ALEKSA LAKIĆ JE ODLUČIO DA UMRE

Autor: Lazar Janić (1966-2019)

  Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu.

Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...

Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...

Vreme mu je isteklo.

***

Blic, izdanje za Beograd

Beograd, 19. septembar 2011. godine

Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 53. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pisac i boem, osnivač najprodornije male izdavačke kuće u Srbiji.

Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.

Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

***

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim leđima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem…

Tatjana Debeljački : “SAVRŠENSTVO - PERFECTION”

New book Tatjana Debeljački 

Serbian English and Japanese

BLISKOM

Nestaje zajedništvo.

Gubimo se napuštajući sebe.

Kasno je za otkrivanje simbola.

Izraz je oblik istraživanja.

na ulazu govornih komora.

Razloge spore žrtvujemo brzim rečima.

Rastanak je hroničar bez hronike.

Tumačenja naslućujemo po značenjima vrednosti.

Ne mučimo tigrove unutrašnošću neba.

Dragi kamen smo izgubili.

Potraga je uzaludan trud.

Gajimo veru okolnosti slučaja.

Obraz pokazuje tragove dlanova.

Predugo sanjamo pretnje odgovornosti.

Ironično razrešenje sumnje ostavljamo za kraj.

Tragove zaveštavamo siročićima.

Bog je bio slavljen..

Iz zapisa izvlačimo po potrebi.

Nismo uvideli da sve je prolaznosti sklono.

I duboki jaz između poljubaca,

Nepriznavasmo.

25. Konkursa za najlepšu ljubavnu pesmu, koji tradicionalno organizuje Dom kulture iz Ivanjice.Selektor konkursa, pesnik Milijan Despotović

CLOSE TO ME

Togetherness disappears.

We are lost while leaving ourselves.

It's too late for finding symbols.

The expression is a form of research

at the entrance of voice ventricles.

We sacrifice slow reasons to the quick words.

Parting is a chronicler with no chronicles.

Interpretations are hinted in the meanings of values ​​.

Let’s not torture the lions with the inner space of the sky.

We have lost the gemstone.

The search is wasted effort.

We nurture the faith of case circumstances.

Cheek shows the traces of palms.

For too long we dream the threats of responsibility.

Ironic solution of doubting we have left for the end.

We demise traces for the orphans.

God was praised, unfortunately.

From the scriptures we take out when needed.

We did not realize that all is prone to cease.

And a deep gap between the kisses,

We did not admit.

The 25th contest for the best love song, traditionally held by the

Cultural centre in Ivanjica. The contest director is a poet Miljan Despotovic

Милијан Деспотовић

ЖИВОТ У СТВАРАЊУ

Татјана Дебељачки: „Савршенство“

„У стварности све је једно” и један свет, записао је Бела Хамваш у есеју о поезији. Поезија настаје из оног што јесте, и она јесте то што бива у доживљају песника. Њоме се управљао стваралац, а она је изговарала његове мисли, па зар то није једно?! И блискост је једна, мада свако има своју блискост, али то је опет само блискост. Она се успоставља са неким драгим како у животу тако и у поезији. Успо-стављање блискости јесте налажење пута ка савршенству. А да ли је савршенство достижно?

О тој теми прозборила је песникиња Татјана Дебељачки у својој збирци песама „Савршенство“ коју отвара песма „Блиском“, уклањајући сваки, чак и биолошки, „јаз између“ јер, поезија не види доживљај као раздвојен, он је за њу јединствен, јединствена стварност коју за себе ствара. Сви, свакако, једнако виде кад се „јутро злати на хоризонту“, тако је „јапански планинар“, из „земље излазећег сунца“, земље чији је симбол Сунце, светлост и нада ове песникиње, да јој је блиско све оно што је далеко, а она види.

У поезији Татјане Дебељачки уочљиво је светло „јапанске светиљке“ и њена поетичка искуства са том збиљом везујемо за преписку са песником из друге културе из чега је настао читав низ песама на јапанске теме. У „другом писму“ из Јапана пише:

Први и последњи пут

написах песму

Најлепша песма

Ти и ја

Но, вратимо се унутрашњој јапанској светиљци, том „магнетском привлачењу“ осећања која, попут „лире небеског звука“ негде у зену, добрим делом, узбуђујуће смирено, преносе „свилене нити додира“. Она је, „На путу за Јапан“ показала да се може путовати и присуствовати сцени „удвојених сенки што плешу“, а да је једна од њих Он, не одлазећи иза радног стола. Моћ песникиње да плете „снове од боја до речи“ („Јапан у априлу“) и новој стварности подари живот јер сваки крај је, иначе, исти. Живот, по њој, јесте једна обична „јапанска мачка“ коју и кад баците наглавачке она доскочи на ноге. Из поетске „мудрости несанице“ песникиња успева филозофски да „чује (...) како расте жубор мора“ које бива симбол авантуре да се разуме „јапански дух“ доживљаја и сцена спуштања пољупца на место Адамове јабучице. Овде љубав није само илузија, она је каткад живот с’ оне стране осећања и песникиња тако достиже лично савршенство у окрутности несавршене природе.

Савршенство као нешто што је под сталном сумњом, јесте наслов ове књиге. Песникињу је кроз ту одредницу водила „битка уплашених мисли“. Но, страх је побеђен пред оним што је „неизбежно и предвидиво“. Јер, живот и понашање у њему води кроз тежњу за савршенством зачету нашим рођењем. Песникиња прихвата „да Њега заступа пред Богом“, залагајући при том „обичан стваралачки ум“. Долазећи у ту фазу литерарно свемоћног уздигнућа она је заиста препознала савршенство добивши „из даљине поруку блискости“. Уложена енергија се некако удвостручава, за нечим не треба само трагати већ то нешто треба и стварати, живот једнако пролази, каже Татјана Дебељачки: „Живот се губи у трагању, троши у стварању“ („Перо“). Живот „потрошен“ у стварање поезије је само продужетак трајања песника, а ово је „књига која говори“ много чему у прилог том схватању.

