Čudna je sudbina zbirke priča „SA DRUGE STRANE NOĆI“. Prvobitno ju je trebala objaviti IK „Nera“, koja se u međuvremenu ugasila. Potom je bila u godišnjem programu „Argusa“, pa se i ta izdavačka kuća zatvorila.
Izgleda da će se u dogledno vreme ipak pojaviti u aranžmanu „AVKF“-a.
Ovo je deo predgovora za tu zbirku mog vrlo predanog urednika DEJANA SKLIZOVIĆA.
Odavno je Niče primetio da umetnost imamo kako ne bismo umrli od istine, aludirajući na nepodnošljivost postojanja kojem nije dat lični smisao kroz kreativni izražaj, dionisku emanaciju sadržaja uma. U slučaju Stevana Šarčevića, na delu vidimo konstantnu borbu onirično-dioniskog, sa formalno-apolonskim, čiji je ishod često neizvestan i za samog autora. Kao posledicu sukoba unutrašnjih sadržaja sa spoljašnom formom imamo delo koje se žanrovski može smestiti u raspon od magijskog realizma, pa do pranormalne strave, sa hororom kao osnovnom potkom preko koje autor pripoveda priče o stvarnim i izmišljenim iskustvima.
Autorova potreba da opisuje duh nekih prošlih vremena snažno korespondira sa svim ostalim elementima, čineći tako svaku od priča svojevrsnim putovanjem kroz vreme. Na tim putešestvijima, Šarčević sreće svoje alter-egoe, stvarne i izmišljene likove, gradeći tako jedan autentičan književni doživljaj sopstvenog iskustva. Upravo ovakva samorefleksija, obojena dozom žanrovske fantastike, autora predstavlja kao svedoka minulih dana za kojima nesumnjivo žali, makar na meta-nivou. Šarčevićevi junaci se ponašaju nevino i detinjasto, sa dozom pankerskog bunta u sebi, i upravo je pank jedan od lajt-motiva njegovih priča, oličen u potrazi za ličnom slobodom i željom za eksperimentisanjem sa životom dokle god se ima snage.
Klasna borba žestoko provejava kroz neke od udarnih priča poput Brutto Cane, ili Igre koje smo voleli. U tom smislu, autor je svestan položaja običnog čoveka kao radnika i njegovog usuda da večito luta na marginama društvenih dešavanja, konstantno progonjen od strane zverinja iz viših društvenih slojeva. Upravo se najupečatljiviji žanrovski momenat (u ovoj zbirci su probrane autorove priče koje se mogu nazvati hororom u žanrovskom smislu, ili su mu makar na tragu) crpi iz odnosa protagonista sa pripadnicima „nedodirljivih“. Šarčevićev prosečan junak je često napaljeni dečačić, ili mladić (katkada i devojka) koji je u potrazi za putenim zadovoljstvima, vođen nagonima kakve zveri. U tom benignom lovu na čulne stvari, on istovremeno biva lovljen, a da toga nije svestan. Usud protagoniste, gubitak slobode, ili voljene osobe, ponekad i života usred sukoba sa moćnijima od nje-ga jeste česta osnova zapleta kod Šarčevića. Bez obzira na šarolikost motiva i žanrovskih momenata, priče su tesno povezane upravo pomenutim usudom protagoniste i svaka za sebe predstavlja razradu jednog mogućeg scenarija, na osnovu poznatog motiva (zapravo se sve priče mogu nazvati varijacijama jedne ideje-vodilje). To je upravo najjači autorov adut, jer on sve vreme zna šta pokreće njegove junake, kakav ih usud čeka, te iz toga generiše zaplete i odnose likova.
Potreba da se dominira i bude dominiran se kod Šarčevića smenjuje kroz borbu Erosa i Tanatosa, s tim što se ta borba nikada ne završava pomirenjem, niti ravnotežom. Uvek će pobediti jači, a pročišćenje kroz putenost i podatnost će tragičnog junaka zauvek zarobiti i obespraviti, čineći ga dvostrukom žrtvom, onom svojih nagona i uživanja u pasivnim momentima jakog mazohizma, kao i onom u kojoj je protagonista taj koji nikada nije imao šanse, budući izabran od viših sila, ili moćnijih pojedinaca. U tom smislu, za Šarčevića je svaki put slobode ćorsokak koji se završava u tamnici iz koje nema izlaza, a to je ujedno put običnog čoveka, pojedinca iz naroda. Na taj se način bez mnogo buke, pomena i polemike skreće pažnja na odnose moći u društvu i kroz momenat fantastike se taj odnos se manifestuje kroz čitav niz antagonista, počevši od „običnih“ psihopata, pa sve do poznatih „krvopijaca“.
