Leopoldo Lugones - Fantastične priče (Agora, 2016)

Autor: Aksentije T2 Novaković

U antologiji Fantastične priče se nalazi 21 priča Leopolda Lugonesa. Sedam priča (Sila Omega, Isur, Ognjena kiša, Kip od soli, Konji Abdere, Čudo Svetog Vilfreda, Rogata žaba) je uzeto iz njegove prve zbirke pod nazivom Čudne sile (koja je objavljena 1906. godine i koja sadrži dvanaest priča + esej); dve priče (Alabastarska čaša, Oči kraljice) su uzete iz njegove druge zbirke pod nazivom Kobne priče (koja je objavljena 1924. godine i koja sadrži pet priča), a ostatak antologije čine priče koje je Lugones objavljivao po časopisima i novinama. Antologija Fantastične priče je odštampana na 168 stranica, knjiga ima tvrde korice, dok su stranice štampane na recikliranom papiru. Lično, zbog ekološke svesti, podržavam štampanje na takvom papiru, ali papir na kome je odštampana ova zbirka mi izgleda pretanak, a ponegde ni štampa nije ujednačena. Prevodilac priča je dr. Ana Marković, ali kao napomena, na drugoj stranici knjige, stoji da je delo prevedeno uz pomoć Ministarstva obrazovanja, kulture i sporta Španije. Leopoldo Lugones je pionir argentinske fantastike i naučne fantastike. Međutim, kad god se govori o njegovom radu, treba imati na umu činjenicu da je on u mladosti bio mason i teozof, što je itekako uticalo na njegove priče u kojima je nauka uvek povezana sa okultizmom i teozofijom, koji su su na prelazu iz 19. u 20. vek, na svetskom nivou, bili više nego popularni, aktuelni i moderni . Istovetan uticaj se može videti i u Lugonesovom metafizičkom eseju pod nazivom Essey in cosmogony in ten lessons koji je našao mesto u njegovoj prvoj zbirci priča, a u kome je on pod uticajem okultnih i naučnih postulata, kao i Platonove filozofije koja je čest pratilac masonskih miljea, govorio o jednakosti materije i energije, materije i duha, vremena i prostora; navodeći da materija u sebi briše razlike između čvrstog i gasovitog, vidljivog i nevidljivog; konkretizujući da su metali i gasovi obdareni kvalitetima ljudi, životinja i biljaka; dok je misao za Leopolda Lugonesa predstavljala samo još jedan vid energije. Stilski je Leopoldo Lugones proglašavan naslednikom Edgara Alana Poa, a priče su mu fantastične, mračne i jezive, i u njima se mistika i ezoterija prepliću sa magijskim i neobjašnjivim, tvoreći na taj način jedno potpuno autentično stvaralaštvo. Antologija Fantastične priče se tematski može podeliti na priče inspirisane okultizmom, teozofijom i naukom (Sila Omega, Crno ogledalo, Praktična Kabala, Isur); egipatskom i bliskoistočnom ezoterijom i magijom (Alabastarska čaša, Oči kraljice, Nuralkamar); pasusima 24-26, 19. poglavlja Prve knjige Postanja (Ognjena kiša, Kip od soli); starogrčkim mitom (Konji Abdere); hrišćanskim mitovima i katoličkim simbolizmom (Čudo Svetog Vilfreda, Dragulji patnje); narodnim verovanjima i predanjima (Rogata žaba, Dušice); a tu su i priče onih s' uma sišavših i priče s' one strane (Otkriće kružnice, Konačni, Pokojnik, Ipalija, Luisa Fraskati, Ideja smrti, Leptir?). Inače, Fantastične priče ne predstavljaju prvi prozni susret Leopolda Lugonesa sa našim čitaocima, jer je 1995. godine njegova priča Isur objavljena u zbirci koju je objavila Srpska književna zadruga (o tome nešto više u samom prikazu te priče), ali ova antologija nam daje na uvid kako presek Lugonesovog fantastičnog opusa, tako i dobru priliku za upoznavanje sa njegovim radom. Veoma pohvalno je da se u antologiji Fantastične priče našla jedna od Lugonesovih najboljih priča - Crno ogledalo, koja je bila objavljena u nekom časopisu, ali sam mišljenja da je u knjizi moralo da bude mesta za njegovu kompletnu prvu zbirku Čudne sile (isključujući već pomenuti esej), jer ako je bilo prostora za sedam priča iz te zbirke, moglo je da se nađe mesta i za još pet priča (Metamuzika, Psiho, Viola Acherontia, Poreklo potopa, Neobjašnjiv fenomen), pogotovo ako se ima u vidu da je Horhe Luis Borhes za Lugonesovu prvu zbirku rekao da se nalazi među najvećim dostignućima hispanoameričke književnosti, te da je prepuna izvanrednih priča. Ono čemu se nadam je da će neka naša izdavačka kuća da objavi obe zbirke priča Leopolda Lugonesa, kao i njegov roman pod nazivom Anđeo senke, te neku od njegovih zbirki pesama, jer je bio vrlo uspešan i kao pisac poezije. Prikaze priča nisam poređao po redosledu iz same knjige, već tematski, s tim da su Alabasterska čaša, Oči kraljice i Nuralkamar ostavljene za sam kraj, jer je reč o tri povezane priče.