Није песникиња лишена ни сопствених тегоба из којих често рађа песме („Љубави и проклетства, мајко“), имајући разумевања за мајку бриге, да се у нама „сунце бори да изађе, па и оно у грудима“. Све то казује да човек није господар своје воље, али да вољу господара мора испоштовати до краја. То је једна од важних страница и нашег личног свитка (књиге). Али, књига се допуwава сваким новим тренутком. Умемо ли читати и разумети да нас „одасвуд опомињу како треба искористити тренутак који је ту, не би ли утврдили и осведочили импулсе времена. Зар не постајемо смешни ако идемо против тренутака које време диктира у нашим животима.“

Наша песникиња зато, у очима својим, придошлим али и оним далеким, замишљеним, открива „вечност“ записане љубави и закључује: „Како је сложена једноставна љубав!“ И ништа није једноставно, ништа не вене. Вене само ла` која „опомиње машту свежином истине“. Толико о разлогу да све ствари у поезији поставимо на своје место. Чак и оне непријатне које не можемо искључити из доживљаја. Тек тада, а Татјана Дебељачки је то успела у својој књизи истог наслова, поетички се може разумети савршенство, у несавршеној стварности. Поезија је у свему нашла да је љубав та која „намеће и ветру нове облике“. Она је мелем који се прима читањем а Итало Калвино је сматрао да је оно што се чита увек у настајању, тако и ова поезија увек изнова настаје при сваком прочитавању, а богатим мисаоним садржајем добро држи пажњу читаоца.

Оно што, уз биографију песникиње прихватамо као посебно осећање снаге у особености певања, јесте „чаролија путовања/ до унутрашњег склада.“ Песникиња се ничег, што јој припада у доживљајном смислу и поимању није одрекла, она храбро стихује и своју непобедиву жудњу. Из стиха се отвара нада и вера као и јасна свест о путу који почиње и који се, завршава у нама самима.

Ова поезија је испунила дат јој задатак настајања и улази у нову еру сопственог трајања.

У томе је савршенство.

У Пожеги,

6. фебруара 2018.

__________________

1) Татјана Дебељачки (Титово Ужице, 19..) пише, савремену и хаику поезију и прозу, објавила девет књига. Живи у Ужицу.

2) Татјана Дебељачки: „Савршенство“, Дом културе, Ивањица, 2018.

3) Песмом „Блискост“ Татјана је освојила прву награду на конкурсу за љубавну песму „Жубори Моравице“ у Ивањици, 2017. У образложењу (у улози селектора конкурса) уз ову песму сам написао: Из песничког писма „Блиском“ у коме све говори о љубави а да се та реч није директно ни поменула, отварамо читав мисленик, низ особених поука и мудрости, са поруком да волети друге значи волети себе и да ми „губимо се напуштајући себе“. Песму чини двадесет мисли, класичних афоризама, сваки од њих могао би бити мото новој песми. Љубав је овде у дилеми због оног што је „пролазности склоно“ та која треба да премости „јаз између пољубаца“.

4) Алфред Адлер је сматрао да је „тежња за савршенством урођена“.

5) Мило Ломпар: „Похвала несавремености“, Лагуна, Београд, 2016. стр. 35.

DALEKI HORIZONTI PESME

Pesma je zavičaj osećanja, pesnikova topografija duše. Njena uzvišenost neminovno teži savršenstvu, koja ne mora da bude samo u jezičkoj i stilskoj izbrušenosti i doteranosti, već u sveobuhvatnosti značenja – savršenstvu doživljaja, kao osnovnoj pretpostavci građenja poetskog totaliteta. Ovakvo jedinstvo emotivnosti i književnog postupka je veoma blisko oblikotvornoj ideji iz koje je izrasla trojezična zbirka pesama Savršenost Tanja Debeljački. Ako tome još dodamo Tanjino iskustvo u pisanju haikua i svedenost i konciznost te poetske forme i, na drugoj strani, poznavanje japanske kulture i njenih simboličkih i idiomatskih izraza u tradicionalnoj ali i modernoj književnosti, početna analogija može da se nastavi sve do Lotmanove opaske da u literaturi postoji jednostavnost složenija od složenosti - u uravnoteženom idealu i harmoniji između estetike teme i unutrašnjeg estetskog doživljaja, slike i suštine, kao što je slučaj sa ovom zbirkom.

Već u prvim pesmama pojavljuje se Japan kao prefiks i simbol, tematsko motivacijski centar pesme ali i njena nadogradnja kao ideologema koja nužno ne podražava stvarnost, već je sama stvara u sferi u kojoj se dodiruju emocije i potreba da se daleki predeo približi dubinskoj inspiraciji, kako u detalju tako i celini. Jer, kako to kaže Valeri: „Idemo napred ali smo stalno u trenucima i ne možemo da ih zaustavimo.” Sakupljanje tih detalja je način savlađivanja vremena i prostora “čoveka-putnika” (hommo viator) koji između zavičaja na zemlji i njegove projekcije na nebeskom svodu „postaje svestan svog pripadanja celini“ (Adler). Na isti način i Tanja Debeljački između horizonta vlastitog pesničkog iskustva i dalekog horizonta zavičaja svoje haiku inspiracije nalazi celinu i simboizu veoma uspelih pesničkih slika i pesme u celini.

Što se tiče drugog dela zbirke da se primetiti da je pesnikinja ostala verna svojim opsesivnim temama; ljubavi, prolaznosti, težnji za večnošću, veri u vrednost etike i autentične pesničke egzistencije.  „Pamćenje je samoubistvo zaborava“ – piše Tanja Debeljački u pesmi „Oči“ želeći da posredno naglasi da živimo istovremeno u sveobuhvatnosti i konačnosti, kao u „zajednici osećanja“ (Virilio) između kojih postoji most od stihova kao citat vremena i iskustva. Pokušaj da se premoste prostori i ujedine različita vremena, određuje misiju koju možemo prepoznati skoro u svakoj pesmi ove zbirke, u mislima i simboličkom podtekstu. Ali opasnost koja vreba od preterane samosvesti biva vešto izbegnuta jer intenzitet nadahnuća ne eksplicira, niti određuje stepen vrednosti dela. Uspelosti pesme često više doprinosi unutrašnja harmonija nego ekstatično uzbuđenje, upravo takvu harmoniju Tanja uspostavlja u većini pesama.

Sada već davne 1975 godine pišući u kratkom autopoetičkom tekstu o pesničkom nadahnuću u istoimenom tekstu Šandor Vereš kaže: „nadahnuće nije sve: ako u nama nije prisutan sadržaj sazreo do iskazivosti i ukoliko se ni iz strujanja naše trenutne misli ne formira ništa uhvatljivo, onda zaljubljenost u sebe samo zjapi poput mračne, prazne provalije. Čelik se može oblikovati samo na odgovarajućoj temperaturi: međutim, uzaludna je temperatura ako nema čelika...“

Kod Tanje Debeljački, vidljiva je vatra i gradivni materijal Savršenstva. Prepoznaje se čelik u reči i vatra u izrazu, volja pre svega da se peva duboko i osećajno u vremenu, koje je je svako vrstu osećajnosti zaboravilo. Potiskujući je ka margini sentimenta a ne dubini doživljaja. Zbog toga treba uvek pohvaliti istrajnost pesnikinje koja svaku svoju knjigu posmatra i promišlja kao ponovo stvoren svet slika i jezika, namere da se savlada prostor i sačuva u vremenu sve ono što je najvrednije – duša.

