih držimo ovde, podalje od ratničkih
plemena i ljudoždera.
- Ali bič? Pa zar to baš mora? -
zapitkivao je i dalje Lun.
- Oni jedino batine razumeju, a
lično verujem u to da pomalo i uživaju kada ih bije nadmoćna
rasa.- ravnodušno reče Štrajser – Međutim, mislim da sada imamo
i važnija posla od razmatranja duševnog stanja nekog domoroca.
Ostatak putovanja je protekao u
živahnom razgovoru i pripremama za ekspediciju koja im je
prethodila. Ispostavilo se da se u koferima koje je Štrajser
dopremio nalazila tropska sprema i potrepštine za troje neiskusnih
putnika, pa se Džejn, Sem i Lun presvukoše u odeću nalik
Štrajserovoj, koja bi u Londonu delovala krajnje neobično, ali je,
po vodičevim rečima, bila izvanredno prilagođena prašumskim
uslovima. Naročito čudno su delovali tropski šeširi nalik onima
koji se mogu videti u filmovima o Tarzanu. Bilo je tu još maramica,
tamnih naočara i raznih krema, masti, te sprejeva protiv opekotina,
otrovnih bršljana i insekata.
Ispostavilo se da je Dezider bio
vispren i zabavan sagovornik, ali i vrstan poznavalac terena na koji
će uskoro kročiti, pa se Lunova početna odbojnost prema njemu
pretopila u neku vrstu simpatije i poštovanja.
Do Celja su stigli u jutarnjim
časovima i tu je Dezider naše junake poseo u stanični bife s
molbom da ga malo pričekaju, pa se, vukući onaj četvrti kofer koji
je sve do tada ostao zagonetan, zaputio prema gomili domorodaca što
su čučali uza zid stanice. Obratio im se njihovim čudnim jezikom,
pa se neko vreme dovikivao sa jednim od njih i Lun bi se zakleo da se
radi o cenkanju. Najzad im se glasovi umiriše i najednom, ko zna
otkud, neočekivano je na peron nahrupila neverovatna količina
urođeničke dečurlije i žena. Na to Štrajser otvori svoj kofer i
poče da im deli čokolade, plastični escajg, razne đinđuve,
konzerve i još nebrojeno bezvrednih sitnica. Pošto je iz njega
izvukao i jedan dugi korbač opakog izgleda koji je zadržao, dao je
jednoj od žena i sam kofer, posle čega se ona gomila razletela
naglo kao što se i pojavila. Potom gologuzani ustadoše i počeše
istovarati Štrajserove zavežljaje iz tovarnog dela kompozicije
kojom su stigli. Kad je taj posao bio obavljen, Štrajser se pridruži
društvu naručujući lokalne specijalitete dok su goluždravci
petljali oko nekakvih konstrukcija koje su montirali od delova
povađenih iz jednog ogromnog paketa. Lun je radoznalo posmatrao
njihove uvežbane pokrete, ali sve dok smrknuti konobar pred njih
nije postavio medveđe odreske i gulaš od vučijih šapa nije uspeo
da shvati svrhu njihovog posla.
Tek pošto su pošteno odmakli sa
doručkom Lun je shvatio šta domoroci prave. Radilo se o tri
montažne nosiljke udobnih sedišta zaštićenih baldahinima i
mrežama protiv insekata.
- Krećemo – oglasi se Štrajser
pošto su doručkovali – Zauzmite mesta u nosiljkama, bitte.
- Ali, tu su samo tri nosiljke –
zbunjeno će Džejn.
- Pa troje vas je, zar ne? - još
zbunjenije odvrati Štrajser.
- A vi? - ne dade se Džejn.
- Majnen fraulajn, neko mora paziti
i na nosače i na put. Stoga će Dezider hodati na čelu kolone. -
ozbiljno odvrati Štrajser, pa viknu na svoje ljude, koji stadoše
uprtati zavežljaje i svrstavati se u putnu formaciju. Naši junaci
zasedoše u nosiljke koje domoroci podigoše bez ikakvog vidljivog
napora i espedicija se pokrenula uz pucanje Štrajserovog biča.
Nedugo potom, prešavši prašnjave
celjske ulice, nađoše se pred ogromnom kapijom koja se na bedemima
otvarala prema džungli. Lun odmah primeti da vojnici što su ih
legitimisali nose oznake Zapadnobalkanske Trgovinske Kompanije, što
je lako moglo značiti da Britanska moć odavde počinje da bledi u
njihovu korist.
***
Da ono što se prostiralo pred
njima nikako nije mogla stvoriti priroda ovog sveta Lunu postade
jasno čim mu je pred pogledom pukao prizor koji se najednom u
beskraj stao širiti čim su napustili visoke i dobro utvrđene
zidine Celja. Par stotina metara od kapije razbaškario se travnati
teren, toliko uredan da ga se ni stadion Mančester Junajteda pred
važne utakmice ne bi postideo, a potom su se, kao nožem odrezana,
počela u potpuno ravnoj liniji uzdizati stoletna stabla tvoreći
naizgled neprobojnu barijeru dokle god je oko dosezalo i sa jedne i
sa druge strane. Tek što je Lun to pomislio odjeknu pesma nosača i
krenuše prema prašumi.