1. Sila Omega

Priča Sila Omega nas upoznaje sa pronalazačem koji sa dvojicom svojih prijatelja često diskutuje o filozofiji okultnog i priželjkuje dan kada će čovek snagom svog uma ovladati silama koje upravljaju vaseljenom. Na jednom od njihovih filozofskih posela, on prijateljima obelodanjuje da je otkrio mehaničku moć zvuka i da je ovladao zvučnom silom koju je nazvao sila Omega, te da je napravio uređaj koji je nazvao generator vibracionog etra, koji kada je pravilno usmeren dovodi do dezintegracije predmeta u koje je uperen. Kod pronalazača se u kući danima vrše eksperimenti na raznim predmetima, ali je generator vibracionog etra funkcionalan isključivo u izumiteljevim rukama. Takva moć u rukama samo jednog čoveka ne može da donese ništa dobro, pa pronalazač tragično okonča prilikom kanalisanja sile zvuka direktno u svoj mozak. Naučnu potporu priči Sila Omega daju pojašnjenja iz akustike i same fizike koja se oslanjaju na radove Sesara Deprea, Rudolfa Keniga, Žozefa Furijea i Džona Tindala, kao i pominjanje argentinskog instituta Luč i Šulc, koji je u to vreme, između ostalog, izrađivao slušne aparate koji su korišćeni kao medicinska pomagala. Ono što je meni lično veoma interesantno u priči Sila Omega je da se Lugones u stvaranju lika pronalazača nadahnuo dotadašnjim radom, kao i samim likom, Nikole Tesle. U priči ima dosta primera koji potkrepljuju moju tvrdnju. Nije poticao ni iz kakve akademije, kao i isticanje skromnosti pronalazača su jasne aluzije na Teslu. Navodi da je pronalazač život proveo u siromaštvu i da je svoje pronalaske prodavao trgovcima da bi imao šta da jede su takođe potvrđeni činjenicama iz tog vremena koji govore da je Tesla živeo u besparici (pogotovo nakon 1900. godine, pošto je napustio Kolorado Springs), pa je 1904. godine, pritisnut teškom oskudicom, pravio osvetljenje izloga jedne radnje u Nju Jorku, dok je u komercijalne svrhe razvijao fontanu. U priči se pominju naučna otkrića iz tog doba, kao što su radio talasi i rendgenski zraci, a upravo je Tesla 1897. godine javno predstavio principe radija i prenos radio signala bežičnim prenosom podatka na veće daljine, a takođe je od 1887. do 1892. godine radio i na iks zracima, i objavio je njihovo otkriće tri godine pre Rendgena, ali ih nije patentirao, pa Lugones možda zbog toga pominje i da pronalazač nije želeo da patentira svoja otkrića. Takođe, pronalazač u priči radi i na modifikovanju fonografskih ploča, a Tesla je zaista imao rešenje da poveća mogućnost snimanja na njima. Za pronalazačevu izjavu: Kreće se ovuda po površini zemlje više od jedne strašne sile čije se otkriće približava, Lugones je ideju mogao da pronađe u Teslinom patentu, prijavljenom 16. maja 1900. godine pod imenom Tehnika prenošenja električne energije kroz prirodne sredine, u kome je Nikola Tesla tvrdio da se stacionarni talasi, koje je otkrio 1899. godine, šire planetom srednjom brzinom većom od brzine svetlosti. Za pronalazačeve reči: Istovetnost uma i sila koje upravljaju vaseljenom - sve je jasnija; i doći će dan kada će um moći da ovlada njima bez posredničkih sprava koje samo smetaju, Lugones je sigurno dobio ideju iz Teslinog eseja Problem povećanja ljudske energije, koji je objavljen juna 1900. godine u Century Magazine, i koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta, a u kome je Nikola Tesla u poglavlju koje je nazvano Treći način za povećanje energije koja određuje ljudski proces govorio o ovladavanju silama univerzuma što bi dovelo do napretka čovečanstva. U priči se pominje pronalazačev režim ishrane, a Tesla je o svom načinu ishrane takođe govorio u eseju Problem povećanja ljudske energije, pa je u njemu izneo i nutricionističke ideje o pravilnoj ishrani, iskazujući lični primer sa dva obroka na dan, bez ručka, gde prvi obrok započinje dva sata pre početka rada i sadrži masniju hranu (maslo i ulje) da bi se dobila energija za rad, dok drugi obrok počinje oko 7-8 sati uveče, sa hranom koja u sebi ima proteine da bi se za vreme spavanja mogle izgrađivati telesne ćelijice, a savetovao je izbegavanje životinjskog mesa i žumanaca. Takođe, pominjanje međuetarske sile u priči odgovara izučavanju luminoferoznog etra, odnosno primamaterije, kome je Nikola Tesla bio posvećen. Najzanimljivija poveznica Lugonesovog pronalazača sa Nikolom Teslom je dešavanje u izumiteljevoj kući, prilikom demonstracije generatora vibracionog etra na točku teškom trista kilograma, kada od brzine okretanja točka zadrhti cela kuća, što je apsolutno ekvivalentno događaju u kome je Tesla 1896. godine svojim oscilatorom izazvao podrhtavanje cele zgrade, a zatim i zemljotres, da bi u novom eksperimentu sa drugim oscilatorom, veličine budilnika koji je nosio u džepu, zaljuljao jednu nedovršenu desetospratnicu. Taj događaj je, u nekoliko navrata, potvrdio i sam Nikola Tesla, a njegov biograf Džon O Nil je o tome pisao u knjizi Nenadmašni genije. Ono što bih istakao na kraju je da je Nikola Tesla, u vreme nastanka priče Sila Omega, bio popularan u teozofskim krugovima kojima je Lugones pripadao, pa iako nema dokaza da je i sam Tesla bio teozof, postoje dokazi da je prema teozofiji i teozofima gajio simpatije, jer je bio blizak lični prijatelj sa Vilijemom Kruksom (hemičarem, pronalazačem, hermetičarem, spiritistom i prvorazrednim eksperimentalnim fizičarem koji je pokušao naučno da dokaže postojanje duša umrlih i posle smrti, i koji se kao blizak prijatelj Helen Blavacke priključio Teozofskom društvu 1890. godine), Oliver Lodžom (fizičarem, rektorom Univerziteta u Glazgovu, spiritistom), kao i Lordom Kelvinom (fizičarem, teozofom i pristalicom postojanja etra). Prema tome, kada se uzmu u obzir detalji iz priče potvrđeni dokazima iz života i naučno-eksperimentalne prakse Nikole Tesle, kao i njegova popularnost među teozofima i spiritistima, siguran sam da je vrlo uverljiva i prihvatljiva moja iznesena tvrdnja da je Leopoldo Lugones, za lik svog pronalazača u priči Sila Omega, bio inspirisan upravo Nikolom Teslom.

2. Crno ogledalo

U priči Crno ogledalo je izražen okultni koncept izvan znanja i poimanja običnom čoveku, koji se u celu priču upušta na poziv svog prijatelja naučnika, koji želi da mu pokaže i ponudi učešće u eksperimentu koji pođe po zlu. Doktor Paulin, naučnik i okultista, poseduje znanje o prirodnim i nadprirodnim pojavama, pa otkriva vezu između različitih prirodnih sila koristeći ogledalo od uglja, koje uklanja vremensko-prostorne barijere i koje funkcioniše tako što oživljavajuća misao priziva oživljenu misao. Vrhunac priče Crno ogledalo nastaje kada doktorov prijatelj, na njegov nagovor, isproba ogledalo i poželi da u njemu vidi zločinca nad kojim je par godina ranije izvršena smrtna kazna, ali ono što ni doktor Paulin ni njegov prijatelj ne znaju je da takvo zazivanje izaziva brisanje granica između dimenzija i dovodi do spajanja naše stvarnosti sa paklom... Priča Crno ogledalo predstavlja istovremeno okultnu priču koja motiv nalazi u tzv. čarobnom, odnosno veštičjem ogledalu, ali i teozofsko-spiritističku priču, jer su teozofi navodno koristili zakrivljena ogledala da bi naše dimenzije stupili u četvrtu dimenziju, u kojoj se nalaze sva saznanja, kao i astrali svih onih koji su nekada živeli na Zemlji. Ovakva tematika ne treba da čudi, jer kao što sam već u uvodu naveo, teozofija i spiritizam su na prelazu između 19. i 20. veka bili vrlo popularni, pa su i naši pioniri naučne fantastike, Ilić i Komarčić, bili sledbenici spiritizma, a Komarčić je objavljivao spiritistički časopis Dva sveta. Spiritizmu, na neki način, nije odoleo ni već pominjani Tesla, koji ne samo da je bio blizak prijatelj sa spomenutim spiritistima Kruksom i Lodžom, već je i sam, u delu Dnevnik istraživanja iz Kolorado Springsa 1899-1900. godine, pisao da je eksperimentišući sa radio talasima u svojoj laboratoriji uspeo da odredi frekvenciju i vrstu modulacije mentalnog plana živih ljudi, ali i mrtvih, sa kojima može da se komunicira, dok se se u pojedinim okultnim krugovima i dan danas govori da je Tesla svoja otkrića izvlačio iz četvrte dimenzije, što se potkrepljuje izjavom njegovog sestrića Sava Kosanovića koji je rekao da njegov ujak, kada osmišljava neki izum, zapada u stanje blagog transa. U to vreme naučni eksperimenti koji su se odnosili na glasove mrtvih su zanimali veliki broj naučnika, pa je i Edison tvrdio da je napravio takav aparat, pa su takve tehničke naprave svakako interesovale sledbenike spiritizma i teozofije. Ono što je u priči Crno ogledalo takođe zanimljivo je da se Leopoldo Lugones malo poigrao sa teozofskim i spiritističkim konceptom poricanja pakla, te je izokrenuo stvari i u priču ubacio hrišćansko tumačenje pakla kao mesta na kome grešnike, poput prizvanog pogubljenog zločinca, peče večita vatra.

