Samo sam čekao kad će se niz potoke koji su se slivali trotoarima spustiti i nojeva barka sa sve menažerijom i namrgođenim bogomoljcem za kormilom.
Bio sam predaleko od pošte da bih se bezbedno vratio i još dalje od topline doma svoga, pa zaiždih u prvi lokal koji sam ugledao, mada sam na javna mesta nerado navraćao.
- Majke ti ga steram! Popaj! Pa ovo je nameštaljka! - začuh iza sebe cedeći se poput miša tek izvađenog iz bureta kišnice.
Popaj... To ime nisam čuo već tridesetak godina, ali postojalo je vreme kada sam se isključivo na njega odazivao. Osvrnuh se u prvi mah ne prepoznavajući sedokosog tipa u petsto-euro-kožnjaku sa zlatnom kajlom pet-puta-petsto-eura oko vrata. Sedeo je u uglu poput cara na prestolu i zurio ravno u mene.
Neko vreme sam zbunjeno treptao, sve dok me kao udar groma iz daleke prošlosti nije sustiglo prepoznavanje.
Aleks! Izgleda da ga je dobro krenulo.
- Ajd' popij nešto – reče odmičući stolicu i ja spustih guzicu u nju.
- Izvol'te - reče kelner koji se volšebno stvorio iza mene. Taman zaustih da kažem “mali jelen”, kad se Aleks oglasi:
- Ja častim, a meni ono moje – velikodušno će on.
- Ti častiš? - pomislih - To menja stvar.
- Badvajzer... Veliki... - rekoh i pogledah u Aleksa.
- Zamisli, molim te, neki dan se pojavio tip, pa me pita za “Futurofobiju”... - poče Aleks, ali ga smesta prekidoh:
- Pričaj glasnije, ne čujem ti ja baš najbolje – ponovio je još jednom gotovo se derući.
- A, to onaj cvikeraš što piše nekakvu enciklopediju ovdašnje rok muzike? Znam, i mene je gnjavio. Dao sam mu neke fotke iz onih dana – prisetih se smesta.
- Je... Ali nije u tome fazon. Nisam te celu večnost video, a za “Futurofobiju”, nemoj da se ljutiš... Za “Futurofobiju” niko nikad ni čuo nije... A sad se u dva dana pojavljujete i ti i bend... Pa nameštaljka, kažem ti!
- Izgleda da je neko ipak čuo za “Futurofobiju” - odbrusih pomalo uvređeno. Taj bend je bio moj san. Ostali su se uglavnom dobro zabavljali.
- Pa... Izgleda... Nego viđaš li koga od njih? - zainteresova se Aleks.
- Glasnije Aleks... Glasnije... Loše čujem. Ma ne... Ne viđam nikoga... Slabo ti se ja bavim socijalom. Ni ne mrdam iz kuće. Znaš li bar ti išta o ekipi? - delovao je mnogo življe od mene.
- Ponešto... Znaš da je Džo umro pre dve godine, zar ne? - namrgodio se za trenutak.
- Stvarno? - zabezeknuh se. Džo umro? Tip je bio manijak. Puna kuća muzike. Klavir, dve hohner gitare, Thorens TD 320, gomile ploča... I to je bilo sve. Uglavnom ništa sem dve jeftine jakne sa nitnama nije posedovao – Od čega je umro? - upitah najzad.
- Od rakije... Ciroza... Šteta... - potom napravi kratku pauzu, pa nastavi - Kišonja je postao nekakav stručnjak za računare i razglas... Eno ga. radi na lokalnoj televiziji kao tonac. Najbliže muzici od svih nas. A ti? Šta ti radiš? - pogleda me ljubopitljivo.
- Prodajem polovne knjige. Pretpostavljam da si se od svih nas upravo ti najbolje snašao, zar ne? - zbrzah sa odgovorom.
- Ne žalim se. Radim u poreskoj upravi, a uvek se nađe i neki posao sa strane. Dobro je – nasmešio se poput kurjaka – Izgleda da je Elvis jedini stekao kakvu – takvu popularnost.
- Elvis! - prostreli me poput munje. Nije mu promaklo, ali je loše protumačio.
- Što bre? Pa nije on bio tako lud, mada sam se ponekad pitao ko je od vas dvojice blesaviji. Čovek doktorir'o antropologiju, bio cenjeni naučnik, napisao nekoliko knjiga o onim, kako se ono zvaše... Dinosaurusima... Pre no što je zastranio... - poče da objašnjava i da me nervira. U stvari, kad smo batalili muziku upravo sam se sa Elvisom najduže viđao.