Petar V. Arbutina   

Ilustracije: Janoš Mesaroš

NAUČNO FANTASTIČNA, FANTAZI I HORROR SCENA U SRBIJI

Autor: Tihomir Tika Jovanović

Naučno fantastična, fantazi i horor scena u Srbiji je poslednjih nekoliko godina oživela. Kao da pisci žele da svojim maštarijama pobegnu od neprijatne stvarnosti i sa sobom u te izmaštane svetove povedu i svoje čitaoce.

U mainstream književnosti u Srbiji kao i u svetiu i regionu postoji dosta koketiranja sa fantastikom, ali nećemo razmatrati takve slučajeve, pokušaćemo da predstavimo samo dela i autore koj su vezani za žanr.

U predstavljanju mladih domaćih pisaca prednjači izdavačka kuća Portalibris koja je objavila prve romane mlađim autorima. Neki od njih su započeli i serijale. Miloš Petković je započeo Legendu o 7 mačeva i serijal Perunov hroničar.

Nebojša Petković je počeo priče o Poslednjem gradu.

Tu je i Ivan Branković sa serijom Projekat Herkules.

Jedan od romana mlađih pisaca je i Vinča, znamenje bogova, autor je Ivan Drajzi .

Ovi mlađi autori uglavnom se opredeljuju za Fantazi i srodni podžanr.

Portalibris je osim ovoga repritovao i tri romana Lazara Komarčića, a među njima i Jedna ugašena zvzda, koji se smatra za prvi srpski SF roman.

Izdavačka kuća Otvorena knjiga, takođe je počela da objavljuje romane domaćih pisaca, koji uglavnom pišu Epsku fantastiku. Za sada su objavljeni sledeći romani:

Svetioničar, vesnici oluje – Mladen Đorđević

Petruški zmaj – Milena Stojanović

Praznik Zveri – Zoran Petrović

Dorijanovo zaveštanje – Nikola Jovanović

Izdavačka kuća Everest medija, koju vodi poznati srpski SF pisac Boban Knežević je objavila veoma značajno delo eseja Miodraga Milovanovića – Srpska naučna fantastika, sa prikazima poznatih dela od nastanka SF-a u Srbiji do danas. Osim ovoga Everest medija izdaje i časopis Znak Sagite koji objavljuje priče domaćih i stranih autora. Naravno tu je i objavljivanje knjiga. Nedavno je objavljena knjiga sabranih priča i novela Vladimira Lazovića, pod naslovom Sokolar. U planu je izdavanje sličnih knjiga još nekih autora kao što je Ljubomir Damnjanović koji je nažalost rano preminuo, ali je za sobom ostavio značajan broj priča i novela koji su do danas ostale nepoznati širokoj čitalačkoj publici.

Everest medija je takođe objavila i prvu zbirku priča Jovanović Tihomira – Palisade i čadori. Ova zbirka je atipična u odnosu na ostalo stvaralaštvo. Osnovna ideja je poslednje neosvojeno selo u Šumadiji od strane Turaka – paralela sa Asterixom i Obelixom, uz dosta humora.

Izdavačka kuća Strahor je nedavno počela sa radom i objavila je serijal romana Kosingas – Aleksandra Tešića, kao i njegov roman Kletva Kainova. Ovo su takođe dela koja se mogu svrstati u Fantazi. Ova izdavačka kuća je nedavno pokrenula i konkurs za priču fantastike zasnovane na folkloru, odnosno narodnim verovanjima.

A evo šta znači ime Strahor:

Ima još jedan stari bog u Srba koji se ne javlja kod drugi Slovena.To je veliki beli vuk tačnije Strahor.Po nekim mišljenjima ovo je dokaz veze izmedju srpske i etrurske kulture kod koje je isto sveta zivotinja bila vuk naravno ovo je samo ne proverena teorija kou treba istraziti.

Goran Skrobonja, poznati srpski žanrovski pisac sa svojom izdavačkom kućom Paladin takođe učestvuje u objavljivanju dela srpskih autora. Povremeni tematski konkursi rezultuju zbirkama priča kao što su: U znaku vampira, U znaku vampirice, Beli šum, Haarp i druge priče teorije zavere.... Osim ovoga Goran Skrobonja je i autor koji se pojavljuje u najvećem srpskom izdavaču - Laguna, sa svojim serijalom o Teslinom multiverzumu. Zasada su izašla dva romana; Čovek koji je ubio Teslu i Sva Teslina deca.

Za horor žanr najzaslužniji je Dejan Ognjanović iz Niša, koji je i doktorirao na ovoj temi. Poznati su njegovi romani Naživo i Zavodnik. Osim ovoga ima i mnoštvo teorijski radova.

Osim štampanih knjiga dosta toga se objavljuje i u elektronskoj formi.

Jedan od najagilnijih u ovom pogledu je Argus books, koji raspisuje tematske konkurse sa SF, FF ili Horor tematikom. Poslednja dva ovakva konkursa bila su sa temama Multiverzim i Vašarske priče. Osim autora iz Srbije na ovim konkursima mogu učestvovati i autori iz regiona. Urednik ovog izdanja je Lazar Janjić koji i sam piše fantastiku a poznati romani su mu Veštičije ludilo i Kuća obrasla bršljanom.

Jedan, ne mlađi autor, ali u poslednje vreme dosta agilan je i Stevan Šarčević sa serijom romana o Aleksi Lakiću, koji treba imati pet nastavaka – zasad.

Od ženskih autora u Srbiji treba pomenuti Tamaru Lujak koja je više okrenuta fantaziju, vilinskim pričama i bajkama. Za razliku od nje Mira Satarić barata pričama sa horor tematikom i tvrdom naučnom fantastikom. Tamara Lujak ima nekoliko samostalnih zbirki priča dok je Mira Satarić uglavnom zastupljena u regionalnim zbirkama fantastike, Refestikon, Marsonicon, Regia Fantastica i po časopisima koji objavljuju fantastiku.

Dosta priča domaćih autora objavi se i po fanzinima od kojih su najpoznatiji Terrra, Udruženja građana fanovi naučne fantastike SCI&FI i Emitor, Udruženja ljubitelja fantastike Lazar Komarčić.

Osim priča i romana u Srbiji je u nastajanju i nova generacija strip autora. Pavle Zelić je jedan od mlađih scenarista stripa i do sada je uradio dva albuma stripa Družina Dardaneli sa crtačem Draganom Paunovićem. Radnja je smeštena u devetnaesti vek i to je je jedna priča koja se može svrstati u alternativnu istoriju.

U strip je takođe prenešeni roman Kosingas po priči Aleksandra Tešića a crtež je radio Zoran Jovičić.