Seks, smrt, i sve faze mučenja koje vode od jednog ka drugom otvaraju autorov univerzum, pokazujući da se radi o oblasti u kojoj nema pošteđenih. Biti protagonista u jednoj od priča ove zbirke znači osetiti muke po Stevanu Šarčeviću u svakoj sledećoj sceni, tonuti sve dublje u kal materije, ali i duhovno propadati na razne načine. Opšteprisutno truljenje ukazuje na destruktivnu komponentu vremena kojeg više nema, za kojim se žali, a koje je ostavilo dubok trag i čije posledice autorovi junaci žive.
Zbirka započinje kratkom proznom poemom, Svetlana, nabijenom emocijama iščekivanja osvete i tako na najbolji način predstavlja neke od glavnih motiva autorovih priča.
Za njim sledi onirična folklorna strava, Ime majkino, u kolaboraciji sa Angelinom Dimitrijević. Priča je puna narodnih motiva bačenih u vertigo snovitih događaja. Stilski je jedna od najlepših i svakako sa najboljim tempom za čitanje, ali će tražiti vraćanje, zastajkivanje... u tu svrhu, autori su obezbedili rečnik arhaizama i manje poznatih reči na kraju priče.
Crtica o nadvožnjaku i jednoj ljubavi u Čantaviru govori o sudbinskoj vezanosti za nasleđe, lokacije i dešavanja koja određuju usud protagonista. Paranormalni horor je osnovno žanrovsko obojenje, ali se stidljivo provlači, sve dok čitalac ne postane svestan odakle preti prava opasnost. Iako kratka, ova priča u sebi obuhvata nekoliko perioda, možda čak i nekoliko života jedne zemlje koje više nema, i donekle opisuje degenerativne procese koji su je decenijama nagrizali. Bespovratnost vremena i ponavljanje događaja u koncentričnim krugovima svakim novim ciklusom, oduzimaju po neki vitalan deo, ne samo protagonistima, već i lokacijama koje su zahvaćene vremenskom spiralom.
Brutto Cane spada u jednu od autorovih priča u kojima se torture porn momenat pojavljuje kao lajt-motiv duhovnog oslobađanja protagoniste. Smeštena u ratni period, može se čitati i kao alegorija odnosa snaga prosečnog stanovnika jedne male zemlje u odnosu na inostrane sile koje mu kroje sudbinu. U toj neravnopravnoj borbi, plen biva u potpunosti lišen svoje volje, ali zato otkriva suštinske potrebe koje je krio sve vreme – submisivnost, sa svim njenim derivatima. Mazohističkim principima vođen, takav karakter ima jednu jedinu potrebu – da bude sasvim asimilovan od strane gospodara, potpuno proždran i svaren u momentu ekstatičkog zanosa.
Igre koje smo voleli je na neki način perjanica ove zbirke, ili je to makar mišljenje urednika. Radi se o kompleksnom i sporogorućem hororu, koji u sebi sadrži dramu odrastanja, rituale prelaska, odbacivanje i desocijalizaciju. Nakon svih pomenutih faza, protagonista postaje sasvim otvoren za uticaje koji leže s onu stranu realnosti i malo-po-malo kreće da susreće osobe koje se ne bi mogle nazvati ljudima u punom smislu te reči. Da one to i nisu, njemu postaje jasno tek kada zaista postane kasno. U međuvremenu mu je, po principu od-ružnog-pačeta-do-prelepog-labuda život postao prijatniji, a svet lepše mesto za postojati. Jedna nesvesna greška iz mladosti, vođena okolnostima jačim od njega, i delimično njegovim karakterom, će mu ponovo zakucati na vrata i zagorčati život gore no ikada. I ova novela prikazuje neko drugo vreme u nekoj drugoj zemlji, puna je ličnih opservacija i omaža stvarima iz prošlosti.
Neočekivana gozba predstavlja još jednu priču pokrenutu folklornom fantastikom. Smeštena u urbanu sredinu metropole, pripovest o Velesovom danu i usudu ljudi rođenih tada, dobija jednu sasvim opipljivu dimenziju. Naime, priča prestaje da bude puko predanje, jer se dešava na poznatim lokacijama, a karakteri su ljudi koje možemo sresti svaki dan. Protagonista je još jednom socijalno neuklopljen tip koji od buntovnika u pank fazonu postaje komad mesa pogodan za obradu, jer mu se nerealni odnos očekivanja i mogućnosti odavno uselio u sistem i blokirao ga za svaki dalji napredak. Suštinski defetistički nastrojen prema svemu što ga okružuje i nezainteresovan za sve osim za kratkotrajna čulna zadovoljstva, glavni karakter postaje potpuno otvoren za uticaje onostranog, koje prihvata pomirljivo i ne bez doze zadovoljstva.
