DIMITRIJEVIĆ ANGELINA - ĐERDANI

ŽEPI MOHIKANAC - UMEŠ LI DA SANJAŠ KAO PRE?

 

Mislim da neću mnogo pogrešiti ako kažem da je ova naizgled prosta ljubavna priča frenetičnog tempa napisana u najčistijem rock'n'roll ritmu. Priča se razvija poput boemske subkulturne scene i kao da je, mada minimalistički izvedena, inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Tu se individualizam i humanizam prepliću sa misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, narodnjaci s rock'n'roll-om, istok sa zapadom …

Mada bi se radnja mogla odigravati bilo gde na svetu, pa i na američkom srednjem zapadu, na šta (lažna) imena navode čitaoca, isuviše je indicija tokom radnje da se sama storija odigrava na našim prostorima osamdesetih godina prošlog veka, što svemu daje potpuno novi smisao.

Mlađi čitaoci verovatno neće razumeti zašto je bitno ovo vremensko-prostorno određenje, pa ću to malo pojasniti. Bilo je to doba kada je sistem socijalističkog samoupravljanja bio u svom zenitu. Gotovo da u tadašnjoj Jugoslaviji nisu postojali ljudi sa egzestencijalno-životnim problemima. Za prosečnog stanovnika te velike države na delu je bilo uverenje da predan rad i brz razvoj donose sva blaga ovozemaljska. Iz tog je razloga, verovali su, besmisleno razbijati glavu suvišnim problemima i komplikovati sebi život. Nažalost, to su ujedno bili i poslednji dani pred krvavi raspad Jugoslavije, što su hipersenzibilne osobe, pa i dvoje ljubavnika koji su glavni protagonisti ove priče, itekako osećali duboko, što bi se reklo, u samim svojim kostima.

Jednostavno su bili tek zbunjena deca ovdašnje srednje klase, okruženi sebi sličnim likovima koji su se pretežno bavili filozofijom, rock'n'roll-om i umetnošću. Bili su dvoje uvrnutih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, odnosno dvoje mladih ljudi što egzistiraju van ustaljene kolotečine.

Tada je zaista bilo moguće živeti sa vrlo malo novca, zbog čega je nastala jedna čitava buntovnička generacija boema i nekonformista, nažalost unapred osuđena na skorašnju propast, pa su i ljubavi među odmetnutom omladinom bile brze i burne, baš kao i ova ovde naslikana. Tuga se lečila alkoholom i zagrljajima, stare forme su ustupale mesto novima, drugačijima i slobodnijima, okviri su postajali tesni, ograde je trebalo rušiti.

Sve gore navedeno nam predočava i žanrovsku odrednicu ove ljubavne priče, a to je bitnička, odnosno, on-road proza, čiji su najznačajniji predstavnici Alan Ginzberg (autor kultne revolucionarne poeme ,,Urlik“), Džek Keruak (koji je stvorio poseban stil pisanja i ključni roman epohe ,,Na putu“, impresiju o novom životnom stilu, večnog pokreta i sagledavanja života iz različitih, nekonvencionalnih uglova) i Viljem Barouz (ekscentrik i zavisnik, autor brutalnog romana ,,Goli ručak“).

ONI SU OVDE SA NAMA

Autor: VELIBOR MINAŠEVIĆ

''SAM, ISPOD ŠLJIVE''

Sigurno ste se nekada upitali kako bi sve izgledalo da su se neke stvari u istoriji drugačije dogodile ili da ste mogli izmeniti neki dogadjaj kao što je izbijanje rata. Koliko će promena, makar neznatna naše prošlosti izmeniti našu sadašnjost? Ova futuristička akcija govori baš o tome. Stevan Šarčević i Lazar Janić (koji nas je, na žalost, prerano napustio marta ove godine) vode nas u XXIII vek, u grad Belland (nastao spajanjem Novog Sada, Beograda i Niša) u kome ljudska rasa živi naizgled idealnim životom.

Aleksa Lakić, operativac vrhunske klase ima zadatak da putuje kroz vreme i po potrebi menja prošlost ili ispravlja greške nastale tim promenama. Jedna od tih promena učinjena u dobroj nameri (izbegavanje rata u bivšoj Jugoslaviji) dovela je do nesagledivih posledica. Jedan drugi operativac, Ana Simonović, krade opremu za putovanje kroz vreme i ubija sve dostupne pretke Alekse Lakića. Junaci iz prošlosti i budućnosti se sukobljavaju i susreću na vremenski strateškim koordinatama. Na tom putu u prošlost autori nas vode u različita vremena XIX, XX i XXI veka. Dolazi do neobičnih susreta od kojih neki ostaju zapisani (proročanstva).

Ako ste očekivali stvaranje virtuelnih realnosti (kao kod ''Hronika Ambera'') ili istovremene različite dogadaje sa istim likovima u nekim drugim dimenzijama, toga ovde nema. Zbog čega su nastali operativci vrhunske klase, koje motive imaju gospodari da menjaju dogadjaje , ko su dopelgengeri (rasa robova) i kako je uopšte nastalo takvo društvo saznaćete ako knjigu pročitate do kraja.

Radnja je brza i direktna, bez dugih uvoda i objašnjavanja (nešto morate i sami pretpostaviti kao u svakom dobrom akcionom romanu!)

"DAN POSLE KRAJA "

Priča se nastavlja! Posle promena nastalih u prvom delu "Sam ispod šljive " pratimo naše junake u dva vremena, sredinom 21. veka, i u današnjoj Vojvodini u godini 2316.

Ovog puta, daleko više direktne akcije nego u prvom delu trilogije. Da se podsetimo, u toku je rat izmedju Republike (današnja EU) i Unije (današnja Rusije) koji se odvija na granicama. Blagodareći mogućnostima manipulacije vremenom Republika je izbegla nuklearni rat koji su vodile Rusija i Amerika. U želji da izmeni sadašnjost, borbeni superklon klase A, Ana, putuje kroz vreme i ubija pretke Alekse Lakića, čoveka koji je svojim naučnim radovima takva putovanja i omogućio.

Sada nas autori vode u Pariz pod vlašću islamista u godinu 2042., godinu od koje je ta manipulacija i postala moguća (jedan deo radnje) i u godinu 2316., koju pratimo u dve paralelne radnje, Alekse u trećem licu, i inspektora Milivoja u prvom licu. Da, autori su učesnici avanture!

Aleksina namera je da promeni sadašnjost ali nema mnogo izgleda, operativci Republike ga jure, Ana uspeva da ga ulovi. Da li će se njegova namera izjaloviti ili će mu Ana postati saveznik?

Raspon i skala međusobno povezanih manipulacija bila je neverovatna, pa su u nju bile uključene sve naizgled nepovezane poluge sistema: počevši od farmacuetske industrije, preko genetičkih manipulacija i neobičnih aditiva u ishrani, čipovanja stanovništva, bankarskog sistema i globalnog obrazovanja, pa sve do vojne i policijske države u večitom globalnom konfliktu.

U stvari, sistem je uspostavljen tako što je grupa ljudi sela za što i donela odluke. Od njih je potekao generalni model koji je imao analogiju u paukovoj mreži."

Sama radnja je tanana, osetljiva, ono što ćete saznati ostaviće vas bez daha: Šta povezuje Anu, Aleksu i Besmrtnike i kakve promene nastaju, jer, nije sve baš odmah vidljivo.

''ŠEJTANOVE SENKE''

U trećem delu trilogije (prva dva dela ''Sam, ispod šljive'' i ''Dan posle kraja'' napisao je zajedno sa pokojnim Lazarom Janićem) Stevan se još jednom poigrao sa stvaranjem alternativne budućnosti.

Promene učinjene na kraju prethodnog dela bacile su naše junake u sasvim drugačiju stvarnost. Da podsetimo, u ''Danu posle kraja'' vodi se rat između saveza država Unije (današnja EU) i Zakavkaske unije (Rusije). Promene su takve da u Evropi postoje Turska Imperija, Zapadni Kalifat (današnja Francuska), Tevtonska Unija (Nemačka i skandinavske države) i Ruska Carevina. Ta budućnost nije tako daleka, nekih pola veka od sadašnjeg vremena i autor nam daje moguću posledicu ogromnog priliva migranata u zemlje Zapadne Evrope.

Oni koji su čitali prva dva dela lako će prepoznati glavne ličnosti priče, Anu Sulejman (Anu Desertić) suprugu turskog ambasadora u Parizu, Aleksu Kaurina (Aleksu Lakića), mušku kurvu Aninog muža, sada njenog ljubavnika i Aliju Jovanoglua (Milivoja Jovanovića) operativca tajne službe Turske Imperije. Njihove uloge su otprilike iste kao u prethodnim delovima a zaplet je jednostavan. Došlo je do krađe uređaja za navođenje projektila, u potragu se uključuje više zainteresovanih strana. Međutim, ono što Anu zanima je PVA (prostorno vremenski adapter) koji omogućuje putovanje kroz vreme. Sama priča se dešava u Parizu u kome je katedrala Notr Dam doživela sudbinu Aja Sofije i jednim delom u Dar al Džihadu (Beogradu).

Anine motive je lako pogoditi. Hrišćani žive kao robovi, bez ikakvih prava, mogu ih prodavati, mučiti i ubijati. Sam mehanizam vlasti je daleko od sofisticiranog poput onog u Uniji ali ništa manje surov. Autor nam vešto provlači određenu dozu i horora i erotike, događaji se tako nižu da, u stvari, i ne znamo ko će preživeti a ko ne.

Priča je dinamična i lako čitljiva. Kako god menjali budućnost neće sve biti idealno poručuje nam pisac.

''Nema više, priča je gotova.'', kaže Stevan. Da li? Ima tu još materijala za moguće nastavke.

DUŠAN JABUČANIN - RIVAL VEČNOSTI

   Možda ste samo običan student koji se guši u svakodnevnim rutinama, mladić čija je jedina životna borba ona sa skriptama i knjigama. Možda imate bleskaste prijatelje koji vole povremeno da popiju koje pivo više, pa čak i devojku koju volite, ali, pogledajte se u ogledalo i proverite imate li na licu neobičan beleg u vidu nekakvog čudnog sazvežđa.

   I sećate li se uopšte svog oca, ili samo znate da je poginuo u nekakvoj nesreći iz majčinih priča? Jeste li ikada pomislili da i ta vaša majka ima nekakvih tajni? Da li ste se ikada zapitali kuda ona to odlazi na po nekoliko dana, ili ste to uvek prihvatali sa zadovoljstvom kao sjajne prilike za žurke sa društvom?

