HEROJ

Kaurinova kletva - četrdeset šesto poglavlje  

Mada je delio mišljenje nezadovoljnika da kraljevina baš i nije bila najsretnije rešenje, Đorđe je bio duboko ubeđen da ona ima najmanje tri velike prednosti nad republikom.

Prva je bila Cetifeks, mala žuta tabletica koju bi lekari prepisivali kod lakših oblika prehlade i gripa. Sasvim slučajno je otkrio da mala čarolija ima i sporedno dejstvo. Otklanjala je odbojnost prema alkoholu. Nije bilo jednostavno uvek dolaziti do neuglednog pakovanja u društvu u kome novac praktično ne postoji i gde se sve dobija po potrebi, odnosno za bonove. Srećom, status ratnog heroja imao je i prednosti.

Izgubljenu ruku baš i nije računao u bonuse, ali u kombinaciji sa ordenjem uvek je imala magično dejstvo na sažaljive apotekare. Zahvaljujući Cetifeksu i svojem patrljku, najzad se vratio staroj ljubavi koja je privremeno bila proterana.

Nije problem bio u starim vučjim vremenima koja su mu se često vraćala u nemirne snove. Nije to ni bilo vreme šakala koje je proveo na granici. Bilo je i gorega od toga.

Rakija mu je trebala zbog ovih vremena, vremena ovaca.

Nagledao se užasa i posle paklenog prizora na Salašu kojeg nije želeo ni da se seća. Ali se sećao Regimente, gomile divljaka iz pustoši, najčešće naoružanih onime sa čime su se i zatekli pri regrutovanju, po nepisanom pravilu, najobičnijim lovačkim oružjem. Dobro se sećao i njihove potpune promene, izliva čudnih napada patriotizma koji su ih poput teške i neizlečive bolesti zahvatali na najbesmislenijim mestima.

Sećao se i neprijatelja. Teško opremljenih, ugojenih, samodovoljnih jurišnika, koji iza tenkova izranjaju iz oblaka bornih otrova što guše njegove ljude bez gasnih maski. Sećao se i kako su blokirali tenkove, toga se naročito dobro sećao. Zaustavljali su se iznenada, gusenica zaglavljenih leševima njegovih saboraca. Neki od tih leševa su još uvek vrištali. Ponekad mu je u snove dolazila Stojanova četa. Našli su najpre gomilu gaća. Posle su pronašli i Stojanove ljude, žive oderane. Neki su još uvek disali.

Tokom povlačenja savezničkih trupa pronašli su im i kože. Uredno usoljene, spakovane u isto tako uredan paket, otkrivene su kod rasplakanog jurišnika koji je neprestano ponavljao: “mader, mader”, šta god mu to značilo. Tamo, na granicama, zauvek je ostao najveći deo đavoljeg nakota iz pustoši.

Granata je tresnula kraj njega kada je već skoro sve bilo gotovo. Jedna od poslednjih osvetničkih salvi neprijatelja u rasulu. Posle toga je došla bolnica, pa operacije. Lekari koji su tamo mesarili bili su travari mobilisani po pustoši. Ruku mu nisu spasili, ali nisu uspeli ni da ga ubiju, iako je njihova stručnost bila na nivou stopostotno prilagođenom da u tome uspeju. Bio je previše otporan i previše željan povratka. Pa opet, i to je prošlo. Vreme haosa, vreme ratova, sve je to sad ružna uspomena.

Tri i po godine živi po svome ustaljenom ritmu. Kao i svi lojalni stanovnici kraljevine bez problema je dobio stan. Skroman, ali ipak raspoloživ. Da, dobio je i cimera, još jednog olupanog veterana, komplet bez noge. Proglašeni su nesposobnima i kao takvi oslobođeni radne obaveze.

Zaludni, obojica su provodili vreme cirkajući brlju koju mu je cimer, ko zna otkuda, redovno donosio u zadivljujućim količinama. Flaše je odavno batalio, a piće je donosio u dve olupane kante, onakve do kojih se lako dolazilo. Bilo ih je posvuda i normalnim porodicama služile su za donošenje vode. Vodovod je dopirao tek do prve tri zgrade u naselju.

