BIROS

  Beše sredina avgusta i asfalt se topio na popodnevnoj žezi. Uprkos tome, u hladu pod našim dudom bilo je prijatno. U stvari, to baš i nije bio dud, više kao neka gomila preterano izdžikljalih divljaka koje su pružale fini 'lad, ali ja sam zbog nečega tu gužvu zelenila nazivao dudom. Nije ni da je to mesto bilo naše, pošto smo se nalazili na komšijinom placu, ali smo ga privremeno okupirali jer je tamo bila najzgodnija pozicija za osmatranje izloženih knjiga pred dućanom.

  Biros je kao i obično firkao po svom notesu nešto o duhovnom razvoju, mada ni u to nisam bio potpuno siguran, samo sam tako razumeo te njegove pisanije. Kad god ne bi jurcao naokolo otkupljujući prašnjave knjige po kućnim bibliotekama, bavio se piskaranjem.

  Pitate me šta mislim o Birosu? Ne znam ni sam. Na prvi pogled delovao mi je sav nekako usporen, ali...

Ponekad sam išao s njime u te njegove nabavke. Ma to je hodalo k'o automat. Ostajalo mi je samo da sav zaduvan i zadihan jurcam za njim. Bio je neumoran.

     Dobar je Biros, ali ponekad...

  Ponekad je imao te provale adrenalina i tada je bio nemoguć. Znao je da pobesni u trenu, a ni ja nisam bio mnogo bolji. Zarežali bi jedno na drugo, ali tren potom kao da ničeg nije bilo. Takav je bio naš odnos. Pronašli smo nekakav krhki stepen međusobne tolerancije, što nikako nije mala stvar među dvojicom izrazitih namćora.

     Gde sam ono stao? E, da... Sedimo mi tako pred dućanom i mudrujemo...

  Šta? Zanima vas kako smo se upoznali? Eh... Tek je na to pitanje teško odgovoriti. Valjda preko trgovine knjigama? Da, da... Tako je to bilo, mada mi se činio poznatim od prvog trenutka kad sam ga ugledao.

  Biros je čergar. Putovao je od vašara do vašara sa tovarom knjiga, a ja sam tada još bio neka vrsta konformiste. Zamislio sam knjižaricu u koju će nagrnuti ljudi da piju kaficu i kupuju knjige. E, baš...

     Malko sam se zajeb'o.

  Nit' se pila kafa, niti su se kupovale knjige. Neko vreme sam živeo od ušteđevine, a onda je došlo vreme praznog frižidera. To je bio trenutak kad se Biros pojavio u mom životu.

Iskreno govoreći, nekoliko puta me je izvukao iz teških govana, pa ipak sam ga u to vreme mrzeo iz dna duše. Kupovao je budzašto gomile knjiga od mene.

     Zašto sam pristao?

           A šta sam drugo mogao? Bio sam dužan na sve strane.

  Međutim, vreme je prolazilo i učinilo je svoje. Na neki uvrnuti način smo postajali sve bliži i malo pomalo sam usvajao njegovu torbarsku filozofiju.

     Došao je dan kad smo počeli da delimo vašarsku tezgu, i to ne samo s njim.

  Svi knjižarski pacovi su me znali i gde god bi zafalio čovek za štand, pozivali su mene. Jebi ga, postao sam neka vrsta knjižarskog najamnika.

  Odatle pa do ideje o zajedničkom poslu sa Birosom nije mnogo trebalo. Eto tako smo se tog vrelog popodneva našli zajedno pred dućanom.

  Naravno, promet je bio nula. Ni pseto nije po toj žezi izlazilo...

     Osim tog tipa...

  Crno odelo skrojeno po meri, uglancane cipele, utegnuta kravata, ogledalo cvikeri. K'o da su ga skinuli s reklame za film.

  U prvi mah nisam ni shvatio koliko je to neprikladna odeća za četrdeset u hladu. Kad je zastao pred dućanom i mašio se mobilnog jedino sam razmišljao o tome koliko će nam para ta uštogljena fukara ostaviti.

  Cirkus je počeo idućeg trenutka. Najednom se u ruci pridošlice našao pištolj i dok sam ja skamenjeno piljio u njega tri su bljeska ispaljena u Birosa.

     'Oćeš vraga!