   Kakva su uopšte vaša sećanja na detinjstvo? Možda drugačija? Nekako ruralna?

   Ponekad pravu istinu o sebi doznajemo sasvim neočekivano, tek kada se uslovi za to poklope, upravo onako kako se to desilo sa Dakijem, glavnim junakom ove knjige.

   Čudna rođendanska čestitka od đeda Roždana Dakiju će promeniti život iz korena, a pokloni koji će stići uz tu i takvu čestitku biće mnogo više od onoga kakvima su se na prvi pogled činili. Ma koliko mu sve te novotarije u prvi mah delovale smešno, uskoro će one pokrenuti suludi kovitlac događaja, sve brži i sve neverovatniji kako Daki bude otkrivao tajnu svog porekla.

   Kad počnu njegova neobično realna snoviđenja i vrlo uverljiva upozorenja od mistične prikaze koju susreće u snovima, a medaljon koji mu je stigao na poklon počne da se ponaša kao živo biće, postaje jasno da je đavo odneo šalu.

   A kada se pred zgradom stanu zaustavljati sumnjivi automobili stranih registracija iz kojih počnu izlaziti tipovi još sumnjivijeg izgleda - jurnjava počinje! Najpre pešice, preko taksija koga vozi totalno otkačeni vozač, pa sve do voza koji izgleda kao “Orijent Ekspres” Agate Kristi.

   Ako ste mislili da je to sve, grdno ste se prevarili, jer tek tu počinje Dakijevo otkrivanje neverovatnog sveta koji se nekako uglavio usred ove naše postindustrijske stvarnosti.

   Jer Daki je gospodar Stolaka, gradića od sveta zaboravljenog, stvarnosti same za sebe, u kome zakoni našeg sveta ne važe. Njegovo pravo ime je Marmadak i naslednik je mračnog prestola.

   Predanje govori da je drevno zlo jednom ustalo protiv Bogova i pobedilo, ali se potom razdvojilo na dva dela, da bi Bogovi iskoristili taj događaj kako bi se vratili među ljude, dok su se ta dva odvojena bića još od tada međusobno borili u nemilosrdnom sukobu koji traje vekovima. Svaki od ta dva mračna Demona ima svoje sledbenike obdarene čudesnim moćima i užasnim magijskim veštinama.

   Stolak, stari gradić smešten negde na granici sa Rumunijom, drevno je sedište jedne od tih čudnih sekti.

   Marmadak, donedavno Daki, svakim danom otkriva sve više o sebi i o Stolaku, ali istovremeno doznaje mnogo i o Krolu Demenoltu, svom zastrašujućem protivniku.

   Ali to nije sve.

   Koliko god mu prijale sve počasti koje mu građani Stolaka ukazuju kao Nasledniku i Gospodaru i ma kako bio oduševljen veštinama koje se u njemu polagano bude, naš će Daki polagano saznavati pravu istinu o svetu kojim gospodari.

   Jer, njegova prava uloga je da predvodi finalni obračun dva iskonska neprijatelja kada u neposrednoj budućnosti zvezde zauzmu pravi položaj i da donosi sudbonosne odluke koje će se u mnogo čemu kositi sa njegovim moralnim načelima.

   I ne samo to.

   Gospodar Stolaka podnosi još jednu žrtvu kako bi pobedio u vekovnom sukobu.

  Mračno Cvetanje.

   Neprijatelj užasavajućih moći napašće Stolak iz sve snage. Koliko god volšebnici kojima Marmadak komanduje bili strašni i moćni, neprijatelj koji dolazi je još gori i strašniji i samo je jedan način da pobede.

   Da Marmadak prihvati dar svog Gospodara – da njime ovlada potpuno zlo čime će i sam postati Bog.

   Može li naš junak odbiti dar Demona i sačuvati svoju ljudskost? Može li to iko od nas?

   Može li to učiniti ljudska vrsta? Odbiti neopisivu snagu tame i sačuvati humanost?

   Samo je jedan način da to saznate!

   Dođite u Stolak na veliki bal, pročitajte drevne zapise o “Rivalu Večnosti”, tu vrtoglavu avanturu epskih razmera, i otkrijte svoju mračnu stranu!

KAKO UPOKOJITI SEBE SAMOG? – “HORIZONTI STVARNOSTI – SMRT FENIKSA”

Jeste li ikada čuli za Youngov eksperiment sa elektronima i dva proreza? I kakve to veze ima sa tranzicionim gubitnikom koji u Beogradu životari i konstantno se napija na samoj ivici egzistencije?

Možda bi preciznije pitanje bilo: da li je njegov život mogao biti drugačiji da je u nekom trenutku svog života doneo drugačije odluke?

Trenutna scena srpske fantastike uglavnom se oslanja na epsku i folklornu fantastiku, sa povremenim izletima u horor i mekše varijante SciFi – ja, pa je pojava knjige “Horizonti stvarnosti – Smrt Feniksa”  Nebojše Stamenkovića, kao predstavnika tvrde Kempbelovske naučne fantastike, vrlo ugodno iznenađenje za sve ljubitelje ovog žanra. S obzirom da je Nebojša Stamenković diplomirao na odseku za tehničku fiziku elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, izuzetno je kvalifikovan da postavlja škakljiva pitanja, što u ovom svom romanu i čini.

Fabula romana se oslanja na eksperiment Thomasa Younga koji je krajem 18. veka urađen pomoću snopa svetlosti i dva proreza. Posle prolaska kroz dva proreza nastala su dva snopa koherentne svetlosti koji međusobno intereaguju. Tamo gde su zraci bili u kontra fazi, oni su se poništavali, a gde su bili u fazi, pojačavali su se.

Šta ako postoji bezbroj univerzuma koji se međusobno prožimaju i ako u svakom od njih postoji jedno JA? Šta ako je svako od tih JA poput elektrona napravilo nasumičnu raspodelu birajući jedan ili drugi prorez za prolaz, samo što se to dešavalo stotinama i hiljadama puta u toku egzistencije? I šta ako je svaki pripadnik tih i takvih paralelnih univerzuma isto tako pravio drugačije izbore? Da li bi ti svetovi bili isti?

Ne to su različiti svetovi i to u varijantama od savršene utopije pa do svih vrsta i podvrsta paklenih muka i nesreće.

Međutim, nije to pitanje  koje Nebojša postavlja u svom delu.

Ne.

Pitanje koje se tu postavlja odnosi se na interferenciju, odnosno interakciju.

Šta ako je u nekom od tih svetova nauka dovoljno uznapredovala da nađe prolaz kroz multiverzum? I još gore – šta ako se taj i takav pronalazak zloupotrebi? Šta ako se pronađe uređaj koji će vas preko dimenzionog ponora postaviti u kontra fazu i poništiti vas, a vašu životnu energiju postaviti u fazu sa vašim vampirskim JA i pojačati njegovu energiju?

Dobro se čuvajte ako naglo počnete da gubite težinu i preko Fejsbuka počnu u vas da se zaljubljuju nepoznate lepotice, a očaravajuće damice vam popadaju u naručje iako su vas sve dotad i prosečne žene izbegavale! Okružite se faradejevim kavezom, makar ga i skrpili od priručnog materijala i ne mrdajte iz njega!

Vaše zlokobno JA iz druge dimenzije se ustremilo na vas i vašu životnu energiju. Samo jedan je način da mu se oduprete!

Pitate se kako, zar ne?

Jednostavno je.

Pažljivo pročitajte “Horizonti stvarnosti – Smrt Feniksa” i bićete spremni za okršaj!

Marijan Falica - ČETIRI POGLAVLJA

U pripremi je novela Marijana Falice ČETIRI POGLAVLJA, koja će se pojaviti pod etiketom Argus Books&Magazinesu u ediciji Romani, novele, priče.

  Ovo neobično delo Marijana Falice u vidu svojevrsnog dnevnika podeljenog na četiri godišnja doba, priča je koja se čita u jednom dahu, brzog tempa i turobne atmosfere.

  Život mladih (pa i onih iz generacije u srednjem životnom dobu) na ovim prostorima, naročito posle ratova devedesetih, obojen je teškim pesimizmom, što u “ Četiri poglavlja” eskalira, kroz alkoholna isparenja i slobodno shvatanje ljubavi, u bezgranično ludilo besmisla i beznađa, oštro dovodeći u pitanje značenje sveta oko nas, pa i samu formu naracije.

  Po svim svojim karakteristikama (izuzev same završnice, ali o tom potom) po mnogo čemu ova storija gotovo da pripada takozvanoj bitničkoj književnosti koja se u Americi posle drugog svetskog rata svojim neumoljivo buntovničktm stavovima suprotstavljala standardnim vrednostima potrošačkoga društva, zastupajući nekonformizam, boemštinu i socijalno-kritičku književnost.

  Glavni lik je četrdesetogodišnji “pisac u pokušaju”, koji po sopstvenim rečima sebe ne smatra piscem, jer je previše len za tako nešto. Veruje da je negde objavljeno sve što je napisao, ali ga to samo još više rastužuje. Tugu utapa u alkoholu, besposličarenju i vezama isključivo oslonjenim na putenost i lišenim bilo koje vrste obaveze ili planova za budućnost. Radi se o svojevrsnom životu za trenutak, koji neodoljivo podseća na krilaticu: “Ne znam šta želim, ali želim to odmah”. Možemo ovo smatrati i svojevrsnim varanjem prolaznosti, pa i smrti same. Glavni junak se konstantno ubija ogromnim količinama alkohola, pa se njegov duh i njegova ljudskost sve više umrtvljuju. Kad smrt zaista bude došla po njega, baš i neće imati bog zna šta da mu oduzme.

  Ako malo pažljivije osmotrimo delo, možemo primetiti da je na njega veći uticaj imao Charles Bukowski (koga autor bez ustručavanja pominje na više mesta) nego, recimo, Jack Kerouac, pa možemo ovu knjigu posmatrati i kao svojevrsni omaž velikom pesniku. Mada Bukowski nikada nije pripadao bitničkom pokretu, po boemštini, izbacivanju standardne narativne strukture, odbacivanju materijalizma i zalaganju za seksualni liberalizam, pripada istoj toj buntovničkoj struji.