Većina starih strip majstora iz Srbije sada živi u inostranstvu ili radi za strane izdavače. Treba li posebno pomenuti Željka Paheka, Igora Kordelja, Dušana Božića, R.M Geru, Baneta Kerca, Zorana Janjetova, Aleksu Gajića, Vladimira Vesovića, Petra Meseldžiju i mnoge duge...

Udruženje građana Fanovi naučne fantastike SCI&FI dalo je svoj doprinos strip sceni izdavanjem posebnog broja SF Posrtala za Strip salon u SKC-u, posvećem istoriji SF stripa u Srbiji.

Fantastika u Srbiji obuhvata i filmsku delatnost, sa temama iz SF-a, Fantazija i Horora. U oktobru ili novembru u Beogradu se održava Festival srpskog filma fantastike. Doskorašnji urednik ovog fetivala bio je Jovan Ristić, novinar iz Beograda a od skora je ovu ulogu preuzeo Miroslav Lakobrija, poznati majstor za specijalne efekte. Jedan od najpoznatijih filmova proistekao sa ovog festivala je Naprata, film folklorne fantastike a autor je Milanče Marković iz Velike Plane. Trenutno radi na novom filmu, pod naslovom Strašno mesto.

Ne postoji časopis koji se pojavljuje na kioscima a da se bavi naučnom fantastikom fantazijem ili hororom. Postoji časopis koji se bavi folklornom fantastikom. Književni časopis Omaja je poduhvat grupe zaljubljenika u fantastiku, pre svega folklornu, koju čine pisci, likovni umetnici i stručnjaci iz oblasti društveno – humanističkih nauka. Sam časopis je osnovan 2007. godine a osnivač i prvi urednik bio je pisac Milanče Marković. Omaja je nastala iz želje ali i potrebe da se na jednom mestu sakupe i sačuvaju dela iz oblasti folklorne fantastike, bilo da su u pitanju zapisi, neposredna kazivanja, memorate, demonološka predanja ili druge forme koje u sebi sadrži elemente folklorno – fantastičnog. Sadašnji urednik ovog časopisa je Mladen Milosavljević.

Jedan od projekata Omaje i Strahora je zbirka priča iz homoljskog kraja, poznatog po bogatoj mitologiji, Čuvari zlatnog runa – priče iz Homolja.

Sam Termin Omaja je višeznačan, i o njegovim značenjima se pisalo od Vukovog, pa do brojnih književnih i mitoloških rečnika.

Omaja – noćno biće koje se pretvara u ovcu, kozu, jare, bivola ili psa. Ono iznenada protrči pored čoveka, a on pojuri da ga uhvati i nikad ga ne stigne. Trčeći za njim, čovek padne u zanos i tako ga omaj zavede daleko, na breg ili u ponor.

Srpski mitološki rečnik

SKRAJNUTI MODERNI HORORI

          Živimo u vremenu kada se malo čita; ne čitaju se ni književni klasici, a kamoli žanrovska ostvarenja.

Zbog toga mnoge knjige ostaju nepročitane i zaboravljene.

Ovoga puta, osvrnuću se na tri domaća moderna horor ostvarenja - romane Prokletstvo i Zoantropia, kao i priču Ponoćna zvona.

Ono što je zajedničko za sva tri naslova je da dele sličnu sudbinu - sva tri dela su kvalitetna, ali su na određen način skrajnuta.

PROKLETSTVO

Pisac Dejan Đorđević je osamdesetih godina prošlog veka bio dobro poznat SF čitaocima. Pod pseudonimom Dejv Džordž je 1984. godine u 833. broju Roto X-100 Biblioteke (Dnevnik, Novi Sad) objavio svoj prvi roman Stazama večnosti, uz koji je u istom tom broju štampana i njegova priča Presto.

U periodu 1985/86 objavio je i priče Obelisk, Cveće za Saronu, Noćna Svetlucanja, Knjiga Prokletstva.

1988. godine, tada 29-ogodišnji Đorđević, pod pravim imenom i prezimenom, i u samizdat varijanti objavljuje horor roman Prokletstvo, za koji je naslovnicu radio slikar Zoran Dimitrijević.

Knjiga je štampana u 3.000 primeraka, ali i pored toga što je njen tiraž bio daleko veći od tiraža današnjih žanrovskih izdanja - ova knjiga je veoma teško nabavljiva.

Ne može se naći ni na sajtovima koji se bave trgovinom knjigama, a na prste jedne ruke se mogu izbrojati svi oni koji su je pročitali a da nešto predstavljaju u domaćoj žanrovskoj književnosti.

Zato je ovo Đorđevićevo delo i ostalo potpuno skrajnuto i zaboravljeno.

Međutim, najverovatnije je da razlog skrajnutosti romana Prokletstvo leži u postupcima samog pisca.

Naime, Đorđevićev roman Stazama večnosti je štampan u 47.000 primeraka, a takođe su mu i priče bile štampane u ogromnim tiražima.

Kao mlad je osetio veliki novac od pisanja, i očigledno da je imao nameru ili da dobro unovči svoje delo ili da ga, u suprotnom, sam skloni od javnosti.

Kako su devedesetih godina honorari piscima bili ili mizerni ili nepostojeći, Đorđević se nakon objavljivanja Prokletstva više nije oglašavao novim izdanjima, iako je imao još nekoliko napisanih romana i priča.

Čak i kada je pre 10ak godina od poznatog domaćeg SF/H izdavača dobio ponudu za reizdanje romana Prokletstvo i izdanje njegovog nastavka Prokletstvo 2 - Komadanje, tražio je tada pozamašnu svotu novca.

Prema tome, autor je sam doprineo da se Prokletstvo ne nađe u rukama većeg broja žanrovskih čitalaca.

Ali, bez obzira što Đorđevićev roman Prokletstvo nije dospeo do šireg čitalačkog kruga, ipak je to izdanje jako bitno u domaćoj žanrosvkoj književnosti iz jednog veoma važnog razloga.

Taj razlog leži u činjenici da Prokletstvo predstavlja prvi domaći moderni horor roman.

No, pošto se o Prokletstvu gotovo ništa i ne zna, pojedinci prvim domaćim modernim horor romanom smatraju Pekićevo Besnilo (1983.), što je potpuno pogrešno, jer Besnilo je prevashodno triler sa elementima katastrofe, a ne horor.

Prokletstvo počinje stvaranjem iz Knjige Postanka, da bi se posle toga radnja preselila u dom Drejzera O’ Nila.

U njegovoj kući čitalac prisustvuje napetim i jezivim horor scenama, od kojih okretanje glave Drejzerove male kćerke Emili podseća na sličnu scenu iz kultnog filma Exorcist.

