DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XVI

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

 Odakle je Rajko dopunjavao svoju pljosku ostalo je tokom celog puta za mene nerešiva misterija, ali se počesto zagledao u nju, tako da je neprestano bio podnapit. Uprkos tome bio mi je od velike pomoći, pre svega zbog izvanrednog poznavanja situacije na terenu. Uz njegovo vođstvo s lakoćom smo izbegavali kako Zakavkaške patrole, tako i bande razbojnika koje su vršljale unaokolo. Nisam se mnogo udubljivao u razjašnjavanje svrhe našeg putovanja, ali sam uskoro bio prinuđen da mu kažem kuda smo krenuli. Odabrao sam drugo veče našeg putovanja kad je već i inače postao prilično sumnjičav.

Zaustavili smo se na jednom proplanku, zapalili logorsku vatru i pojeli po konzervu pasulja, pa pošto procenih da je Rajko delimično trezan započeh:

- Rajko, brate, nešto ti moram reći.- Rajko me odmeri blago telećim pogledom.

- Reci Milivoje, pa naši smo, ne stidiš se valjda?- odgovori nehajno, pa nastavih sigurnije.

- Ja moram preko, na teritoriju Republike.- na to Rajko razrogači oči kao da je progutao feferon.

- U, jebote!- propenta meškoljeći se.

- Moram Rajko. Imam važna posla tamo.- počeh da objašnjavam, razmišljajući o tome mogu li mu sve ispričati, ali on me prekide, rešavajući time moje nedoumice.

- Aaaa... Ti bi malo pljačk'o? Pa što tako ne kažeš kumašine, gde je pljačka tu je i brat Vrcelj. Pa jeste, ovi iz Unije su se nešto mnogo narogušili, k'o da je ono iz kuća nji'ovo. Valjda Belanđani gledaju svoja posla i puštaju narod da se snalazi.- obliznu se.

- Jeste, Rajko, kažu da je tamo disciplina nikakva.- zapeh ohrabreno da podržavam njegove pretpostavke.

- Dobro, dobro... Nego ima tu jedna nevolja... Moramo kroz ratnu zonu, a tamo su nam gaće na rešetu. - prekide me ponovo, najednom zabrinutim glasom.

- Pa kako ćemo?- napravih se naivan.

- Ne boj se brate, prolazio je Rajko svuda, pa ćemo i tamo. Ima jedno mesto gde nije preteško proći... Ako preživimo...- započe Rajko da objašnjava.

- Možel' se ogrejati kraj te vaše vatre?- prekide ga nepoznati glas. Obojica se trgosmo. Toliko smo se zapričali da uopšte nismo primetili trojicu odrpanaca što su nam se privukli nadohvat ruke. Zapažajući kako se Rajko nelagodno osvrće ka podalje odloženom razaraču, krenuh rukom ka revolveru, ali prekasno. U rukama one trojice sevnuše oštrice. Rajko u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu i zadobi posekotinu. Urliknu od bola, pa tresnuvši pesnicom napadača odasla ga u carstvo snova. Iznenađen brzinom napada nikako nisam stizao da dohvatim oružje i padoh u prašinu s neprijateljem nad sobom. Rajko mi nikako nije mogao pomoći, jer oko njega je već kružio treći napadač. Iako moj pratilac više nije bio onako spretan kao nekada, snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač očito bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika, pa se nije primicao nadohvat njegovih šaka. Neprestano je skakutao naokolo, trudeći se da umori protivnika. Uporno sam pokušavao da se dočepam revolvera, ali previše sam bio skoncentrisan na protivnikov nož koji mi se mic po mic približavao grlu, dok je Rajko sve više gubio korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je često bivao prinuđen da izbegava hitre ubode. Na jedvite jade sam zadržavao mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći, kad najzad napipah držak oružja. Trgoh i sasuh dva metka u onog iznad sebe, pa još dva u onog što je skolio Rajka. Onaj treći taman stade dolaziti sebi, pa poče kukati:

- Nemoj, molim te, nemoj dragi gospodine... Bili smo gladni, samo smo...- raspričao se, naizgled pitom kao mače.

- Ima li još koga u blizini!- prekidoh ga s prstom na obaraču. Zatrepta, pa poče da muca.

- Ne..nema... Nema nikoga...- najednom Rajko priskoči, pa ga dohvati za uvo i stade da zavrće.

- Aj' bratac, počni da pričaš, il' ću da te očerupam k'o gusku za božić!- pridošlica poče da skiči kao prase kad ga kolju.

- Nema nikog, samo nas trojica, matere mi!- pištao je dok je Rajko sve jače uvrtao.

- Gde vam je auto? - ne pokoleba se moj saputnik.

- Joooj.... Nemoj više, odvešću vas!- kukao je onaj sav povijen pod krvnikovom teškom rukom.

