Da
moj posao u šesdesetdrugoj nije bio povezan sa borbenim dejstvima
Kišonja shvata
tek kada ga konkurenti prvi put presreću
i prebijaju
me kao mačku.
Nisam
stvoren za telohranitelja iz
jednostavnog razloga što sam u
vojsci bio vezista. Iako sam se mnogo više puta nalazio na nišanu
snajpera i artriljerije od onoga što sam želeo, nikada nisam opalio
ni metka.
Najveći deo ratovanja proveo sam u izvlačenju skupocene opreme na
sigurno mesto Od sveg tog galimatijasa, najviše muke mi je zadavalo
najmanje parče poverene mi skalamerije - memorijski stik privezan na
lancu oko moga vrata. Nijedan gnjavator, u rangu višem od vodnika,
nikada nije propustio priliku da me podseti koliko je važno da
prokleta đinđuva nikad ne padne u ruke neprijatelja.
Znam
način kako da jednim
potezom to sprečim
i taj način je za svakoga vezistu unikatan. Glupa je spravica, u
onome haosu nastalom posle povlačenja, neažurnošću jednog
sluđenog magacionera ostala kod mene.
Za
mene je sprava samo zgodan suvenir i otkad sam deaktivirao njeno
samouništenje, vukla se posvuda po mestima gde sam prebivao. Nisam
mnogo pažnje pridavao besmislenoj uspomeni na ratište, ubeđen da
su šifre na njemu beskorisne.
Kako
sam se samo varao! Mnoge će stvari uskoro zbog tog suvenira krenuti
nizbrdo.
Srećna
okolnost u svoj nevolji je
što imam gde da se odvučem.
Ciganska
banda,
smeštena nedaleko od poprišta, poodavno mi je ostala kratka za
uslugu - od tri
televizora dovučenih
sa deponije sklepao
sam im
jedan koji
funkcioniše,
a od konzervi i
kišobrana napravio antenu.
Oduvek
sam bio dobar sa tehnikom, a ovo
je svet u kome se to ceni.
To ipak ne pomaže mnogo u mukama koje trpim vukući se do romske
jazbine sred ruševina. Stižem i gubim svest.
U
početku nisam svestan proticanja vremena, Povremeno se budim tek da
zapazim familiju što se mota oko mene. Matori
jarac
me poji smrdljivom rakijom, ciganka
me
kljuka travkama i
groznim
čorbama,
kćer me previja.
Jeste da me usput
merka i
pomišljam
da
nikako ne bi valjalo kad bi koji od njene prekrupne braće to
primetio. Prve
nedelje ležim
u bunilu,
između života i smrti.
Druge
već počinjem
da ustajem i isprobavam funkcije bolnih mišića. Treća nedelja
protiče
u brzom oporavku i čim
se osetih dovoljno jakim,
utrapih
im hiljadarku u
znak zahvalnosti
i napustih čergu.
Znam
da je gotovo
sa lakom
lovom,
ali bilo
je očekivano.
Računica
kaže da ću jedno
vreme preživeti uz ozbiljniju racionalizaciju. Vreme
je da
potražim posao.
Posle
trodnevne
bezuspešne potrage susrećem
divljaka -
gorilu
babe
kojoj je Kišonja onomad
utrapio fiks.
Bilmez deluje
iskreno obradovan i plaća
mi piće. Dovoljno
sam bezobrazan da
mu iskamčim i ručak, što ga navodi
na zaključak da sam bez posla.
-
Dobro jutro genije
- mislim
– zatim
mu saopštavam
da trenutno jesam
bez posla, ali eto, bože moj, samo privremeno. Njegova izjava da je
to baš lepo,
gotovo me navodi
da mu tresnem šamar.
Trenutak
pre toga nudi mi posao u Global Trejdu, što me smesta opušta.
Global
Trejd!
Najbešnja,
najreklamiranija i najsveprisutnija korporacija za koju sam ikada čuo
ima za mene posao.
-
Razmisliću o
ponudi -
trtljam dok mi se srce radosno otima -
pa ako ne nađem ništa bolje doćiću,
(gde li im ono beše
sedište?),
aha, u
Masarikovu...
Sledeće
jutro portiri Globala sumnjičavo me odmeravaju
pre no što me sat kasnije, u
vreme otvaranja,
propuštaju
do recepcionerke spljeskane face.