3. Praktična Kabala

Karmen je mlada melanholična devojka, kojoj pripovedač priča o jednom veoma čudnom događaju u kome je učestvovao njihov zajednički prijatelj Eduardo. Taj događaj se zbio jedne noći, pošto su se njih dvojica razišli nakon uobičajene sedeljke u Eduardovom kabinetu, u kome kao ukras stoji kostur mlade žene. Nakon što je Eduardo iskazao romantiku groze, kostur je oživeo i pretvorio se u mladu, lepuškastu i veoma tužnu ženu. Pričanjem o ovom događaju pripovedač nehotice razotkrije tajnu, zbog čega usledi jeziv kraj, gde se nagoveštava da je i Karmen te noći bila prisutna u Eduardovom kabinetu, te da je upravo ona gospođica Skelet, ponovo otelotvorena u telu bez zglobova i kostiju. Lugones nam, kroz pripovedanje o noći sedeljke (na kojoj se pričalo o vampirizmu, halucinacijama mistika, čitalo i recitovalo) prikazuje svoje okultno-prozno-poetske uzore poput okultiste i kabaliste Elifas Levija (pod čijim strašnim delom je vrlo moguće da je mislio na priču iz knjige Dogma i ritual visoke magije, u kojoj Levi opisuje kako je uspešno izveo obred nekromantije u Londonu 1854. godine), filozofa Alberta Velikog (kome se pripisuje stvaranje homunkulusa, odnosno malog bića nalik čoveku koje se dobija alhemijskim postupkom), Edgara Alana Poa, Vilije De Lil-Adama (francuskog pisca čija su dela ispunjena fantastikom, misterijom i užasom, zaslužnog za popularisanje termina android), Gustavo Adolfo Bekera, Emila Verharena (belgijskog pesnika, poznatog i po tome što je od 1887. do 1891. godine prolazio kroz tešku duševnu krizu, a zbirke iz tog razdoblja su mu preplavljene su samoubilačkim očajem) i meksičkog pesnika Manuela Akunje.

4. Isur

Priča Isur je bila inspirisana u to vreme svežom Darvinovom teorijom, ali Leopoldo Lugones nasuprot teoriji evolucije postavlja regresivnu teoriju, po kojoj su majmuni zaostali i degenerisani ljudi, pa tako glavni lik u priči, istraživač koji pripoveda u prvom licu, želi da dokaže svoju teoriju da su majmuni odbili govor ili da su bili primorani da prestanu ga upotrebljavaju, pa da su zbog toga izvršili intelektualno samoubistvo, te zato pokušava svog šimpanzu da nauči da priča. Istraživač, u eksperimentu koji traje godinama, šimpanzu Isura uči govoru pomoću različitih metoda: razvlači mu usne štipaljkama; tera ga da oponaša pomeranje usana; upotrebljava sistem udruživanja samoglasnika sa hranom, da bi ga naposletku, kada propadne pokušaj da ga natera da govori na silu, prebio bez milosti. Završnica priče je dvosmislena, pa ostaje otvoreno da li je u pitanju Isurovo postepeno ludilo, koje je izazvano njegovim prevelikim umnim opterećenjem, kao i simptomima meningitisa, ili je reč o postepenom ludilu usamljenog i opsednutog istraživača, koji u to takvo stanje zapada zbog višegodišnje razdražljivosti, nervnog rastrojstva, izopačenosti duha ili pak "naučne" spoznaje o sudbini ugnjetavane rase majmuna? Inače, ideja da ćutanje majmuna predstavlja njihovu ćudljivu narav, ili da je takva bila u prošlosti, pripada Dekartu. Horhe Luis Borhes je u zbirci Cuentistas y pintores argentinos/seleccion y prologos Jorge Luis Borges (1985), za koju je radio izbor priča i predgovore, rekao da Lugonesova priča Isur predstavlja prvu fantastičnu priču u argentinskoj književnosti, kao i jednu od dve najbolje priče koje je ta književnost iznedrila, a sama priča je doživela čast da otvori zbirku koju je on priredio. Ista ta zbirka, pod nazivom Izabrane argentinske pripovetke/izbor i predgovori Horhe Luis Borhes, je u izdanju Srpske književne zadruge objavljena i kod nas, sredinom devedesetih godina prošlog veka. Prevod priče Isur od strane Ane Marković se donekle razlikuje od prevoda Đurđine i Filipa Matića, koji su preveli zbirku Izabrane argentinske pripovetke. Iako prevod doktorke Marković u pojedinim delovima priče lepše paše od njihovog, ipak smatram da su Matići svojim prevođenjem bolje opisali duševna stanja glavnog junaka i njegovog majmuna, te da je zahvaljujući tome celokupna atmosfera priče u njihovom prevodu kvalitetnije predstavljena.

5. Ognjena kiša (Sećanja duha jednog pokojnika iz Gomore)

24. i 25. pasus 19. poglavlja Prve knjige Postanja glase: Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, I zatr one gradove i svu onu raven, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. Ovi pasusi su bili polazna tačka na osnovu koje je Lugones, koristeći svoju maštu, napisao priču Ognjena kiša, u kojoj nam pripovedač, hedonista i robovlasnik, daje uvid u kataklizmično dešavanje koje je pogodilo njegov grad Gomor. U samoj priči je dobro razrađen pripovedačev odnos prema kataklizmi, u kome on nijednog trenutka ne pomisli da katastrofa predstavlja gnev Božiji, već sa terase, bez ikakvog kajanja za raspusnim životom punim bludničenja, orgijanja i pijančenja, posmatra grad po kome pada ognjena kiša; ili pak sakriven u podrumu i potpuno nesvestan moralne dimenzije kiše od ognja i sumpora, razmišlja i plače užasnut od straha zbog nastupajuće smrti. Ovekovečena je i nepopravljivost grešnika Gomore, koji nakon prvog prestanka vatrene kiše odmah započinju sa slavljem, pa nakaradno paradiraju po ulicama grada, da bi iste večeri priredili noć proslava na kojoj prave bahanalije, i tako proslavljajući - oni ne preispituju svoje živote i ne pomišljaju na odricanje od sopstvenog bluda i duhovnog posrnuća. Lugones je u priči Ognjena kiša odlično prikazao posledice kataklizme. Opisi su tako dobro urađeni, da čitalac jasno može da vidi stradanje bludnika iz Gomore, koji zahvaćeni vatrenom kišom gore po ulicama i popaljenim poljima, dok im ispred spaljenih kuća, pretvorenih u gomile ruševina, stoji sagorelo drveće sa ugljenisanim krošnjama. Čitalac može i jasno da čuje neprestane vapaje i bolne urlike razvratnika, kao i riku opečenih zveri, koje u potrazi za vodom dolaze iz spržene pustinje do spaljenog Gomora. Takođe, čitalac može i jasno da oseti smrad grada Gomor pretvorenog u leš, što se manifestuje kroz neopisiv vonj mokraće i sumpora koji se širi i pojačava, te kroz užasnu vrelinu koja suši vazduh i tera grešnike na bljuvanje krvi. Definitivno, priča Ognjena kiša ima vrhunski potencijal za filmski spektakl.

