DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XVII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Kad je Raša ušetao u kabinu Aleksu prože stid, pa pokuša da zakloni golotinju krijući se iza stola. Psiha mu je bila uzmuvana, pa uopšte nije shvatao odakle se najednom ovde stvorio čovek s kojim je ugovorio kupovinu vremensko prostornog adaptera. Pridošlica je bio veličine osrednjeg šifonjera i imao je fizionomiju raspižđenog pitbul terijera. Aleksa zapazi da za pojasom ima zataknutu poveliku pištoljčinu i da su mu podlaktice, otkrivene zavrnutim rukavima, nenormalno mišićave. Kad ga je pridošlica mrzovoljno odmerio, Aleksa se za trenutak prepade da će biti silovan, ali ovaj umesto toga odbaci odeću koju je nosio pod miškom na krevet i ravnodušno mu se obrati:

- Slušaj me dobro, pičko mala, jer ti ovo neću ponavljati. Jednostavno ću održati obećanje i nema te sile koja će me u tome sprečiti. Danas izlazimo na obalu i hoću da se malo upristojiš. Sad ću te osloboditi i obući ćeš ove krpe što sam doneo, ali hoću da znaš da ću i danju i noću biti dovoljno blizu da čujem svaki tvoj uzdah. Budem li samo pomislio da si se na bilo koji način odlučio da ne sarađuješ, bičem ću te primorati da prikupiš gomilu drveta i šibaću te sve dok ne budem zadovoljan količinom, pa ću sve to zapaliti, a ti ćeš lepo zašiljiti jednu podužu granu i sačekaćemo da se stvori dovoljno žara. Onda ću uzeti tu granu, gurnuću ti je u guzicu, pa ću lagano zavrtati i gurati sve dok te ne probijem uzduž kičme i vrh se ne pojavi sa druge strane. Posle toga ću čeličnom žicom da ti fiksiram ruke i noge i staviću te nad žar da se lagano pečeš kao na ražnju. Polako ću okretati i pomalo škropiti vodom da ne ispustiš prerano dušu. Jesi li razumeo?

Ton kojim je to izgovoreno bio je miran, a pogled kreature preozbiljan da bi Aleksa i za trenutak pomislio da se radi o šali ili praznoj pretnji. U kostima je osećao da će on to zaista uraditi, a nešto mu je govorilo da mu to ne bi bilo prvi put. Tip je bio 'ladan k'o špricer, a njegov pogled previše tupav da bi se u njemu krio ma kakav nagoveštaj milosti ili saosećanja. Monstrum je buljio u njega i Aleksa klimnu glavom. Gorila se nasmeši, pa ga obiđe i - klik! Aleksa je najednom bio slobodan. Osećaj gotovo zaboravljen. Mišice behu utrnule, a zglobovi oderani, ali najzad je mogao da koristi ruke. Za trenutak je gotovo zaboravio u kakvoj se situaciji nalazi ushićen takvom blagodeti. Raša bez reči napusti kabinu, a Aleksa ustanovi da se na krevetu nalazi njegova odeća, oprana i ispeglana. Odenuo se i počeo da razmišlja. Još uvek je bio pod žestokim stresom, ali misli počeše da dolaze u red. Ovaj tip poseduje vremensko prostorni adapter i to donekle objašnjava Anino prisustvo, mada bi takva postavka bila mnogo prirodnija da se radilo o njenoj prethodnoj reinkarnaciji. Tada je bila MDO agent, upućena u tehnologiju vremenskog putovanja. Šta bi uopšte započeo klon klase A, izvorno namenjen ratovanju, sa tako kompleksnom spravicom? Da li je pogrešno procenio stepen njene obuke, ili... Da nije ovo kojim slučajem NJEGOVA Ana? Da nije nekako preživela onaj užasni dan? Stresao se od te pomisli. Tu Anu je voleo, a ovu... Nije mogao da razluči. Bilo je tu požude, itekako, ali ljubav? Ne, ne, ne... To nije ista Ana.

Visoki lik u vikoplastu koji je nešto kasnije došao po njega nije mu bio poznat, ali to ništa nije menjalo. Izašao je s njim na palubu i ustanovio da je brod ukotvljen uz mol nekog razorenog naselja. Pred kabinom ih je sačekao nabijeni čovek vojničkog držanja i Aleksa krenu s njima duž palube. Tek je svanulo i zora se stidljivo stala hvatati po jovama oivičenoj moćnoj vodi. Negde iz ruševina pred njima odjeknu štektavo oglašavanje lisice, a iz daljine je dopiralo prituljeno dumbaranje artriljerije. Mora da su blizu ratne zone, pomisli Aleksa. Anu nije video i srce mu se stade snažno otimati. Kuda ga vode?

Sišli su sa broda i našli se na kamenitoj stazi po kojoj ćutke nastaviše. Hodao je lagano i ravnomerno, duboko udišući, a onda, iza jednog šrapnelima izrovanog zida, pred oči mu izroniše trstika i ševar pritisnuti maglom. Tu ih je čekala grupa od sedmoro ljudi i Ana među njima, ali sada odevena u laki borbeni oklop. Jedan od njenih ljudi držao je ono užasno pseto na povocu, a Rašu je zapazio nešto dalje ispred ostalih. Nozdrve mu zapahnu snažan miris vode i najednom ga obuze vrtoglavica, pa se oslonio na gorostasno stablo kraj staze. Previše je oslabio dok se Ana poigravala njime i razum mu se topio kao maslac na tiganju. Stresavši glavom poče da primenjuje odavno naučene mantre. „Aleksa, zovem se Aleksa...“, a onda mu najednom sinu da ponovo oseća tuđe misli. Dođavola, predugo se nalazio pod nekim nepoznatim vidom empatičkog štita! Trebaće mu nedelje da se povrati!

Ana je u ruci držala nekakvu mapu i na trenutak podiže pogled, pa ga pažljivo osmotri. Možda joj još uvek nije razaznavao misli, ali njegovu snažno usađenu empatiju ništa nije moglo ugasiti. Ono što je odašiljala bilo je... Strast!

- Iza nas je Novi Bečej. Najlakše bi bilo nastaviti putem ka Melencima, ali, ako su Zakavljažani u stanju pripravnosti, tu su najverovatnije načičkane njihove patrole. Najbolje da krenemo prema Elemiru preko Rusande.- obratila se čoveku kraj sebe spustivši ponovo pogled na mapu. Aleksa zapazi o njenom pojasu čudno oružje koje u početku nije razaznavao, a onda se doseti da to ne može biti ništa drugo do svetlosni mač, legendarno oružje A klase. Čovek iza njega ga gurnu, pa krenuše jedan za drugim kao guščići. Pas je oslobođen i Aleksa se štrecnu, ali pseto nije pokazivalo nikakvu zainteresovanost za njega, već se postavilo na čelo kolone ponašajući se kao predvodnik čopora. Aleksa je zbunjeno posmatrao to inteligentno stvorenje, a onda shvatio da to nije pas. Toliko discipline može imati samo borbid Republičkih Specijalnih Snaga! Ali... Odakle ovim šakalima borbid? Oslobođen empatičke blokade mozak mu stade ubrzano raditi. Borbid... Klon A klase... Adapter... Pa ova ekipa radi za Besmrtnike! Hoće da ga odvedu u Beland, a to znači da se kreću prema ratnoj zoni!