  Prva dva poglavlja “Jesen” i “Zima” su napisane upravo u ovom ključu. Glavni junak je neprestano isuviše pijan i deprimiran da bi imao ijednu jasnu želju ili misao. Tek ga u jednom trenutku iz umrtvljenosti trza nestanak Hane, njegove bivše devojke, tokom nekog spelološkog istraživanja po visokom gorju Zavižana, da bi on krenuo u beznadežnu potragu za njom. Uzalud, alkohol i ludilo ga i duž tog putovanja neumorno prate.

  Potom stiže “Proleće”, poglavlje koje donekle podseća na heroinski trip ili na smrt samu. Popijeni alkohol tokom prva dva poglavlja najzad uzima svoj danak, pa naš dični junak dospeva u bolnicu gde se njegova sveukupna egzistencija pretvara isključivo u halucinacije i snoviđenja.

  Tu najpre susreće svoju bivšu dragu, mada je zbog smušenosti njegovih misli potpuno nejasno da li naš valjani pisac razgovor sa Hanom zaista vodi ili to uobražava, da bi potom pomalo zbunjeno porazgovarao lično sa Layne Staley-em, pokojnim pevačem omiljene mu rok grupe “Alice in Chains”...

  Međutim sve vreme storije on ne nalazi odgovore na svoja neprestano ponavljajuća pitanja, kao da se sve svelo na jednostavno postojanje... Ili iščekivanje nečega?

  A onda dolazi “Leto” i sa letom potpuni antiklimaks svemu izrečenom do tada, pa i oslanjanju atmosfere na čika Bukowskog.

  Naš dični junak susreće devojku sa chat-a, iznenada se zaljubljuje preko ušiju i u toj novopronađenoj ljubavi nanovo oživljava, oporavljajući se i telesno i duševno, citirajući pri tome svoju omiljenu pesmu: “You have to die a few times before you can really live”

  Potpuno neočekivano i za našeg junaka i za čitaoce.

  Pa ipak, dok ptičice cvrkuću i leptirići letuckaju od cveta do cveta, ja nikako ne mogu da se otmem jednoj užasnoj pomisli:

                     You have to die a FEW times?!

                                                                                 Dođavola!

                     Posle svakog LETA dolazi JESEN!

TAJNA ARHIPELAGA STRAHA, EDHEM TANOVIĆ, SARAJEVO, 2016

RUN THROUGH THE JUNGLE

Kada poručnik Richard De Bracey, engleski specijalac u službi Deep Watersa, dobije zadatak da povede svoje ljude kako bi odbio napad pljačkaša na jednu od podzemnih laboratorija Future Tech-a, kompanije sa kompleksom visokotehnoloških pogona na arhipelagu, istovetno udaljenom i od civilizacije i od bilo kakve kontrole, lociranih negde u Južnom pacifiku, za čije je obezbeđenje je Deep Waters zadužen, naleće na nešto mnogo opasnije od onoga što je očekivao.

Tako bi najkraće mogao da se opiše siže ovog nesvakidašnjeg dela, ali varate se ako mislite da bi to bilo sve. To je tek prisećanje progonjenog čoveka koji je neprestano u pokretu.

Od prve rečenice do poslednjeg reda ovog romana frenetičnog ritma jurićete u Ričardovom društvu kroz džunglu, oronule japanske bunkere, hajtek laboratorije i domorodačke hramove bežeći od sve strašnijih protivnika, a da vam do zadnjeg trenutka neće biti jasno zašto ste progonjeni. Duž puta susretaćete se sa neverovatnim verolomstvima, izdajama i prevratima, ali ćete isto tako nalaziti i neočekivane saveznike sa samo jednom mišlju u glavi: PREŽIVETI!

Kako radnja odmiče sve je jasnije da je dobro plaćeni posao daleko od šetnje po prijatnim tropskim krajolicima, kako je to De Bracey zamišljao kad se prihvatio ponuđenog angažmana. Jer niko, počevši od vrhunskih naučnika, pa sve do poslednjeg plaćenika nema kompletnu sliku ni šta je Future Tech, a još manje o onome šta i kako ta korporacija razvija. Svi poseduju tek fragmente celokupne slike

Svako iz sopstvenih razloga pokušava da se domogne podataka raštrkanih po tom tropskom raju. Neko zbog novca, neko zbog moći, a neko da očuva dostojanstvo, poštenje i ljudskost.

Čiji naumi će pobediti, saznaćete ako u ruke uzmete ovu knjigu i uronite u tajnoviti svet koji je možda negde tu, ne tako daleko - niti u vremenu, niti u prostoru.

Pa, ukoliko sam Vas zainteresovao, vežite se jer polećemo. Znajte da do samog kraja nećete imati vremena niti da udahnete niti da ispustite ovu knjigu iz ruku.

FRANCUSKI PESNICI 21. VEKA

Izdavač: Itaka, Beograd, 2016.

205 strana, tvrd povez

Tokom istorije kulture, naravno nećemo se vraćati mnogo u prošlost, slikarstvo I književnost su bili prvi vesnici, nadolazećih novih strujanjanja u jednoj epohi, sposobni da , skoro smrve sve predhodno, koje će postati deo istorije, gradeći na svojim novim idejama novu poetiku skoro ni iz čega. Ili bolje reci samo iz mašte jednog. ili dvoje ljudi koji su dali novi zamah umetnosti.Ustvari, umetnost je pre nego nauka nosilac skoro svih apokaliptičkih poriklestava tragičnog postojanja, svake civilizacije.Zabranjivani, proganjani, predmet divljenja ili prezira, književnici su naročito, bili meta na koju se obrušavao sav civilizacijski greh. Borili su se snažno, perom, uzburkujući intigratnim teorijama I nekonvencionalnim pisanjem javno mnjenje.

I nisu ostali nezapaženi.

Osim na početku dvadesetog veka nisu imali , naravno posle razživljavaja, neki naročiti preobražaj. Sada na početku dvadeset prvog veka I krajem dvadesetog veka, epoha koja se označavala posmodernom ili CIber artom, kada je tehnika počela da se rapidno razvija ulazeći u sve pore svakodnevnog života, francuska poezija, kao da odoleva svim tim iskušenjima. Ustvari, malo modifikovana, temom I motivom, a I skoro obaveznim slobodnim stihom, ona se čvrsto drži načela antičkog poetičkog , to jest principa lepog.

Dvadeseti vek , je moglo bi se reći bio obeležen nadrealizmom, I to je sve. Naravno, sve to se dešavalo pre1950 godine, kada se, uspon književnosti dogodio, I kada je najednom zamro. Reklo bi se, bio je kratkog veka, iako se njegovi ostaci mogu sresti tek sada u književnostima pojedinih zemlaja I pisaca. Naravno realizam nije nikada gubio svoj trag, tiho se baveći sobom,. Pisci-realisti, kao da su tinjajući u kutku I zapećku nove istorije, ostali da pišu svoja dela, imajući svoju publiku,I iznikli su pod jednostavnim nazivom moderna u najboljem smislu te reći u umetnosti. ONi, relisti se u nikada nisu zagubili u vrtlogu strasti podsvenog stvaranja kao ( A. Breton, P.Eluar, R.Desnos,L.Aragon Ž|.Kokto I neizbežan G. Apoliner ) ali su dobro baratali delimično razradjenim simboličkim vrednostima, naročito u poeziji.( neke od ovih osobina će kasnije pokušati da preuzme postmoderna ). Dakle ovde se vraćamo dva veka unazad to jest u devetnaesti vek, koji je iznedrio simbolizam koji I danas potresa mnogo umetnike.

.Novije doba, doba druge polovine dvadesetog veka je donelo na polje stvaranja pisce koji su pokušali da nose novu poetiku, nove pisce, novi pogled na svet, na način pisanja, na odnos prema večitim pitanjima , čovek-ljubav-smrt kao ni manje ili više dobrih poetika, specifičnih I ponekad individualnih iz kojih se radja genije.Ali ni do dana današnjeg nije I nema većih uzleta u književnom stvaranju, jer kako smo naglasili francuska književnost posle simbolizma I nadrealizma nije iznedrila ništa novo, makar ne ono zašta verujemo da će preživeti u dvadesetprvom veku. Za sada, simbolizam i nadrelizam, mada u manjoj meri ,još uvek bude maštu čitalaca i pisaca.

Može se postaviti I pitanje, da li je posmoderna ikada zaživela u Francukoj. Prema teoretičarima I istoričarima književnosti takva klasifikacija nije baš pouzdana. Moglo se pre govoriti o nekoj vrsti nove poetike, koja se ogledala na psihonalitičkom području tumačenja poezije, sastava pisanja, filozofije pesnika …..

A dvadesetprvi vek, koji je tek na početku može još malo da se oslanja na postmodernu, koja je počela da obeležava kraj dvadesetog veka, još nije doneo ni jednu novu poetiku.Ni postmoderna sem naziva, nije uspela da stvori neko naročito delo, niti da se do kraja oblikuje u svoju poetiku.Bio je to pre svega ‘’alhemija’’ raznih ekperimenata, u književnosti, redje u slikarstvu koje se drži još uvek starih načina prezentacije I stvaranja dela, ali nikada sem možda pilotskih pokušaja, nije oformljen ni jedan post-modernistički manifest, niti napisana I jedna knjiga koja ima dodirnih tačaka sa savremenim pogledom na svet.

Blaga, pevljiva, kao I sam jezik, francuski, francuska poezija u dvadesetom veku, mi ćemo se držati pisaca koji su stvarali oko i posle 50th godina, donela je samo jednu raznovrsnost po temama I u načinu pisanja,čitalačkoj publici, temu da treba obnoviti poeziju P . Valerija, Š. Pegija vraćajući se čitav vek unazad.

Jednom rečju, poezija dvadesetprvog veka, I sredine do kraja dvadesetog veka, predstavlja onu poeziju za koju se može reći da blagozvučna, ali bez kanona o stvaranju, ostavivši samim piscima da pokažu svoje eksperimentalne forme usadjući u njih stihove, ponekad i prozaične, ali dovoljno pesnički obradjene da mogu , možda, da izniknu u jednu celinu koju bi teoretičar književnosti mogao da obradi. Ali izgleda za to još nije vreme. Stvoriti našto suštinski novo što bi imalo veće i šire domete ne samo u francuskoj poeziji, još nije sazrelo ili jednostavno još nije vreme za takva teoretisanja., Sadašnja francuska poezija ne može da okarakteriše nikakav pokret sem onaj koji i bio u okviru nje same.