Bili su usred neprepoznatljivog Novog Beograda, uredno izmalterisanih i opravljenih zgrada, sa sve parkovima, baštama i mnogo pobožnih komšija koji su ga pri svakom susretu pozdravljali, a često mu se i u nevolji nalazili, kada bi gdekoji kućni uređaj zatajio. Tehnika je, uglavnom, bila zaplenjena od dobrostojećih pristalica republike, a zatim prelazila iz ruke u ruku, i teško je bilo očekivati da će biti u savršenom stanju. Tim su stvarčicama bili dobro snabdeveni jer su ih trampili za vodovodne instalacije i sanitarnu keramiku sa stanovnicima onih delova grada do kojih, za razliku od njih, nije dolazila struja.

Pustoš je vaskrsla. Gde još zgrade nisu bile naseljene, uzdizale su se džungle građevinskih skela po kojima se poput majmuna užurbano pentralo mnoštvo radnika. Posvuda su se odigravale slične scene. Stopostotna zaposlenost nije bila prazna priča. Naselje bi se u periodu između šest ujutro i šest uveče pretvaralo u obdanište. Dečurlija, koja bi se već rano izjutra rojila u nemogućem mnoštvu, koristila bi odsustvo zaposlenih roditelja i razmilela bi se po najnemogućijim ćoškovima naselja, nervirajući invalide i žene što su, zahvaljujući deci mlađoj od šest meseci, bile privremeno pošteđene radne obaveze.

Ponekad bi tužno odmeravao decu, žaleći što nema nijednog koje bi ga nerviralo tokom nesuvislog postojanja. Dok je bilo vreme, nije ga napravio, a sa ženom nije bio već odavno. Sve su bile bogobojažljive i čestite, a pominjanje, kako su one to zvale, bluda, teralo ih je u furiozni nalet besnila.

Možda bi i bile manje besne da je imao obe ruke, bio mlađi i da je manje smrdeo na rakiju, ali to mu nije padalo na pamet. Uostalom, bojao se svoje poluljudske prirode. Ko zna da li je uopšte bio sposoban da ostavi potomstvo? Pa ipak, u početku je sve bilo idila. Ponekad bi se sa večeri sastajao komšiluk, tek onako, bez određenog povoda. Rakije je uvek bilo dovoljno, za meze je već išlo malo teže. Razgovori su tekli uobičajeno, žene, deca, poslovi, sve dok rakija ne bi počela da deluje, a nezadovoljne supruge da ronzaju. Tada bi dolazilo vreme fantazija. U umovima tih ljudi Isus je hodao zemljom, Sestrinstvo po podrumima jahalo device, Bog blagonaklono pružao ruku poslušnima, a bezimeni užas odvodio one što izbegavaju radnu obavezu, da bi ih u mračnim uličicama pekao na roštilju. Poverljivo bi se tada, u pola glasa, pominjao “Drugi talas”, o kome nikada ništa određeno nije saznao. Znao je da rakija zna u dokonim umovima ozbiljno da pomete stvari, pa bi u takvim situacijama napuštao veselu družinu, nevoljan da sluša besmisleno baljezganje. Svet u kome je najveću nevolju činilo grebuckanje grube i džabe dobijene odeće nije delovao previše strašno.

Nije u pitanju bio samo Novi Beograd. Putnici su govorili da je prostranstvo van područja Koridora naseljeno kolonistima, da se strahovitom brzinom obnavljaju napuštena naselja, a bogami izgrađuju i potpuno nova. Polja su obrađena, vinogradi orezani, a voćnjaci rađaju. Pa ipak, sve to nije bila ona druga stvar koju je smatrao superiornom prednošću kraljevine nad republikom.

Ta druga stvar bio je utorak.

Tada bi se kupao, brijao i svečano kretao ka autobuskoj stanici. Baš na prvom od tih hodočašća, postao je svestan zbog čega mu je toliko potrebna ošamućenost koju pruža rakija. Dugo je verovao da mu je osim ruke, razneta i njegova neprirodna percepcija. Otkad se vratio, više nije osećao ljude, ili tačnije, nije bilo zračenja njihovih osećaja. Do tog utorka...

Pojavilo se najednom, sasvim neočekivano. Poznata vibracija promene raspoloženja u okolini. Za trenutak je gotovo bio siguran da je to samo neki insekt što mili po njemu. Tek kada su trojica uniformisanih ljudi, sa krstolikim simbolima po crnim odorama, kraj njega sproveli nekog jadnika, pretučenog, sa lisicama na rukama, shvatio je da oseća refleksiju užasnog straha.