Priča Prva bol je dosta različita od ostalih u odnosu na postavku i dramaturgiju, ali i dalje nosi varijaciju na istu temu koja se provlači kroz sve: bol i trpljenje, mazohizam i pronalaženje zadovoljstva u tome. Smeštena skoro sve vreme u jednoj bolničkoj sobi, ona donosi atmosferu teskobe, zatim pronalaženja izlaza za koji se ispostavlja da nije baš to za šta se predstavljao. Može se posmatrati kao jedna od crtica u razradi mnogo veće ideje, te kao studija tipičnog Šarčevićevog junaka u veoma ograničenom prostoru.
Morski prolaz je uzbudljiva Lavkraftovština pisana po oprobanom receptu i sa puno žanrovskih tropa: bežeći od velikog zla, protagonista naleće na još gore, čije je poreklo daleko više zastrašujuće od svega što možemo pretpostaviti pod dejstvom zdravog razuma. Sumorna atmosfera svetionika i njegova dva stanara, čoveka i psa, polako otkriva tajne koje leže u vodi koja okružuje trošnu građevinu.
Zavisnost je još jedna od torture porn priča (od kojih je Igre koje smo voleli najviše prostudirana u ključu tog motiva) koja nam donosi ženski karakter u bezizlaznoj situaciji. Vrednosti tradicionalne porodice i nedodirljivih institucija u sebi kriju stvarne monstrume, pod čijim pritiskom junakinja beži od kuće i pronalazi utočište. Makar tako misli na početku. Na dalje, ponovo je u pitanju razrada sličnog motiva kao u recimo Morskom prolazu, ali u sasvim drugačijem okruženju i sa mnogo više interakcije među likovima. Budući jedna od najslojevitijih u zbirci ona u sebi krije i iznenađenje koje je verovatno najbolji žanrovski momenat cele zbirke i odličan zaokret u priči.
Gospodari snova zatvara zbirku na spektakularan način. Pre svega, to je najkompleksnija i najslojevitija novela od pomenutih i ovde izlazi u jednoj od mogućih verzija. Budući da postoji skoro pa jednaka količina teksta u nekoj drugoj realnosti i vremenskoj liniji, za potrebe ove zbirke smo se fokusirali na, manje-više, vidljiv deo dešavanja, kako bi zadržali duh horora i sklonili fantazi momente iz duže verzije. To ne znači da će čitaoci dobiti krnju verziju, već onu sa maksimalnim žanrovskim učinkom, kako i dolikuje horor zbirci. U ovoj noveli se autor maksimalno posvetio razradi astralnih ravni, simbolike snova, okultizma i magijskih redova. Akcenat je na igrama moći koje se protežu kroz sve društvene slojeve i funkcije, a na sirovu moć niko nije imun, pa ni najveći među tzv. magovima. Da posle smrti ima nečega, autor nas ubeđuje na sasvim prirodan način, tako da se lako ulazi u njegov univerzum i pravila se prihvataju lako, budući da se i njegov stil tako kreće. Opisavši jedan ciklus borbe za prevlast i moć na svim ravnima, Šarčević nam ostavlja unakažene i-li unapređene likove koji, bez obzira na to kako su predisponirani, bivaju žrtvama, ili nosiocima moći (na osnovu praktične snalažljivosti). Ne postoji klasičan tragičan junak, čija će žrtva doneti boljitak, niti je stradanja uzvišeno, već upravo suprotno – strada se po pravilima jačeg, na način na koji je to odredila viša sila. Nema iskupljenja ni za negativce, niti ima kazne, osim nagrade snalažljivima.
Pred vama je zbirka koja predstavlja raznolikost stila i varijacije žanra na pitak i primamljiv način, sve vreme vam prikazujući motive koji autora najviše interesuju, a o kojima je već bilo reči u tekstu. Stilski to često predstavlja prelaz od formalnih dijaloga ka tokovima misli, i u suprotnom smeru, tako da su tempo i dinamika promenjivi, ali to nikako nije mana jer se lako prelazi s jednog na drugi kolosek. Pritom se autor bavi temama koje su prisutne decenijama na našim prostorima, obilno koristeći alegorije i metafore kako bi ih izrazio kroz iskustvo običnog čoveka iz naroda, koji samo želi da proživi život do kraja, ali se susreće sa mnogim nedaćama na tom putu.
Нема коментара:
Постави коментар