Francuska poezija, u sferi tehnike I progresa ljudske misli jos se zadržava na temi ljubavi I prirode, kao da je sazdana tj kao da opisuje neke trenutke, neke sekvence zadržae u mašti, bez nekod dubljeg ulaženja u stanje stvari.Krajnje jednostavna u suštini, tradicionalnih tema, ali originalne forme..

Takav jedan pregled poezije dvadeset prvog veka je dat u ovoj knjizi , sa najmljadjim pesnikom rodjenim 7o tih i nastarijim rodjenim 30tih godina.Raspon godina je veliki, ali poetika ostaje slična.

U prvi mah ovo je trebalo da bude sveobuhvatnija antologija francuskofg pesništva,ali zbog obilja materijala mi smo se ograničili na predstavljanje pesnika koji su i dan danas živi i stvaraju, a imaju neko značenje i vrednost medju francuskim poetama.

Neko nam može zameriti što nema veterana pesništva Žakotea, Bonfua,Butora,Bataja,…

Ali oni su i jedini ostali poznati nasoj čitalačkoj publici , a namera nam je bila da predstavimo savremene mlade pesnike ,nepoznate, koji su dali veliki doprinos francuskom pesništvu, počev od članova akademije do običnih nastavnika u školama. Verovatno će neka od njihovih pesama preživeti u vremenu, tako da će ova mini-antologija biti dragocen pruručnik čitaocu.

Mnogi ili svi od ovih pesnika koje smo preveli, nisu poznati srpskom govornom području

Nama je bio cilj da ih predstvimo publici, smatrajući da prateći najnovje tendencije u pisanju u poeziji u želji kakava je Francuska, mi možemo da upoznamo našu presvega,mladu, publiku koja bi verovatno bila iznenadjenja razlikom naše i francuske poezije. To je delimično otežavalo prevodjenje ovih pesama . Naime, dok je naša poezija pomalo agresivna,’’ćudljivog ‘’ stiha, I krajnje realastična ( još jedan dokaz da je realizam pobedio i u našoj poeziji ) kad se govori o francuskoj poeziji ona je i dalje , iako u velikoj meri realistična, u isto tolikoj meri poetski idealistička, mekog i po malo apatičnog stiha.

Nema kontrapunkta, nema uzvikivanja bola ili tuge, već je sve metaforično u osnovi, dogradjeno do krajnje mere, tako da zbog suptilnosti i vešto odabranog jezika, čitalac to lako previdi.Poezija je raznovrsna ,od deskriptivne, do ljubavne, do ‘’crtica’’ zabeleženih u pesnikovom svetu tj.u svetu oko njega. Zanimljivo je, u ovoj ‘’antologiji’ da je većina pisaca rodjena pre ili posle pedesetih godina prošlog veka I da stvara I danas. Mi ih računamo u pesnike zrele generacije, pored onih pesnika koji su rodjeni šesdesetih godina pa i kasnije. Svakako, postmoderna je rodjena s njima, ali kako smo kazali, a vreme će pokazati, ovo je jedan korak unazad , čak može se reći neka vrsta bežanja iz stvarnosti u umetnost tvorevna uzburkanih misli. Neki kritičari to nazivaju neo-klasiciam, jer je ublažena slika piščevog osećanja, ali jedno’’ tout vu’’ ‘’ Sve vidjeno’’ ostaje da provejava kroz pesništvo, čineći zadovoljnim pesnika svojim dostignućem ali i ostavljajući čitaoca u nedoumici, emotivno duhovno.

U čemu je razika poezije od pre 1950 I posle . Verovatno će svakom čitaocu to upasti uoci, kada pročita’’Kaligrame ‘’ Gijoma Apolinera I recimo bilo koju pesmu savremenog pisca posle 2000 godne da se iza savremenih pesama kroje jedan ''ahemijski ''postupak slaganja kockica (rečenica) bez mnogo uvijanja u formi i sadržaju. To je pokušaj jednog ekperimenta, svodjenja poetskog na ''stvari''(choses), u kojoj nagomilani simboli prosto guše razvijanje poetske niti, dok su u osnovi tema i motivi pesme jasni..

Ove pesme su rasterećene toga. U njima je data poetika osećanja, ljubavi pre svega, opisi prirode koji su čak tu I tamo antropomorfni, odlikuju se posebnim senzibilitetom I mirnoćom izraza. Lake su za čitanje .

Novo doba, I dvadest prvi vek mogu da budu, što se tiče poezije, samo korak unazad u istoriju vremena, sem ako u dogledno vreme modernu tj. Postmodernu ne protrese neki genijali duh koji bi ‘’ izmislio’’ nešto novo. Izgleda da se I književnost kreće u krug, da se ciklično javlja I nestaje, ponavlja.. Mada smo još na početku, pesnici napravil jedan zaokret, ako ne I korak unazad, vrativši se , slobodno možemo reći, devetnestom veku. Po koncepciji I stilu. Nailazimo na pisce koji samo menjajući donekle formu, ( možda je to početak nečeg što će dati izmenu I sadržaja , koncepcije, poetike, ) zadržavaju sve poetske slike koje su poreklom iz klasicističkog arsenala. Mekota, pevljivost, asocijacije, jake metafore, slike pesama koje podsećaju na klasicistične majstore, ponekad Ipune rime, izraženo zadovoljstvo I vera da je pesništvo večito I da se glas pesnika daleko čuje.… ) Jedino što je različito to je tema I Slobodan stih. Teme, u poeziji dvadesetog veka , ( posle pedesetih godina ) do danas su pre sega , ne metafizička ispitivanja, već ovozemaljska pitaja, ovozemaljske inspiracije koje iritiiraju pesnika. On peva o stvarima koji ga okružuju, on u materijalnoj stvari nalazi jednu poetiku.On traži materijalistički eksperiment, dokaz. Bihveiorističku svest da ga shvati I razume. Ali, to je već domen nauke. Reč postaje sveta, pored toga što pesnik sumnja, uporedjujći se samo sa postromantičarem. On nikad ne uzima učešća u svom pevanju, čak ni kada su pesme , pod uticajem nove psihoogije koja se radja, a koju pesnici prate,posvećene osećanjima.

Ako izgleda da su sudeći prema ovom, pesme suviše zastarele, regresivne, one ipak govore o jednom pogledu na svet koji pre svega stavlja na mesto svoje pesničke teme I motive opredmećivanje čoveka, u onoj meri da se kod pisaca ne javlja sumnja već da predstavlja fakt, čnjenicu. Samim tim, tragajući, I sami pesnici, sumnjaju, u suštinu stvarnoti, a sve u cilju da nadju neku istinu. Ne u sebi, već izvan, u spoljnom svetu, u svetu akcije I reakcije na spoljašnje stvari.Ova pomalo postvarenost poezije, donosi, kao izlomljeno ogledalo različite poetike, raznovrsne pisce, koji, počev od onih najstarijih, do najmladjih ,donose čitaocu jednu ovu stvarnost, stvarnost izvesne materijalnosti koja je oblikovana u stih.

Medjutim, nije na odmet da se pomene,da se dve struje, vodeći poreklo još iz devetnaestog veka, ovde sukobljavaju- imaginacija koja je , ujedno I inspiracija romantičarskog tipa, I čisto materijalistčki predmet poesisa. To je doba traganja, jednog lomljenja u književnosti, I videćemo šta će pobediti. Uglavno, postmoderna ili avangarda ovde ne postoje. Simbolii asocijace su realne, ne komleksne ili hermetičke, već blagozvučnog stiha, iako opterećenog dislociranim jezikom, retko ubacene neologizme u svoj repertoar.

Pre bi se reklo da je jezk čisto književni, bez nogo probranosti.

Medjutim mora da se prizna da je jedna okolnost u teoriji književnosti i filozofiji promenila, ili barem počela da menja način shvatanja i pisca i čitaoca koji je , ipak, bio manje upućen u te promene, a to je pojava J-Deride i njegova terija o dekonstrukciji koja se javlja odmah posle Storosovog strukturalizma. To polako postaje novi manifest nove umetnosti i pogleda na svet. POezij, koja je htela da eksperimentiše, to je i učinila. Javljaju se neobične konstrukcije pesama, izlomljen stih, bez storfa, rečenice u kojima se nagomilavaju reči, da bi se ušlo u nutrinu jezika, pre nego svesti, smatrajući da je jezik ‘’kocka ‘’ sastavljena od drugih ‘’kockica’’ koje se mogu proizvoljno složiti. Ali, ni ovaj pokušaj ne traje dugo. Ubrzo, posle ‘’dekadencije’’ poezije javlja se opozitan pravac, koji je u velikoj meri zastupljen kod većine pisaca, sem ekstremista, a to je konstruktivizam.

Jednom rečju, pesnik se vraća onim lepim pedesetim godinama, pa čak i klasicizmu u neku ruku.POetske slike su takve vrste da mogu zaista da izazovu estetski doživljaj kod čitaoca, i traže ne malo umeće pisca. Ide se ka integralnoj umetnosti, shvatajući da poetsko ima svoje kanone. Neki još uvek eksperimentišu, sklpajući rečenice i slogane , recimo iz nekih knjiga, pa i iz školskih gramatika,stvarajući minimalnu rečenicu i sl…

Ali svi oni traže rečenicu u prirodno obliku. To može da proizvede suprotan efekat i kod pisca i čitoca.

Naš odabir poezije, zahvaljujući Nacionalnom centru za književnost koji je dozvolio kopiranje svojih sadržaja, IFS i njegovoj iscrpnoj biblioteci, je bio upravo pronalaženje mladih pisaca, čak I onih koji su rodjeni posle šesdesetih godina ,se sastojao od predstavljanja savremenih pisaca koji su I danas živi I objavljaju s jedne strane I s druge najmladjih pisaca nove generacije koji treba da budu poznati našoj publici.

Naime, velika imana kao Žakote, Bonfua, Bataj ,Arabal, Žuv, Žofrua.koji su nadaleko već poznati široj svetskoj javnosti nisu uzeti u obzir Delom što su već u veoma dubokoj starosti, a dalom jer smo ostavili više prostora mladjim autorima.Prevodjeni, mi nismo hteli da ponavljamo našoj publici ono što je poznato.Iz tih razloga njih nismo obradjivali. Smatrali smo, da je daleko važnije, biti u korak s vremenom i predstaviti tu novu gamu nove poetike koju pisci čak rodjeni sedamdesetih godina danas predstavljaju savremenu književnu elitu Francuske.