6. Kip od soli

Moglo bi se reći da iz priče Ognjena kiša proizilazi priča Kip od soli, koja je inspirisana 26. pasusom 19. poglavlja Prve knjige Postanja, koji glasi: Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen. Smatra se da je Pitagora uveo aksiom da se na rastanku ne valja okretati, i to se tumači ili kao sujeverje ili kao psihološki fenomen, a Lotova žena je pretvorena u statuu od soli zato što se oglušila o naredbu koju je Bog izdao njenoj porodici. Božija naredba je bila da se prilikom izlaska iz grada Sodom nikako ne okreću za sobom, što je uprkos tome Lotova žena učinila, pa je videla nešto što je ljudima zabranjeno da vide, te je zbog toga bila kažnjena. Glavni junak priče Kip od soli je hrišćanski monah, asketa i pustinjak Sosistrat, koji doživljava svetost nakon trideset godina života u pećini, odricanja, tišine i stolpničke molitve na stubu. Međutim, Đavo ne miruje i ne miri sa time. Pošto se navrši pedeset godina od Sosistratovog pustinjskog života, u njegovu pećinu stigne hodočasnik, koji mu ispriča da je u pustinji video spaljene gradove, kao i okamenjenu Lotovu ženu, za koju tvrdi da je još uvek živa, pa predlaže da monah izvrši njeno krštenje, da bi je tim činom oslobodio od večne osude. Posle toga putnik nestane bez pozdrava, a Sosistrat se bori sa nespokojem i dilemom o milosrdnom oslobađanju muka duše Lotove žene utamničene u slani kamen, da bi na kraju naseo na đavolje iskušenje i pošao ka uništenim gradovima, iza kojih pronalazi svoju sudbinu, obeleženu znatiželjom, koja prkosi samom Bogu: Znajte samo da se, kada je sveta vodica pala na kip, so polako istopila, i pred očima pustinjaka ukazala se žena, beskrajno stara, umotana u užasne dronjke, pepeljasto bleda, suvonjava i uzdrhtala, viševekovna. Lugones u delu priče u kom opisuje stanje probuđene Lotove žene koristi martinizam (učenje Sen-Martena, rašireno u masonskim krugovima, po kome zbog pada čovek postaje zatvorenik na ovoj planeti, pa mu duša gubi kontakt sa bivstvom i tone u mračni san uspavanog sveta), jer je Lotovoj ženi bilo kažnjeno ne samo telo koje je pretvoreno u slani kip, već i duša koja je vekovima patila spavajući košmarnim snom, tamnim poput groba, padajući u tamu svog unutrašnjeg sveta. Takođe, jako interesantna stvar je i nagoveštaj mogućnosti da je monah Sosistrat reinkarnacija samog Lota, što proističe iz teozofskog učenja koje prihvata reinkarnaciju. U priči Kip od soli se pominje i manastir Svetog Save, koji se nalazi u sred pustinje između Vitlejema i Mrtvog mora, a koji je podignut 485 godine, od strane Svetog Save Osvećenog. Nevezano za samu priču, ali je zanimljivo da je prema predanju Sveti Sava Osvećeni ostavio zaveštanje da se njegovo žezlo, posle njegove smrti, preda arhijereju carskog roda i istog imena kad bude došao u manastir. Kada je Rasko Nemanjić/Sveti Sava prvi put 1229. godine posetio taj manastir, zaveštanje je ispunjeno (uz navodno čudo koje se dva puta ponovilo), i njemu je pripalo žezlo Svetog Save Osvećenog. Kasnije su srbski monasi više od 100 godina upravljali tim manastirom, pa su u njemu sagradili kulu i crkvicu.

7. Konji Abdere

Lugones je za priču Konji Abdere pronašao inspiraciju u starogrčkom mitu o jednom od dvanaest Herakleovih podviga. Naime, u Trakiji je vladao poludeli kralj Diomed, koji je svoja četiri konja koji su se zvali Podarg, Lampon, Ksant i Den hranio ljudskim mesom. Herakle je od kralja Euristeja dobio zadatak da ukrade Diomedove konje, što je i uradio uz pomoć svog prijatelja Abdera, tako što je pokidao gvozdene lance kojima su konji bili privezani. Pri ukrcavanju na lađu, pojavio se Diomed, i dok se Herkul borio sa njime, konji su pojeli Abdera koji je trebalo da ih pričuva dok traje borba. Za osvetu, Herkul je nahranio konje Diomedom, i po jednoj verziji ih je pustio da lutaju Peloponezom jer su postali mirni. U čast svog prijatelja Abdera, na mestu njegove pogibije je osnovao je grad Abderu. Upravo je grad Abdera poprište Lugonesove priče, i u njoj se svi stanovnici, od prvog do poslednjeg, ne samo bave konjima, već su konjima opsednuti: obožavaju ih, daju im ljudska imena, pozivaju za istu trpezu, oslikavaju im jasla freskama, na konjskom groblju im podižu skupocene spomenike, a najlepši hram u Abderi su posvetili Arionu, božanskom konju. Humanizacija i pokušaj civilizovanja konja kroz udovoljavanje njihovim bahatim prohtevima dovodi do sumanutih situacija u kojima jedna kobila izvlači ogledalo iz gazdine spavaće sobe i zahteva da bude postavljeno u njene jasle; jedan konj skapava od ljubavi za jednom udatom ženom; konji žele da se hrane ribom i konopljom čije plantaže pustoše, a zatim počinju sve češće da ubijaju svoju ždrebad i sve više da odbijaju poslušnost ljudima. Pobuna konja protiv ljudi visi u vazduhu, pa jedne noći pomahnitali konji započinju bestijalni pohod u kome pljačkaju, ubijaju i pohotno siluju svoje nekadašnje gospodare. Ali, kad se učini da ljudima Abdere nema spasa i da je njihova potpuna propast neminovna - pojavljuje se super heroj starog sveta, ogrnut u neprobojnu kožu Nemejskog lava, čija zastrašujuća pojava natera konje u panično bekstvo, a ljude baci u zastrašujući očaj, sve dok ne shvate da je u pitanju osnivač Abdere, božanski Herakle, njihov spasitelj. Ne bih se složio sa doktorkom Marković koja u svom pogovoru kaže da priča Konji Abdere nema jak fantastičan efekat, jer Herakleova intervencija ne izaziva nevericu kod stanovnika grada. Ono što je vrlo bitno: u priči Konji Abdere glavni "junaci" nisu ljudi iz Abdere, već konji iz Abdere, i oni su humanizovani i civilizovani do te mere da se ponašaju skoro poput ljudi, pa imajući to u vidu može se protumačiti da Herakleova pojava na kraju priče izaziva nevericu (a zatim i strah) upravo kod konja, koji se ukočeni od straha oslanjuju i propinju jedni na druge, izdižući svoje vratove u pravcu iz koga se pojavljuje Herakle.

8. Čudo Svetog Vilfreda

Ovo je priča u kojoj se mešaju istorijsko i mitološko, a vremenski je smeštena pred sam kraj prvog krstaškog pohoda, nešto manje od mesec dana pre pada Jerusalima u ruke krstaša. Međutim, radnja se ne dešava u Jerusalimu, već prati Vilfreda od Hoenštajna, jednog od četvorice vitezova koji su po naredbi Godfrida Bujonskog poslati da odjašu do luke grada Jafe, i da tamo pripaze na tek pristigle brodove đenovljanske flote, koja nosi opsadne mašine za odsudni napad na Jerusalim. Pre kretanja u krstaški rat je život mladog viteza bio ispunjenim grehom zbog počinjenog ubistva supruge, ali i čudom, pošto se ljiljan odsečen sa njenog groba pretvorio u bojni šlem, koji on nosi na glavi. Ljiljan kao simbol se nalazi i na Vilfredovom štitu, a simbolika ljiljana se vezuje za Mariju, Isusovu majku. Sudbinski Vilfred od Hoenštajna prolazi slično kao Isus; zarobljen je od strane Saracena, i doveden je u tvrđavu Jafe, u kojoj ga zapovednik Abu Džezar osuđuje na smrt razapinjanjem. Nakon vitezove smrti, njegova desna šaka biva odsečena prilikom skidanja sa krsta i ostaje na prečagi raspeća, pa od tog trenutka priča dobija karakter hrišćanskog mita, u kome se, između ostalog, obistinjuje predskazanje Vilfreda od Hoenštajna dato Abu Džezaru pre razapinjanja... U priči se pominju mnoge istorijske ličnosti, kao i likovi iz jevrejskih predanja, ali njihovo spominjanje ne doprinosi dinamici priče, već daje pripovedanju na verodostojnosti, dok pejsaži užarene suve pustinje, presušenih izvora i bunara, judejskih brda, kao i ravnice Šaron prekrivene cvećem, daju priči na živopisnosti.

