LEPA JELENA - Treće poglavlje

A snovi postaju sve čudniji i čudniji. Oseća prijatnu jezu milovana nežnom rukom, oseća dodir riđe kose na koži, topi se pod pogledom sivoga oka i oseća toplinu podrugljivo izvijenih usana na svojim usnicama. Najednom shvata da to nije san.

Gde je baka? Otkud neznanac iz ruševina ovde, pokraj nje? I pobogu, šta on to radi? Pokušava da ga odgurne, ali je previše bunovna, a stranac suviše snažan da bi uspela u tome. Pokušava da se otrgne, ali njegove ruke je drže nežno, ali čvrsto. Vrisnu, ali nema nikoga ko bi joj pomogao. A predivni uljez je ljubi i ljubi... Otpor joj slabi, a vatra juri u obraze. Prestaje da se opire, dok joj vatra zahvata i telo. I gle: Baka je zaboravljena, a poljupci i dodiri više nisu neprijatni. Neznanac kojeg je samo jednom videla budi želje u njenom telu, dodirima i poljupcima, milovanjem i šaptanjima...

Lako je dodiruje po kosi, nežno miluje stražnjicu, i žudno joj ljubi grudi. Najednom se nalazi među njenim nogama. Bol u preponama i vatra u utrobi ponovo je prepadaju, ali samo nakratko. Sve to traje i traje, i začudo nije ni najmanje neprijatno.

Kad je prestalo, stranac leži kraj nje šapćući i milujući je po kosi, a sanjivost se vraća. Nije stigla ni da se zapita šta se dogodilo kad sasvim neosetno pade u san.

Budi se, noć je i sama je u krevetu. U sobi je mrak. Uvija se u čaršav i seda na ivicu ležaja. Ne zna sa sigurnošću da li je čudna uspomena san, ali bol u utrobi i krv na krevetu je uznemiruju. Ako jeste bio san, gde li je baka? Ako nije...

Gde je prelepi stranac?

Ne može da složi svoje misli i počinje da obraća pažnju na okolinu. Vrata sobe su otvorena i vidi da u kuhinji gori svetlo. Nesigurna je, sluti da sećanje nije san. Opet, ni sedeti u mraku nije neko rešenje. Najzad prelama i laganim koracima kreće ka svetlu. Kad je dovoljno blizu da kroz poluotvorena vrata vidi scenu u kuhinji, pred pogledom joj je čudovište kosmatog tela, najviše nalik orangutanu, predugih udova i riđih kovrdžica. Odeveno je u tesno pripijenu odeću od neobičnog materijala. Ali to nije orangutan, jer čeljusti su šiljato izbačene, a svojim ogromnim očnjacima i strašnim zubima ždere sirove šnicle koje je drži u užasnim kandžama. To je suviše za nju, pa vrisnu i skameni se, a čaršav u koji se umotala pada na pod. Stvorenje baca obrok i juri ka Jeleni. Ona se već oprostila od života, kad sa zaprepašćenjem oseti da je nežno grli, podiže, nosi ka sobi i polaže na krevet. Potom progovara tiho, sažaljivo i nežno:

- Ne boj se maleni moj Kha nore, neću te povrediti. - duboki baršunasti glas zveri joj je odnekud

poznat i ispunjava je čudnom toplinom. Ništa joj nije jasno.

-Ko... Šta si ti? - ne boji se više. Instinkt joj govori da je zver prijatelj. Isuviše je tu stvari koje

ne razume. Gde je baka? Gde je stranac? Pa ipak, od svih pitanja ovo joj prvo pada na pamet.

- Ja? Ja sam čovek, baš kao što si ti Kha nor. - Objasni joj Brago. Naravno da zna sve o njoj.

Upravo je večerao i sećanja mu kolaju krvotokom.

- Vrlo nesrećan Kha nor, mislim.- dodaje.

Jelena je zbunjena, pa odgovara pitanjem:

- Kha – Nor? Ali... Ja sam čovek... - veruje da je čovek. Da li je? Neobična izjava čudovišta, pa i

sama činjenica da ono govori, potiskuje sve njene nedoumice u drugi plan. Pokušava da ga prekine i sazna ono što je muči, ali zver sa iritirajućom lakoćom ignoriše sve njene slabašne proteste i neprestano priča.

-Da, znam za tu vašu zabludu, ali vi jednostavno niste ljudi. Vi ste Kha nori. - Brago zna za

njene zablude. Ali zna i da Kha nori ne bi smeli biti ono što su postali na ovoj planeti. Oni su štetočine, rak rana svetova kada nisu pod kontrolom. Jelena shvata da je gola golcata i zatraži od čudnog stvora haljinu.

- Za ime Morgoda nigde u poznatom svemiru Kha nori ne poznaju vaše osobine! Trebalo bi

da budeš veselo i razigrano stvorenje koje ne zna za stid!

- Kakve to ima veze sa mojom haljinom? - ne shvata tiradu svog sagovornika

-Ma razmisli malo! Poznajete samo mržnju, zavist i pohlepu. Zar ste slepi kod očIju? Pogledaj

dokle vas je dovela vaša čednost i bogobojažljivost! Sve ste pogrešno uradili! - Braga najednom zahvata žestoki propovednički žar.