U tom smislu, ova knjiga ne bi mogla da se nazove u pravom smislu Antologijom, ali može da nas informiše itekako dobro o novim strujanjima u francuskoj poeziji koje će dobro oko nekog kritičara zapaziti. BIlo je izmadju sesto do osam stotina pesnika, ali mi smo izabrali, simbolični broj pesama predstavljajući neke pesnike čija su dela objavljena i prošle 2012 godine.

Činilo nam se da je vrednije predstaviti ovakve autore, nepoznate našoj zemlji, nego prežvakavati mnoge pisce koji su već našli mesto u mnogim drugim antologijama.

Zbog toga, ako u neku ruku ova knjiga ima manju vrednost, ona makar može zanimljiva po svom sadržaju i temama , drugim savremenim pesnicima,i publici, dok će akademski istoričari i kritičari sigurno naći dosta mana. 

 (Tanja Pajić i Zoran Petrović)

Knjigu možete nabaviti ovde: 

https://www.kupindo.com/Beletristika/37584671_FRANCUSKI-PESNICI-21-VEKA

Stevan Šarčević – MEHANIKA ŽRTVENOG OBREDA (Poezija)

Autor : Divlje Srce (pseudonim)
Izvor: blog divlje srce


Izdavač: CS Independent Publishing Platform (May, 2016)

ISBN-10: 1533093954

ISBN-13: 978-1533093950

106 strana

Dimenzije: 15.24 x 0.5 x 22.86

Stevan Šarčević - MEHANIKA ŽRTVENOG OBREDA na Amazonu








Čuvenu izjavu kako su "pjesnici čuđenje svijetu", Stevan Šarčević (Subotica, 1962.) svakako potvrđuje. Ovu zbirku poezije "Mehanika žrtvenog obreda" pročitala sam nekoliko puta. Prvi put lako, brzo i znatiželjno. U svega nekoliko minuta, savladala sam zbirku od korice do korice.
Tada sam pomislila - e, ovo je baš dobro - i krenula iznova, polako proživljavajući pjesmu po pjesmu, družeći se sa Šarčevićevim mislima, poglavlje za poglavljem.

Kroz svih sedam tematskih cjelina u zbirci: „O LJUBAVI I ČEŽNJI“, „GODINA SUŠNIH REČI“, „MRAČNA STRANA LJUBAVI“, „LEGENDE I PREDANJA“, „USPOMENE I OSTALI UZROCI UMIRANJA“, „POBUNE I OSTALE BESMISLICE“ i „NIJE SVE TAKO CRNO“, protežu se iste Šarčevićeve emotivne dubine. 

Bio mi je užitak čitati poeziju koja ne robuje formi strofe, niti mi je nedostajalo pjesničko izražavanje putem kojeg se pjesnici obično trude prikazati stvari intenzivnije (bolje ili lošije) nego što jesu. 
Njegove pjesme nisu nerazumljive; one su pitke, prirodne i takve očaravaju jačinom jednostavnog izražavanja.
Neke od njegovih pjesama u sebi imaju energiju koju bi se "isplatilo" ukomponirati u pank, ili druge čak u dobar šlager, te bi i tako bilo moguće uživati u onome što je Šarčević stvorio. 
Čitajući njegovu poeziju, imala sam dojam da sve što iz njega izvire samo napiše na papir, bez filtiranja ostavlja tako, i kako posjeduje talent pisanja o kojem mogu samo sanjati mnogi pjesnici ili pisci.

On dotiče sva čovjekova čula, pjeva i pripovijeda jasno o događanjima iz života ili svoje sudbine, kao prostim posljedicama krivih ili pravih odluka.
Strast, ravnodušnost, čežnja, zasićenje, i još mnogo drugih sentimenata, snažno su naglašeni kroz sva poglavlja zbirke. 
Meni su fascinantne oscilacije koje sam osjetila u njegovim pjesmama. 
Na trenutak mi se činilo da čitam razmišljanja nevinog dječaka, u slijedećem momentu kao da sam u glavi nekog zen budiste, ali tada shvatim da zbirkom zapravo prevladava muškarac u najplodnijim umnim i tjelesnim godinama.
Za Stevana jednostavno nema tabua, pretjerivanja ni uljepšavanja realnosti. 
On će nam radije pokazati kako i koliko snage čovjeku može dati ili oduzeti jedan susret, pogled, zagrljaj ili misao. 
Pokazuje nam različita raspoloženja i duševna stanja, ali se itekako osjeti da iako nagonski slab, čak i kada padne u razna iskušenja, sve drži pod svojom kontrolom. 
Stevan Šarčević kroz svoju poeziju prikazuje prilagodljivost u različitim životnim situacijama, dobrotu kao središte života, i ljubav poput ostvarenja snova.

Hvala Stevanu što nam je podario sjajan komad poetskog kolača.

Prikaz zbirke priča "DOLAZAK TAME"

Autor: T2 (pseudonim)

Knjiga je odštampana na 236 stranica, u tiražu od 500 primeraka, a izdavač zbirke je Udruženje IK Nera iz Beograda.

Ono što na početku moram da istaknem, a što mi se kod Šarčevića jako sviđa je da su mu skoro sve priče smeštene na domaći teren, odnosno na naše prostore, bez obzira o kojoj se vremenskoj epohi radilo, i to je u startu veliki plus za njega od mene, jer mi je muka od amerikaniziranosti domaćih autora koji radnje svojih priča i romana smeštaju bez ikakve potrebe na američko tlo, iako su Ameriku videli samo na fotkama.

Stilski je zbirka Dolazak tame šarenolika, pa su neke od priča fantastične, neke su epsko-fantastične, neke su vampirske, neke su krimi-avanturističke, a ima misterije, mističnosti, horora i akcije, kao i poezije pretočene u priče jer Stevan Šarčević je i pesnik i fantastičar, dva u jednom.

Priče iz zbirke Dolazak tame sadrže istorijske, mitološke, religijske, lokalne i ruralne motive, a nabijene su mračnom i/ili morbidnom atmosferom sa puno brutalnosti, seksa, sadizma, perverzija i altokalcifilije.

Stevan Šarčević je kadkad rudimentaran u opisima, što je za očekivati od jednog pankera (pank muzika = par rifova, ali uglavnom zaraznih :)), ali je mnogo češće tako ubedljiv u opisivanju da bukvalno na svojoj koži možeš osetiti hladnoću, zimski severac ili šumski vetar; pred svojim očima videti maglovite noći i isparenja tla, nepreglednost i postojanost okeana, skučenost kupea i uzanost tajnog prolaza ili svu surovost bojnog polja ispunjenog osakaćenim leševima; te doživeti bespomoćnost žrtve prepuštene bestijalnosti svojih nemilosrdnih sadističkih tirana.

Još jedan plus autoru od mene ide zbog toga što su mu maltene sve priče oslobođene smutnji i smetnji modernih naučnih teorija (poput recimo one da će se napravljeno veštačko lišće koje proizvodi kiseonik odneti na planete bez atmosfere, da bi se njime pravila atmosfera, što bi pomoglo kolonizaciji tih planeta itditditd), a tamo gde se i spominju određeni naučni eksperimenti ili naučna dostignuća, poput priča Dažd, Dolazak tame, Baba Mara i Lepa Jelena, upravo je nauka ta koja, u kombinaciji sa određenim ljudskim faktorom, donosi i nanosi ljudima zlo i tragediju.

Zbirka Dolazak tame pisca Stevana Šarčevića je odlična zbirka, sa pričama koje se pamte i ostaju dugo u sećanju nakon čitanja, a rekao bih da se kvalitet priča još više podiže kako se zbirka primiče kraju.

Od zastupljenih priča iz zbirke Dolazak tame su mi se (po redosledu iz same knjige) najviše dopale: Vučja nevesta, Čuvar, Obale dunavske, Tamo kraj vode, podno vrbe, Neobični događaji u Gradištanskom manastiru, Kosovka devojka, Mračnije od mraka, Zidovi, Zauvek mlad, Vilinska krv, Doba Sabljozuba, Dolazak tame, Baba Mara, Lepa Jelena, Ponoćna zvona, Lejla, kao i novela: Poslednja Lunova avantura.

1. Isto popodne, isti dan

Mračna i mistična priča o ukletoj i zabranjenoj ljubavi koja se ponavlja svake godine na praznik Vrbicu, tj. Lazarevu subotu, kada čergarski likantrop, u koga je zaljubljena jedna snaša, rastrže profitere i lihvare.

2. Srce Vatre

Epska fantastika puna ubijanja, lutanja, umiranja, mržnje, pljačke, prevare, straha, satiranja i hranjenja krvlju onih koji žude za artefaktom koji se zove Srce Vatre, jer ko se mača zbog Srca Vatre laća - taj zbog Srca Vatre i gine od mača.

3. Vučja nevesta

Dobra priča koja se odigrava sredinom 11. veka, i započinje opisom istorijskih previranja što se u to vreme dešavaju u Travuniji, u kojoj je smeštena radnja ove storije.

Glavni lik je udovac, lovac i usamljenik Vukota, koji nakon spasavanja devojke Danice doživi sa njom kratkotrajnu ljubav.

Međutim, Danica nestaje, godine prolaze, Vukotu sustiže starost, i tada doživljava potpuno neočekivanu metamorfozu nakon što ubije ogromnog vuka.

Tu priča prelazi u nordijsku mitologiju - pa se ispostavlja da je Vukota u stvari bog Loki, da je vuk koga on ubija - njegov sin, vuk Fernis, dok bi Danica, Vukotina/Lokijeva ljubav za jednu noć, predstavljala Angrbodu (mada ime Danica više odgovara boginji Freji), jednu od dve Lokijeve žene, majku vuka Fernisa, boginje Hele i zmije Jormugand (čime se objašnjavaju zmijsko srce i silne zmije oko Vukote).

Naravno da je time i Vukotin/Lokijev prezir prema hrišćanskom bogu dvostruko smisleniji jer Vukota ga prezire zato što je staroverac, a Loki zato što je nordijski bog.

Puno je simbolike u ovoj priči, renkarnacionih krugova od prošlih do modernih vremena, pa sve do konačnog Ragnaroka.

4. Čuvar

Poslednja bitka svetla i tame.

Sile uništenja protiv sila stvaranja.