- Tunga tunga rej, tunga tunga rej,
tunga rej, tunga reeej....
Nedugo potom bili su među visokim
stablima. Dva Bosančerosa na čelu kolone mačetama su krčila put,
tako da je ostatak kolone sa relativnom lakoćom napredovao kroz
gusto rastinje. Koncert cvrčaka, slavuja i drugih, teže odredljivih
živuljki potpuno ih je zaglušio, a rojevi insekata, koje su na svu
sreću Deziderove pomade držale na odstojanju, nasrtali su na
ekspediciju.
Neko vreme putovanje se odvijalo
gotovo idilično, a onda Džejn stade sve više zaostajati. Najzad
Štrajser zaustavi povorku i vrati se do njene nosiljke.
- Fraulajn Vitington, nije na meni
kao najamniku da vam solim pamet, ali to vaše izdvajanje se može
pokazati pogubnim u najskorijij budućnosti.- obrati joj se učtivo.
- Ako se dobro sećam vi ste
angažovali ove lenštine! Porazgovarajte s njima ako želite da brže
napredujemo! - odvrati Džejn razdraženo. Štrajser upitno osmotri
nosače, pa vrati pogled na Džejn.
- Izvinite, ali ovo zaista moram da
vas pitam; upotrebljavate li menjač? - reče najzad pomalo se
ustežući.
- A? Kakav menjač?- zblanuto će
Džejn.
- O, majngot, pa znate li vi išta
o mehanici? - prasnu Štrajser, a onda duboho uzdahnu i nastavi –
Sa vaše desne strane nalazi se poklopac. Podignite ga, bitte.
Džejn učini kako joj je rečeno i
iz kutije pored sebe podiže teški bič od upletenih volujskih žila.
Zbunjeno ga osmotri, pa vrati pogled na Štrajsera.
- E, sad... Ovaj ovde vam je
predvodnik. Podešen je na prvu brzinu. Za drugu brzinu ga mlatnite
po ramenima, za treću ošinite po leđima, a u četvrtu ćete
ubaciti tako što ćete da ga bijete po guzici. Za zaustavljanje
udrite po jajima.- strpljivo izdeklamova - Pa zar je to toliko teško?
Džejn posramljeno odmahnu glavom i
Štrajser pomirljivo klimnu.
- Naučićete, još ste mladi. -
reče pa se okrenu i stigavši na čelo kolone dade znak za pokret.
Kolona se nanovo pokrenula i bez mnogo napora nastavila kroz sve
mračniju prašumu. Uz povremene konsultacije s Lunom o pravcu
putovanja Dezider je samouvereno predvodio odvažnu ekipu. Gotovo da
su hrabri avanturisti zadremali u svojim nosiljkama, kad osetiše da
je blago njihanje njihovih prevoznih sredstava najednom prestalo. Lun
otvori oči i uvide da su se zaustavili. Tren potom shvati šta je
ono čudno što ga je uznemirilo. Oko njih je bila potpuna tišina.
Niti su cvrčci cvrčali, niti su ptice pevale. Nosači su se
uznemireno osvrtali oko sebe došaptavajući se, a Štrajser je
repetirao svoj lovački karabin zureći u mrak.
A onda se dogodilo! Nešto veliko,
tamno i zubato iskoči iz šipražja i dohvati u ralje jednog od
Semovih nosača.
- Prašumska beštija! - dreknu
Štrajser.
- Jao! – prodera se Sem čija se
nosiljka prevrnula i tresnula njegovom telesinom o zemlju.
- Siroto pregladnelo stvorenje, -
užasnu se Džejn – ko zna kakvim ga splačinama ovi primitivci
hrane!
- Jebote!- uzviknu Lun, a onda
svega nestade. Ulovljeni Bosančeros više nije vrištao, Sem i
njegovi nosači su ustali, Štrajser je okačio pušku o rame, a
zrikavci i ptice su nastavili sa svojim koncertnim aktivnostima.
Dezider je reorganizovao domoroce
čime je Semovo prevozno sredstvo dovedeno u vozno stanje i
ekspedicija nastavi put bez ikakvih daljih incidenata.
- Tunga tunga rej, tunga tunga rej,
tunga rej, tunga reeej....
Pred samo veče stigoše u naselje
gostoljubivih Bosančerosa koji su svaki čas padali na kolena i
lupali čelom o tlo klanjajući se suncu, mesecu i ko bi znao čemu
sve ne. Štrajser je upravi sela izdelio tri šake svojih điđuva i
tu prenoćiše.