Još je izrazitije, nedugo potom, osetio napad besa Mileninog ljubomornog muža. Buđenje refleksa pri tome ga je ubedilo da su mu perceptori isto onako oštri kao i ranije. Uprkos tome, pokušaji obnavljanja senzacija bili su uzaludni. Trebalo mu je dugo vremena da razjasni šta je nepoznato. Sve vreme osećao je ljude oko sebe, ali ne onako kako se navikao.

U vreme Starog sveta ( Puj, puj, daleko ga bilo) život se svodio na puko preživljavanje i borbu, ali uvek je osećao živopisni kolorit senzacija. Radost, ljubav, mržnju, bes, veselje, tugu. Ali ovo... Ovo je nešto drugo. Jedan jedini osećaj, umnožen poput odjeka, mračni talas. Najsličniji pritisku koji je osetio onog jezivog dana na Bećar salašu, ali ovog puta suprotnog predznaka. Ako je ono bila moć, onda je ovo nemoć. Sivi zid bespomoćnosti natkriven nad svetom, bez izlaza i bez kraja.

Najednom je postao svestan da upravo ta presa pritiska njegove preosetljive živce, toliko snažna i bezlična da je telo, ne nalazeći nijedan poznat način za reakciju, poseglo za jedinim lekom koji je poznavalo…za rakijom. Čak je i veselo, živahno stvorenje kao Milena, nekada eksplozija radosti, zračila istim tim mučnim sivilom, uprkos svom grčevitom nastojanju da se neprestano osmehuje.

Uprkos tome, redovni susreti svakog utorka davali su smisao životu. Nisu ti razgovori bili bog zna šta. Dete, posao, muž... Uglavnom je ona govorila. Iako je po svaku cenu nastojala da bude brbljiva, čula su govorila da to čini zbog njega. Posebno je bila detaljna opisujući svoje dete. Svaki jebeni detinji podvig. Ponekad bi bulaznila poredeći ga sa njime, kao da je mogla znati kakvo je dete bio! Kakve li će tek gluposti pričati o ovom detetu koje sada nosi? Svejedno, slušajući njeno brbljanje, lakše je bilo prebroditi vreme do trenutka kada bi najzad došlo vreme za treću prednost kraljevine, onu koja mu je od sve tri bila najznačajnija:

Do subote!

Zvezdara. Sklonište za žene. Šetnje manastirskim dvorištem. Sedenje u zagušljivoj sobici. Majka Jelisaveta je govorila da njegovo prisustvo ima umirujuće dejstvo na “Janje Božije”...

Ali ovo danas ne razume. Subota je, pa ipak sedi u prašini kraj manastirskih vrata, prazno buljeći u betonski skelet Novog hrama dok ga uspomene progone.

Jasmina se nikada nije oporavila od užasa na Bećar salašu. Bila je prebačena u dedinjsku bolnicu da se zaleče užasne rane. Potrajalo je, ali oporavila se. Nikad više neće izgovoriti nijednu reč, jezik joj niko nije mogao vratiti, ali uz pomoć visprenih proteza počela je pomalo da koristi ruke, i nevešti rukopis nadoknađivao je nerazumljivost grlenih zvukova. Napade plača i nekontrolisano trzanje lekari su objašnjavali užasnim šokovima koje je preživela, ali to je bilo nešto sa čime je mogao da živi...

Sedi tako Đorđe, priseća se vremena nade i blene u jutro što se preliva u dan. Oseća kako otopljava, da bi ga potom sunce pržilo, pa se najzad vrela kugla, poče skrivati iza grandioznih kontura nedovršene građevine.

Tri meseca! Nikad nisu imali dovoljno vremena za sebe. Svega tri meseca. Toliko su ga dobili pre no što su došli po njega. Kad se vratio dve godine kasnije, u njegovom su stanu bili nepoznati ljudi. Jasminu je njegov odlazak slomio. Brigu o njoj preuzele su časne sestre. Izvukao ju je na sopstvenu odgovornost, pozivajući se na ratne zasluge. Krvarenje iz razrezanih vena zaustavljeno je u poslednjem trenutku i dozvoljeno mu je da je posećuje uz nadzor majke Jelisavete...