- Četiri knjige. Elvis je objavio četiri knjige u kojima je dokazivao da je naša predstava o periodu Jure i nestanku dinosaurusa potpuno pogrešna. Znaš li da je bio član SANU?
- SANU? Onih što su zajebali stvar sa rezolucijama? - jebote, pa ovaj se informiše isključivo preko žute štampe, pomislih.
- Srpska akademija nauka i umetnosti, ali nema veze... Sećaš li se da je bio stravstveni planinar? - nastavih da pričam. Pivo je počelo da me hvata.
- 'Oćemo li još po jednu? - pucnu prstima prema kelneru ne čekajući odgovor i pivo se nanovo stvori preda mnom.
- Znao je dane i nedelje provoditi u brdima i večito se vraćao s nekakvim kostima, zubima... Pokazivao mi ih je i pričao nešto što nisam baš najbolje razumevao... - nastavih da govorim. Sećao sam se dobro Elvisovih užagrelih očiju i žučnog objašnjavanja.
- Ahhaha! Novinari ga rastrgli k'o masnu krpu! To mu je donelo popularnost! - nastavi Aleks da lupeta.
- To je istina. Sve zbog njegove četvrte knjige. Na nju se napalio onaj seronja iz “Blica” - rekoh i povukoh dobar gutljaj iz krigle.
- Da, da! Pa stvarno je ta priča o zmajevima bila nenormalna. Zamisli molim te! 'Ladno je pričao da onih... dinosaurusa... nikad nije ni bilo nego su to sve nekakvi zmajevi! Ahhahah! Koja lujka! - zaceni se Aleks od smeha.
- U stvari, on je tvrdio da stvorenja koja su pre nas vladala ovim svetom nisu bila nikakve divlje zveri nego visoko inteligentna bića. Takođe je napisao da nisu izumrli, već su se jednostavno povukli pred agresivnošću ljudske vrste. Pričao je da zmajevi i dalje postoje samo su izbegli daleko od ljudskih očiju i kako legende o njima nisu tek tamo neke priče. Za neke od kostiju koje je donosio utvrđeno je da nisu starije od stotinjak godina – počeh da objašnjavam, ali kao da sam pričao zidu. Aleks je samo terao svoje.
- Ali ono što je jednom rekao na televiziji... Pričao sa zmajem! Zamisli! Elvis priča sa preraslim daždevnjakom! Ahhahahaha!!! - počeo me je ozbiljno izbacivati iz koloseka. Postoje stvari o kojima nerado govorim, a Elvis je svakako bio u vrhu te liste. Možda je to bilo i do previše ispijenog piva, tek kočnice mi počeše popuštati.
- Vidi, Elvis je bio izuzetan čovek. Inteligentan, obrazovan, načitan... I svakako je video neke stvari kakve je malo ko video – odbrusih mnogo odrešitije nego što sam želeo.
- Ma daj Popaje... O pokojnicima sve najlepše... Malo sam se zaneo – pomirljivo će Aleks.
- Čisto sumnjam da je Elvis mrtav – progunđah.
- Kako to misliš? Pa svuda je prenesena vest da je njegov položaj direktno pogodila granata! - upilji se u mene kao da sam pao sa Marsa.
- Pošto se od sramote zbog medijskog linča prijavio u dobrovoljce... Znam tu priču, ali to je tek delimično tačno – odgovorih donekle primiren.
- Pa našli su ostatke... Šta to pričaš? - začuđeno će on.
- Šta su našli? Komadiće tkiva i vojne opreme šestorice ljudi što bi sve zajedno stalo u kutiju šibica? - iznervirano odvratih.
- Ama otkud ti to možeš znati?! - viknu Aleks očito uzdrman.
- Bili smo u istoj jedinici i moj položaj je bio na uzvisini svega par stotina metara od njegovog. Sasvim jasno sam ga odatle mogao videti onako visokog i štrkljavog. Upravo mi je od tog projektila i pukla bubna opna – izdeklamovah odrešito. Aleks zinu poput šarana u meredovu.
- Ali... Ali... - poče da zamuckuje kao da mu se čitav svet zaljuljao.
- Tačno sam gledao u njihovom pravcu kad se ono sručilo sa neba! - nastavih neoprezno.
- Projektil? - propenta Aleks.
- Projektil je stigao dva minuta kasnije... - lupih, a onda shvatih šta govorim – Vidi, prestala kiša. Odoh ja... - naglo ustadoh i izmarširah na ulicu ostavljajući zbunjenog Aleksa da muca i čudi se.
Dok sam koračao niz mokri trotoar kao da sam ponovo čuo zastrašujući lepet moćnih krila stvorenja što je odnosilo Elvisa ko zna kuda.
Nikada taj zvuk neću zaboraviti.
Нема коментара:
Постави коментар