Na put su krenuli rano izjutra po
terenu koji se sve više uzdizao i bilo je očito da se pred njima
nalazi visoko gorje. Najzad Štrajser zaustavi povorku da bi se
vratio do Lunove nosiljke.
- Her Sikert, moram vas opomenuti
da ulazimo na teritoriju Crnobrđana, praktično nepobedivog
ratničkog plemena. Što je još gore pred nama se nalazi dugačak
klanac kroz koji moramo proći. Molim vas da pripremite oružje jer
lako se može desiti da budemo napadnuti.
***
Na oštrim hridinama, oslonjeni
leđima o drevna stabla, čučala su dva domoroca sa neobičnim
zdelicama pred sobom.
- Vukašine, sivi tiću, viđe li
ti ovo? - oglasi se jedan od njih.
- Koje? - trgnu se drugi.
- Eno, ono dole. - pokaza ovaj
prstom na jarugu pod njima. Njegov sagovornik spusti pogled, pa srknu
tamnu tečnost iz svoje zdelice.
- Uh, uh, uh, vruća! A vidim
Radoje, đe ne bih video. Onije Bosančerosi opet dovode neke strane
investitore. - reče zamišljeno.
- A što ćemo š njima serdare? -
nastavi onaj prvi.
- E vojvodo...- stade drugi mozgati
– mogli bi sunuti ono stijenje na njih.
- A, jesi pametan! Nikad se toga ne
bih dosjetio!- zadivljeno će ovaj.
- Pa skočider sokole i svali to
kamenje! - ozareno odvrati Vukašin.
- A? Pa đe ću jadan, ni kafu još
nijesam popio.- revoltirano će Radoje.
- Pa jes', dobro veliš. A što
ćemo onda? - začudi se njegov sagovornik.
- A da pozovemo žene da obore ono
stijenje preko njih? - doseti se ovaj.
- Pametno kumašine, pametno... No
kako ih čak iz sela dozvati? - zamišljeno se zapita Vukašin.
- Pa vidiš, o tome nijesam
razmišljao... Nego, odoše ovi strani investitori.
- Vidi stvarno... Nema ih... Eee,
šta ti je život. Čas ih vidiš, čas ih ne vidiš. - zaključi
Vukašin pa srknu iz svoje zdelice.
***
Za divno čudo ekspedicija je mirno
prošla kroz zemlju Crnobrđana i pred samo veče napustila krševiti
teren. Tek što šuma stade nanovo da se zgušnjava Štrajser
zaustavi kolonu.
- Ovde ćemo prenoćiti – dobaci
Lunu, a onda poče izdavati naređenja nosačima koji stadoše
raspakivati zavežljaje. Postade jasno da ti domoroci ovo ne rade
prvi put. Kamp se podizao uvežbanim pokretima, a Lun primeti da je
Štrajserova oprema mnogo savremenija od one koja se mogla nabaviti
na kontinentu. Šatori su bili od robustnih plastićnih materijala,
ležajevi od memorijske pene, a pribor za kuvanje bio je prekrivren
teflonom. Osim toga na raspolaganju su imali i jedan mini generator
koji je napajao električnu ogradu oko logora i obezbeđivao
osvetljenje. Služba koja ih je poslala pobrinula se da im ništa ne
nedostaje.
Štrajser predade svoju pušku
jednom od domorodaca na koga je pao izbor da prvi preuzme stražarsku
dužnost, pa sede sa našim junacima dok se hrana iz konzervi
zgotovljavala,
- Jedna opasnost je za nama, ali
ulazimo sve dublje u neprijateljsku teritoriju. Uskoro ćemo stupiti
na teritoriju Šahovničara, jednog od najopasnijih ovdašnjih
ratničkih plemena. Budite spremni na najgore, bitte. Nadam se da ste
se dobro naoružali pre no što ste krenuli. - obrati im se ozbiljno.
- Nema razloga za brigu – odvrati
Lun prelazeći rukom preko svoje dobro upakovane automatske puške.
- Srećom Šahovničari nisu
ljudožderi, ali malo opreza nikad nije naodmet – dovrši Dezider
sa upozorenjima.
Nedugo potom večeraše, te se
povukoše na počinak.
Doručkovali su u samu zoru, posle
čega nosači demontiraše logor, pa krenuše dalje.
- Tunga tunga rej, tunga tunga rej,
tunga rej, tunga reeej....
Jedno vreme putovanje se odvijalo
bez zastoja, a onda pesma domorodaca poče da se stišava dok najzad
nisu potpuno zamukli. Lun je pokušavao da pronađe razloge za tako
nešto, ali šuma oko njih nije delovala ništa drugačije no
kilometar ili dva niže. Kako su se probijali dalje, uznemirenost
nosača je sve više dobijala na intenzitetu. Neprestano su se
osvrtali unaokolo i domunđavali se među sobom, no ekspedicija je
bez obzira na to postojano napredovala. A onda iz blizine odjeknuše
bubnjevi.