Nakon toga se radnja romana vraća šest meseci unazad, i opisuje dešavanja u etiopskom selu Hadar, poznatom po tome što je u njemu 1974. godine Donald Johanson pronašao ostatke australopeka koga su naučnici nazvali Lusi. (Mala digresija - 2015. godine je otkriveno da Lusi u kičmi ima kost koja pripada babunu, ali naučnici svoj evolutivni Lusi fijasko pokušavaju da zataškaju rečima kako babunska kost koja ne pripada navodnom hominidu ipak ne menja širu sliku koju Lusi donosi u priču o ljudskoj evoluciji, pa je očevidno da je u pitanju samo jedna od mnogobrojnih naučnih špekulacija koja je Donaldu Johansonu donela svetsku slavu i Freedom from religion priznanja).

U Hadaru petočlana ekspedicija sastavljena od troje antropologa (Fil Hjuz, Rej Svorvord, Tanja), geologa (Tomas Ring) i paleoantropologa (Grej Kenedi) pokušava da pronađe fosilne ostatke drugih hominida, u nadi da će nadmašiti Don Johansonovo otkriće.

Međutim, njihovi planovi počinju da se jalove kada Rej ispriča svoj uznemirujući i opominjući san u kome mu se ukazao dvoglavi šestofalusni demon koji mu je spominjao zapis na ploči i rekao mu da prestane da izaziva sudbinu i da se ostavi antropologije.

Iste večeri Rej pada u nesvest i završava u bolnici.

Takođe u bolnici završe i Ring i Kenedi, a svoj trojici medicinski nalazi pokazuju enormnu prenadraženost centralnog nervnog sistema.

Zbog toga Fil Hjuz i Tanja prekidaju istraživanje na toj lokaciji, i svi se vraćaju u američki Dajmon siti.

U tom delu romana se pojavljuju dva bitna lika.

Prvi je Dejv, Tanjin brat, u čiji posed dospe okultna Knjiga Prokletih.

Drugi je hinduistički bakta Svimadema Purosotama, koji pomoću Bhagavad Gite nastoji da Tanji i Filovoj kćerci Kendi pojasni postojanje dimenzije u kojoj obitavaju demoni, te da na taj način odgovori Tanju i Fila od povratka u Hadar, jer se tamo nalazi ploča sa zapisom čije čitanje izaziva buđenje i prizivanje usnulih demona u naš svet.

Ali uprkos baktinom upozorenju, i uprkos pogibiji Tomasa Ringa u saobraćajnoj nesreći, i uprkos snovima miliona ljudi koji sanjaju dvoglavog šestofalusnog demona - Fil Hjuz željan slave, oglušujući se na molbe svoje kćeri o odlaganju nove ekspedicije, odlazi zajedno sa Tanjom i novom ekipom u Hadar, šest meseci nakon neuspeha prvog istraživačkog tima. Umesto ostataka hominida, oni kraj rečice Avaš pronalaze ploču sa koje Tanja pročita sanskritski zapis, čime pokreće lanac prokletsva i širom otvara vrata mračnim silama koje u svoj pir kreću na sve četiri strane našeg sveta.

Tim činom postaju jasne scene iz doma Drejzera O’ Nila sa početka romana, i jasnije se sagledavaju sve posledice čistog zla koje uvrće ljudski um, izaziva delirijum užasa i komada ljudska tela...

Iako Prokletstvo spada u kraće romane, u njemu su svoje mesto pored svih nabrojanih likova našli i njihovi prijatelji i porodice.

Doduše, svaki od likova ima određenu ulogu koju mu je pisac dodelio.

Tako prijatelji i prijateljice malo tračare, pa malo pričaju o religiji, dok se deca malo igraju i tuku, pa malo gledaju TV vesti koje govore o smrti Tomasa Ringa, ili pak ukradu od bake Knjigu prokletih i daju je Dejvu.

Međutim, centralni likovi romana Prokletstvo su sestra i brat - Tanja i Dejv.

I dok Tanja predstavlja predskazani okidač za prokletstvo koje se sručuje na čovečanstvo, dotle je njen brat Dejv pisac naučne-fantastike, i u njegovom liku je Đorđević neupitno predstavio samog sebe.

Naime, Dejv je njegov poznati pseudonim, a Dejvove priče koje se pominju u romanu Prokletstvo su Purpurne oči moje Varne i Razlog za umiranje, što su upravo naslovi Đorđevićevih napisanih, ali u to vreme neobjavljenih priča.

U Prokletstvu je pisac sam sebe opisao u usta moja - hvalite me stilu: inteligentan, snalažljiv, zabavan, zgodan, lep, sa lepim mišićavim rukama i aristokratskim vratom, a nije propustio priliku da ispolji svoju pompeznu megalomaniju sa konstatacijom koju za njegov račun iznosi Tanja: čovek koga interesuje uspeh i bogatstvo.

No, ne može se osporiti da je Đorđević zaista ispoljio veliku načitanost, kao i širok spektar interesovanja i znanja (od fizike, kvantne mehanike, astrofizike, preko religije i filozofije, pa do magije) koje je preneo u svoj roman, stavljajući ih u službu radnje.

Mišljenja sam da je Dejvova uloga trebala da bude najvažnije u Prokletstvo 2 - Komadanje, ali to ostaje samo pretpostavka.

Prokletstvo je roman u kome se prepliću religijsko, okultno i naučno.

Religijsko je u ovom romanu, u najvećoj meri, predstavljeno kroz delove iz Biblije i Bhagavad Gite.

Tako sa jedne strane imamo judeohrišćanske priče o stvaranju, Adamu i Evi i njihovom pragrehu, paganskoj i pogrešnoj upotrebi krsta kao simbola hrišćanstva, te sudnjem danu, dok sa druge strane su tu hinduistička tumačenja stvaranja, postojanja, razaranja i obnavljanja materijalnih svetova, kao i objašnjavanja čoveku nevidljivih dimenzija i sila.

Neupućeni će se sigurno priupitati kakve veze imaju i zašto se mešaju hrišćanstvo i hinduizam u ovom romanu?

Odgovor na to pitanje leži u religijskom smaku sveta.

I dok je biblijski smak sveta (sudnji dan) poznata stvar zahvaljujući Jovanovoj Apokalipsi, mnogima je nepoznata činjenica da se i u Bhagavad Giti takođe pominje smak sveta.

Tačnije, u Bhagavad Gita (glava XVI,9) se govori dve vrste živih bića - bogolikim i demonskim, a demonska bića su zlotvori plitka uma koja se rađaju za smak sveta.

Zbog toga u romanu Prokletstvo smak sveta čini sponu između hrišćanstva i hinduizma, jer je upravo čitav roman i zasnovan na smaksvetovnom konceptu koji se na kraju i dešava.