Ova
posle poduže
nezainteresovanosti odreza
kratko
“gubi se“
i time
izaziva moj
histerični
ispad. Portiri već
preteći prilaze,
kada rospija kroz mozak propušta
moje ime. Izgovara
čarobnu reč “zakazano” i obezbeđenje
se vraća
na mesto.
Dobijam
bedž i naređenje da se vratim u jedanaest sati.
Do
deset i petnaest besciljno gluvarim,
zatim
se vraćam.
Opremljen bedžem sa lakoćom prolazim
kraj obezbeđenja, mada nekoliko puta detaljno pregledan metal
detektorima.
Zgrada
Global Trejda je
sva
u staklu i niklu
- spolja i iznutra.
Kada najzad prođoh
kontrole na ulazu,
stižem
do srca zveri,
u središte
objekta. Skupoceni mermer po kome nesigurno hodam
uglačan
je do visokog sjaja
i čist je
kao tas na
apotekarskoj vagi. U samoj sredini zgrade raste
ogromna palma zalivana
vodopadom,
koji se na
nju obrušava sa
visine od dvanaest spratova,
stvarajući
veštačko jezerce opkoljeno granitnim gromadama. Okolo se uzdižu
zastakljeni spratovi i mermer širokih
stepeništa kojima
bi i autobus
lagodno prošao.
Osećam
se kao liliputanac
i gubim
se u zaludnim
pokušajima pronalaženja
prolaza
do trećeg sprata. Najzad
me pripadnik obezbeđenja alarmiran mojim lutanjem, lično odvodi
do prostorije u koju, skinuvši kapu. ulazi
sa strahopoštovanjem. Otmena sekretarica neupadljivo našminkanog,
izduženog i nekako uglastog lica upućuje
mi neutralni profesionalni osmeh. Šatirana
kosa odudara od crne haljine, a sjaktava, verovatno srebrna ogrlica,
položena
je na krupne grudi
koje proviruju
iz dubokog dekoltea. Uzane joj
bokove ističe
široki
pojas, a vitke noge, obuvene
u damske
cipelice
i zavodljivo
prekrštene, izbačene
su kroz visoki
izrez na haljini.
Predstavljam
se.
Diže
telefonsku
slušalicu.
pa
nešto mrmlja. Podigavši visoko obrvu, sluša
sagovornika i najzad
mi se obraća.
- Možete
ući, direktorica će vas odmah primiti.
Ulazim
u ogromnu prostoriju sterilno belih zidova, ponegde ukrašenih nekom
ekskluzivom
modernog slikarstva.
Tavanica
je previsoko
postavljena.
U samom centru prostorije nalazi se pisaći sto u duborezu
od plemenitog
drveta.
Okružen
je kožnatim
foteljama
udobnog izgleda. Za stolom
sedi impozantna
žena,
po zlu
upamćena iz
Tropikane.
-Ah
gospodine Mirković, sedite molim vas. - ne mogu se pohvaliti da mi
se dopao taj
duboki
baršunasti
glas. Priđoh
jednoj
fotelji,
pa se
uveravam
da izgled koji nagoveštava udobnost nije
pogrešan. Dok
sam se spuštao u fotelju shvatio sam da je tu i mala pankerica. I
dalje oko
vrata ima
pseću
ogrlicu, ali sada na sebi nema
ništa drugo. Bleda koža se naspram tamnog,
rukom tkanog
tepiha, ističe
poput srebra u blatu. Leđa i stražnjica su joj prekrivene dugim
masnicama. Energično
glanca gospođine
kaubojke, klečeći pred njom.
Čizme već sijaju
kao
dijamant, ali to ni
najmanje
ne umanjuje
njen entuzijazam. Pokretom ruke gospođa uključuje
interfon i zapovednički
se obraća
nevidljivom sagovorniku :
- Mirjana,
molim vas, dođite po pilence – zatim se obraća
meni :
- Malo ste uranili,
pa se nisam
sasvim pripremila za vaš
dolazak.
Sekretarica
snishodljivo
ulazi
u prostoriju. U
ruci joj
blista lanac. Prilazi
pognute glave i
kopču na lancu prikačinje
za ogrlicu na devojčicinom
vratu. Sa stola dohvata kratku šibu i
pucanj prati udarac
po stražnjici. Klinka
uz tihi uzdah,
onako
četvoronoške, zaiždi
ka izlazu. Kada se vrata zatvoriše,
domaćica mi se obraća
:
- Kako
sam shvatila vi ste gospodine Mirkoviću služili u šesdesetdrugoj
brigadi kao vezista, nije li
tako ?
