TROPIKANA - Treće poglavlje

Da moj posao u šesdesetdrugoj nije bio povezan sa borbenim dejstvima Kišonja shvata tek kada ga konkurenti prvi put presreću i prebijaju me kao mačku.

Nisam stvoren za telohranitelja iz jednostavnog razloga što sam u vojsci bio vezista. Iako sam se mnogo više puta nalazio na nišanu snajpera i artriljerije od onoga što sam želeo, nikada nisam opalio ni metka. Najveći deo ratovanja proveo sam u izvlačenju skupocene opreme na sigurno mesto Od sveg tog galimatijasa, najviše muke mi je zadavalo najmanje parče poverene mi skalamerije - memorijski stik privezan na lancu oko moga vrata. Nijedan gnjavator, u rangu višem od vodnika, nikada nije propustio priliku da me podseti koliko je važno da prokleta đinđuva nikad ne padne u ruke neprijatelja.

Znam način kako da jednim potezom to sprečim i taj način je za svakoga vezistu unikatan. Glupa je spravica, u onome haosu nastalom posle povlačenja, neažurnošću jednog sluđenog magacionera ostala kod mene.

Za mene je sprava samo zgodan suvenir i otkad sam deaktivirao njeno samouništenje, vukla se posvuda po mestima gde sam prebivao. Nisam mnogo pažnje pridavao besmislenoj uspomeni na ratište, ubeđen da su šifre na njemu beskorisne.

Kako sam se samo varao! Mnoge će stvari uskoro zbog tog suvenira krenuti nizbrdo.

Srećna okolnost u svoj nevolji je što imam gde da se odvučem. Ciganska banda, smeštena nedaleko od poprišta, poodavno mi je ostala kratka za uslugu - od tri televizora dovučenih sa deponije sklepao sam im jedan koji funkcioniše, a od konzervi i kišobrana napravio antenu.

Oduvek sam bio dobar sa tehnikom, a ovo je svet u kome se to ceni. To ipak ne pomaže mnogo u mukama koje trpim vukući se do romske jazbine sred ruševina. Stižem i gubim svest.

U početku nisam svestan proticanja vremena, Povremeno se budim tek da zapazim familiju što se mota oko mene. Matori jarac me poji smrdljivom rakijom, ciganka me kljuka travkama i groznim čorbama, kćer me previja. Jeste da me usput merka i pomišljam da nikako ne bi valjalo kad bi koji od njene prekrupne braće to primetio. Prve nedelje ležim u bunilu, između života i smrti. Druge već počinjem da ustajem i isprobavam funkcije bolnih mišića. Treća nedelja protiče u brzom oporavku i čim se osetih dovoljno jakim, utrapih im hiljadarku u znak zahvalnosti i napustih čergu.

Znam da je gotovo sa lakom lovom, ali bilo je očekivano. Računica kaže da ću jedno vreme preživeti uz ozbiljniju racionalizaciju. Vreme je da potražim posao.

Posle trodnevne bezuspešne potrage susrećem divljaka - gorilu babe kojoj je Kišonja onomad utrapio fiks. Bilmez deluje iskreno obradovan i plaća mi piće. Dovoljno sam bezobrazan da mu iskamčim i ručak, što ga navodi na zaključak da sam bez posla.

- Dobro jutro genije - mislim – zatim mu saopštavam da trenutno jesam bez posla, ali eto, bože moj, samo privremeno. Njegova izjava da je to baš lepo, gotovo me navodi da mu tresnem šamar. Trenutak pre toga nudi mi posao u Global Trejdu, što me smesta opušta.

Global Trejd!

Najbešnja, najreklamiranija i najsveprisutnija korporacija za koju sam ikada čuo ima za mene posao.

- Razmisliću o ponudi - trtljam dok mi se srce radosno otima - pa ako ne nađem ništa bolje doćiću, (gde li im ono beše sedište?), aha, u Masarikovu...