...Bum-bada-bada-bum-bum-bada-bada-bam...
To je bio signal za opšti haos.
Bosančerosi počeše da urlaju i zapomažu, a Štrajser stade da se
dere na njih. Onda jedan od njih baci zavežljaj, pa poče da beži,
na šta Dezider trže pušku i zapuca za njim. Bolje da nije, jer mu
dvojica čelnih domorodaca oteše oružje i otperjašiše za prvim
beguncem.
Ono posle toga se ne da opisati.
Svi odbaciše svoj teret, uključujući tu i nosiljke, pa zbrisaše u
gusto rastinje ostavljajući svoje poslodavce da se valjaju po
šumskoj stazi.
Lun nije bio siguran koliko je dugo
ležao nosa zabijenog u prašinu, ali kad je najzad podigao pogled
bili su opkoljeni divljacima naoružanim nekakvim maljevima, sa
štitovima od rogozine upletene tako da su podsećali na šahovsku
tablu. Naši junaci poustajaše i pribiše se leđima jedno uz drugo.
Iz obruča se izdvojio jedan grdan urođenik galameći na sav glas.
- Kaže da se zove Zrinjski i da
hoće borbu s najvećim junakom među nama – reče Džejn na šta
je svi zgranuto pogledaše.
- Šta? Ti razumeš njihov jezik? -
zapanjeno će Sem.
- Naravno. Pa ja sam lingvista, ne?
- odgovori Džejn popravljajući šminku. Sem slegnu ramenima pa
iskorači i zviznuvši onog kavgadžiju šakom u čelo, otposla ga u
carstvo snova, međutim, poraz njihovog šampiona je samo
razgoropadio rulju oko njih i obruč stade da se steže uz preteće
romorenje. Lunu to najzad dosadi, pa otpakova automat i ispali kružni
rafal oko sebe. Efekat je bio zadivljujući. Ono malo preživelih
napadača se ničice bacilo na kolena skandirajući:
- Tom-son, tom-son, tom-son,
tom-son, tom-son, tom-son!
- Pametno, her pukovniče – s
olakšanjem odade Štrajser priznanje Lunu.
Potom divljaci utovariše ekipu na
nosila, sve sa Štrajserom, dohvatiše prtljag i trkom se zaputiše
kroz šumu.
- Tom-son, tom-son, tom-son,
tom-son, tom-son, tom-son!
Da njihovi Bosančerosi nisu
predaleko odmakli postade im jasno pri samom ulazu u šahovničarso
naselje, jer su sada zapomagali iz ogromnog kazana sa ključalom
vodom ispod koga su urođenici vredno podjarivali vatru.
- Zar nisi rekao da ovi nisu
ljudožderi? - obrati se Lun Štrajseru s kojim se tiskao u nosiljci.
- Pa i nisu. Kuvaju sapun za izvoz
u Englesku – odvrati ovaj ravnodušno.
- Ah... Tako znači...- ne stiže
Lun da dovrši misao jer su ih brze noge domorodaca već dovele do
gradske većnice gde ih je očekivala delegacija Šahovničara sa
vrhovnom sveštenicom na čelu.
- Pa vidi... Ova je sva k'o Linda!
- zabezeknuto će Sem, preneražen sličnošću vrhovne sveštenice
sa njegovom ljubljenom Lindom koja ga je s čežnjom čekala u nekom
londonskom svratištu, nalik najnežnijem ružičastom prasencetu.
K'o-Linda stade nešto ćeretati,
dok su ih urođenici spuštali sa sve njihovim bućurom.
- Šta hoće? - upita Lun dok su se
iskrcavali iz svojih nosiljki.
- Nešto o dobrodošlici, bla, bla,
bla... - odvrati Džejn popravljajući odeću, a K'o-Linda nastavi
sa svojom besedom.
- Mislim da hoće tvoje oružje –
prevede Džejn.
- Ne može!- odlučno odvrati Lun i
Džejn to prenese domaćici čije lice poprimi izraz uvređenog
deteta, međutim, nije odustajala, već je iznela novu ponudu.
- Pita hoćeš li da jebeš jedre
djeve i mišićave momke u zamenu za pušku – porumenevši prevede
Džejn.
- Jok! - odvrati Lun. K'o-Linda se
nije predavala već je nastavila da se pogađa.
- Hoćeš li izvore i potoke za
gradnju mini elektrana u zamenu za automat – reče Džejn.
- Ne – reče Lun.
- Hoćeš li polja i gradove? -
nastavi Džejn da prenosi K'o-Lindine ponude.
- Koji će mi to andrak?- ostade
Lun nemilosrdan.
- Pa šta hoćeš?- nervozno će
K'o-Linda i Džejn prevede.
- Prenoćište i nosače do našeg
odredišta – odlučno će Lun i posao je bio zaključen. Svečano
je predao pušku K'o-Lindi na šta ova kundakom tresnu po glavi
feminiziranog dečkića pokraj sebe, te se njegova krv i mozak
rasuše po urođeničkoj delegaciji. To je, naravno, izazvalo
neviđeno oduševljenje.