- Daaa....
- Znate,
šifrarnik šesdeset druge brigade nije nikada razdužen. Možda je
još uvek u posedu
njihovog
veziste. - Odakle toj
ženi informacije ?
- Ne,
ne, gospođo, to je neka greška! - skačem
sa fotelje i žurim
ka izlazu.
- Polako
gospodine Mirkoviću,
ja nisam vojna policija. Pomislila sam da bi čovek koji poseduje
šifrarnik bio zainteresovan da
ga proda...Za recimo...Sto hiljada?
- Tresnu
me poput čekića.
Parče
plastike za koje nisam načisto
ni gde se
tačno nalazi vredi
mnogo više no što sam mislio.
- Sto
hiljada dinara ? - Toliki novac nikad
nisam video
na gomili.
- Naravno
da ne, gospodine, naravno da ne. Sto hiljada dolara na bilo kome
računu u svetu koji
odaberete. Ali samo pod uslovom
da je uređaj
funkcionalan.
Vrtoglavica
mi preseca
noge i padam
u fotelju. Mnogo, mnoogoo više nego što sam mislio.
- Šta
će vam glupi šifrarnik? - Pitanje se nameće
samo od sebe.
- I
pod uslovom da ne postavljate glupa pitanja... Gospodine Mirković.
- Ovoga puta
ljubaznost
nestaje
i poput ledenog vetra u njenom se
tonu pojavljuje
jasno naglašena pretnja.
- Dakle...
da li je šifrarnik ispravan? - Zna da je posao sklopljen.
- Jeste...
Ali nemam ga kod sebe - zbunjen
sam nenadanim
razvojem situacije.
- Hmmm...To
malo otežava moj plan, ali možemo se dogovoriti. - Pruža mi Visa
kreditnu karticu.
- Nadam
se da će OTP banka odgovarati. Ako ste raspoloženi da prošetate do
njihove filijale,
videćete da je novac na računu.
Ili želite neku drugu banku?
- Naravno da nemam
ništa protiv OTP
banke.
Predaću
memori stik isto
veče njenom gorili. Ljubazno
me upozorava
da neću dugo poživeti pokušam li da ih prevarim, pa
me otpušta.
Misli
mi uglavnom
podsećaju
na crtić. Cifre se ubrzano nižu
i pretvaraju
se u luksuznu robu. Ne
verujući u svoju sreću izlazim
iz kancelarije.
Kao
što to često biva, pohlepa i
sada rađa
podlost -
kao prirođenu
kćer.
Pomišljam
da je
više no verovatno
da postoje i drugi
zainteresovani da
potroše
šuštave
novčanice.
Možda postoji
način da to
sranje prodam više
puta.
Samo
za trenutak se zapitah
zbog čega šifre nisu promenjene,
ako se već zna da jedan šifrarnik nedostaje. Pitanje
me ne
zamara previše. Kome
je to važno. Neobjašnjivih gluposti vojnog vrha imao sam prilike da
se nagledam u izobilju, Zašto
bih se nervirao što se
najzad događa
da mi
njihova neodgovornost ide
u prilog.
Prva
destinacija mi je, naravno, OTP. Dobijam
potvrdu da je račun čist kao suza, glasi na moje ime i pun je kao
brod. Digoh
nešto keša i krenuh
u paranoičnu potragu za svojim blagom. Jedno po jedno pretumbavam
privremena
boravišta.
Kada me
je panika
već opako
dohvatila,
na jedvite jade pronalazim
prokletu spravu.
Došlo
vreme
da posetim Jociku.
Jocika
je stari drugar
i potreban
mi je. Ima opremu
za presnimavanje
podataka
sa stika.
Polazim
ka tužnoj,
izgubljenoj
četvrti, gde usred ruševina kao zubi u babinoj glavi izviruju
novogradnje i
sklepane garaže. Poduže
probijanje kroz pustoš dovodi me do mesta koje me podseća na grad
kakav je nekada bio. Stara panonska kuća. Naši stari su znali kako
se gradi. Izgleda mi kao
tvrđava opkoljena neprijateljskim snagama što
broji poslednje trenutke otpora. Prednji
deo
kuće je
pretvoren u
poslovni prostor i neskladni izlog pomalo kvari bezmalo
savršenu
harmoniju.
Ulazim
u dućan pretrpan polovnom tehnikom, reklamama i oglasima.
Deluje mi
napušteno.