Predatori uma protiv onih koji su predatorima predatori.

I čuvar, jedini preostali u galaksiji, koji upotrebljava svoju dušu kao ultimativno oružje.

5. Obale dunavske

Ovo je odlično ispripovedana priča demobilisanog rimskog plaćenika, u slobodno vreme lovca, koga svi putevi ne vode u Rim, već ga svi putevi vode u rašanske šume, što se prostiru oko Dunava, kojima se on neprestalno vraća, i u kojima na koncu spoznaje bes i kaznu boga Valesa, kao i i svu stravu progonjene lovine jer je silovao Valesovu ženu, boginju kobilu Šumsku majku Devanu i ubio njihovog ljubimca, kurjaka.

6. Tamo kraj vode, podno vrbe

Istorijska pozadina priče Tamo kraj vode, podno vrbe je sledeća: Ilirski tj. Srbski (jer Ilir je sinonim za Srbin*) ustanak protiv vlasti cara Oktavijana (samoproglašenog sina božijeg, još jednog lažnog mesije i vladara sveta), koji je trajao od 6. do 9. godine nove ere i koji se završio tako što je jedan od vođa ustanka Baton Bata Breučki bio potkupljen od strane Rimljana, pa kasnije pogubljen od strane drugog vođe ustanka Batona Bate Dezijatskog koji se, po slomu ustanka, i sam predao Rimljanima, i po zapisu rekao da su za ustanak krivi Rimljani, zato što su svoja stada na čuvanje poverili vukovima a ne pastirima.

Nakon istorijskog uvoda, Šarčević nam donosi i neispričanu priču o Bati Breučkom, koji u vihoru ratnih stradanja svog naroda kreće u potragu za izgubljenom devojčicom iz sela, i u močvari pronalazi zmijskog cara, demona voda i doživljava viziju da će vukovi biti umireni samo ako dobiju na dar cara, pa će taj čin spasiti narod sigurnog uništenja, te na taj način pisac opravdava izdaju Batona Bate Breučkog, jer zaista i ne mora da bude sve onako kako nam se čini da jeste.

Meni jako interesantan detalj u priči je da se nekoliko puta ponavlja motiv pokopavanja mrtvih Ilira/Srba ispod kućnih pragova, pa u vezi sa tim običajem moram da napomenem da kod Srba, kao i kod filistinskih sveštenika boga Dagona, postoji verovanje da ne valja stojati na kućnom odnosno hramovskom pragu.

*Da bih izbegao bilo kakve nepotrebne rasprave o ovoj tvrdnji, uputiću neverne tome i tomice, koji veruju u vatikanskim podrumima naštelovanom Porfirogenitu i zabludama koje su iz tog štelovanja proizašle, na samo nekoliko od stotine dostupnih i proverljivih istorijskih podataka:

- Grk Jovan Zonara, iz trećeg veka stare ere, državu Iliriju kralja Argona naziva Srbskom imperijom.

(Joanis Zonarae: Historica Annalum, Patrologiae, Migne, Paris 1864. T ,134, p 690 )

- Strabon, u prvom veku stare ere, pominje Srbe kao narod Ilirije od Jadranskog mora do Panonije.

- Plinije Stariji, 12. godine nove ere, tri godine nakon sloma Ilirskog tj. Srbskog ustanka, daje spisak regruta iz Ilirskih odnosno Srbskih plemena u kome se nalazi 27 plemena (Mezeji, Ditioni, Desniati, Neretvljani, Sartiri, Sarbeati, Glindići, Dukljani, Dindari, Dermastije, Cerani, Devrnje, Melčumani, Sikulote, Vardi, Daverci, Deretići, Likini, Stulpini, Burnice, Olbljani, Labeati, Senadi, Dende, Sašelji, Rudinjani i Grabljani), od kojih polovina postoji i dan danas.

- Dion Kasijus, iz drugog veka nove ere, pisac rimske istorije i upravnik Ilirije, u svom delu Dio `s Roman History (Tom II) cara Ilirije Argona naziva carem Srba, a njegove podanike naziva Srbima.

("Dio `s Roman History",Tom II.p.32,Wiliam Heinemann,London-The Macmillan,New York,1914)

- Ime Ilir je bilo sinonim za Srbe sve do početka 20. veka, pa je tako na Bečkom dvoru, Srbska kancelarija, sve do početka prvog svetskog rata, nazivana Ilirskom kancelarijom.

7. Neobični događaji u Gradištanskom manastiru

Odlična misterijska priča u kojoj se dešava sudar ostataka jeretičke crkve bosanske sa rimokatolicima, i kao takva ima istorijsku, kao i religijsku pozadinu koja kaže da su krstjani Bosne imali veće simpatije ka Turcima nego katolicima, prema kojima su osećali prezir, što je apsolutno tačno i što se može videti i na istorijskom primeru kada kneginja Milica, nakon bitke na Kosovu 1389. godine, sklapa savez sa sultanom Bajazitom, a ne sa rimokatoličkim vladarima.

Radnja priče pomalo podseća na roman Ime ruže Umberta Eka, ali za razliku od Ekovog romana u kome je junak simpatični, mudri i snalažljivi franjevac Vilijam od Baskervila, kod Šarčevića su pripadnici franjevačkog reda žrtve osvete koja se u samostanu u Gradiški sprovodi brutalnim ubistvima male braće.

Likvidacije franjevačkih redovnika su izvedene na različite zverske načine: rasporivanjem stomaka, davljenjem izvađenim crevima, mrskanjem lobanje velikim zidnim drvenim krstom, spaljivanjem na lomači, a uz svako ubistvo ide određena poruka, od one napisane krvlju žrtve do najupečatljivije, povezane sa dvojicom franjevačkih krvnika, Ciprijanom i Marinom, prvim inkvizitorima nad krstjanima crkve bosanske, koje je 1291. godine u Bosnu poslao papa Nikola Četvrti.

Autor je mislio bukvalno na sve, pa je "negativca" i fizički izdvojio iz gomile franjevačkih zadriglih krmaka, a uz to su obrti na kraju priče apsolutno na nivou kvaliteta priče, što znači - odlični.

8. Kosovka devojka

Jedna od najboljih mračnih i morbidnih domaćih kraćih priča, u kojoj se na svo krvavilište Kosova polja, po kome leži nepregledno mnoštvo leševa i ranjenika nakon Kosovske bitke, spušta senka jedne potpuno drugačije Kosovke devojke od one koje smo imali prilike da upoznamo u epskoj narodnoj pesmi.

Priča Kosovka devojka na svom početku, preko motiva veridbe, prati istoimenu epsku pesmu kosovskog ciklusa, zatim se nastavlja motivom junaštva i herojske pogibije, ali je sam kraj priče potpuno šokantan, zato što se ispostavlja da Kosovka devojka nije nikakva verna ljuba koja, u potrazi za svojim verenikom Toplicom Milanom, pomaže teško ranjenim junacima umivajući ih vodom, pričešćujući ih vinom, zalažući ih hlebom i vidajući im rane, već putnica kroz vreme koja se bavi vađenjem i trgovinom unutrašnjim organima.

Sve pohvale Šarčeviću za priču Kosovka devojka, i zbog poigravanja sa kosovskim mitom opevanim kroz hiperbole u narodnoj pesmi, ali i zbog toga što je ova priča aktuelna kao podsetnik o vađenju i trgovini unutrašnjim organima Srba sa Kosova i Metohije.

9. Mračnije od mraka

Od samog početka pa skoro do samog kraja priča Mračnije od mraka je ispričana u starinskom maniru, kojim su izuzetno jezovito opisana dešavanja u selu koje kopni i odumire jer mu nešto zastrašujuće tamani žitelje.

Takav stil je obećavao odličnu vampirsku ili vukodlačku završnicu, ali se umesto toga na kraju dešava iznenađujući obrt koji nam prikazuje neku vrstu Alien vs. Predator finalnog obračuna, što potpuno preobražava priču i čini je uspešnim spojem ruralnog i modernog, dok pisca čitaocima predstavlja i kao krajnje nepredvidljivog.

10. Dažd

Dvojica zlosrećnih staroveraca, Vukota i Tiomil, kraj Morave pljačkaju napušteno i razoreno selo, postradalo ne od neprijatelja, već od smeća koje su ljudi budućnosti izbacili koristeći vremeplov.

Priča bi mogla poslužiti za povlačenje paralele između dalekih predaka koji su živeli u skladu okruženi prirodom, i njihovih dalekih potomaka koji žive u neskladu okruženi svakavim đubretom.

I u ovoj priči se iskazuju prezir i neverica prema hrišćanskom bogu, a takođe je spomenut i čuveni ritual proricanja koji je pomoću konja i kopalja izvodio Svetovidov sveštenik.

11. Osvajači

Epsko-fantastična priča o Urlihu Osvajaču, surovom vođi svog naroda koji živi na brodu, pustoši nastambine na kopnu i trguje robljem.

Psihološki profil Urliha Kasapina je dobro obrađen, pa verno ocrtava zašto od mirnog seljaka nastaje nemilostivi pljačkaš, i kako od običnog čoveka posvećenog porodici postaje nemilosrdni manijak.

12. Zidovi

Kvalitetna priča mračne fantastike, veoma morbidna i vrlo bizarna, prosto stvorena za epizodu iz Zone sumraka, gde psihonauti iz druge dimenzije, putem međudimenzionalnih prolaza koji se nalaze između zidova kuće, uvlače iz našeg sveta u svoj svet hipersenzitivnu devojčicu, koju u drugoj stvarnosti koriste kao cirkusku nakazu, dok je u našoj realnosti doktor leči od navodno raznoraznih poremećaja i tobože do tada neviđene vrste autizma, sve vreme šarlatanski nagađajući o kakvim bolestima se radi, i u potpunosti ignorišući pravo poreklo obeleženosti i rana koje se pojavljuju na devojčicinom telu.

Motiv međudimenzionalnih prolaza koji su smešteni između zidova kuće u kojoj živi devojčica dobija svoj pravi smisao onog trenutka kada se ispostavi da psihonauti iz druge dimenzije ne pripadaju čovečijoj rasi, već rasi inteligentnih džinovskih pacova, a dobro je poznata činjenica da su baš kućni zidovi jedno od mesta u našem svetu između kojih se kreću i obitavaju ove štetočine.

