LEPA JELENA - Drugo poglavlje

                                                           

Školarina, stanarina, struja, voda, telefon, grejanje, porezi, ekologija, kineske konzerve, mađarska piletina, rumunska svinjetina, brazilska govedina, turske paprike, makedonski krompir... Sve to treba platiti. Od šest do šest muž rmbači po gradilištima. Od šest do šest žena ukucava brojke u fiskalnu kasu. Od šest do devet muž radi na crno. Žena od četri do šest čisti po kafićima. Ostatak vremena je podeljen na obroke, san i traženje novih poslova. Da je drugačije znali bi da imaju najbolju ćerku na svetu.

Dobar student, izvrsna domaćica, istaknuta balerina, baka zbrinuta, predavanja odslušana... Ali roditelji sve to ne vide, ne znaju. Možda ni ne mare. Znaju samo da su ćerki potrebne stvari i to ih čini smrknutim i ćutljivim. Jelena, pak, zna da su joj potrebni roditelji i to je čini tužnom i usamljenom. Tako život protiče. Roditelji zagledani u prošlost, ćerka u iščekivanju budućnosti, bez ikakvog izgleda da dočekaju ono što priželjkuju.

Jelena je prelepa, iako to ne zna, lepa kao Jelena iz priče o Troji. Ne naslućuje privlačnost kojom zrači njena pojava, jer nema nikoga ko bi joj rekao nešto o tome. Niko joj nikad ništa nije rekao o raskoši njene vrane kose, nikad niko nije primetio blistavost njenih krupnih očiju. Nikad nije čula da je neko zadivljeno zviznuo dok bi njeni obli bokovi promicali hodnicima univerziteta i nikada se niko nije zablenuo očaran bujnošću njenih prelepih dojki.

Iako veruje da je nezanimljiva i neugledna, Jelena nije slepa. Zavidljivo zuri u nežnosti kojima momci obasipaju prijateljice sa baleta i radoznalo špijunira koleginice sa fakulteta dok se ljube sa mladićima.

A noću sanja, sanja, sanja...

Jelena ne voli svet oko sebe. Umesto pitomih uličica duž kojih su se protezali drvoredi bagrema i gelegonja, sada zjape ruševine duž kojih niču gradilišta. Umesto klupica sa brbljivim komšijama, sada promiču nepoznati ljudi umorna pogleda.

Ne priželjkuje da ponovo bude devojčica, ne. Samo bi želela da stvarnost nije toliko gorka.

Kao poslednje uporište starog sveta, u usamljenoj kućici usred građevinskih radova, koji se protežu kilometrima unaokolo, jedina je svetlost koju poznaje.

Tata je govorio da bi baka morala da proda tu izbu dok joj još nude dobru cenu i preseli se kod njih, ali Jeleni se ne dopada ta zamisao.

Bakina kuća je tajno utočište koje zaceljuje izmučenu dušu. Mesto gde baka priča divnim glasom iz vremena detinjstva, kutak u kojem je tako lako zaboraviti sve svoje rane.

Te su rane u tmurno novembarsko popodne bolnije nego inače. Preteći tamni oblaci zaležu gotovo na same skele opustelih građevina i pretvaraju ružno popodne u veče, ispunjavajući osetljive ljudske duše teskobom i nesigurnošću pred olujom koju žalobno najavljuju.

Jelena oseća njihov pritisak i uplašena je, mada hrabro kroči kroz pustoš. Boji se, čini se, bez razloga, jer je tuda stalno prolazila, ali ovo veče svaka je senka vukodlak, svaki je zamućeni obris demon u zasedi i njene crvene svečane cipelice (najsvečanije koje ima, jer su jedine) lupkaju visokim potpeticama po ispucalom betonu, ovako: tak–tak-taka–taka, sve brže i brže.

Srce joj, ispunjeno slutnjom, besno lupa, baš ovako: bum–bum-bum. Vetar huji nesnosno glasno, evo ovako: huuu–huuu. Sa stravom se trza na svaki nagli pokret iscepanog plakata, svaki tresak olabavljenog lima. Svaki korak donosi novu slutnju, novi užas. Svi se ti zvuci sjedinjuju u neku tajnu pretnju, ispunjavajući joj dušu sve crnjim beznađem.

U jednoj ruci nosi korpu sa ručkom, druga joj počiva na crvenom šeširiću (stavljenom zbog neizbežne kiše). Očajnički ga pritiska uz glavu, boreći se protiv severnog vetra što se igra crvenom haljinom, prikazujući opustelom predelu vretenaste butine i široke listove.

Tako Jelena, gušena oblacima i prepadnuta svojom uobraziljom, stiže na pola puta do bakine kuće, kad začu duboki baršunasti glas iza sebe:

- Mora da si najlepša žena na svetu. Nikad nikog lepšeg nisam video.

Tako Jelena prvi put saznade nešto o svojoj lepoti, ali ma koliko da je to poželjno i dobro, za to je mogao postojati i neki romantičniji trenutak. Jelena se trže, srce joj pobeže u pete i samo što ne potrča ne osvrćući se.

Zašto nije pobegla. Zašto?

Stražnjica izbačena u polukoraku postade prćasta, a leđa joj se uspraviše uzdižući grudi u borbenu poziciju. Bujna crna kosa, razbarušena od vetra, tananim viticama pripi se uz vrele obraze, dok božanstveni poluprofil prkosno izroni ispod romantičnog šešira.