Sledeće jutro portiri Globala sumnjičavo me odmeravaju pre no što me sat kasnije, u vreme otvaranja, propuštaju do recepcionerke spljeskane face. Ova posle poduže nezainteresovanosti odreza kratko “gubi se“ i time izaziva moj histerični ispad. Portiri već preteći prilaze, kada rospija kroz mozak propušta moje ime. Izgovara čarobnu reč “zakazano” i obezbeđenje se vraća na mesto. Dobijam bedž i naređenje da se vratim u jedanaest sati.

Do deset i petnaest besciljno gluvarim, zatim se vraćam. Opremljen bedžem sa lakoćom prolazim kraj obezbeđenja, mada nekoliko puta detaljno pregledan metal detektorima.

Zgrada Global Trejda je sva u staklu i niklu - spolja i iznutra. Kada najzad prođoh kontrole na ulazu, stižem do srca zveri, u središte objekta. Skupoceni mermer po kome nesigurno hodam uglačan je do visokog sjaja i čist je kao tas na apotekarskoj vagi. U samoj sredini zgrade raste ogromna palma zalivana vodopadom, koji se na nju obrušava sa visine od dvanaest spratova, stvarajući veštačko jezerce opkoljeno granitnim gromadama. Okolo se uzdižu zastakljeni spratovi i mermer širokih stepeništa kojima bi i autobus lagodno prošao.

Osećam se kao liliputanac i gubim se u zaludnim pokušajima pronalaženja prolaza do trećeg sprata. Najzad me pripadnik obezbeđenja alarmiran mojim lutanjem, lično odvodi do prostorije u koju, skinuvši kapu. ulazi sa strahopoštovanjem. Otmena sekretarica neupadljivo našminkanog, izduženog i nekako uglastog lica upućuje mi neutralni profesionalni osmeh. Šatirana kosa odudara od crne haljine, a sjaktava, verovatno srebrna ogrlica, položena je na krupne grudi koje proviruju iz dubokog dekoltea. Uzane joj bokove ističe široki pojas, a vitke noge, obuvene u damske cipelice i zavodljivo prekrštene, izbačene su kroz visoki izrez na haljini.

Predstavljam se. Diže telefonsku slušalicu. pa nešto mrmlja. Podigavši visoko obrvu, sluša sagovornika i najzad mi se obraća.

- Možete ući, direktorica će vas odmah primiti.

Ulazim u ogromnu prostoriju sterilno belih zidova, ponegde ukrašenih nekom ekskluzivom modernog slikarstva. Tavanica je previsoko postavljena. U samom centru prostorije nalazi se pisaći sto u duborezu od plemenitog drveta. Okružen je kožnatim foteljama udobnog izgleda. Za stolom sedi impozantna žena, po zlu upamćena iz Tropikane.

-Ah gospodine Mirković, sedite molim vas. - ne mogu se pohvaliti da mi se dopao taj duboki

baršunasti glas. Priđoh jednoj fotelji, pa se uveravam da izgled koji nagoveštava udobnost nije

pogrešan. Dok sam se spuštao u fotelju shvatio sam da je tu i mala pankerica. I dalje oko vrata ima

pseću ogrlicu, ali sada na sebi nema ništa drugo. Bleda koža se naspram tamnog, rukom tkanog

tepiha, ističe poput srebra u blatu. Leđa i stražnjica su joj prekrivene dugim masnicama. Energično

glanca gospođine kaubojke, klečeći pred njom. Čizme već sijaju kao dijamant, ali to ni najmanje

ne umanjuje njen entuzijazam. Pokretom ruke gospođa uključuje interfon i zapovednički se obraća

nevidljivom sagovorniku :

- Mirjana, molim vas, dođite po pilence – zatim se obraća meni : - Malo ste uranili, pa se nisam

sasvim pripremila za vaš dolazak.

Sekretarica snishodljivo ulazi u prostoriju. U ruci joj blista lanac. Prilazi pognute glave i kopču na lancu prikačinje za ogrlicu na devojčicinom vratu. Sa stola dohvata kratku šibu i pucanj prati udarac po stražnjici. Klinka uz tihi uzdah, onako četvoronoške, zaiždi ka izlazu. Kada se vrata zatvoriše, domaćica mi se obraća :

- Kako sam shvatila vi ste gospodine Mirkoviću služili u šesdesetdrugoj brigadi kao vezista, nije li

tako ?

