U pripremi je novela Marijana Falice ČETIRI POGLAVLJA, koja će se pojaviti pod etiketom Argus Books&Magazinesu u ediciji Romani, novele, priče.
Ovo neobično delo Marijana Falice
u vidu svojevrsnog dnevnika podeljenog na četiri godišnja doba,
priča je koja se čita u jednom dahu, brzog tempa i turobne
atmosfere.
Život mladih (pa i onih iz
generacije u srednjem životnom dobu) na ovim prostorima, naročito
posle ratova devedesetih, obojen je teškim pesimizmom, što u “
Četiri poglavlja” eskalira, kroz alkoholna isparenja i slobodno
shvatanje ljubavi, u bezgranično ludilo besmisla i beznađa, oštro
dovodeći u pitanje značenje sveta oko nas, pa i samu formu
naracije.
Po svim svojim karakteristikama
(izuzev same završnice, ali o tom potom) po mnogo čemu ova storija
gotovo da pripada takozvanoj bitničkoj književnosti koja se u
Americi posle drugog svetskog rata svojim neumoljivo buntovničktm
stavovima suprotstavljala standardnim vrednostima potrošačkoga
društva, zastupajući nekonformizam, boemštinu i socijalno-kritičku
književnost.
Glavni lik je četrdesetogodišnji
“pisac u pokušaju”, koji po sopstvenim rečima sebe ne smatra
piscem, jer je previše len za tako nešto. Veruje da je negde
objavljeno sve što je napisao, ali ga to samo još više rastužuje.
Tugu utapa u alkoholu, besposličarenju i vezama isključivo
oslonjenim na putenost i lišenim bilo koje vrste obaveze ili planova
za budućnost. Radi se o svojevrsnom životu za trenutak, koji
neodoljivo podseća na krilaticu: “Ne znam šta želim, ali želim
to odmah”. Možemo ovo smatrati i svojevrsnim varanjem prolaznosti,
pa i smrti same. Glavni junak se konstantno ubija ogromnim količinama
alkohola, pa se njegov duh i njegova ljudskost sve više umrtvljuju.
Kad smrt zaista bude došla po njega, baš i neće imati bog zna šta
da mu oduzme.
Ako malo pažljivije osmotrimo
delo, možemo primetiti da je na njega veći uticaj imao Charles
Bukowski (koga autor bez ustručavanja pominje na više mesta) nego,
recimo, Jack Kerouac, pa možemo ovu knjigu posmatrati i kao
svojevrsni omaž velikom pesniku. Mada Bukowski nikada nije pripadao
bitničkom pokretu, po boemštini, izbacivanju standardne narativne
strukture, odbacivanju materijalizma i zalaganju za seksualni
liberalizam, pripada istoj toj buntovničkoj struji.
Prva dva poglavlja “Jesen” i
“Zima” su napisane upravo u ovom ključu. Glavni junak je
neprestano isuviše pijan i deprimiran da bi imao ijednu jasnu želju
ili misao. Tek ga u jednom trenutku iz umrtvljenosti trza nestanak
Hane, njegove bivše devojke, tokom nekog spelološkog istraživanja
po visokom gorju Zavižana, da bi on krenuo u beznadežnu potragu za
njom. Uzalud, alkohol i ludilo ga i duž tog putovanja neumorno
prate.
Potom stiže “Proleće”,
poglavlje koje donekle podseća na heroinski trip ili na smrt samu.
Popijeni alkohol tokom prva dva poglavlja najzad uzima svoj danak, pa
naš dični junak dospeva u bolnicu gde se njegova sveukupna
egzistencija pretvara isključivo u halucinacije i snoviđenja.
Tu najpre susreće svoju bivšu
dragu, mada je zbog smušenosti njegovih misli potpuno nejasno da li
naš valjani pisac razgovor sa Hanom zaista vodi ili to uobražava,
da bi potom pomalo zbunjeno porazgovarao lično sa Layne Staley-em,
pokojnim pevačem omiljene mu rok grupe “Alice in Chains”...
Međutim sve vreme storije on ne
nalazi odgovore na svoja neprestano ponavljajuća pitanja, kao da se
sve svelo na jednostavno postojanje... Ili iščekivanje nečega?
A onda dolazi “Leto” i sa letom
potpuni antiklimaks svemu izrečenom do tada, pa i oslanjanju
atmosfere na čika Bukowskog.
Naš dični junak susreće devojku
sa chat-a, iznenada se zaljubljuje preko ušiju i u toj
novopronađenoj ljubavi nanovo oživljava, oporavljajući se i
telesno i duševno, citirajući pri tome svoju omiljenu pesmu: “You
have to die a few times before you can really live”
Potpuno neočekivano i za našeg
junaka i za čitaoce.
Pa ipak, dok ptičice cvrkuću i
leptirići letuckaju od cveta do cveta, ja nikako ne mogu da se otmem
jednoj užasnoj pomisli:
You have to die a FEW times?!
Dođavola!
Posle svakog LETA dolazi JESEN!
Нема коментара:
Постави коментар