Najbolja godina subotičkog omladinskog festivala

 Počelo je na fakultetu. Svi su brucoši besplatno dobijali komplete ulaznica za “Omladinu '80”, veliki festival o kome su najednom svi pričali. U stvari, festival su još šesdesetih pokrenuli matori Kovač i Jančikin, ali sam ga uglavnom doživljavao kao nekakvu reviju šlagera, više na nekom Jugoslovenskom nivou, znate ono TV, radio, gomila stranaca u varoši. Međutim, sad se najednom isti taj festival najavljivao kao neka revolucija, kao veliki preokret prema modernijim zvucima.

Kako se “Omladina” bližila, podela ulaznica se širila kao požar. Delili su ih po disko klubovima, preduzećima, po kafićima, a pred sam početak festivala bi te spopadali i na ulici. Ni sam ne znam koliko sam takvih kompleta nakupio. Kako god, bio je to događaj kome sam jednostavno morao prisustvovati.

I tako je ta “Omladina '80” održana od 26. do 28. novembra te čudesne godine.

Prvo veče je bilo delimično razočarenje. Bila je to nekakva retrospektiva dve decenije festivala i pesme o Titu. Doduše, bilo je tu velikih zvezda koje su prve korake načinili baš tu: Bisera Veletanlić, Kemal Monteno, Tomaž Domicelj, Lutajuća srca. Miladin Šobić, Jadranka Stojaković, Leb i sol, Boomerang i Srđan Marjanović, ali to nije bilo ono što sam očekivao i što je bilo obećano. Gotovo da sam odustao od daljnjeg praćenja programa, ali mi se nije išlo kući, pa sam pošao kuda i ostalo stado.

I nisam zažalio.

Stampedo je vodio do male sale Narodnog pozorišta gde su se održavale takozvane večeri slobodnih formi. Ono što se tamo desilo za mene je predstavljalo pravi šok.

Pozorište više nije ličilo na sebe. Delovalo je kao da je tamo bomba pala. Neko je uklonio sedišta, pa se sedelo na podu između letvi s kojih su odvaljena. Gomila pankera se već pozicionirala po sali, cigarete su se gasile o tapison, a pivo i votka su tekli u potocima. Sedoh i ja tako dole čim sam našao malo prostora i počeh da buljim u one blistave Maršale i bubnjeve na pozornici. Za nekog poput mene to je bilo kao Vudstok.

Na scenu su izašli tipovi sa gitarama u nekakvim srednjovekovnim kostimima i predstavili se kao grupa Galija iz Niša, pa zaprašili rock'n'rol i zaglušili me. Ako sam mislio da sam nešto video, već sledeća grupa, nekakvo Atomsko Sklonište, me je razuverila. Zvuk im je bio još žešći, a za frontmena su izbacili nekakvog poblesavelog patuljka koji je jurcao po sceni, skakao i valjao se, dok su me gitarski rifovi udarali ravno u stomak. Posle su se pred mojim zadivljenim očima stali ređati Pekinška patka, Mizar, Šarlo akrobata, Idoli, Film, sve jedan bešnji od drugoga.

Nisam uspevao da popamtim sve neobične nazive izvođača koji su izlazili na pozornicu, ali sam upijao njihovu žestinu. Ne znam zašto, ali sve mi je to delovalo kao nekakva pobuna. Nisam razumeo protiv koga ili čega, ali onaj urlik nikad neću zaboraviti. Godina 1980 je bila trijumf Novog talasa.

Već idućeg dana tamičarsko je veče donelo još luđe doživljaje. Zapamtio sam onaj masovni upad publike na binu u toku nastupa grupe Film. U stvari, cela je scenografija bila podređena TV prenosu, sa previše sijalica i žica što je zahtevalo minimum kretanja na bini, ali to baš i nisu svi ispoštovali. Nastup grupe Elektrićni Orgazam se završio kobno po scenski dekor. Pevač je srušio mikrofon, a bubnjar je raspalio činelu tako da je ona pala i rasturila sve lampice i svetiljke. Već samo ime tog benda nosilo je u sebi problem. Kako u štampi tako i u programu, grupa se vodila kao El. Org. Nije to reč koja se izgovarala u javnosti tek tako, pa je to bio razlog više da je sva publika zajedno sa mnom oduševljeno skandirala OR-GA-ZAM !!!

Sećam se da se u konkursnoj večeri našlo 24 kompozicije. Žiri je bio jednoglasan u izboru pobednika. To je bio Jura Stublić sa kompozicijom “Neprilagođen” koju je izvela grupa Film, a drugo mesto je zauzela grupa Šarlo akrobata i Milan Mladenović sa kompozicijom „Ona se budi“