Takođe je pisac fino razradio otuđenost i nedostatak ljubavi kod devojčice, potpunu nemoć, dizanje ruku i predaju sudbini njene majke, kao i apsolutnu nestručnost i aroganciju njenog lekara.

Zbog svih ovih stvari koje sam istakao, mogu sa sigurnošću da kažem da priča Zidovi spada među Šarčevićeve najbolje napisane priče, i da dodam da, osim određene sličnosti u nazivu, ova priča nema veze sa Lavkraftovom pričom Pacovi u zidovima.

13. Kad gradova nestane

Psiho-paćenička ispovest, ispričana u februarskoj ledenoj noći svetog Trivuna od strane kafanskog alkosa, koji pije da bi zaboravio na svoju staru ljubav, da bi umirio svoju nečistu savest i da bi oprao svoje prljave ruke, za koje se u pančlajnu ispostavlja da su okrvavljene upravo krvlju njegove davne ljubavi.

14. Zauvek mlad

Odlična priča nadrealne fantastike o bageristi koji propadne u drevni lagum, u kome pronalazi polovinu prastare narukvice, nakon čega upoznaje ženu, caricu, vešticu, čiji se lik upravo nalazi na pronađenoj grivni iz laguma, a koja ga tokom burno provedene zajedničke noći zarazi sidom, što ga dovodi u stanje dugotrajne, bolne i raspadajuće telesne agonije, iz koje jedini izlaz vidi u samoubistvu, koje izvršava sečenjem vena, dok njegova krv kulja i natapa stari nakit.

Ali, tu nikako nije kraj, jer se bagerista nakon smrti nađe u mitološkom zelenom raju u kome se podmlađuje; no, raj za njega postaje pakao onog trenutka kada u njemu ugleda ženu, caricu, vešticu koja ga je zarazila, a svoju zlehudu sudbinu, koja će ovoga puta trajati večno, on saznaje u času kada se desi čin spajanja obe polovine magičnog artefakta, i onda kada narukvica postane celovita - na njoj je do detalja opisana njegova zla kob koju mu je namenila žena sa nadprirodnim moćima mračne boginje.

15. Vilinska krv

Prevarantkinja zvana Rada Kuja, vođena porivom za brzom i lakom zaradom, kuca na vrata ruralnog paorskog bračnog para, proizvođača vina nazvanog Vilinska krv, u želji da sazna i preproda informaciju o tajnom sastojku koji to legendarno vino čini mnogo boljom vinskom sortom od svih drugih.

Rada Kuja koristi sve svoje raspoložive ženske atribute, i bez obzira na to što se u početku čini da je bračni drug najslabija karika, a zatim da je bračna drugarica još slabija karika, paorski bračni par je posvećen isključivo očuvanju tajne kvaliteta svog vina.

Međutim, na njeno uporno insistiranje, bračni drugovi najzad pristanu da joj otkriju tajnu koju sakrivenu iza visokootpornih čeličnih vrata čuvaju u svom podrumu, samo što tajna vina zvanog Vilinska krv ima neuporedivo višu cenu od one koju je Rada Kuja bila spremna da im za njeno otkriće ponudi.

16. Doba Sabljozuba

Severnoamerička močvara, puna magle i isparenja, poprište je noćne potere koja sustiže crnca, osumnjičenog da je počinio straobalna ubistva.

U novonastaloj atmosferi linča dešava se iznenadno pojavljivanje izumrelih zveri iz praistorije, koje u borbi što usledi izmasakriraju crnčeve progonitelje, dok same postradaju od oštrice njegove mačete, a nakon što se prikažu prvi znaci svitanja zore - njihova mrtva zverska tela iščeznu iz našeg sveta.

Treba napomenuti da je priča Doba Sabljozuba ispričana od strane nepouzdanog pripovedača, tako da se posle čitanja javlja i ostaje nedoumica da li se Sabljozubi zaista materijalizuju ili je crnac taj koji, u svom sumanutom strahu i pod naletom adrenalina, iskasapi poteru na komade, ubeđen da ubija praistorijske zveri?

Još jedna napomena - priča Doba Sabljozuba je morala da bude smeštena na američki kontinent, jer su Severna i Južna Amerika bile postojbine ovih zveri.

17. Dolazak tame

Odlična mračna sf priča koja se dešava u vozu koji putuje u zaštićenu zonu, a u kome se, među šestoro putnika u skučenom kupeu, nalazi i zaraženi veteran iz rata ljudi protiv Noćnika, produkta naučnog eksperimenta koji ili proždiru ili inficiraju i preobražavaju ljude u bića slična sebi, pretvarajući na taj način svet u ratište.

Likovi koji se nalaze u kupeu su onakvi kakve smo imali prilike da viđamo u prenatrpanim vozovima koji su saobraćali na našim prugama tokom trajanja ničim izazvanih sankcija i tokom cele poslednje decenije prošlog veka, pa samim tim u njihovim odnosima ima komike, akcije, nasilja, strasti, lažne ljubavi i odricanja od iste, straha, požude, kolebanja...

Iz priče bih istakao i dobro urađene fleševe koji nam pokazuju sav lični i porodični gubitak koji je veteran pretrpeo, kao i sporedan tok kojim se opisuje odnos starosedelaca i Armije prema izbeglicama koji bekstvom spasavaju živu glavu pred armadom Noćnih lovaca, što je još jedan od načina na koji pisac podseća čitaoce na ratna dešavanja koja su se krajem prošlog milenijuma zbila u našoj zemlji i okruženju.

Dopunski plus priča Dolazak tame dobija zbog toga jer mi se jako dopadaju priče koje su smeštene u zatvorene, male, uske i telima ispunjene prostore, iz razloga što takav ambijent prilikom čitanja daje izvestan klaustrofobičan osećaj koji pojačava efekat same radnje, tako da ova priča ne bi bila efektna da je ispričana na bilo kom drugom mestu osim voznog kupea.

18. Baba Mara

Futuristička priča o pohlepnoj mladoj poslovnoj ženi, dovedenoj do bankrota i prosjačkog štapa, koja pada u ruke, na milost odnosno nemilost, svojoj matoroj komšinici, za koju niko nikada ne bi rekao da je sadistička mučiteljica koja svu sopstvenu ušteđevinu ulaže u svoju jedinu zadovoljštinu.

19. Lepa Jelena

Brago, pripadnik rase inteligentnih vukodlaka sa planete Likan, predstavlja jedinog preživelog od svoje vrste na kolonizovanoj planeti Sar Gorum, to jest Zemlji.

Osetivši da mu se kraj života neumitno bliži, Brago dobija poriv za produženjem sopstvene sorte, i odluči da se pari sa Kha-Norkom, odnosno pripadnicom ljudske rase, koja Likancima inače služi za ishranu, pa tako susreće prelepu studentkinju Jelenu...

Priča Lepa Jelena je odlična moderna sf verzija bajke o Crvenkapi i zlom vuku, u koju je pisac ubacio Stokholmski sindrom, opisujući kako odnos Braga i Jelene od robovskog postaje pun ljubavi, sa neizostavnim scenama seksa tri puta dnevno.

Lik vukodlaka Braga je jako interesantan, pa ako se zanemari činjenica da je reč o nekome ko se hrani homo sapiensima, njegovi stavovi deluju više ljudski od stavova mnogih modernih ljudi, dok je lik lepe Jelene prikazan na način koji potvrđuje onu Njegoševu da je ćud ženska-smešna rabota, zato što ona, bez obzira na svoju inteligenciju i fizičku savršenost, ispada jako povodljiva i nesavršena.

Takođe, Šarčević se u ovoj priči na zanimljiv način poigrao i za 180 stepeni izokrenuo mit o likantropiji, što bi značilo da likantropi uopšte nisu ljudi koji se preobražavaju u vukodlake, već su to inteligentni vukodlaci sa druge planete koji imaju sposobnost da na određeno vreme preuzmu i zadrže ljudski oblik, nakon čega se vraćaju u svoju izvornu likantropsku formu.

Što se tiče završetka priče Lepa Jelena - u njoj nema srećnog kraja, a pančlajn nam nagoveštava i novu stravu koja tek treba da dođe na ovaj svet...

20. Ponoćna zvona

Vrhunska vampirska priča koja se odvija na žurci što se organizuje povodom dočeka Nove godine u Zamku pored groblja, na kojoj mladi i naivni brucoš iz provincije, koji se nalazi na studijama u velegradu, postaje glavna igračka za zabavu i glavno posluženje za gozbu prisutnim zvanicama.

Od samog početka priče nas prati jeza izazvana ambijentom koji okružuje brucoša na putu do Zamka, a nakon što on pristigne na žurku - početna jeza, produbljena gnusnim opisom nameštaja (za koji će se ispostaviti da je načinjen od ljudske kože), počinje da se meša sa erotičnim opisom utegnutih i napucanih gošći sa novogodišnje zabave, pa tako izmešane jeza i erotičnost prave predigru koja eskalira u sadističko orgijanje nad nesrećnim brucošem, koje se okončava čoporativnim sisanjem njegove krvi, te naposletku izbacivanjem njegovih ostataka napolje sa žurke, među sve ostale robove koji su, poput njega, poslužili vlasteli iz Zamka samo za provod i hranu.

Prava je šteta što je priča Ponoćna zvona potpuno nepravedno i neopravdano zapostavljena i skrajnuta, iako predstavlja jednu od najbolje napisanih domaćih modernih urbanih vampirskih priča, u kojoj pisac zimsku novogodišnju atmosferu dovodi do usijanja, i u kojoj prizori iživljavanja nad žrtvom ostaju urezani u pamćenju godinama nakon čitanja.

Za nezaborav iz ove priče ostaje i lik pogubljenog brucoša koji, zbog zaslepljenosti erotizovano-glamuroznim dočekom Nove godine i zbog polaskanosti mišlju da se nalazi u visokom društvu, uopšte ne prepoznaje pravu prirodu svoje poznanice (koja ga je pozvala na žurku) i njenih dekadentnih prijateljica, pa se prepušta njihovoj bestijalnoj igri u kojoj tragično okončava.

Na kraju, vezano za priču Ponoćna zvona, mogu da dodam da je ta priča (uz priču Frekvencija koju je takođe napisao isti autor) najbolji i najkvalitetniji komad koji je ikad objavljen u svim elektronskim tematskim novogodišnjim Nešto diše u mojoj torti horor zbirkama.