9. Dragulji patnje

Redovnica, pripadnica reda Svetog srca, želi gornji deo biskupove odeće za služenje mise da izveze i ukrasi dragim kamenjem, koje bi simbolizovalo stradalo telo Isusovo. Da bi završila svoje delo nedostaje joj dragulj karbunkul, kojim bi na biskupovoj odeći obeležila mesto Svetog srca, reda kome je bila posvećena. Nakon što se traganje za tim dragim kamenom završi neuspešno, redovnica odlučuje da ponudi Gospodu svu svoju krv iz tela u zamenu za tajanstveni tamnocrveni dragulj, koji bi bio nagrada za njenu žrtvu... Kako sam već primetio, Lugones je u svojim pričama voleo da se poigrava i da izokreće određene prihvaćene stvari (kao što je u priči Crno ogledalo obrnuo teozofski i spiritistički koncept poricanja pakla, ili kao što je u priči Isur umesto teorije evolucije koristio regresivnu teoriju), ali priča Dragulji patnje predstavlja poseban i veoma redak slučaj, sa kojim se prvi put srećem kako u žanrovskoj, tako i u književnosti uopšte. Naime: poznat, prihvaćen i ustaljen postupak predstavlja prodaja duše Đavolu, ali ovde je Lugones zarotirao taj čin za 180 stepeni, pa redovnica prodaje dušu hrišćanskom Bogu u zamenu za dragi kamen. Upoređivanjem uzroka koji u književnosti dovode do sklapanja nagodbe sa Đavolom, poput bogatstva, moći, znanja, mladosti i zdravlja u npr. Faustu, ili pak dragulja koji kao uzrok u priči Dragulji patnje dovodi redovnicu do sklapanja pogodbe sa Bogom, te upoređivanjem samih posledica nagodbi sa Đavolom/Bogom koji kao svoje krajnje ishodište imaju gubitak duše/smrt, dolazi se do zaključka da su prodaja duše Đavolu i prodaja duše hrišćanskom Gospodu - apsolutno ista stvar (odnosno jedan te isti đavo). Priča Dragulji patnje je prepuna hrišćansko/rimokatoličkog simbolizma i mistike: od simbola ljiljana i spominjanja mističarke Svete Tereze, kao i stigmatičarke i vizionarke sestre Emerik; do simbolički prikazanog tela staradalog Isusa pomoću dragog kamenja, kao i nevidljivog goluba koji predstavlja simbol Duha Svetoga (ali i Semiramidinog simbola), i koji se može posmatrati kao izvršalac pogodbe što uzima dušu redovnice u zamenu za dragulj. Obzirom da u antologiji Fantastične priče nisu prikazane godine u kojima su pisane priče koje se nisu našle u Lugonesovim zbirkama, već su objavljivane po časopisima i novinama, mogu da pretpostavim da priča Dragulji patnje datira iz njegovog najkasnijeg perioda, u kome je potpuno okrenut katoličanstvu. Neko će u ovoj Lugonesovoj priči videti samo iskazanu ljubav redovnice prema hrišćanskom Bogu, ali meni priča Dragulji patnje razgolićuje hrišćanski fanatizam, koji je najviše izražen u redovima koji funkcionišu pod okriljem Svete stolice. Red, ili bolje rečeno kult Svetog srca, odnosno Svetog srca Isusovog i neporočnog srca Marijinog, koji se spominje u priči Dragulji patnje je vezan za papsku kaluđericu Mariju Margaretu Alakok koja je živela u 17. veku. Kult Svetog srca se održao do danas i njega podržavaju jezuiti, a pape su pokrovitelji tog kulta, dok srce kao simbol ima svoje daleke i duboke okultne korene, pa se tako pominje kao jedan od Semiramidinih simbola, zatim se dovodi u vezu sa navodnom nordijskom Majkom zemlje, Majkom rase, čudom ljubavi nordijske Majke duše, od koje poreklo vode srca koja se vide na jezuitskim prikazima "device" Marije. Upravo u zapadnom hrišćanstvu/rimokatolicizmu, srce uživa kultni status, pa tako navodno "Sveto srce" predstavlja neraskidiv deo "duhovnosti" zapadnog hrišćanstva/rimokatolicizma.

10. Rogata žaba

Priča Rogata žaba je zasnovana na verovanju da ubijenu krastaču valja spaliti, jer u suprotnom - ona vaskrsava i sveti se svom ubici tako što mu oduzima život. U ovoj priči osmogodišnjak iz obljesti ubija jednu takvu žabu, pa se time pohvali svojoj služavki i pokaže joj mrtvu krastaču, a ona njemu i njegovoj sestri, dok spaljuje žabu, priča ruralnu legendu o sinu svoje pokojne prijateljice koji je ubio krastaču dok je u šumi sekao drva, ali kada se sa majkom vratio da spali žablje ostatke - mrtve krastače tamo više nije bilo...

11. Dušice

Staračko tradicionano predanje o nastanku i pojavi ptičica koje se nazivaju dušice nosi u sebi potresnu priču o sušnim godinama, siromaštvu, gladi, bolesti, smrti, kao i prijateljstvu dvoje petogodišnje dece od kojih jedno umire a drugo, zbog neprihvatanja tog čina, nestaje pred očima potrage usred bela dana...

12. Otkriće kružnice

U ustanovi za one s' uma sišavše je smešten nekadašnji geometar, koji je poludeo nakon razmišljanja o matematičkoj prirodi linije i otkrića da ona nema druge granice osim sopstvene, te da smrt poništava biće kad ono izgubi koncept kružnice, dok u suprotnom ne postoji nikakav razlog za umiranje. U želji da postane besmrtan, on svuda oko sebe po ludnici iscrtava kružnice, i za dvadeset godina nije ostareo ni najmanje. Tragediju za Klinia Malabara, kako se ludak zove, ne predstavlja sam boravak u ustanovi, već dolazak na kliniku novog pomoćnika lekara koji ne shvata koncept njegovog crtanja kružnica, i to nerazumevanje rezultira kobno po Malabara, ali se priča o kružnici, uz strah medicinskog osoblja i uznemirenost umobolnika, nastavlja i nakon njegove sahrane...

13. Konačni

Ludak u vrtu mentalne institucije izlaže svoj slučaj, u koji je upleten Konačni, koji ga jedne noći, u vreme dok je umobolnik još uvek bio zdrav, posećuje u njegovoj kući. Tada se zbog posete Konačnog dešava silaženje sa uma, propraćeno vrištanjem bez glasa, pretvorenog u ogromni, crni krik, iz ogromnih, crnih usta...i svako dalje pričanje o Konačnom priziva Konačnog, čija sena svrati i do ludnice... Lugones u kratkoj priči Konačni daje mali omaž Benitu Perezu Galdosu, jednom od najvećih španskih pisaca, čiji roman ludak čita u fatalnoj noći, pre nego što ga poseti Konačni. Pisac ne navodi ime Galdosovog romana, ali mogu da pretpostavim da je u pitanju psihološki roman Nazaren, objavljen 1895. godine, koji pripada duhovnom ciklusu savremenih španskih ostvarenja. Kao i u priči Otkriće kružnice, i ovde se apostrofira neetičnost lekara iz ludnice, koji se smeju pričama i sudbinama bolesnika.

14. Pokojnik

Radnja priče Pokojnik se dešava u nekom selu, u kome se obreo ludak, koji sebe ne smatra ludim već trideset godina mrtvim, pa od svih ostalih zahteva da ga smatraju pokojnikom. Njegov zahtev nailazi na odbijanje, pa se ni mrtav, ni živ, ludak suočava sa nevericom okoline o sopstvenoj smrti, te zato mimo svoje želje i volje ne umire, i jedino što mu preostaje je da preklinje došljake i prolaznike, u nadi da će neko od njih da ga smatra mrtvacem. Ni živ, ni mrtav, ludak u ispovesti otrkiva svoju zlokobnu sudbinu koja mu je podarila stanje neživota i nepostojanja, kao i žudnju za ništavilom jer već trideset godina ne može da zaspi, a to pokušava ležeći između četiri sveće, ili prekrivajući glavu zemljom. Rasplet priče je veoma jeziv, jer u selo konačno naiđu ljudi koji pomisle da je ludak što za sebe tvrdi da je mrtav - zaista mrtav....