- Daaa....

- Znate, šifrarnik šesdeset druge brigade nije nikada razdužen. Možda je još uvek u posedu

njihovog veziste. - Odakle toj ženi informacije ?

- Ne, ne, gospođo, to je neka greška! - skačem sa fotelje i žurim ka izlazu.

- Polako gospodine Mirkoviću, ja nisam vojna policija. Pomislila sam da bi čovek koji poseduje

šifrarnik bio zainteresovan da ga proda...Za recimo...Sto hiljada? - Tresnu me poput čekića. Parče

plastike za koje nisam načisto ni gde se tačno nalazi vredi mnogo više no što sam mislio.

- Sto hiljada dinara ? - Toliki novac nikad nisam video na gomili.

- Naravno da ne, gospodine, naravno da ne. Sto hiljada dolara na bilo kome računu u svetu koji

odaberete. Ali samo pod uslovom da je uređaj funkcionalan.

Vrtoglavica mi preseca noge i padam u fotelju. Mnogo, mnoogoo više nego što sam mislio.

- Šta će vam glupi šifrarnik? - Pitanje se nameće samo od sebe.

- I pod uslovom da ne postavljate glupa pitanja... Gospodine Mirković. - Ovoga puta ljubaznost

nestaje i poput ledenog vetra u njenom se tonu pojavljuje jasno naglašena pretnja.

- Dakle... da li je šifrarnik ispravan? - Zna da je posao sklopljen.

- Jeste... Ali nemam ga kod sebe - zbunjen sam nenadanim razvojem situacije.

- Hmmm...To malo otežava moj plan, ali možemo se dogovoriti. - Pruža mi Visa kreditnu karticu.

- Nadam se da će OTP banka odgovarati. Ako ste raspoloženi da prošetate do njihove filijale,

videćete da je novac na računu. Ili želite neku drugu banku? - Naravno da nemam ništa protiv OTP

banke.

Predaću memori stik isto veče njenom gorili. Ljubazno me upozorava da neću dugo poživeti pokušam li da ih prevarim, pa me otpušta. Misli mi uglavnom podsećaju na crtić. Cifre se ubrzano nižu i pretvaraju se u luksuznu robu. Ne verujući u svoju sreću izlazim iz kancelarije.

Kao što to često biva, pohlepa i sada rađa podlost - kao prirođenu kćer. Pomišljam da je više no verovatno da postoje i drugi zainteresovani da potroše šuštave novčanice. Možda postoji način da to sranje prodam više puta.

Samo za trenutak se zapitah zbog čega šifre nisu promenjene, ako se već zna da jedan šifrarnik nedostaje. Pitanje me ne zamara previše. Kome je to važno. Neobjašnjivih gluposti vojnog vrha imao sam prilike da se nagledam u izobilju, Zašto bih se nervirao što se najzad događa da mi njihova neodgovornost ide u prilog.

Prva destinacija mi je, naravno, OTP. Dobijam potvrdu da je račun čist kao suza, glasi na moje ime i pun je kao brod. Digoh nešto keša i krenuh u paranoičnu potragu za svojim blagom. Jedno po jedno pretumbavam privremena boravišta. Kada me je panika već opako dohvatila, na jedvite jade pronalazim prokletu spravu.

Došlo vreme da posetim Jociku.

Jocika je stari drugar i potreban mi je. Ima opremu za presnimavanje podataka sa stika.

Polazim ka tužnoj, izgubljenoj četvrti, gde usred ruševina kao zubi u babinoj glavi izviruju novogradnje i sklepane garaže. Poduže probijanje kroz pustoš dovodi me do mesta koje me podseća na grad kakav je nekada bio. Stara panonska kuća. Naši stari su znali kako se gradi. Izgleda mi kao tvrđava opkoljena neprijateljskim snagama što broji poslednje trenutke otpora. Prednji deo kuće je pretvoren u poslovni prostor i neskladni izlog pomalo kvari bezmalo savršenu harmoniju.