- Tom-son, tom-son, tom-son,
tom-son, tom-son, tom-son! - zaori se skandiranje po gradskom trgu.
Popodne su naši junaci proveli u
poučnom obilasku naselja i pošto se nabokaše medvedine sa
mlincima, zavukoše se u dodeljenu im kolibu, što su iskoristili za
najnoviju razmenu mišljenja.
- Naš cilj više nije predaleko –
reče Lun proučavajući GPS – Najviše dvadesetak kilometara ka
jugu.
- Prema jugu?! - pogleda ga
Štrajser zaprepašćeno – Majn got, pa to je zemlja Arkandžija!
- Pa? - odmeri ga Sem upitno.
- Arkandžije i Šahovničari su
zakleti neprijatelji. Ako s ove strane uđemo na njihovu teritoriju
više je no izvesno da ćemo biti napadnuti – razjasni Dezider
razlog svoje zabrinutosti – Nadam se da imate još neko oružje her
Sikert.
- Pa... Baš i nemam. Dadoh ga onoj
vradžbinarki – odgovori Lun.
- To se dadne rešiti – nasmeja
se Sem vadeći zavežljaj koji je sve vreme putovanja ljubomorno
čuvao. Otpakovavši ga predade Lunu automatsku pušku egzotičnog
dizajna.
- Zar to nije ruska puška? -
iznenadi se Štrajser.
- Ne znam. Svašta čovek nađe po
azijskim lukama – slegnu ramenima Sem dok je Lun proučavao
dobijeno oružje.
Pošto su to obavili, povukoše se
na zasluženi počinak.
***
Tačno u šest i četrdeset pet
momčad ih je čekala sa uprtim zavežljajima i nosiljkama. Naši se
odvažni junaci ukrcaše i uz praštanje Štrajserovog biča povorka
krenu na rizično putovanje.
Uskoro se nad njima nadvila
senovita šuma, ali za robustne divljake to kao da nije predstavljalo
nikakvu prepreku. Njihove brze noge nezaustavljivo su savladavale put
i uprkos Deziderovim sumornim predviđanjima ništa se neobično nije
događalo, izuzev povremenih urlika zveri koji su dopirali negde iz
tame.
Najzad se i Lun opustio i sve je
češće konsultovao svoj GPS pomalo korigujući pravac kretanja.
Razdaljina do cilja njihovog putovanja sve se više smanjivala.
Kada se udaljenost do odredišta
svela na manje od pet kilometara, neočekivano iz šikare odjeknuše
bubnjevi.
...Bum-bada-bada-bum-bum-bada-bada-bam...
Lun se nimalo nije iznenadio kada
se našao nosa nabijenog u prašinu, pošto su nosači odbacili teret
i zbrisali u gusto rastinje, niti ga je začudilo što su bili
opkoljeni domorocima naoružanih noževima zloslutnog izgleda i
zaštićenih štitovima od trske po kojima su nevešto našarali
nešto kao “C,C,C,C”, ali sve nešto izokrenuto i izvitopereno.
Sasvim očekivano iz obruča se izdvojio neki rmpalija galameći na
sav glas.
- Kaže da se zove Nemanjić i da
hoće megdan s našim najvećim junakom – uzdahnu Džejn. Sem
ravnodušno iskorači i sastavi pesnicom onog petlića među oči, na
šta se dotični skljokao, a obruč oko njih se stao stezati uz
preteće režanje. Lun otpakova automat i ispali kružni rafal oko
sebe.
- Ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov,
ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov! - zaurlaše domoroci, pa ih
utovariše na nosila, dohvatiše prtljag i trkom se zaputiše kroz
šumu.
- Ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov,
ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov!
Na samom ulazu u naselje njihovi
prethodni nosači su skičali iz ogromnog kazana u kome je voda
uvrla, dok su arkandžijske žene na vatru pod njim uredno dodavale
cepanice.
- Izgleda da je ovde proizvodnja
sapuna glavna privredna grana - obrati se Lun Štrajseru s kojim su
ga skupa strpali u nosiljku.
- Niste u pravu her Sikert. Ovi
kuvaju paprikaš. – odvrati Dezider hladno.
- Ah... Tako znači...- ne stiže
Lun da dovrši misao jer su ih brze noge domorodaca već dovele do
gradske skupštine gde ih je očekivala delegacija na čelu sa
poglavicom koji se već dao u govoranciju.
- Šta hoće? - upita Lun dok su se
iskrcavali iz nosiljki.
- Kaže da se zove Mali Vuk i da su
strani investitori dobro došli u njegovu miroljubivu zemlju. Mislim
da hoće tvoje oružje – prevede Džejn.
