Tatjana Debeljački : “SAVRŠENSTVO - PERFECTION”

New book Tatjana Debeljački 

Serbian English and Japanese

BLISKOM

Nestaje zajedništvo.

Gubimo se napuštajući sebe.

Kasno je za otkrivanje simbola.

Izraz je oblik istraživanja.

na ulazu govornih komora.

Razloge spore žrtvujemo brzim rečima.

Rastanak je hroničar bez hronike.

Tumačenja naslućujemo po značenjima vrednosti.

Ne mučimo tigrove unutrašnošću neba.

Dragi kamen smo izgubili.

Potraga je uzaludan trud.

Gajimo veru okolnosti slučaja.

Obraz pokazuje tragove dlanova.

Predugo sanjamo pretnje odgovornosti.

Ironično razrešenje sumnje ostavljamo za kraj.

Tragove zaveštavamo siročićima.

Bog je bio slavljen..

Iz zapisa izvlačimo po potrebi.

Nismo uvideli da sve je prolaznosti sklono.

I duboki jaz između poljubaca,

Nepriznavasmo.

25. Konkursa za najlepšu ljubavnu pesmu, koji tradicionalno organizuje Dom kulture iz Ivanjice.Selektor konkursa, pesnik Milijan Despotović

CLOSE TO ME

Togetherness disappears.

We are lost while leaving ourselves.

It's too late for finding symbols.

The expression is a form of research

at the entrance of voice ventricles.

We sacrifice slow reasons to the quick words.

Parting is a chronicler with no chronicles.

Interpretations are hinted in the meanings of values ​​.

Let’s not torture the lions with the inner space of the sky.

We have lost the gemstone.

The search is wasted effort.

We nurture the faith of case circumstances.

Cheek shows the traces of palms.

For too long we dream the threats of responsibility.

Ironic solution of doubting we have left for the end.

We demise traces for the orphans.

God was praised, unfortunately.

From the scriptures we take out when needed.

We did not realize that all is prone to cease.

And a deep gap between the kisses,

We did not admit.

The 25th contest for the best love song, traditionally held by the

Cultural centre in Ivanjica. The contest director is a poet Miljan Despotovic

Милијан Деспотовић

ЖИВОТ У СТВАРАЊУ

Татјана Дебељачки: „Савршенство“

„У стварности све је једно” и један свет, записао је Бела Хамваш у есеју о поезији. Поезија настаје из оног што јесте, и она јесте то што бива у доживљају песника. Њоме се управљао стваралац, а она је изговарала његове мисли, па зар то није једно?! И блискост је једна, мада свако има своју блискост, али то је опет само блискост. Она се успоставља са неким драгим како у животу тако и у поезији. Успо-стављање блискости јесте налажење пута ка савршенству. А да ли је савршенство достижно?

О тој теми прозборила је песникиња Татјана Дебељачки у својој збирци песама „Савршенство“ коју отвара песма „Блиском“, уклањајући сваки, чак и биолошки, „јаз између“ јер, поезија не види доживљај као раздвојен, он је за њу јединствен, јединствена стварност коју за себе ствара. Сви, свакако, једнако виде кад се „јутро злати на хоризонту“, тако је „јапански планинар“, из „земље излазећег сунца“, земље чији је симбол Сунце, светлост и нада ове песникиње, да јој је блиско све оно што је далеко, а она види.

У поезији Татјане Дебељачки уочљиво је светло „јапанске светиљке“ и њена поетичка искуства са том збиљом везујемо за преписку са песником из друге културе из чега је настао читав низ песама на јапанске теме. У „другом писму“ из Јапана пише:

Први и последњи пут

написах песму

Најлепша песма

Ти и ја

Но, вратимо се унутрашњој јапанској светиљци, том „магнетском привлачењу“ осећања која, попут „лире небеског звука“ негде у зену, добрим делом, узбуђујуће смирено, преносе „свилене нити додира“. Она је, „На путу за Јапан“ показала да се може путовати и присуствовати сцени „удвојених сенки што плешу“, а да је једна од њих Он, не одлазећи иза радног стола. Моћ песникиње да плете „снове од боја до речи“ („Јапан у априлу“) и новој стварности подари живот јер сваки крај је, иначе, исти. Живот, по њој, јесте једна обична „јапанска мачка“ коју и кад баците наглавачке она доскочи на ноге. Из поетске „мудрости несанице“ песникиња успева филозофски да „чује (...) како расте жубор мора“ које бива симбол авантуре да се разуме „јапански дух“ доживљаја и сцена спуштања пољупца на место Адамове јабучице. Овде љубав није само илузија, она је каткад живот с’ оне стране осећања и песникиња тако достиже лично савршенство у окрутности несавршене природе.

