TROPIKANA - Četvrto poglavlje

Iduće jutro dok prolazim kraj kioska umalo me srčko ne strefi. Naime, pažnju su mi privlače dve novinske fotografije. Na jednoj je mala pankerica. Izvlačim nešto siće i uzimam neko partijsko glasilo. Udarna vest je ionako svuda ista. Na bledunjavoj slici sa porodične fotografije devojčica deluje kao srednjoškolka. Ima naivni osmeh ovčice iz crtaća i ni traga od zavodljivosti. Uprkos tome greške nema - to je definitivno ona.

Članak se nalazi između reportaže o letovanju na Halkidikiju i opširnog izveštaja o formiranju nove vlade. Kataklizmični naziv članka je uočljiv sa kilometra, izvučen masnim slovima, a sam tekst detaljno opisuje iskasapljeno telo pronađeno u nekome šahtu. Zatim sledi par redova sa opisom sekire koja je korištena, pa morbidne pretpostavke novinara o dužini života u vreme čerečenja i odsecanja udova. Maštarije o patnjama postaju degutantne. Iza toga su date patetično - dirljive izjave njenih roditelja i najzad vest (dobijena iz pouzdanih izvora) da je ubica ostavio jasne tragove za sobom.

Naravno da mi je žao devojčice, ali sam mnogo zaokupljeniji svojom nevoljom - jer na onoj drugoj fotografiji nalazi se fotografija ubice za kojim se intenzivno traga.

Ko zna da li bi me sve to zainteresovalo - da tamo nije fotka iz moje vojne knjižice. Nažalost, sinoć me nije napao nikakav zabasali lopov, nego Globalov plaćenik. Očito ne žele svedoka da poseduju vojne šifre za pristup komandnim serverima.

Vreme da nestanem.

Pokušaji ukrcavanja na voz i autobus završavaju se žestokom jurnjavom pred razgaljenim pandurima. Postaje mi jasno da na slične punktove budno motre. Krađa automobila je još gora ideja. Izlazi iz grada su zatvoreni i gotovo poginuh u vratolomnoj vožnji koja me je na jedvite jade uklonila pred gladijatorima koji poput asova formule jedan pojuriše za mnom. Pokušaj da na bankomatu dignem novac daje mi do znanja da je račun prazan i još gore od toga - da je označen. Sirene policijskih kola koja se približavaju smesta me pretvaraju u olimpijskog trkača na kratke staze.

Stvari se odvijaju jako loše po mene.

Ipak, još uvek postoji jedan način za nestajanje.

Već rano izjutra posećujem Jociku. Nije odbojan kao prvi put, ali očigledno je obavešten o mom statusu. Nešto baš i nije oduševljen mojom vizitom. Nekako ga ubeđujem da nevolja nema veze sa našim poslićem. On zna da nisam ubica i da su u ceo slučaj umešane Globalove kandže. Pošto nekako uspevam da ga umirim, nudim mu posao koji ne može da odbije.

Sledeći korak je dogovor sa matorim cigom.U krajnjoj liniji nema ništa protiv da im se pridružim, a kada mu kroz mozak proterah da će gomilu krša navučenog iz kontejnera pretvoriti u novčanice, postaje prijateljski nastrojen i podsećam se njegove smrdušice.

Tako poče moj novi život.