- Ne može!- odlučno odvrati Lun
posmatrajući tipa koji je više podsećao na soma nego na kurjaka, a
Džejn to prenese domaćinu čije lice poprimi izraz uvređenog
deteta. Posle kraćeg razmišljanja poglavica nanovo graknu.
- Pita hoćeš li da jebeš jedre
djeve i mišićave momke u zamenu za pušku – uzdahnu Džejn.
- Jok! - odvrati Lun.
- Hoćeš li izvore i potoke za
gradnju mini elektrana u zamenu za automat – monotono produži
Džejn da prevodi poglavičine ponude.
- Ne – reče Lun.
- Hoćeš li polja i gradove? -
nastavi Džejn da prenosi reči Malog Vuka.
- Šta će mi?- ostade Lun
nepopustljiv.
- Pa šta hoćeš?- nervozno prasnu
poglavica i Džejn prevede.
- Hoću da me odvedete tamo –
pokaza Lun u pravcu mesta na koje je GPS ukazivao, na šta se među
Arkandžijama stade širiti uzbuđeni žamor. Poglavica poče da se
dere, ali gunđanje njegovih podanika postajalo je sve glasnije.
- Šta se dešava? - upita Lun.
- Kažu da se tamo nalazi Hram
Sudbine i da će njegovo skrnavljenje promeniti ustrojstvo sveta –
odvrati Džejn. U međuvremenu diskusija urođenika nije jenjavala.
Najednom Mali Vuk se žustrim koracima uputi ka gostima i šapnu
nešto Džejn na uvo.
- Rekao je da će te lično uvesti
u ukleti hram, samo mu daj tu pušku, inače je najebao – prevede
Džejn. Lun pogleda u očajnog poglavicu, pa mu pruži svoj automat.
Ovaj ga dohvati, pobednički se vrati među svoje doglavnike, pa
tresnu kundakom u potiljak muškaraču pokraj sebe, te se njena krv
i mozak rasuše po urođeničkoj delegaciji. To je, naravno, izazvalo
trenutno oduševljenje.
- Ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov,
ka-laš-nji-kov, ka-laš-nji-kov! - zaurlaše domoroci. Mali Vuk
zadovoljno odloži oružje u izrezbareni sanduk pokraj sebe i pozove
prstom Luna da ga prati. Dok su njegovi podanici bili zauzeti
proslavom, on se otšuljao iza skupštine praćen svojim gostima.
Najzad se okrenu i skide s vrata nešto za šta je Lun sve do tog
trenutka smatrao da predstavlja nekakav medaljon, obraćajući se pri
tome Džejn. Ona dohvati njegov poklon i pruži ga Lunu.
- Reče da su ovo ključevi Hrama
Sudbine i da se oni prenose s kolena na koleno, ali nije prikladno da
poglavica tamo ulazi – prevede Džejn njegov propratni govor – A
sad će nas odvesti do Hrama.
Štrajser zastade, pa se obrati
Lunu:
- Her Sikert, ja sam svoj zadatak
obavio i doveo sam vas do odredišta, pa ipak vam ovo moram reći.
Ako želite moje mišljenje, nemojte tamo ulaziti. Urođeničke
legende nisu uvek samo glupa sujeverja. Kako god, ja ću vas čekati
ovde u naselju, pa ako ovaj dan preživimo, bezbedno ću vas vratiti
do Celja – rekavši to Dezider se okrenu i odmaršira u pravcu trga
ne sačekavši odgovor. Lun sleže ramenima i naši junaci,
predvođeni arkandžijskim poglavicom, krenuše pustim ulicama ka
izlazu iz naselja.
Nisu daleko odmakli kroz šumu kad
se pred njima uzdigla veličanstvena građevina, doduše prilično
zarasla u bršljane i puzavice, ali sjajno očuvana, tako da su na
njoj bili jasno razaznatljivi demonski kipovi mačevima naoružanih
dopola majmuna, a otpola čoveka. Mali Vuk se okrenu i nešto reče,
a Lunu nije trebao prevod da bi znao da su pred svojim ciljem.
Tek što stigoše osmotriti
građevinu, odosvud oko njih zatpoče šuškanje i nešto nalik
zlovoljnom brbljanju i gunđanju. Njihov predvodnik se stade
uspaničeno osvrtati i lagano se povlačiti unazad, a onda, bez
ikakve najave, preko zidina hrama se počeše u gomilama prelivati
silna majmunska telesa, a još stotine njih je zakrvavljenih očiju i
iskeženih očnjaka naviralo iz okolnog rastinja. Mali vuk dreknu i
stade juriti stazom kojom su i stigli natrag prema selu, a možda bi
ga i Lunova družina pratila u tom bezglavom trku da im se od užasa
nisu odsekle noge.
Kad su se već oprostili od života,
onaj beskrajni čopor stade tutnjati oko njih. Zažmuriše moleći
se, a onda huke nestade. Otvorivši oči shvatiše da su ih majmuni
jednostavno zaobišli i otprašili za Malim Vukom niz stazu.