Okultno u Đorđevićevom Prokletstvu predstavlja Knjiga Prokletih, u kojoj je stvaranje opisano na potpuno drugačiji način nego u Knjizi Postanka.

Po sadržaju, Knjiga Prokletih bi se mogla posmatrati i kao demijurška, jer Bog sve oblikuje iz krvi koja je u početku postojala, a kad ljudi proliju krv ljudsku - on na njih pušta anđele koji ih hvataju, a zatim žive deru i komadaju.

Takođe se u Knjizi Prokletih preciziraju poreklo i namena ploče sa natpisom, i nagoveštava zla sudbina čovečanstva u slučaju pronalaženja ploče.

Za naučno u romanu Prokletstvo je zadužen Dejv, pa se spominju i čitaocu približavaju teorija struna, Velika Jedinstvena Teorija, i Kolb-Sekel-Tarnerova mogućnost postojanja svemir-senke.

Ono na šta bih se osvrnuo su teorija struna i svemir-senka.

Naime, teorija struna govori i da svemir nema 3+1 dimenziju (tačka, linija, prostor, vreme), već najmanje deset-prostorno vremenskih dimenzija, a svemir-senka je priča o postojanju materije koja bi se prema nama poznatom svemiru odnosila kao svemir-senka koja bi uticala raznim domenima realnog sveta.

Na ovaj način, Dejv, iliti pisac Đorđević, predočava i naučnim teorijama potkrepljuje mogućnost istinitosti religijskih tvrdnji iz Biblije i Bhagavad Gite o postojanju dimenzija u kojima obitavaju bića - anđeli, bogoliki, demoni koji su izvan ljudskog poimanja, i da ista ta bića utiču na dešavanja u našem svetu.

Prema tome, iako se u romanu ne susreće sa baktom Purosotamom, Dejv veoma suptilno, i na naučni način daje do znanja čitaocima da su baktine reči o vidljivom i nevidljivom svetu itekako moguće.

Zbog ovoga, Prokletstvo predstavlja ostvarenje u kome naučno nije suprotstavljeno religijskom, već se naučno nalazi u službi objašnjavanja i potkrepljivanja religijskog, iz čijeg smaksvetovnog koncepta proizilazi horor koji u svet ovog romana donose probuđene natprirodne sile.

Ključni artefakt romana Prokletstvo je ploča sa natpisom koja je zakopana u Hadaru, i bakta Purosotama smatra da se u njoj nalaze mračne sile, a Knjiga Prokletih navodi da su u njoj voljom Božjom zazidani isti oni anđeli koji su po Božjoj naredbi i tamanili ljude. Kakogod, pronalazak ploče i čitanje zapisa donosi prokletstvo i uništenje na svet.

Natpis koji se na ploči nalazi je na sanskritu i glasi: Adhisvaraih mayaya svaya nidhanam purah manah.

Kako u Prokletstvu nije bilo prostora da se rastumači natpis, on je ostao nepreveden.

U intervjuu datom 2000. godine za časopis Astronomija, Đorđević nije hteo da otkrije značenje tih reči, nego je najavio da će se to saznati u romanu Prokletstvo 2 - Komadanje. Pošto taj roman nikad nije objavljen, značenje natpisa je ostalo nejasno.

U nekom slobodnom prevodu, značenje tih reči bi bilo: Bog laži (iluzije) deluje u sobstvu i nagrađuje ludilom, i takav prevod donekle ima smisla, jer ta ploča je Božje delo, a nagrada za neposlušnost Bogu i otkrivanje ploče je ludilo izazvano oslobođenim prokletstvom koje donose demoni-mračne sile-anđeli.

U istom tom intervjuu datom Astronomiji, sam pisac je napravio i izvesnu nedoumicu o žanru romana Prokletstvo.

Tada je izjavio sledeće: Prokletstvo je nešto izmedju SF-a i horora ili, bolje rečeno, to je naučna fantastika sa blagom dozom horora.

Međutim, bez obzira na ovu izjavu - ovaj roman nije nikakva naučna fantastika.

Prvo - čitanjem Prokletstva se jasno vidi da je njegova sadržina hororična (sa sve realnom pretnjom po ljudske živote opasnih natrprirodnih sila), a ne naučnofantastična.

Drugo - pisac se koristi postojećim naučnim teorijama.

On ne izmišlja nove, niti nadgrađuje postojeće, već kao što sam rekao - naučnim potkrepljuje religijsko iz koga proističe horor.

Naravno, ako neko teoriju struna smatra naučnom-fantastikom, to je već njegov problem, jer bi se na isti takav način naučnom-fantastikom mogla (i trebala) smatrati i teorija evolucije koja nikada nije dokazana, ali se nametnuto uči po školama kao navodno najbliža istini. Kojoj istini, i čijoj istini, to je pravo pitanje.

Treće - u romanu je Dejv SF pisac, a Tanja i Fil na obali Avaša pričaju o pisanju naučne-fanatstike.

Pominju se SF časopisi Astounding Science Fiction, Amazing Stories, Astonishing Stories, zatim pisci Kembel, Asimov, Sagan, Pol, Klark, te slučaj Rozvel, leteći tanjiri, Apolo 11 i Rama, Labi, Alardi, Dini, Endavur, Esa, Kunis, Alim slučaj (koji je pisac greškom pripisao Apolo 11 misiji, iako je reč o Apolo 15 misiji).

No sve su to minijature koje se kroz razgovore ili razmišljanja samo provuku u romanu i nemaju nikakvog uticaja na radnju i zbivanja.

Posto rečeno - nabrajanje i navođenje SF časopisa, pisaca i nekih događaja ni najmanje ne čini ovaj roman naučno-fantastičnim.

Od svega ovoga je mnogo upečatljivije kako je Đorđević u svom romanu, pod naletom oslobođenog prokletstva, pretvorio jednu od ponoćnih radio emisija Daglasa Adamsa (iz čijeg serijala radio-emisija je nastao Autostoperski vodič kroz galaksiju) u demonski horor-šou koji se emituje uživo.

Četvrto - u predgovoru romana Prokletstvo stoji sledeće: Činjenica da horor žanr tek počinje da osvaja prostore jugoslovenskog tržišta knjige, izgleda da nema nikakvog uticaja na Đorđevićevo literarno opredeljenje. Iako je do sada bio isključivo pisac naučne fantastike, autor kao da je odjednom odlučio da napusti vode visokotiražnog SF žanra i zaplovi drugim tokovima na zapadu takođe visokotiražnog podžanra naučne fantastike - horora.