Ad
hok kombinacija
legalnog posla i piratskog
softvera
je karakteristika
preživljavanja ljudi koji izbegavaju
petljanje sa zverima što
gospodare džunglom. Plaćaju
što se od njih zahteva i uspevaju
da zadrže neku vrstu stalno ugrožene nezavisnosti.
Dok
Jocika iz pokrajnje prostorije stupa
u radnju, izraz mu je kao da je ugledao nabrušenu hordu finansijske
policije.
- Neću
da imam ništa sa Kišonjinim poslovima. Molim te odmah izađi! -
dreknu.
Prolazi
dobrih desetak
minuta u razjašnjavanju
da više ne radim za Kišonju, ali to baš
i ne pomaže
u izgradnji poverenja. Tek je
mu pominjanje
Global Trejda privlači
pažnju.
- Global
Trejd? Kakve veze ti imaš sa njima? - gleda
me kao dete poslastičara.
Prenosim mu, bez
previše detaljisanja,
stvar sa vojnom tehnologijom i saznajem
da je Globalovo
područje delovanja
ukratko
sve. Od organizovanja otpora devedesetih, finansiranja podjednako
i partija i
nevladinih
organizacija, preko učešća u
privatizaciji, sve
do kontrole narkotika, kockarnica i prostitutki. Niko
ne
zna ko u stvari upravlja megaimperijom što
prekriva
državu poput
paukove mreže.
Ponuda
presnimavanja
robe namenjene Globalu
izaziva
kod njega nešto poput cepanja ličnosti. Boji
ih se, ali ih istovremeno i neizlečivo mrzi.
Neopisiva kuknjava kojom prati presnimavanje inkriminisanog stika
meša
se sa zluradim
komentarima o osobi koja će
najzad izraditi
poganu bandu. Odbija
svaku pomisao na
plaćanje
posla
i napominje
mi je da se
naš
susret u stvari
nikada nije dogodilo,
zatim dodaje da on
ništa ne zna ni o stiku niti o ploči, pa
ni o meni. Ploču
sakrivam
na sigurno
i dostupno mesto.
Posle
cele večnosti, veče
me zatiče u od
boga zaboravljenoj
uličici prepunoj kontejnera. Primopredaja protiče
naizgled glatko. Tip je zabrinut mogućnošću
da je samouništenje aktivirano i pominje
da će stvar smesta proveriti. Uskače
potom u veliki auto i ode,
a ja olakšan nastavljam
šetnju. Neko
vreme bar.
Nedugo
potom pažnju mi je
privlači
brzi
pokret i
srce
jače zakuca. Zastajem,
pritajujem se. pa zatim lagano
obilazim
kontejner pred sobom.
Ipak,
po izvođenju manevra, vidim samo slađano
kučence
što
baulja razvlačeći masne papire. Toliko
je
neodoljivo da
prosto
moram
da ga dodirnem. Saginjem
se naglo, želim
da ga zainteresujem za nestašluk.
Samo
tome zahvaljujući preživljavam.
Pucanj,
fijuk, tupi udarac iza mene! Refleksi sa ratišta proradiše.
Bacam se kraj kučeta i
najzad uspevam
da ga zainteresujem. Počinje
da se vere
po meni. Krajičkom
oka zapažam
metalnu
šipku,
valjda
ostavljene
za podizanje poklopca i
pružam
ruku prema njoj.
Kuče
to
shvata kao poziv na igru i
razdragano
mi se
baca
na šaku.
Trenutak
nije najpovoljniji i ne zamajavam
se njime. Koraci
se približuju
i napinjem
telo.
Pojavljuje
se ruka
sa
dobrom
starom
zastavom
sedam šesdesetdevet. Brzi
udarac, stresa kučence
i izaziva
bolni urlik nevidljivog protivnika.
Pištolj
ispade
i tresnu
o malog simpatikusa
koji skiknu i netragom zbrisa. Moj napadač ima
sličnu zamisao
i brzo odmicanje koraka govori da je i
on odlučio da
nestane.
Dohvatam
pištolj i skačem
osmatrajući ima li još neke spodobe spremne da me kokne, ali osim
sve udaljenijih odjeka ništa
niti čujem,
a još manje vidim.
Možda je u pitanju
neki
usamljeni pljačkaš, koji je namirisao silnu lovu podignutu
iz OTP-a. Druga mogućnost je toliko zastrašujuća da je odmah
odbacujem.
Нема коментара:
Постави коментар