- Šta ovo bi? - promuca Sem.
- Nisam baš sigurna, ali mislim da
je onaj poglavica vikao nešto kao “teško meni, idu nezadovoljni
građani” pre nego što je pobegao – odvrati Džejn nesigurno.
- Pustimo mi politiku, nego da
vidimo šta se krije u tom Hramu Sudbine – ohrabreno reče Lun, pa
priđe kapiji i gurnu prvi ključ u bravu. Ništa. Promeni ključ i
brava kliknu. Gurnu, a dveri se rastvoriše uz jezivu škripu.
Međutim, u širokom, korovom zaraslom predvorju, nije bilo ničeg
vrednog pažnje, izuzev stepeništa koje je vodilo negde uvis.
Naši junaci se stadoše uspinjati.
Dugo vremena su nailazili samo na puste okuke i neprestano su se
penjali. Tek što Lun pomisli da su već odavno premašili visinu
hrama posmatranog sa staze, pred njima se stade prostirati hodnik na
čijem kraju su se nalazila sledeća vrata. Lun upotrebi i drugi
ključ, pa kročiše u prostoriju u kojoj zatekoše najneverovatniji
prizor koji bi ljudski um mogao zamisliti.
Nije tu bilo ni karakondžula ni
demona, nisu ih čekali ruski specijalci naoružani do zuba, niti su
vrebali roboti i vanzemaljci. O ne...
Bila je to sasvim obična dečija
soba koja bi se mogla nalaziti i usred Londona. Na zidovima su bili
posteri aktuelnih muzićkih i sportskih zvezda, kraj zida niski ležaj
i televizor povrh kredenca u ćošku. Međutim, pažnju im je
privukao klinac od, uvrh glave, desetak godina, sa slušalicama na
ušima i rukom na džojstiku. Netremice je buljio u ekran računara
na kome je Lara Kroft upravo umetala poslednji deo u tajanstvenu
slagalicu. Svuda oko njega behu razbacani diskovi sa računarskim
igricama i bilo je jasno da uopšte nije svestan njihovog prisustva.
- Isuse, pa ono je kineski vojni
računar! - prva se povrati Džejn. Zaista, sve oznake na kompjuteru
behu kineski ideogrami.
- Sigurna si? - oprezno upita Lun.
- Itekako. Viđala sam zaplenjene
modele na onom kursu o kome sam ti sinoć pričala.
Lun nije znao o kakvom kursu ona
govori, ali to i nije bilo preterano važno. Bio je siguran da je
upravo to dete pred njima odgovorno za anomaliju koja je pretila
njegovoj domovini. Skoči i odgurnu ga od računara, na čijem ekranu
se upravo pojavio natpis:
“ČESTITAMO! UPRAVO
STE PREŠLI NA ČEVRTI NIVO”
Panično pritisnu ESC i natpis na
monitoru se promenio.
“SIGURNI STE DA
ŽELITE NAPUSTITI IGRU?
DA
NE”
Odabrao je “DA” i natpis se
promenio.
“SAČEKAJTE DA
SAČUVAM PROMENE”
Dok se Lun zabavljao, Džejn priđe
računaru sa zadnje strane proučavajući natpise na njemu. Sem ju je
pratio u stopu dok je ona tiho mrmljala:
- Huavei dimenzioni konvertor...
Gospode, pa ovo je naprednije od bilo čega čime mi trenutno
raspolažemo... - Lun nije više ništa čuo, jer se na ekranu natpis
ponovo promenio:
“PREBACUJEM BRITANIJU
U DOBA JURE”
Prože ga jeza dok je posmatrao
odbrojavanje koje je upravo započelo pred njegovim očima.
30..29...28...27...
Pritiskao je tastere, kliktao
mišem, pomerao džojstik... Ništa..
20..19...18...17...
- Ne znam šta da radim! - očajno
uzviknu, na šta se Sem iznenađeno trže i zape nogom o kabel za
napajanje. Računar se strovalio sa stola, pa se uz varničenje i
iskrenje razleteo u paramparčad, na šta se ono dete, na koje su svi
već zaboravili, dalo u plač i zapomaganje. Trenutak potom vrata
kroz koja su i sami ušli otvoriše se, a na njima se pojavi
srednovečni tip u pidžami i sobnim papučama. Neko vreme je
zaprepašćeno zurio u njih kroz naočare rožnatih okvira, a onda
poče srdito da govori.
- Pita ko smo mi, šta tražimo u
njegovom stanu i zašto smo uništili računar koji je sinu kupio za
rođendan – prevede Džejn, dok je pridošlica tešio svoje dete.
- Šta? Njegov stan?! - dreknu Sem
ništa ne shvatajući.
- Ah, vi govorite engleski? - reče
onaj - Nema problema, dobro se snalazim s njim. Dakle, imate li
nekakvo objašnjenje za ovaj ršum?