15. Ipalija

Ipalija predstavlja priču koja potvrđuje izreku da je ženska lepota istovremeno i dar i prokletstvo. Stari rođak pripovedača ove priče pronalazi izgubljenu malu Ipaliju na ulici. Pošto je usvaja, daje joj je najbolje moguće obrazovanje, pa ona sa šesnaest godina postaje prava gospođica, vrsne lepote. Međutim, Ipaliju njena lepota vodi u plahovitost, nadmenost, gordost i predstavlja okidač za ludilo. Zaljubljena u samu sebe i skroz osamljena, dane provodi u podrumu, pred jednim zidom, koju za nju postaje poput ogledala. Kako ludilo napreduje, tako Ipalija postaje sve više kao sablast, da bi na kraju potpuno izbledela i umrela, ali na zidu u podrumu ostaje njen živi i topli obris...

16. Luisa Fraskati

Telegrafista koji radi u noćnoj smeni na putu ka poslu sretne devojku velike lepote, ali sablasno blede boje kože. Njihovi susreti u prolazu se nastavljaju, pa se on zaljubljuje. Jedini uslov koji mu devojka postavlja prilikom poziva da svrati kod nje je da nikada ne upali svetlo u njenom prisustvu... Priča Luisa Fraskati je od svog početka, pa skoro do samog kraja jedna lepa, nežna i romantična priča, da bi tada sve hladne, mračne i sablasne naznake, koje se kroz nju provlače, dobile pun smisao avetinjske, uklete ljubavi.

17. Ideja smrti

Ova priča jeste mračna i opasana sumornom atmosferom smrti, koja lebdi iznad postelje u kojoj leži jedan od protagonista, ali je na svom kraju nejasna. U njoj se dva prijatelja staraju o trećem, koji je prvo bankrotirao, da bi se nakon toga, istog dana kada mu je umrela žena, razboleo. Stanje mu se pogoršava, prinuđen je da uzima lek na bazi opijuma, a ponašanje malog kućnog psa starateljima budi sumnju, koja ide na ruku glasinama da je njihov prijatelj odgovoran za smrt svoje žene...

18. Leptir?

Priča u priči o dvoje rođaka i njihovoj zaljubljenosti, a zatim razdvojenosti, gde devojka daje obećanje da će svog rođaka, u slučaju da je zaboravi, podsetiti da nije prestala da ga voli... Ovakva incestuozna ljubav nema lep i srećan završetak, pa momak postaje lovac na leptire i ulovi leptira nepoznate vrste, koji proboden čiodom kroz telo odbija da umre, dok devojka kopni u Parizu, boluje od melanholije, sanja o Argentini, ćuti i bledi do neprepoznatljivosti, te na kraju umire, sa malenim crvenim tragovima uboda na grudima i leđima... Inače, Leptir? je prva objavljena priča Leopolda Lugonesa.

19. Alabastarska čaša

Naredne tri priče, Alabastarska čaša, Oči kraljice i Nuralakamar su povezane, tako što Oči kraljice predstavljaju direktan nastavak Alabastarske čaše, dok se Nuralkamar takođe nalazi u izvesnoj vezi sa njima. Ono što je zajedničko za sve tri priče je to što je u njima pripovedač sam fikcionalni Lugones; priče su smeštene u Buenos Ajres; u njima se pojavljuje tajanstvena Egipćanka Šait Ator, a motivi egipatske i orijentalne magije, kao i ezoterije su u njima prisutni. Ove tri priče su zrelije i napisane su prefinjenijim stilom, jer su nastale skoro 20 godina nakon prve zbirke. Sa ciljem da stvari budu jasnije, poslužiću se malo više prepričavanjem, zato što su ove priče su zamršenije od ostalih Egipat je bio izvorište sa koga su se napajala raznorazna ezoterijska i misterijska učenja, koja su pokušavala da za svoje viđenje hermetizma uporište nađu u drevnoj nauci i mitologiji vezanoj za egipatska božanstva, pa su zato tumačeći svete tekstove i hijeroglife ulazili dublje ili u okultne egipatske tajne magijske rituale i ezoteriju, ili u gnosticizam. Sa druge strane, takođe su piscima i umetnicima egipatske piramide i hramovi bili nadahnuće. Lugones, kao pripadnik hermetičarskih krugova i kao pisac, povezuje i jedno i drugo. U priči Alabastarska čaša, Škot Ričard Nil Skiner treba u Buenos Ajresu da održi predavanje na temu drevne egipatske magije. Pripovedaču je Nila preporučio njegov prijatelj Kaninghem, pa se njih dvojica upoznaju pre zakazanog predavanja, i tada Nil priča svoje doživljaje iz Egipta, gde je prvo spasao svog pomoćnika Mustafu, a zatim je sa njim obišao grobnicu kraljice Hatšepsut, koja je oslobodila Egipat vladavine Hiksosa. Boraveći u njenoj grobnici i izučavajući hijeroglife, osetio je ushićenje i ljubav, da bi posle saznao da su dva istraživača njenog groba izvršila samoubistvo. Nakon toga je učestvovao u ekspediciji lorda Karnarvona, koja je pronašla pogrebnu odaju sa Tutankamonovim sarkofagom, a samim tim je bio i svedok Karnarvonove tragične sudbine, jer su se na ulazu u pijucima oskrnavljenu grobnicu nalazile dve zatvorene alabastarske čaše. Kad je lord Karnarvon otvorio jednu alabastarsku čašu, tad se grobnicom raširio tri milenijuma star miris parfema šireći hladnoću koja ježi kožu. Karnarvon zabija nos u čašu da bi što bolje udahnuo drevni miris, a kada Nil pokušava to isto da uradi, biva sprečen od strane jednog Egipćanina, uz reči upozorenja da je to parfem smrti. Na izlasku iz grobnice se i lord Karnarvon i Nil razboljevaju, pripisujući bolest pustinjskoj hladnoći, dok Mustafa dobro zna da će Karnarvon uskoro da umre, što se zaista i dešava. Na samom kraju Nilovog izlaganja, i na kraju priče Alabastarska čaša, kroz hotelski hol prolazi ženska osoba iza koje ostaje trag parfema, za koji on kaže da je to parfem smrti.