- E, tako te volim.- potapša ga Rajko prijateljski po ramenu, pa ga podiže na noge grabeći ga za okovratnik. - Ajde, idemo do auta, pa begaj brate. Bolje po tebe da nije miniran. Ti ćeš prvi okrenuti ključ, samo da znaš.- brundao je odobrovoljeno moj saputnik.

Pokrenusmo se par minuta kasnije, napred naš napadač, za njim Rajko, s cevi razarača prislonjenim uz predvodnikova leđa i najzad ja. Neko vreme smo se probijali kroz šumicu i po Rajkovom opreznom ogledanju znao sam da ništa tom pacovu ne veruje. Svaki čas sam čekao da mi neko smesti metak u leđa, ali ništa se nije događalo, pa izbismo na jednu čistinu. Tu je stajala neka teška krntija od kamioneta, ali više no očito u voznom stanju.

- Jel' miniran?- zapita Rajko.

- Ma daj... Koja bi budala minirala ovu šklopociju? Skuplji eksploziv no auto.- mrzovoljno će zarobljenik. Rajko klimnu glavom.

- Davaj ključeve, pa da se razilazimo.- obrati se snuždenom predvodniku.

- Eto ih u bravi. Ko bi ovo čudo ukrao.- odvrati ovaj - Nego, mogu li sad da idem?- Rajko klimnu glavom i potapša ga po leđima tako nežno da mu suze grunuše na oči, na šta ovaj naglo đipi i nestade u tami.

Od tog trenutka putovanje je postalo lagodno, iako smo se vozili preko izrovanih šumskih staza i bogaza. Koliko god naše vozilo kilavo delovalo, izgleda da je bilo konstruisano upravo za ovakve terene. Za volanom je bio Rajko koji je ovaj kraj poznavao kao svoj džep. Gotovo da mi se učinilo da smo na piknik krenuli. Čitav nam je dan prošao bez ijednog incidenta. Nisam čak ni primetio kada je to moj saputnik postao oprezniji. Vozio je sporije, stalno pogledom ispitivao okolinu, mrštio se i nerazumljivo gunđao. Ja ga ništa nisam pitao, a Rajko kao Rajko, ćuti i romori.

Kada su najednom s obe strane šumskog putića iz grmlja izronili Unijski oklopnici s oružjem na gotovs, Rajko je reagovao zapanjujućom brzinom. I pre no što su se kola zaustavila, otvorio je vrata i dohvatio razarač, pa iskočio i kotrljajući se ispalio nekoliko kratkih rafala iz teškog oružja kojima je poobarao Zakavkažljane s leve strane. Njihova tela još nisu ni dodirnula tlo, kada se Rajkovo oružje okrenulo ka neprijateljima sa desne strane i smrtonosno preciznim hicima ih počelo kositi. Samo trenutak kasnije i ja sam se sabrao i otvorio vatru.

- Biće nam pametnije da nadalje idemo peške.- izjavi Rajko ustajući i proučavajući mrtva tela protivnika- Sad će ovih gnjida biti sve više i više.

Nastavili smo vrlo oprezno i stadoh razaznavati sve učestaliju pucnjavu. Kako smo napredovali, tlo je bilo sve izrovanije dejstvovanjem artriljerije, a zadah napalma i sladunjavi vonj poluraspadnutih lešina terali su me na povraćanje. Mada je vetar bio usmeren od nas, bio je preslab da bi rasterao smrad uništenja i smrti. Nešto dalje zavukosmo se u jedan od silnih kratera unaokolo, pa podigoh pogled usmeravajući ga ka kordonu koji se rasprostirao na manje od kilometar ispred nas. Dan je bio vedar i jasno sam video da se front postojano drži. Proboji su se neprestano otvarali, ali plameni jezici iz razarača Unijskih operativaca su odbijali svaki napad. Veterani. Ne oklevaju.

Najednom, operativci počeše disciplinovano da odstupaju prema bunkerima. Ograda što se izvijala u nedogled mestimično stade da varniči pod naponom.

Bacio sam pogled na granicu. Proboji su se umnožavali i najzad ih ugledah. Belanđani su krenuli u ofanzivu i uleteli pravo u minsko polje. Razleteše se na sve strane. Nekolicina je prošla, ali su izgoreli na ogradi. Elektrika ih je palila, jednog po jednog. Dosta sam video. Spustih se u krater.

Pogled sam podigao na zvuk sirene. Signal za prestanak opasnosti odjeknuo je pustopoljinom i granica je postala neprirodno mirna. Operativci još nisu zauzeli pozicije, a Belanđani su se povukli ostavljajući za sobom spržena telesa.

- Sad il' nikad brate.- dobaci mi Rajko jurnuvši ka granici. Šta mi je drugo preostalo nego da ga bezglavo pratim?