Najzad njene prevelike, širom otvorene i sjajne bademaste oči ugledaše onoga ko je te reči izgovorio. Dah joj zastade, jer lepšeg muškarca u životu nije videla: uzanih bokova, širokih ramena i prelepog stasa, motri je ispod razbarušene, crvenkaste grive, koja mu nehajno pada preko ramena i leđa. Ponovo progovara, skriven iza vučjeg osmeha:

- Kuda si se to uputila lepotice? – iako se pita da li je pametno razgovarati sa neznancem, nešto je ipak tera da ustreptalo odgovori:

- Nosim ručak baki. Nije daleko... - njeni vlažni snovi joj se odjednom uzvrteše po mislima.

- Nije daleko? A gde bi to bilo? - pitanja su čudna i neočekivana, pa poče da zamuckuje.

- Paa... Nee... - dok pokušava nešto suvislo da odgovori, negde na razmeđi straha i radoznalosti, Jelena se sve više opija neznančevim zavodljivim pogledom.

- Ti me se bojiš, nije li tako? - glas mu je topao i privlačan. Jelena uzviknu:

- Ne bojim se! - iz nje progovara tvrdoglavost. Za kajanje je kasno.

- Pa, zašto onda ne odgovoriš na jedno obično pitanje? - Nema druge nego reći:

- Iza bauhausovog gradilišta - nije baš sigurna da se kaje zbog odgovora.

- Drugog ili trećeg? – upita neznanac.

- Trećeg – odgovori Jelena dok joj srce lupa poput indijanskih ratnih bubnjeva.

- A kako se zoveš, lepotice? - glas mu se spušta do mekanog šapata.

- Jelena - spetlja se devojka, naglo menjajući boje.

- Pa, doviđenja onda... Jelena... - reče nepoznati i nestade u sumraku. Trenutak kasnije kiša poče da pada, najpre slabo, pa sve snažnije, da bi se najzad pretvorila u pljusak.

Jelena nastavi put, ne primećujući nevreme. Hoda i peva dečije pesmice u sebi. Oseća da je živa, toliko živa da je to prosto neizdržljivo. Svrab i vrućina, jeza i mučnina sve se to uskomešalo, dok najzad mokra ne stiže do bakine kuće. Izdahuje, pa čeka malo pod nastrešnicom. Duša joj igra.

Cedeći se i šljapkajući ulazi u kuću, odlaže košaru, izuva cipele i skida šešir. Supa beše razvodnjena, kolači nabrekli od vlage, a paprikaš upropašćen. Njene đakonije su uništene, shvati sa uzdahom.

- Dobro veče, bako! - dovikuje dok voda i dalje curi sa nje.

- Dobro veče dušo! - čuje odgovor, ali niko joj ne izlazi u susret. Viri u sobu i ponavlja

pozdrav. Baka leži u krevetu.

- Mora da se prehladila, pomisli Jelena.

- Odmah dolazim, samo da pripremim ručak – reče i zatvori vrata za sobom.

Kuhinja je u neredu. Je li to baka klala pile? Loži šporet, secka luk i pristavlja ulje u tavu. U šerpi na stolu su šnicle. Briše sto, pere sudove. Kad luk dobije zlaćanu boju, ubacuje šnicle. Zatim postavlja jelo na tanjir i nosi u sobu.

- Hajde da ručamo bako. - poziva postavljajući stočić.

- Ne mogu, dušo, jedi samo. - Glas joj je hripav, a mekan. Zaista je nazebla. Jelena je gladna i ne

da se dva puta moliti. Šnicle su sočne i slatke, ukusne da lepše ne mogu biti. Guta ih sve dok sa nelagodom ne shvati da se baka baš i neće najesti. Pa, u onoj šerpi ih ionako ima dovoljno. Kreće da pripremi još jednu turu, ali baka je poziva tihim glasom.

- Sva si mokra, nazepćeš tako. Skini tu mokru haljinu.

- Dobro bako. - reče, pa odloživši jelo kreće u drugu sobu da nađe suvu odeću.

- Nemoj ići, hladno je. Lezi kraj mene, krevet je ugrejan. - kaže baka. Zbacivši haljinu zavlači

se u krevet i gle: toplota bakinog tela je prijatna i ugodna, a njena ruka nežno joj sklanja vlažnu kosu sa lica. Opet je devojčica i svet je ponovo kao što treba biti. Ruševine se vraćaju u prvobitni oblik tvoreći romantične kućerke, a tata je vodi na Palić da je časti ćevapima i sokom od borovnice. Mamina mašina klopara u drugoj sobi šijući haljinu sa karnerićima za novogodišnju zabavu, a učiteljica na velikoj mapi pokazuje Uskršnja ostrva. Drugarice razvlače lastiš na ulici, onamo u dubokoj senci lipa i bagrenja, a vazduh je mirisan i topao. Kroz dremež tiho mrmlja:

- O, bako, kako su ti sjajne oči... - kao da je u njima nešto žuto.

- Ne obraćaj pažnju, to su samo suze. - prijatni glas je lagano smiruje.

- O, bako koliki su ti zubi...- primećuje polusklopljenih očiju.

- Moja nova proteza. - kroz polusan mutno razaznaje bakin glas, tonući ponovo u slike

detinjstva. Najpre se gura kroz razdragani svet na prvomajskom vašaru dok posvuda miriše šećerna vuna i roštilj, a onda najednom sedi na kosmatom konjiću što joj ga je baka donela iz Segedina...