Iako je više je nego jasno da horor nije nikakav SF podžanr kao što piše u pogovoru ovog romana, to uopšte ne menja suštinu priče da Prokletstvo nije SF, već horor, te da pisac 12 godina pre intervjua u kome je svoj roman okarakterisao kao naučnu fantastiku sa blagom dozom horora nije imao nikakvih problema sa piscem predgovora koji mu je ovo delo obeležio kao horor.

Roman Prokletstvo ne predstavlja epohalno delo u smislu ostvarenog uticaja na druga izdanja, zato što delo koje nije šire poznato - ne može ni imati nikakvog uticaja.

Ali, roman Prokletstvo je epohalno delo u antologijskom smislu, i kao prvo domaće moderno horor ostvarenje predstavlja klasik domaće žanrovske književnosti, te je svakako šteta što i pored sasvim pristojnog tiraža nije uspelo da pronađe put do čitalaca.

Dejan Đorđević je kao pisac imao itekakvog spisateljskog dara, znanja, umeća i iskustva, pa ko god od ljubitelja žanra bude bio u prilici da pročita Prokletstvo - neka to i uradi, neće se pokajati.

ZOANTROPIA

Zoantropia je prvi roman sarajevskog pisca Edhema Tanovića (1978.).

Objavljen je 2007. godine, na 168 stranica, u tiražu od 1.500 primeraka, i predstavlja prvi sarajevski moderni horor roman. Izdavač je bila ArkaPress.

Često pionirski poduhvati dožive trnovitu sudbinu, pa je tako prošla i Zoantropia.

Ona se neko vreme mogla nabaviti po sarajevskim knjižarama, da bi iz pojedinih bila naglo povučena, jer se pisac zbog svog dela suočio sa nerazumevanjem ostatka sarajevske književne zajednice, što je dovelo do bojkota njegovog romana.

Kružok sarajevskih pisaca drugačijih žanrova na horor gleda sa prezirom, a pisce poput Tanovića smatra manje vrednim, tako da je Zoantropia na izvestan način proglašena nepoželjnom u kniževnim krugovima, čime je uskraćena za širi plasman čitaocima.

Recenzije romana koje se nalaze u samoj knjizi uopšte ne otkrivaju pravu stranu Zoantropie, već roman ili pretvaraju u pamflet, ili nemaju dodirnih tačaka sa samom radnjom romana, tako da se iz njih ne može zaključiti da se radi o hororu.

Takođe je žanr romana predstavljen kao drama a ne kao akcioni horor, što je svojevrsna skaradnost u cilju degradiranja ovog dela.

Na sajtu izdavačke kuće ArkaPress se ne može naći nikakav podatak o ovoj knjizi, pa se stiče utisak da su se svi koji pripadaju sarajevskim književnim krugovima, sem pisca, odrekli ovog romana.

Radnja romana Zoantropia je smeštena u post-dejtonsko Sarajevo, zaraženo iznenadnom zombi epidemijom.

Pošast se širi munjevitom brzinom, pa sarajevske mahale, naselja i centar grada pred naletima zombija postaju poprišta uličnih sukoba, zbog čega NATO snage opkoljavaju grad i ne dozvoljavaju izlazak iz njega.

Glavni junak Sejo preživljava prve okršaje sa zombijima, da bi udružen sa prijateljem Kenanom kovao plan kako da stigne do centra grada, i nađe sklonište u dobro zaštićenom stanu svoje babe.

Međutim, prvom prilikom Kenan okreće leđa Seji, i priklanja se bandi svoga brata.

Zbog toga je Sejo, nakon vatrenog obračuna sa Samirovom bandom, prinuđen da sam sprovede svoj plan u delo.

Uz neprekidne sukobe sa zombijima beži iz mahale, i saznaje da su u katastrofična dešavanja upletene strane vojne misije u sklopu NATO-a, koje imaju protivotrov za virus.

Na putu ka centru nailazi na još dvoje preživelih, pa svo troje uspevaju da se dokopaju babinog stana, u kome zatiču i doktora neuropsihijatra Ulfa, Šveđanina našeg porekla.

Ali kad u pojedinim naseljima odjeknu prve razorne eksplozije avionskih bombi, njima postaje jasno da spas leži u bekstvu iz Sarajeva...

Zoantropia je pisana slikovito, sa puno detalja u maniru stare Sirius škole pisanja. Tanović od starta uvlači čitaoca u akciju, i iz akcije ga ne pušta do kraja svog romana, u kome je izgrađenom atmosferom podigao napetost do maksimuma.

Dinamično i veoma uverljivo su prikazane bliske borbe sa zombijima, i doslovno vratolomne vožnje sportskim automobilima i džipom kojima se gaze zombiji.

Kako se Sejo kreće unutar kuća, dvorišta i zgrada, ili se pak vozi automobilima kroz delove uništenog i poharanog grada, tako čitalac sve vreme stiče utisak da se nalazi tik pored njega, i da zajedno sa njim učestvuje u akcijanju.

Za realističnost opisa, Tanović zaista zaslužuje sve moguće pohvale.

Karakteri likova u romanu Zoantropia su autentično obrađeni.

Naravno, lik Seje je najbolje razrađen, pa okružen zombijima, ali i lažnim prijateljima i poznanicima koji se organizuju u pljačkaške bande, Sejo se u novonastalom ludilu bori ne samo za goli život, već i za očuvanje ljudskosti koju nosi u sebi.

Od ostalih likova se ističe prevtljivi Kenan, ali i Alisa, ćerka sarajevskih bogataša.

Pisac je ubedljivo opisao ponašanje i postupke Sejine babe, i u njenom izboru da ostane u svom stanu je oličena tragična sudbina starih i nemoćnih, koji ni po koju cenu ne žele da napuste svoj dom ni u času stradanja i katastrofe.

Za pohvalu su i odlično prikazane prilike koje vladaju u sarajevskim mahalama, gde su zbog nagomilane količine oružja i zaliha hrane ljudi spremni i za treći svetski rat, ali ne i za zombi apokalipsu.

Što se zombija tiče - pojedini koriste vatreno oružje, ali su neprecizni jer im je vid poremećen kao deo one okrenute i netačne slike koju zaraženi vide.

Utisak koji se može steći čitanjem romana Zoantropia je da postoje dve sličnosti sa filmom Resident Evil.

Pored imena Sejine parede Alise, čije ime podseća na ime glavne junakinje Sveobuhvatnog zla, takođe i zombirano Sarajevo biva zbrisano sa lica zemlje termobarnim-termonuklearnim udarom, čime doživljava sličnu sudbinu poput nukovanog Raccoon city-ja.

Čitaocima Zoantropie se može javiti i mala nedoumica - da li je eksplozija meteorita nad Sarajevom uzrokovala metamorfozu građana koji su joj bili direktno izloženi, ili je zombifikaciju izazvao neurotoksični bojni otrov nove generacije, kome su Sarajlije planski izložene, pa se eksperiment otrgao kontroli?