Žena se sreće sa sa još jednim Škotom, Fransisom Gatrijem, od koga Nil i pripovedač saznaju da je u pitanju tajanstvena Egipćanka, o kojoj kolaju glasine da su se dva muškarca zbog nje ubila. Priča Alabastarska čaša je inspirisana smrću lorda Karnarvona i prokletstvom faraona Tutankamona, tako da je nastala 1923. godine, upravo nakon Karnarvonove smrti. U priči je prisutno upozorenje da se grobnice ne skrnave jer će time uznemiriti čuvari ulaza, na osnovu čega Lugones, mešajući istorijske i pseudoistorijske činjenice i dajući svojoj mašti na volju, odbacuje zvaničnu priču o smrti lorda Karnarvona. Naime, službena verzija glasi da je Karnarvon umro tako što je porezao ranu na mestu ujeda komarca, pa je time izazvao zatrovanost krvi. Međutim, Lugones na već postojeću priču o prokletstvu faraona koje je navodno prouzrokovalo smrt lorda Karnarvona, kao i na misteriju koja je nastala tako što je u trenutku Karnarvonove smrti neobjašnjivo nestalo struje u celom Egiptu, nadovezuje svoju verziju po kojoj je smrt lorda Karnarvona nastala ne kao posledica ujeda komarca i trovanja krvi, već kao rezultat delovanja parfema smrti iz alabastarske čaše, za koji se sujeverno veruje da nije ništa drugo do materijalni duh, večno budni čuvar ulaza i osvetnik koji kažnjava skrnavitelje faraonovog večitog spokoja. U priči Alabastarska čaša su jako upečatljivi i opisi grobnica, ali se u tom segmentu izdvaja fascinantni teskobni ambijent kroz koji istraživači prolaze tunelima koji vode do pogrebnih odaja: Ko to nikad nije radio ne može da shvati šta znači provlačiti se, u velikoj meri pipkajući u mraku, dugačkim podzemnim hodnicima gde ustajali vazduh star više vekova, neprimetna prašina i paklena toplota pojačavaju nepodnošljivo gušenje do nivoa samrtnih muka. Reklo bi se, da kada se zavučete u grobnu iskopinu, nosite na plećima čitavu težinu zlokobne planine koju ste videli na ulazu, koja kao da se spušta u vidu gustog peščanog pokrivača na grobnice, ukopane pod beskrajnom pustoši Doline kraljeva. Ono što bih još izdvojio iz priče Alabastarska čaša je spominjanje trojice Škota. Ričard Nil Skiner i Fransis Gatri su izmaštani likovi, ali se u priči pominje i istorijska ličnost Robert Bontin Kaninghem Grejem, koji je umro u Buenos Ajresu. Bitna stvar vezana za njega je da je bio borac za nezavisnost Škotske, a kasnije i jedan od osnivača, kao i prvi predsednik Škotske nacionalne stranke, pa se uz Vilijema Volesa, Roberta Barnsa i Džon Lodži Berdsa smatra jednim od najznačajnih Škotlanđana. Lugones i Kaninghem su bili prijatelji, pa je on verovatno zbog toga imao naklonost i simpatije prema Škotima, a antipatije prema Englezima, koji su 1806. i 1807. godine pokušali invazijama da osvoje tadašnje potkraljevstvo Rio de la Platu, koje su sačinjavali sadašnja Argentina, Bolivija, Paragvaj i Urugvaj, sa glavnim gradom Buenos Ajresom, ali su se njihovi pokušaji završili neuspešno, kapitulacijom.

20. Oči kraljice

Priča Oči kraljice započinje tragičnom novinskom vešću o iznenandoj smrti Ričarda Nila Skinera usled iznenadne bolesti, ali pripovedač zna da se radi o samoubistvu, jer se Nil zbližio i upustio u romansu sa tajanstvenom Egipćankom. Njegovu sumnju produbljuje i Gatrijeva priča da je pre Nilovog samoubistva dobio od njega pismo, u kome je zahtevao da se njegova prijateljica poštedi maltretiranja u slučaju da se njemu desi neka nesreća. Zato pripovedač odlučuje da nakon Nilove sahrane poseti komesara i da ga obavesti o mogućoj umešanosti Egipćanke u taj slučaj. Međutim, odustaje od toga, jer na Nilovoj sahrani upoznaje Egipćanina Mansurbega, tutora tajanstvene žene, koji ga pozove kod njih u kuću da mu ispriča tajnu svoje štićenice Šait Ator, Gospodarice Pogleda. Pripovedač prihvata poziv, pa od Mansurbega prvo saznaje da njih dvoje borave u Buenos Ajresu zbog njegovog posla sa draguljima, a zatim ga Egipćanin upoznaje sa njenom životnom pričom. Šait Ator je rođena u porodici iz dinastičke faraonske loze, i za nju se nakon rođenja, upoređivanjem horoskopa, ispostavilo da je reinkarnacija kraljice Hatšepsut, jer se duše mrtvih ponovo rađaju kad prođe tri ili tri i po hiljade godina. Kao reinkarnacija kraljice Hatšepsut, Šait Ator predstavlja nadu za novouspostavljenu egipatsku kraljevinu, ali je takođe reinkarnacijom stekla moć prokletsva koju poseduje u svojim očima, pa takav dar za nju predstavlja nesreću, jer je sa petnaest godina ostala udovica, zato što joj se muž ubio kada je pristala da ga pogleda. Mensurbegovo izlaganje takođe donosi objašnjenja pojedinih situacija koje su pomenute u priči Alabastarska čaša, pa tako pripovedač saznaje da je veza između Šait Ator i Ričarda Nila Skinera bila zapisana u zvezdama, a uspostavljena je onog časa kada je Nil ušao u grobnicu kraljice Hatšepsut (u kojoj je osetio ushićenje i ljubav). U Alabastarskoj čaši je isto tako spomenuto da su dva istraživača groba kraljice Hatšepsut izvršila samoubistvo, kao i da su se dva muškarca ubila zbog Šait Ator. Razrešenje tih samoubistava je i jezivo i bizarno, jer je reč o dvojici jednih te istih ljudi, Engleza istraživača, koji su se prvo udvarali Šait Ator, nakon čega su vođeni pohlepom oskrnavili pogrebnu odaju kraljice Hatšepsut, gde su pronašli ogledalo u kome je kraljica, koristeći magiju, sačuvala svoj lik i fatalni pogled, koji je skrnavitelje naterao na samoubistva. Takođe je objašnjeno i poreklo navodnog parfema smrti na Šait Ator, što je pojašnjeno istorijskim činjenicama o trgovačkoj ekspediciji kraljice Hatšepsut u Zemlju aroma (tobožnju starovekovnu afričku državu Punt, kojoj istoričari ne znaju tačnu lokaciju), iz koje je donela divlje smokve (ali i tamjan, smirnu i zlato...), nakon čega je u Egiptu ponovo započela era svetih mirisa, tako da je Hatšepsut izmisla parfem nazvan miris lepote, koji koristi Šait Ator, a koji je svojim mirisom bio najsličniji parfemu smrti. Pripovedač je podozriv prema Mansurbegovim pričama, ali njegova sumnjičavost najednom nestaje i on postaje skroz opčinjen kada ugleda gracioznu pojavu Šait Ator, obučenu u zelenu tuniku, te obeća da neće ići komesaru, a zauzvrat od Mansurbega na poklon dobije ogledalo kraljice Hatšepsut, u kome više nema magijskih moći, ali koje izaziva vrtoglavicu, ako se u njega malo duže gleda... Priča Oči kraljice ima par vrlo zanimljivih detalja, ali bih naglasio da ona može biti nejasna onima koji ne razumeju koncept reinkarnacije, jer je on najbitniji za shvatanje ove priče. Naime, u njoj se pominje drevno masonsko bratsvo iz faraonskog Memfisa, čija loža je otkrila da se pol ne menja kada se osoba reinkarnira. Takav princip polne reinkarnacije prema kome se pol ne menja kada se osoba ponovo rađa, odnosno prema kome se jednom rođen kao muško reinkarnira uvek kao muško, i da se jednom rođena kao žensko reinkarnira uvek kao žensko je logičan i ispravan princip, ali nije opšteprihvaćen. Isto tako je u priči Oči kraljice rečeno da se osoba reinkarnira sa sličnom ili dopunjenom sudbinom od one iz prethodnog života. Takvo shvatanje reinkarnacije je prihvaćeno i u teozofiji, kao i kod francuskih spiritista (dok anglosaksonska spiritistička struja odbacuje reinkarnaciju), i ono iskazuje progresivizam da duša stalno napreduje, ispravno odbacujući izvorno indijska tumačenja reinkarnacije, po kojima ne postoji mogućnost usavršavanja duše, i u kojima postoji mogućnost životinjskih reinkarnacija tj. reinkarnacija čoveka u životinju. Lugones je u priči Oči kraljice koristio polni i progresivni princip reinkarnacije, koji je potkrepio korišćenjem drevne astrologije i uporednih horoskopa, dok je na izuzetan način, kroz opis sticanja moći prokletstva koju Šait Ator ima u očima, prikazao simbolizam očiju koji igra ogromnu ulogu u misterijskim učenjima, a sa primerom ogledala kraljice Hatšepsut je odlično apsolvirao praksu egipatske magije na delu. Takođe, priča se dotiče i društveno-političkih prilika vezanih za Egipat tog doba (Egipat je 1922. godine postao nezavisan), kao i za bliski istok, a pomenuto je da su i pored mržnje Araba prema Jevrejima, jedni sa drugima u srodstvu preko boginje Sekmet.