Radnici se počeše vraćati sa radne obaveze i jedan od njih sažaljivo spusti bocu rakije kraj njega. Zaokupljen mislima nije mu se ni zahvalio.

Nikad! Nikad je reč koja nema izlečenja, nema popravki. Nikad je reč definitivna i teška. Tu je reč upotrebila majka Jelisaveta kada je odškrinula manastirska vrata, ne propuštajući ga. Nije znao ko je devojka kojoj se Jasmina obradovala. Kojoj se Jasmina, kako reče majka Jelisaveta, previše obradovala. Nije poznavao nikoga sa ovlašćenjem sinoda koga Jasmina može poznavati. Ko je taj neko koji ju je odveo na tajno mesto koje on ne može posećivati? Koje nikad neće moći posetiti...

Nikad je reč koja ga je naterala da savlada odvratnost prema rakiji. Čarobnih tabletica nije više imao. Noć je nadvladavala veče kad je, boreći se protiv gađenja, potegao i desilo se!

Nije bilo više slučajno otkrivene farmaceutske brane Cetifeksa i alkohol jurnu kroz izmenjeni nervni sastav. Najednom, sve se promenilo i um mu se otvorio onome zbog čega je odvratnost prema alkoholu u davnoj operaciji i bila ugrađena. Iluzija je spala sa sveta kao jesenje lišće i video ga je sivog, nesretnog i pregaženog, ali video je jasnije nego ikada tužnu prošlost sa jedne strane, i još nesretniju budućnost sa druge, a između njih, najblistavije od svega, blještao je put!

Taj put, ta prokleta magistrala koji je oduvek pratio, opet je bio pred njim, opet veličanstven i ravan. Kao onda, kad je munja obasjala Jasminine bolno oštre crte lica, kada ju je ljubio kao da sutra nikada neće doći, kad ga je zapahnuo Jasminin teško objašnjivi miris, put koji je već dugo pratio tražeći je po krivudavim, opasnim i skrovitim stazama. Pojavio se jasniji nego ikada. Cesta koja se stalno gubila i opet izranjala, svaki put sve nejasnija i sve smrtonosnija...

Ali, jasno je video budućnost, i najzad je znao jedino mesto na kome njih dvoje mogu pronaći mir. Dugo je išao naslepo, stalno progonjen željom da se preda, da najzad sedne i ostane tu. Predugo je staza bila prekinuta i učinilo mu se da je i samo tkanje vremena stalo.

Ne, nije vreme stalo, niti je on izgubio osećaj za njega, samo...nije više postojalo. Postojala je samo siva ravan dokle god pogled doseže.

Ali, kroz sivu tminu vodio je put, staza koja je, privremeno skrivena, naglo izronila i on ustade snažniji no ikad. Sad nije želeo da stane. Bio je najzad siguran da putovanje ima kraj. Neprestano se uspinjući, sve je brže pratio trag, najzad ponovo otkriven. Polako, sve brže, trčeći najzad, sledio je blještavilo pred sobom, sve do ivice provalije.

Otkuda kristalno jasna vizija da je kraj puta baš ovde? Odakle sigurnost da se ovde završava potraga, a možda...

Možda je to oduvek znao samo nije mogao da veruje. Svejedno, tu su. Provalija i on. Nema mesta veri i neveri, treba samo pogledati. Beznadežno i očajnički se opirao bestelesnoj sili koja je delovala tačno na vrh brade primoravajući ga da pogleda.

Zatvoriću oči... Zatvoriću oči... Zatvor...

Ona je bila tamo, sklopljenih veđa. Tamo, iznad provalije. Bila je to ona i nije bila ona. Lomna, nežna, divlja, blješteća snažna, pitoma... Santa leda i živi plamen. Treperila je cela i treperila je u delovima. Utelovljenje apsolutnog mira i večite potrage. Savršeno lepa... Jasmina!

Plašila ga je, užasno ga je plašila... Najednom, otvorila je oči i ugledala u njima zvezdano nebo. Pružila je ruku, pošao je ka njoj. U prvome momentu je počeo da propada da bi već idućeg trenutka osetio topli dodir na ruci i prostor je nestao.

Lebdeli su i znao je da su zvezde i u njegovim očima.

Oduvek su bile tu.