- Čekajte... - odvrati Lun –
Platićemo štetu, samo nam recite odakle vam ovaj računar?
- Kupio sam ga od Kineza, tu na
ćošku – reče pridošlica mirno.
- MOLIM? - zabezeknu se Lun.
- Pa tu je prodavnica, nema ni sto
metara niz ulicu. Čudi me da je niste zapazili.
- Kakva ulica? - upita Lun
- Pa samo jednom ulicom ste mogli
stići ovamo! - ljutnu se njegov sagovornik – Nego, ja sam ovo
platio dve hiljade dinara. Rekli ste da ćete platiti štetu.
- Ah, da, naravno – reče Lun i
maši se za novčanik. Nije znao šta znači reč “dinari”, pa je
odbrojao 2500 funti sterlinga i pružio ih domaćinu čije oči
zaiskriše. Brzo je gurnuo novac u džep pidžame i nabrao obrve.
- Sad bih vas molio da napustite
stan da ne bih zvao policiju – reče glasnije no što je bilo
potrebno i otvori vrata. Ispratio ih je kroz predsoblje i zalupio
vrata za njima.
Malo desno od njih videla su se
vrata lifta, a nalazili su se na spratu neke sasvim obične stambene
zgrade. Uđoše u, doduše pomalo drndavi ali sasvim funkciomalni
lift, i spustiše se u predvorje, a kad su najzad izašli iz zgrade
protrljaše oči u neverici jer su se našli u urbanom naselju
višespratnica i asfaltiranih ulica.
- Stotinu mu morskih nemani, gde
nestade ona džungla? - procedi Sem.
- Mislim da je nestala zahvaljujući
tvojoj trapavosti – odvrati Džejn.
- Molim? Kako to misliš –
pogleda je začuđeno ogromni mornar.
- Imam teoriju – zamišljeno reče
Džejn – Ono derište pojma nije imalo da koristi borbenu mašinu i
učitavao je računarske igre u sistem za izvrtanje realnosti.
Dobijene signale sistem je odašiljao na satelite i u koncentričnim
krugovima širio naređenja iz igrica na terene oko ovog mesta. Za
stvarnost iz koje smo stigli to su bile godine, ali ovde nije
proteklo više od par dana. Međutim, bilo je neizbežno da
satelitske projekcije najzad stignu i do Britanije.
- To ne objašnjava kako smo stigli
ovamo – progunđa Sem.
- Kad si razbio računar poništio
si promene i sve se vratilo u prvobitno stanje – odgovori Džejn –
jedino je ostalo nejasno kako se klinac dokopao vojnog kompjutera.
- Mislim da se odgovor na to
pitanje nalazi tamo – oglasi se najzad Lun pokazujući prstom na
lokal pri kraju ulice nad kojim se nalazila tabla sa zmajevima i
kineskim ideogramima.
- Zar ne bi trebao da nazoveš
našeg poslodavca? – upita ga Sem.
- I da mu kažem kako smo upravo
sjebali Imperiju? Hvala, radije ne.- nasmeja se Lun.
***
Čang Kaj Li je svašta video
otkad je otvorio ovaj dućan na Novom Beogradu, ali troje čudaka što
su mu banuli u radnju i stali marširati među policama nadilazili su
sve manijake koje je dosad video. Bili su odeveni kao da su pobegli
sa snimanja filma o Tarzanu i očigledno su bili naoružani,
unezverenih pogleda i nervoznih pokreta. Pažljivo je opipao skraćenu
dvocevku pod pultom i sačekao da krenu prema njemu.
- Dobar dan – progovori jedan od
njih na engleskom – Smemo li nešto da vas pitamo?
- Dobar dan – odgovori
opipavajući obarač skrivenog oružja – naravno da smete, pa ovo
je javni lokal.
- Čuli smo da držite računare? -
nastavi onaj. To ga pomalo zbunilo, ali se ubrzo dosetio o ćemu je
došljak govorio, mada je to bilo u vreme kada je tek stigao ovamo.
- Verovatno mislite na one Huavei
krševe koje sam već odavno prodao. Jedan je kupio onaj fini komšija
s kraja ulice. Kupio sam dva komada na vojnom otpadu u Pekingu i
doneo ih sa sobom kad sam došao ovamo. Zastarela tehnologija. -
odgovori Čang Kaj Li.
- DVA komada? Oba ste prodali? -
dreknu pridošlica.
- Naravno. Ja sam trgovac –
slegnu ramenima Čang Kaj Li.
- Znate li ko je kupio taj drugi
računar? - upita onaj.
- Ne vodim evidenciju o kupcima,
ali kad malo bolje razmislim, verujem da je bio stranac i da je imao
francuski akcenat – odgovori i ono troje se trgoše kao da im je
nalupao šamarčine. Nastade tajac, a onda se ona cura uzbuđenim
glasom obrati njegovom sagovorniku:
- Izgleda da ćeš ipak morati
nazvati MI6...