Савршенство као нешто што је под сталном сумњом, јесте наслов ове књиге. Песникињу је кроз ту одредницу водила „битка уплашених мисли“. Но, страх је побеђен пред оним што је „неизбежно и предвидиво“. Јер, живот и понашање у њему води кроз тежњу за савршенством зачету нашим рођењем. Песникиња прихвата „да Њега заступа пред Богом“, залагајући при том „обичан стваралачки ум“. Долазећи у ту фазу литерарно свемоћног уздигнућа она је заиста препознала савршенство добивши „из даљине поруку блискости“. Уложена енергија се некако удвостручава, за нечим не треба само трагати већ то нешто треба и стварати, живот једнако пролази, каже Татјана Дебељачки: „Живот се губи у трагању, троши у стварању“ („Перо“). Живот „потрошен“ у стварање поезије је само продужетак трајања песника, а ово је „књига која говори“ много чему у прилог том схватању.

Није песникиња лишена ни сопствених тегоба из којих често рађа песме („Љубави и проклетства, мајко“), имајући разумевања за мајку бриге, да се у нама „сунце бори да изађе, па и оно у грудима“. Све то казује да човек није господар своје воље, али да вољу господара мора испоштовати до краја. То је једна од важних страница и нашег личног свитка (књиге). Али, књига се допуwава сваким новим тренутком. Умемо ли читати и разумети да нас „одасвуд опомињу како треба искористити тренутак који је ту, не би ли утврдили и осведочили импулсе времена. Зар не постајемо смешни ако идемо против тренутака које време диктира у нашим животима.“

Наша песникиња зато, у очима својим, придошлим али и оним далеким, замишљеним, открива „вечност“ записане љубави и закључује: „Како је сложена једноставна љубав!“ И ништа није једноставно, ништа не вене. Вене само ла` која „опомиње машту свежином истине“. Толико о разлогу да све ствари у поезији поставимо на своје место. Чак и оне непријатне које не можемо искључити из доживљаја. Тек тада, а Татјана Дебељачки је то успела у својој књизи истог наслова, поетички се може разумети савршенство, у несавршеној стварности. Поезија је у свему нашла да је љубав та која „намеће и ветру нове облике“. Она је мелем који се прима читањем а Итало Калвино је сматрао да је оно што се чита увек у настајању, тако и ова поезија увек изнова настаје при сваком прочитавању, а богатим мисаоним садржајем добро држи пажњу читаоца.

Оно што, уз биографију песникиње прихватамо као посебно осећање снаге у особености певања, јесте „чаролија путовања/ до унутрашњег склада.“ Песникиња се ничег, што јој припада у доживљајном смислу и поимању није одрекла, она храбро стихује и своју непобедиву жудњу. Из стиха се отвара нада и вера као и јасна свест о путу који почиње и који се, завршава у нама самима.

Ова поезија је испунила дат јој задатак настајања и улази у нову еру сопственог трајања.

У томе је савршенство.

У Пожеги,

6. фебруара 2018.

__________________

1) Татјана Дебељачки (Титово Ужице, 19..) пише, савремену и хаику поезију и прозу, објавила девет књига. Живи у Ужицу.

2) Татјана Дебељачки: „Савршенство“, Дом културе, Ивањица, 2018.

3) Песмом „Блискост“ Татјана је освојила прву награду на конкурсу за љубавну песму „Жубори Моравице“ у Ивањици, 2017. У образложењу (у улози селектора конкурса) уз ову песму сам написао: Из песничког писма „Блиском“ у коме све говори о љубави а да се та реч није директно ни поменула, отварамо читав мисленик, низ особених поука и мудрости, са поруком да волети друге значи волети себе и да ми „губимо се напуштајући себе“. Песму чини двадесет мисли, класичних афоризама, сваки од њих могао би бити мото новој песми. Љубав је овде у дилеми због оног што је „пролазности склоно“ та која треба да премости „јаз између пољубаца“.

4) Алфред Адлер је сматрао да је „тежња за савршенством урођена“.

5) Мило Ломпар: „Похвала несавремености“, Лагуна, Београд, 2016. стр. 35.