21. Iza pansiona

Vampirsko-erotična priča koja govori kako se požuda i strast za ženskim štiklama pretvaraju u morsku vrelu letnju šemu koja muškarca, zajedno sa krvoločicom, odvodi ne samo u pansion, već i iza pansiona, pa i još dalje od toga.

22. Lejla

Krimi rad sa elementima horora, odnosno odlična priča u kojoj fatalna žena angažuje privatnog detektiva da pronađe primerak basnoslovno vrednog nakita.

Međutim, kako priča odmiče, tako se detektiv upliće u sve neverovatnije događaje sa istorijskom, pseudoistorijskom i okultnom pozadinom.

Sva ta dešavanja prate ubistva izvršena na svirepe i monstruozne načine kao što su dranje i kuvanje naživo, ali i brutalnosti poput nabijanja na kolac (nakon Andrića još neko da posegne za tom metodom), te drobljenja sopstvenih kolena i lomljenja sopstvenih kostiju udarcima čekićem, dok viševekovni sukob familija Bartuš i Cepeš biva okončan u sadomazohističkom pančlajn finalu preko leđa, to jest preko zadnjice, privatnog njuškala Radomira.

Priča Lejla je efektno razrađena i još efektnije vođena od početka do kraja, svi likovi u njoj su upečatljivi, iskorišćen je motiv urokljivih očiju koji je precizno doziran i upotrebljen tačno gde treba, opisan je memljiv i teskoban tajni prolaz koji vodi duboko ispod površine grada, a dodatni plus predstavlja pletenje u priču poslednjeg srbskog cara Jovana Nenada, čiji spomenik ponosito krasi Šarčevićev rodni grad Suboticu, u kojoj se i odigrava ova priča.

23. Poslednja Lunova avantura

Poslednja Lunova avantura je jedina novela u zbirci Dolazak tame; napisana je na 60 stranica i svojevremeno je osvojila treće mesto na konkursu koji je na temu o Lunu, kralju ponoći raspisalo sf društvo Terra.

Za veliku većinu generacije kojoj pripada Stevan Šarčević, kao i nešto mlađima i starijama od njega, kralj ponoći je predstavljao kult, tako da se pisac u ovoj noveli držao atmosfere iz originalnih Lunovih romana koje je pisao Mitar Milošević alias Frederik Ešton, pa je čitaocima isporučio jednu vrlo uzbudljivu, akcionu, krimi, avanturističku, napetu, kompleksnu, ali i žanrovski orijentisanu priču punu preokreta o Donaldu Sikertu, to jest Lunu, kralju ponoći.

U noveli Stevana Šarčevića je Lun, nakon trideset godina mirovanja, sada već mator, ali zajedno sa svojim starim prijateljima mornarom Semom (sada debelim i tromim), novinarom Arturom i svojom ljubavi Džejn (sa kojom je sada oženjen), kreće u poslednju avanturu, zbog koje po prvi put dolazi u naše krajeve, odnosno na Kosovo, jer su njegovi arhineprijatelji (šefovi podzemlja, zločinačka trojka, sindikat zločina, njegovi poočimi iliti ujaci kako ih je nekada nazivao) Braun, Majnard i Falkon opet u igri.

No, ako je Lun omatorio, Braun, Majnarad i Falkon bi morali da imaju blizu 90 godina, i morali bi da budu potpuno odrtaveli, međutim - oni to ipak nisu, i izgledaju skoro pa duplo mlađe nego što bi po svojim godinama trebalo da izgledaju. Zbog toga nastaje jedan od podzapleta ove priče, jer je očigledno da šefovi podzemlja svoje podmlađivanje duguju nekoj vrsti eliksira mladosti, za koji se kasnije otrkiva da se zove nosferatus, i da je u pitanju serum, pronalazak doktora Vilhelma Štrausa, koji reaguje samo u kombinaciji sa ispijanjem krvi direktno iz krvotoka nasmrt uplašene i seksualno uzbuđene žrtve...

Zločinačka trojka je, u ovoj priči, okružena različitim saveznicima, od kojih je najinteresantnije okultno i mračno Sestrinstvo, koje predvodi još jedna korisnica nosferatusa Gloria Ešton, nekadašnja sadistička prostitutka opsednuta okultizmom, koja se uzdigla do nivoa liderke mračnog kulta.

Sestrinstvo svake godine na Valpurgijsku noć, koja pada 30. aprila na 1. maj, izvodi bogohulni sadistički ritual, sa ciljem da potvrdi dejstvo nosferatusa.

Ono što bi čitalac koji se prvi put sreće sa Lunom trebalo da zna jeste činjenica da je u originalnom Miloševićevom/Eštonovom kralju ponoći bilo dosta seksa, dok Šarčević prati tu nit, ali seks menja sadizmom, nasilnom kružnom masturbacijom i sisanjem krvi, pa opis rituala u Poslednjoj Lunovoj avanturi predstavlja unapređenog Markiz de Sada i 120 dana Sodome, tako da prvi deo rituala, u kome je namera što više seksualno uzbuditi žensku žrtvu, vodi najstarija iz Sestrinstva, dok drugi deo rituala, sa ciljem da se žrtva što više ponizi, nasmrt uplaši i na kraju spali, predvodi Gloria Ešton.

U ritualu učestvuju i muškarci koji su naterani da se samozadovoljavaju, a ceo ritual posmatraju, sedeći na stolicama, vrlo važne osobe iz svetskog džet seta, sve sami korisnici seruma nosferatus, koji u krilima drže svako svoju odabranu žrtvu kojoj piju krv...

Kao što sam već spomenuo, Poslednja Lunova avantura je jako kompleksna priča, pa osim potrage za eliksirom mladosti tj. nosferatusom, sadrži još podzapleta, poput lokalnih sukoba između Južnjaka i Severnjaka (kako je Šarčević nazvao Šiptare i Srbe), zatim misterioznih dešavanja hotelu Iskušenje, kao i zbivanja u izbegličkom kampu, koji je pod nadzorom međunarodnih vojnih snaga, a iz koga se regrutuju seksualne robinje i robovi, tako da cela stvar dolazi do Pentagona, u kome se sukobljavaju dve suprotstavljene struje.

Takođe, u priči se pojavljuje vampir, koga pod ključem i pod svojom kontrolom drži sindikat zločina, a veoma bitnu ulogu igra i već pomenuti pronalazač seruma nosferatus doktor Štraus, koji je Lunu poznat i od ranije, kada je bio umešan u aferu u kojoj su mu, kao načelniku mentalne ustanove, dvadesetogodišnji pacijenti umirali od starosti.

Svi podzapleti vode u jednu jedinu tačku, u veliko akciono finale koje se odigrava u Valpurgijskoj noći, tokom opisanog rituala koje izvodi Sestrinstvo...

Lun, kralj ponoći koga potpisuje Stevan Šarčević svakako ne zaostaje za originalnim Lunom koji je pisao Mitar Milošević/Frederik Ešton, pa svako ko je voleo prvobitnog kralja ponoći, voleće i Šarčevićevu matoru drtinu od Donalda Sikerta alias Luna, a ko se prvi put sreće sa Lunom, verovatno će potražiti i originalne romane da bi saznao kako je kralj ponoći izgledao kad je bio u punoj snazi i kad se nalazio u cvetu mladosti.

Originalni Lun, kralj ponoći koga je pisao Milošević/ Ešton je bio i roman poznat po tome što je u tehnološkom smislu išao ispred svog vremena, pa je tadašnji kralj ponoći koristio vrlo napredne spravice, ali ni Šarčević u tom pravcu ne zaostaje i oprema svog Luna sa ometačem svih frekvencija i spravom koja daruje nevidljivost.

Što se tiče borbe prsa u prsa, Lun je majstor nekoliko borilačkih veština, međutim starost uzima danak, pa je dosta fizički slabiji nego ranije, ali se i dalje odlično služi hipnotičkom sugestijom.

U Poslednjoj Lunovoj avanturi je prisutno detaljisanje koje je krasilo originalne priče, pa čitalac stiče utisak da se kao posmatrač nalazi na licu mesta svih opisanih dešavanja.

Jedina zamerka koju imam u priči može biti ta što se na par mesta pominje da se u noći rituala, Valpurgijskoj noći 30. aprila na 1. maj, prinosi žrtva bogu Svarogu, što nikako ne može da bude tačno.

Naime, Valpurgijska noć je krađa i prerada slovenske mitologije (mada su Sloveni naziv koje se koristi u poslednjih odprilike 1000 godina /doduše i to je diskutabilno/, i izmišljeno je da bi njime zamenilo ime Srbi), kao što je i praznik Samhajn, koji pada u noći 31. oktobra na 1. novembar, takođe krađa i prerada iz naše mitologije.

Konkretno, 30. aprila na 1. maj je Valesova noć, kada su vrata Nava (podzemnog sveta) do prvih petlova, do cika zore, širom otvorena ka Javu (našem svetu), dok 31. oktobra na 1. novembar je takođe Valesova noć, ali i noć boginje Mare, i takođe su vrata Nava, do prvih petlova i cika zore, otvorena ka Javu.

Prema tome, nikakva žrtva se u noći 30. aprila na 1. maj ne može prinositi Svarogu već Valesu.

O prinošenju žrtve Svarogu, u noveli Poslednja Lunova avantura, konkretno govori samo sadistička veštica Gloria Ešton, pa se njeno pozivanje na žrtvovanje Svarogu može shvatiti i kao pogrešno tumačenje starih spisa.

Svaroga pominje i jedan od Severnjaka, i na osnovu njegove priče Lunova supruga Džejn dolazi do zaključka da se Svarogu prinosi žrtva, međutim i taj deo može da se pobije nesporazumom jer se Severnjak ne služi engleskim jezikom, a uz to - šta zna Džejn, omatorela i nagluva doktorka biologije o našoj mitologiji? :))

Obzirom da je pisac ostavio kraj otvorenim, jer su Braun, Majnard i Falkon, zajedno sa vampirom, pobegli od privođenja pravdi, a istoga dana 30. aprila sledeće godine Lun dobija hitan poziv na koji reaguje spremno za pokret i akciju, mogao bi Šarčević da napiše i nastavak ove priče u kome bi razjasnio kako ove detalje sa žrtvovanjem Valpurgijskoj odnosno Valesovoj noći, tako i sudbinu ujaka, vampira, Pentagona, pa i čitavog sveta, jer novi vek je po mračnjaštvu i zlu prevazišao sva Lunova i Semova očekivanja...