21. Nuralkamar

U Buenos Ajresu je zakazana izložba skupocenog drevnog nakita, čiji je izlagač Alberti, penzionisani francuski kapetan arabskog porekla, koji je službovao na sirijskoj granici. On nestaje nakon što uzme avans za nakit, ali pripovedaču ostaje njegova priča. Alberti je pripadao plemenu koje je sebe smatralo najčistijom rasom na svetu, i koje je poput Egipćana mislilo da se na svakih tri hiljade godina dešavaju reinkarnacije. Zbog toga je u njegovom plemenu postojao običaj da deca na svoj prvi rođendan pokažu određenu sklonost, iz koje se zaključivalo šta su bila u prethodnom životu, a njegova naklonost je bila prema minđušama majke, što je ukazivalo da je u svom prošlom životu bio draguljar. On je takođe bio vodič i član posade u jednom od dva francuska izviđačka aviona, koja su nadletala i neuspešno fotografisala ostatke trideset vekova starog grada kraljice od Sabe, kome se nije moglo prići kopnenim putem, zato što je sakriven u nepristupačnoj pustinji. Alberti je za taj drevni grad znao od ranije, jer je jednom u njega stigao podzemnim koritom, u koje se ulazilo preko bunara u oazi, kada se nivo vode smanji na mlad Mesec. U gradu kraljice od Sabe je tada pokupio osamdeset dva komada nakita, koje je doneo na izložbu da ih proda, ne bi li plemenskom emiru platio miraz za njegovu ćerku Nuralkamar, u koju je bio zaljubljen. Pripovedač se zainteresuje za jednu izložbenu narukvicu, koja na sebi ima tri izrezbarena lista bršljena i ugraviran Solomonov pečat, i na kojoj se mogao videti otisak palca koji je predstavljao žig draguljara. Nakon provere otiska daktiloskopskom metodom don Huana Vusetića, ispostavlja se da je otisak palca koji se nalazi na narukvici istovetan otisku kapetana Albertija, što upućuje da je on reinkarnacija draguljara koji je napravio tu drevnu narukvicu. Međutim, to nije jedino iznenađenje, pa se priča Nuralkamar završava tako što se u toku noći dešava krađa, te iz vitrine nestaje baš ta narukvica i biva zamenjena drugom, a očevidac kaže da je video tamnoputu i vrlo lepu ženu u zelenoj haljini... Iako u priči Nuralkamar to nije objašnjeno, opis tamnopute i vrlo lepe žene u zelenoj haljini je opis koji odgovara Šait Ator. Postavlja se pitanje zašto ona, od svih komada nakita, krade baš narukvicu koja na sebi ima ugraviran Solomonov pečat? U priči Oči kraljice je kazano da je Šait Ator reinkarnirana Hatšepsut, pa zato kao i sve egipatske kraljice ona mora da nosi određeni nakit da bi se zaštitila od zlih sila, a u taj nakit spadaju i narukvice. Međutim, to su narukvice od pet dragih kamena, a Albertijev nakit uopšte ne sadrži drago kamenje. O čemu je onda reč? Po mom mišljenju, imajući u vidu u kom vremenu je nagovešteno, u pitanju je nešto fantastično. Naime, Lugones daje određene naznake da su kraljica od Sabe i kraljica Hatšepsut u stvari jedna te ista osoba, i to mnogo pre prvih teorija koje su se o tome pojavile. Prvi zastupnik te teorije je bio Imanuel Velikovski, koji je tvrdnju da su kraljica Hatšepsut i kraljica od Sabe jedna te ista žena obelodanio u svojoj knjizi Ages in Chaos, objavljenoj 1952. godine, a u novije vreme takvu teoriju zastupaju škotski i australijski istoričari Emet Svini i Demijan Maki. Prema takvim teorijama, legendarna biblijska priča o poseti kraljice od Sabe kralju Solomonu bi bio izveštaj o poseti vladarke jedne zemlje vladaru susedne države, kao i da je ime kraljice od Sabe pogrešno protumačeno, te da je u pitanju kraljica Hatšepsut, jer za kraljicu od Sabe niko više, nakon njenog navodnog boravka kod kralja Solomona, nije čuo. Po njima je ekspedicija kraljice Hatšepsut u Punt (Zemlju aroma) u stvari bila ekspedicija u Jerusalim, kod kralja Solomona. Ta tvrdnja se potkrepljuje time što niko od istoričara ne zna tačan položaj navodne države Punt, dok egipatski natpisi govore da se Punt pre nalazi u Palestini nego u Africi. Slični nagoveštaji su se mogli naći kod jevanđeljiste Matije koji spominje kraljicu juga koja dolazi kod kralja Solomona, zatim u knjizi proroka Danila koji kaže da se odrednica jug koristi da se označi vladavina nad Egiptom i Etiopijom, dok istoričar Josif Flavije, u delu Jevrejske starine, kaže da je kraljica Egipta i Etipije došla u Jerusalim kad je čula za Solomonove vrline i razboritosti. Problem koji se javlja sa tumačenjem da je kraljica Hatšepsut posetila kralja Solomona je hronologija, jer je ona po zvaničnim istorijskim podacima živela 500 godina pre njega, ali službena istorijska hronologija je puna rupa, za koje su masoni (hermetičari, teozofi) kojima je Lugones pripadao očigledno znali. U priči Nuralkamar se nalazi i istoimena poema/kasida, koja je zanimljiva iz dva razloga. Prvo, Lugones je tako spojio svoju prozu sa svojom poezijom i pokazao da je i odličan pesnik. Drugo, Lugonesova poema/kasida Nuralkamar, koja opisuje ljubav muškarca prema ženi, odnosno Albertija prema Nuralkamar, se može posmatrati kao posveta biblijskoj Pesmi nad pesmama, koju hermetički krugovi veoma poštuju, i koja po takvim tumačenjima opisuje iskrenu ljubav muškarca prema ženi, odnosno ljubav kralja Solomona prema Sulamki, za koju isti krugovi veruju da je u pitanju kraljica od Sabe. U vezi sa tim, Lugones je takođe u svojoj priči istakao: Sulamka je nastala od kraljice od Sabe, i to bi značilo da i po njemu, kao hermetičaru, Pesma nad pesmama opisuje ljubav Solomona prema kraljici od Sabe, koja se desila u toku njene navodne posete Jerusalimu. Tu leži i odgovor zašto Šait Ator krade baš narukvicu sa ugraviranim pečatom kralja Solomona. Naime, ako bi kraljica od Sabe i kraljica Hatšepsut bile jedna te ista osoba, onda je jasno da Šait Ator, kao reinkarnirana Hatšepsut, krade baš narukvicu sa ugraviranim pečatom kralja Solomona, svoje ljubavi iz prethodnog života. Takođe, u priči Nuralkamar Lugones kroz nagoveštaj da je Alberti reinkarnacija drevnog draguljara koristi, kao i u priči Oči kraljice, polni i progresivni princip reinkarnacije. Isto tako, u priči Nuralkamar se pominje i don Huan Vusetić, kao i njegova daktiloskopska metoda identifikacije pomoću otisaka prstiju, i taj detalj predstavlja naučnu crtu datu ovoj priči. Inače, don Huan Vusetić, odnosno Ivan Vučetić je rođen na Hvaru, otišao je u Argentinu, i bio je jedan od začetnika daktiloskopije. Njegov sistem za klasifikaciju otisaka prstiju radi identifikacije, nazvan ikonofalangometrija je bio prihvaćen u policiji u Buenos Ajresu, a zatim i u celoj Južnoj Americi.