  Biros više nije bio tamo! Za oko neuhvatljivim skokom najednom se našao iza napadača i strahovitim udarcem noge ga je razoružao, ali ni onaj nije bio ništa sporiji. U trenu se okrenuo i dohvatiše se u klinč pa se stadoše besno valjati po prašini.

  Dotle je i u mene šok popustio i skočih da ih razdvojim, no, na meni nepoznat način, u ruci pridošlice našlo se nekakvo blistavo sečivo na milimetar od Birosovog grla. Ne pitajte ni kako ni zašto, ja jednostavno nisam mogao uraditi drugo. Bio je to čisti nagon.

  Nekako sam se našao pored njih. Dohvatio sam napadača za glavu i zakrenuo a da nisam shvatao ni odakle mi spretnosti niti snage za tako nešto. Puče pršljen i stranac se skljokao poput vreće.

  Biros ustade i poče dlanom stresati prašinu ne obraćajući pažnju ni na mene ni na pokojnika. To je bilo previše!

   „KO JE BRE OVAJ!!!“, dreknuh. Biros me zapanjeno pogleda.

  „Istrebljivač, naravno. A šta si ti mislio?“, odgovori savršeno mirno.

  „KAKAV ISTREBLJIVAČ?!“, nastavih da galamim, a onda Birosove oči bljesnuše razumevanjem.

  „Kapetane moj, pa ti si isključio memoriju“, reče pa dodade: „Nemezis 849275, nebula 2.“

  I to je bilo to. Šifra za aktiviranje je probudila sećanja i ona se se otvoriše, kao da ih nikad nisam ni gurnuo pod tepih. Najednom sam znao za očaj, vrištanje i psihotoksike i nanovo sam u abdomenu osetio mukle udarce skoncentrisane paljbe po jurišnom zvezdanom brodu. Ritmično ljuljuškanje ublaživača trzaja kao da se opet pokrenulo podamnom, baš kao nekada. Ponovo me je podilazila jeza od iščekivanja trenutka kada će me zajedno sa brodom neki precizno upućeni nuklearni projektil pretopiti u zvezdanu prašinu i kao da sam se ponovo nalazio u ljigavom krateru po iskrcavanju na neprijateljsko tle, dok svuda unaokolo divljaju tupi udarci snajpera i prasak artriljerije.

  I ponovo sam video Birosa gde se divljim trkom kroz laserske zrake što šaraju tamu ustremljuje na neprijatelja prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko njega.

     I ne samo to.

  Setio sam se i onoga zbog čega sam neutralisao memoriju. Svega onoga što smo uradili. Gomile creva i mesa po spaljenim gradovima, leševa po izmrcvarenom tlu i ponovo sam osetio kako je gacati po krvi nevinih i spiranje utrobe onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga.

     Sve za majčicu Zemlju!

  I setih se bega. Putovanja po švercerskim rutama i izbegavanja teranskih patrolnih krstarica.

     Sve sam ponovo znao.

  „Pukovniče!“, promucah shvativši da mi je memorija aktivirana „Šta ćemo sada?“

  „Za početak ćemo zatrpati lovca“, odvrati posle kraćeg razmišljanja.

  I tako nas dvojica zakopasmo istrebljivača pod našim dudom, koji niti je bio dud, niti je bio naš. A ni mi baš nismo bili ljudi.

  Podigoh pogled na islednika koji me je pažljivo posmatrao.

  „Ti znaš da se ratni androidi ni pod kojim uslovima ne mogu vratiti na Zemlju, nije li tako?“

  „Znam“, odvratih tiho.

  „Pa zašto ste to ipak uradili?“, bio je uporan

  „Hteli smo da živimo kao ljudi“, rekoh mu istinu.

  „Ti znaš šta te čeka, zar ne?“, upita me ravnodušno i ja klimnuh glavom još ravnodušnije.

  „Još uvek mogu preinačiti odluku. Mogu te poslati natrag u legiju. Na Kairosu je izbila pobuna velikih razmera“, nagao se k meni i ja ga pogledah upitno „Samo mi reci gde je Biros “, dovršio je misao.

  „Biros?“, nasmejah se- Biros je za nekim štandom sa knjigama. Zimbabve, Avganistan, Kalifornija... Negde...“

     Negde daleko od vas.