DALEKI HORIZONTI PESME

Pesma je zavičaj osećanja, pesnikova topografija duše. Njena uzvišenost neminovno teži savršenstvu, koja ne mora da bude samo u jezičkoj i stilskoj izbrušenosti i doteranosti, već u sveobuhvatnosti značenja – savršenstvu doživljaja, kao osnovnoj pretpostavci građenja poetskog totaliteta. Ovakvo jedinstvo emotivnosti i književnog postupka je veoma blisko oblikotvornoj ideji iz koje je izrasla trojezična zbirka pesama Savršenost Tanja Debeljački. Ako tome još dodamo Tanjino iskustvo u pisanju haikua i svedenost i konciznost te poetske forme i, na drugoj strani, poznavanje japanske kulture i njenih simboličkih i idiomatskih izraza u tradicionalnoj ali i modernoj književnosti, početna analogija može da se nastavi sve do Lotmanove opaske da u literaturi postoji jednostavnost složenija od složenosti - u uravnoteženom idealu i harmoniji između estetike teme i unutrašnjeg estetskog doživljaja, slike i suštine, kao što je slučaj sa ovom zbirkom.

Već u prvim pesmama pojavljuje se Japan kao prefiks i simbol, tematsko motivacijski centar pesme ali i njena nadogradnja kao ideologema koja nužno ne podražava stvarnost, već je sama stvara u sferi u kojoj se dodiruju emocije i potreba da se daleki predeo približi dubinskoj inspiraciji, kako u detalju tako i celini. Jer, kako to kaže Valeri: „Idemo napred ali smo stalno u trenucima i ne možemo da ih zaustavimo.” Sakupljanje tih detalja je način savlađivanja vremena i prostora “čoveka-putnika” (hommo viator) koji između zavičaja na zemlji i njegove projekcije na nebeskom svodu „postaje svestan svog pripadanja celini“ (Adler). Na isti način i Tanja Debeljački između horizonta vlastitog pesničkog iskustva i dalekog horizonta zavičaja svoje haiku inspiracije nalazi celinu i simboizu veoma uspelih pesničkih slika i pesme u celini.

Što se tiče drugog dela zbirke da se primetiti da je pesnikinja ostala verna svojim opsesivnim temama; ljubavi, prolaznosti, težnji za večnošću, veri u vrednost etike i autentične pesničke egzistencije.  „Pamćenje je samoubistvo zaborava“ – piše Tanja Debeljački u pesmi „Oči“ želeći da posredno naglasi da živimo istovremeno u sveobuhvatnosti i konačnosti, kao u „zajednici osećanja“ (Virilio) između kojih postoji most od stihova kao citat vremena i iskustva. Pokušaj da se premoste prostori i ujedine različita vremena, određuje misiju koju možemo prepoznati skoro u svakoj pesmi ove zbirke, u mislima i simboličkom podtekstu. Ali opasnost koja vreba od preterane samosvesti biva vešto izbegnuta jer intenzitet nadahnuća ne eksplicira, niti određuje stepen vrednosti dela. Uspelosti pesme često više doprinosi unutrašnja harmonija nego ekstatično uzbuđenje, upravo takvu harmoniju Tanja uspostavlja u većini pesama.

Sada već davne 1975 godine pišući u kratkom autopoetičkom tekstu o pesničkom nadahnuću u istoimenom tekstu Šandor Vereš kaže: „nadahnuće nije sve: ako u nama nije prisutan sadržaj sazreo do iskazivosti i ukoliko se ni iz strujanja naše trenutne misli ne formira ništa uhvatljivo, onda zaljubljenost u sebe samo zjapi poput mračne, prazne provalije. Čelik se može oblikovati samo na odgovarajućoj temperaturi: međutim, uzaludna je temperatura ako nema čelika...“

Kod Tanje Debeljački, vidljiva je vatra i gradivni materijal Savršenstva. Prepoznaje se čelik u reči i vatra u izrazu, volja pre svega da se peva duboko i osećajno u vremenu, koje je je svako vrstu osećajnosti zaboravilo. Potiskujući je ka margini sentimenta a ne dubini doživljaja. Zbog toga treba uvek pohvaliti istrajnost pesnikinje koja svaku svoju knjigu posmatra i promišlja kao ponovo stvoren svet slika i jezika, namere da se savlada prostor i sačuva u vremenu sve ono što je najvrednije – duša.

Petar V. Arbutina   

Ilustracije: Janoš Mesaroš