Ulazim u dućan pretrpan polovnom tehnikom, reklamama i oglasima. Deluje mi napušteno.

Ad hok kombinacija legalnog posla i piratskog softvera je karakteristika preživljavanja ljudi koji izbegavaju petljanje sa zverima što gospodare džunglom. Plaćaju što se od njih zahteva i uspevaju da zadrže neku vrstu stalno ugrožene nezavisnosti.

Dok Jocika iz pokrajnje prostorije stupa u radnju, izraz mu je kao da je ugledao nabrušenu hordu finansijske policije.

- Neću da imam ništa sa Kišonjinim poslovima. Molim te odmah izađi! - dreknu.

Prolazi dobrih desetak minuta u razjašnjavanju da više ne radim za Kišonju, ali to baš i ne pomaže u izgradnji poverenja. Tek je mu pominjanje Global Trejda privlači pažnju.

- Global Trejd? Kakve veze ti imaš sa njima? - gleda me kao dete poslastičara. Prenosim mu, bez

previše detaljisanja, stvar sa vojnom tehnologijom i saznajem da je Globalovo područje delovanja

ukratko sve. Od organizovanja otpora devedesetih, finansiranja podjednako i partija i nevladinih

organizacija, preko učešća u privatizaciji, sve do kontrole narkotika, kockarnica i prostitutki. Niko

ne zna ko u stvari upravlja megaimperijom što prekriva državu poput paukove mreže.

Ponuda presnimavanja robe namenjene Globalu izaziva kod njega nešto poput cepanja ličnosti. Boji ih se, ali ih istovremeno i neizlečivo mrzi. Neopisiva kuknjava kojom prati presnimavanje inkriminisanog stika meša se sa zluradim komentarima o osobi koja će najzad izraditi poganu bandu. Odbija svaku pomisao na plaćanje posla i napominje mi je da se naš susret u stvari nikada nije dogodilo, zatim dodaje da on ništa ne zna ni o stiku niti o ploči, pa ni o meni. Ploču sakrivam na sigurno i dostupno mesto.

Posle cele večnosti, veče me zatiče u od boga zaboravljenoj uličici prepunoj kontejnera. Primopredaja protiče naizgled glatko. Tip je zabrinut mogućnošću da je samouništenje aktivirano i pominje da će stvar smesta proveriti. Uskače potom u veliki auto i ode, a ja olakšan nastavljam šetnju. Neko vreme bar.

Nedugo potom pažnju mi je privlači brzi pokret i srce jače zakuca. Zastajem, pritajujem se. pa zatim lagano obilazim kontejner pred sobom. Ipak, po izvođenju manevra, vidim samo slađano kučence što baulja razvlačeći masne papire. Toliko je neodoljivo da prosto moram da ga dodirnem. Saginjem se naglo, želim da ga zainteresujem za nestašluk.

Samo tome zahvaljujući preživljavam.

Pucanj, fijuk, tupi udarac iza mene! Refleksi sa ratišta proradiše. Bacam se kraj kučeta i najzad uspevam da ga zainteresujem. Počinje da se vere po meni. Krajičkom oka zapažam metalnu šipku, valjda ostavljene za podizanje poklopca i pružam ruku prema njoj. Kuče to shvata kao poziv na igru i razdragano mi se baca na šaku. Trenutak nije najpovoljniji i ne zamajavam se njime. Koraci se približuju i napinjem telo.

Pojavljuje se ruka sa dobrom starom zastavom sedam šesdesetdevet. Brzi udarac, stresa kučence i izaziva bolni urlik nevidljivog protivnika. Pištolj ispade i tresnu o malog simpatikusa koji skiknu i netragom zbrisa. Moj napadač ima sličnu zamisao i brzo odmicanje koraka govori da je i on odlučio da nestane.

Dohvatam pištolj i skačem osmatrajući ima li još neke spodobe spremne da me kokne, ali osim sve udaljenijih odjeka ništa niti čujem, a još manje vidim. Možda je u pitanju neki usamljeni pljačkaš, koji je namirisao silnu lovu podignutu iz OTP-a. Druga mogućnost je toliko zastrašujuća da je odmah odbacujem.