- Pogrešili? U čemu sam ja to pogrešila? - Jelena je i dalje više misli o nelagodi koju u njoj

izaziva sopstvena golotinja, nego o filozofskim aspektima Bragovog nadahnutog govora, ali njegovo izlaganje, izgleda, tek počinje!

- Planeta vam se guši i raspada, vaša vrsta nestaje u ratovima i u toj vašoj neizmernoj tuzi. Još

gore od toga je što istrebljujete sva ostala živa stvorenja i što trujete i samo tlo na kome postojite! Šta će Kha noru odeća? Šta će, za ime Morgoda Kha noru oružje? Šta će Kha noru nauka i crkva? To vas kvari, to nije vaše prirodno stanje! Vi niste stvoreni da vladate. - izdeklamova Brago, sve više se zahuktavajući u svojoj propovedi, uživajući da sluša sopstveni glas.

- Ma čime ja to vladam? - Jelenu Bragova tirada već ozbiljno zamara.

- Razmisli! Zar tvrdiš da si srećna? Ili možda hoćeš da kažeš da ovaj svet ima za tebe

budućnost? Pa nije li istina da ni ti sama nisi sreću upoznala sve do trenutka kada si me ugledala. Zar nije istina da te je tuga lagano ubijala? - Brago nikako ne shvata ova stvorenja, niti zašto ta klinka deluje toliko nezainteresovana za sva razumna objašnjenja. Iznenada njegovo izlaganje ipak uspeva da zainteresuje Jelenu.

- Ugledala? Tebe?- Bragovo pitanje svojom neobičnošću u Jeleni guši svaku pomisao da bi

trebalo da ga zapita za baku ili bar za prelepog neznanca. Neobično talasanje svetla, koje iza leđa čudnog stvora dopire iz kuhinje, privlači joj pogled. Svetlo sada igra i kao da postaje izmaglica koja se u čudnim tonovima širi preko nejasnih kontura njenog sagovornika. Treperi, blješće, pa dobija oblik. Iz izmaglice izranja telo boga, uzanih bokova, širokih ramena i uspravnoga stasa. Da, to je prelepi neznanac. Neobjašnjiva transformacija odgurnu svaku pomisao na baku i Jelena zuri u neočekivanu pojavu. Posmatra je svojim impresivnim sivim očima koje žućkasto blješte od ne baš najbolje prikrivene strasti. Najednom se režeći i mrmljajući baca na preneraženu devojku, hitro i nervozno raskopčavajući farmerice i - uze je jednom; ne! Dva puta!

Treći put se ni Jelena više ne opire. Posle tog razornog zemljotresa sasvim je razumljiva Jelenina euforija. Leže jedno kraj drugog, zadihani su i sretni. Jelena brblja, ali pitanja ostaju bez odgovora. Brago je isuviše iskusan da bi joj govorio o kolonizaciji i o svojoj vrsti, a ponajmanje o onome čime mu se sunarodnici hrane. Blazirano glumi da je pažljivo sluša, pa joj se najzad umorno obraća:

-Malko sam ogladneo, Jelena. Zašto nam ne bi spremila štogod za večeru?

Prvi nesporazumi pojaviše se nedugo potom. Brago nije video ni jednog jedinog razloga zbog

koga bi se prema Jeleni odnosio drugačije nego što bi to učinio bilo koji Likanac sa Kha norom. Obavivši posao zbog koga je domorotkinju uzeo, pretpostavlja da je vreme da povede ženku na počinak ( vukući je četvoronoške za kosu ). Ona se otima i ciči, pa mu se za trenutak čini kako želi da spava u krevetu sa njim. Dernjava ih prati čitavim putem kroz dvorište. (Obično razume Khanorski, ali ovo ipak prevazilazi njegovu umešnost), Uvodi je u Kha nor štalu, (odakle je prethodno izbacio kvocave ptičurine koje Kha-nori večito drže u svojoj blizini). Blesava domorotkinja pokušava da legne na pod. Zar je toliko mlada da ne zna ni da usni kako treba? Posle mnogo natezanja uspeva da prikači Gravi-ogrlicu za zid i postavi Kha norku u prirodni polučučeći položaj. Luda ženka odbija da spava i Brago osluškuje galamu kroz dva zida i preko celog dvorišta sve dok ne zaspi. Možda je mala Kha nor u redu, samo je predugo živela u ubeđenju da je čovek.

Međutim, Jelenino gledište je dijametralno suprotno. Možda nevoljno i naglo, ali njeni snovi o telesnoj ljubavi najednom su zbilja. Sve dok ju Brago nije nasilno odvukao u kokošinjac i prikovao je uza zid, bila je spremna da oćuti sve što ju je mučilo, ali nasilje izvršeno nad njom ju je zaprepastilo. Neće više ćutati! Nikako! Ne posle ovoga! Uporno zapomaže, ali niko joj ne dolazi u pomoć. Premorenu i uvređenu, najzad je svladava san.