Obzirom da strane vojne misije u svom posedu imaju protivotrov, sve ukazuje da su stranci pretvorili Sarajevo u eksperiment, a Sarajlije u pokusne kuniće, pa da zato nije reč o stravi koja potiče izvan našeg svemira, već da zlo dolazi od onih koji se izdaju za „zaštitnike“ i „prijatelje“.

Iz romana Zoantropia bih izdvojio i dve zanimljivosti.

Pre svega, Tanović je u ovom svom delu iskazao mali omaž Milovanu Glišiću - pomenuo je i Posle devedeset godina, te dao svoje mišljenje o Leptirici kao filmskoj brljotini, a sa čime se potpuno slažem.

Druga zanimljivost je određena referenca na Ragnarok iz nordijske mitologije. Mišljenja sam da bi bilo još bolje da je pisac umesto Ragnaroka pomenuo kijametski (sudnji) dan, ali bi to najverovatnije dodatno uzburkalo duhove koje je Zoantropia ionako uznemirila. Sa druge strane, postoje određene sličnosti između Ragnaroka i Kijameta (pred Ragnarok u rog Gjallarhorn duva Heimdall, a pred Kijamet to čini anđeo Israfil koji duva u rog Sur), tako da pominjanje Ragnaroka nije nikakav suvišan detalj u romanu.

Tanović je u svom delu Zoantropia nastupio hrabro i smelo - uz kritiku društva u kome živi je nedvosmisleno kritikovao međunarodnu zajednicu, nazivajući je najvećom kriminalnom organizacijom na planeti; strane vojne snage je predstavio kao okupatore, i izvrgao je ruglu poznate sarajevske kriminalace poput zloglasnog Ćele.

Sve ovo navedeno je sigurno doprinelo tome da Zoantropia bude skrajnuta, i time ostane nepoznata za mnoge zagrižene ljubitelje žanra.

Tanović je ispod horor površine romana Zoantropia napisao ozbiljno kniževno delo, te dao odličan uvid u duhovno i ekonomsko stanje društva i pojedinaca, koje se prebija preko leđa jednog posve bezazlenog glavnog lika.

Par lošijih uredničkih zahvata i nekoliko lektorskih propusta ne mogu da pokvare krajnji utisak o ovom sasvim solidnom horor romanu, jer nakon čitanja Zoantropie postaje jasno da je neke od delova svoje priče Tanović lično proživeo, i uneo u nju preživljene emocije, pa zato ona deluje živopisno, a ne usiljeno i izveštačeno.

PONOĆNA ZVONA

U domaćoj žanrovskoj književnosti je bilo dosta pokušaja pisanja vampirskih priča, što je sasvim logično imajući u vidu poreklo reči vampir, kao i zabeležene slučajeve vampirizma.

Međutim, kvalitet tih priča je uglavnom bio ispod svakog nivoa.

Čak ni pokušaj jednog renomiranog priređivača sa izdanjem veoma obimne muško-ženske zbirke vampirskih priča nije dao željeni i očekivani rezultat - u tom izdanju caruju nezanimljive ideje, loš humor, nepoznavanje anatomije i patetika, pa se čini kao da su se „najveća“ i „najizvikanija“ imena domaćeg žanra utrkivala ko će napisati lošiju priču.

Tako gledajući, ispada da žanrovski pisci koji su potekli iz zemlje koja je svetu podarila reč vampir, prosto ne umeju da napišu dobru vampirsku priču.

To naravno nije tačno, jer postoji vrhunska domaća moderna vampirska priča koja se ne nalazi u toj zbirci, ali kvalitativno i idejno odskače od svih novijih vampirskih priča objavljenih kod nas.

Reč je o priči Ponoćna zvona pisca Stevana Šarčevića, koja je prvobitno objavljena 2012. godine u elektronskoj zbirci Nešto diše u mojoj torti (u kojoj, uz takođe Šarčevićevu priču Frekvencija, predstavlja najbolji i najkvalitetniji komad ikad objavljen u svim izdanjima Torte), da bi dve godine kasnije bila štampana i u njegovoj prvoj zbirci Dolazak tame.

Ali, priča Ponoćna zvona je zbog unutarfandomskih previranja skrajnuta i gotovo da se nikada ne spominje kada se pominju druge, mnogo manje kvalitetne domaće moderne vampirske priče.

Poput Tanovićeve, i Šarčevićeva nepripadnost kružocima rezultirala je tihim bojkotom, i da su ti kružoci uticaniji (poput sarajevskih), ili da ne broje po par nebitnih i van kružoka nepoznatih ljudi, verovatno bi i sva druga Šarčevićeva dela zadesila ista sudbina poput Tanovićeve Zoantropie.

Međutim, u Srbiji kružoci postoje samo da bi članovi istih sebi davali na bitnosti, dok su u stvarnosti čitaoci, a ne članovi kružoka i kojekavi teoretičari, oni koji doista daju završnu reč.

Radnja Šarčevićeve priče Ponoćna zvona se odvija na žurci koja se organizuje povodom dočeka Nove godine u Zamku pored groblja, gde mladi i naivni brucoš iz provincije postaje glavna igračka za zabavu i glavno posluženje za gozbu prisutnim zvanicama.

Od samog početka priče nas prati jeza izazvana ambijentom koji okružuje brucoša na putu do Zamka, a nakon što on pristigne na žurku - početna jeza, produbljena gnusnim opisom nameštaja (za koji će se ispostaviti da je načinjen od ljudske kože), počinje da se meša sa erotičnim opisom utegnutih i napucanih gošći sa novogodišnje zabave.

Tako izmešane, jeza i erotičnost prave predigru koja eskalira u sadističko orgijanje nad zlosrećnim mladićem, koje se okončava čoporativnim sisanjem njegove krvi, te naposletku izbacivanjem njegovih ostataka napolje sa žurke, među sve ostale robove koji su, poput njega, poslužili vlasteli iz Zamka za provod i hranu.

Šarčević u priči Ponoćna zvona zimsku novogodišnju atmosferu dovodi do usijanja, i plasira prizore iživljavanja nad žrtvom koji ostaju urezani u pamćenju godinama nakon čitanja.

Za nezaborav iz priče Ponoćna zvona ostaje i lik pogubljenog brucoša, koji zbog zaslepljenosti erotizovano-glamuroznim dočekom Nove godine i polaskanosti mišlju da se nalazi u visokom društvu, uopšte ne prepoznaje pravu prirodu svoje poznanice (koja ga je pozvala na žurku) i njenih dekadentnih prijateljica, pa se prepušta njihovoj sadistčkoj igri u kojoj tragično okončava.

Aksentije T2 Novaković