Obične priče Tanje Pajić izuzetno su uznemirujuće svedočanstvo o sumornoj tragici svakodnevnog bitisanja običnog čoveka. Mada u ovoj urbanoj zbirci književnih minijatura sa jakim prizvukom srpskog romantizma s kraja devetnaestog veka nema epskih uzleta, niti lirske melodrame, ona itekako ostavlja traga na čitaocu upravo onako kao onaj hipnotički i zavodljivi miris pržene ribe iz ekspres restorana u nekoj od boga nepogledanoj uličici, za koji nikako ne uspevamo da utvrdimo da li nam je odvratan ili prijatan, ali nas neprestano mami i mi ga pratimo i pratimo sve dok ne spadnemo s nogu.
Sumorni tonalitet ovih ponirućih priča tutnji poput karusela naizgled veselih vašara koji odlaze i dolaze, pa nam se ipak čini da su svaki put sve tužniji i tužniji, dok mi, onako zbunjeno i uplašeno, gotovo neprimetno, počinjemo da shvatamo kako to zlatnoslovno pismo koje čitavog života čekamo nikada neće stići do nas i da ćemo i mi sami tiho svenuti poput nekog opljačkanog beskućnika pod despotskim bičem našeg strašnog gospodara, tog sitnog biznismena koji, uprkos svojoj beznačajnosti, u našem životu igra ulogu svemogućeg boga, koliko god ga mi prezirali.
Zalud ćemo mi u nekom skrivenom i senovitom kutku suze liti poput mlade na neželjenoj svadbi, uzalud će one brazdati naše napudrano lice, nikoga naš plač neće niti zainteresovati niti rastužiti i niko nam neće prići da nas uteši što je naša maska narušena, a šminka uništena. Samo će nezainteresovano prošetati pokraj nas, baš kao što to čini i život sam.
I dok, poput bivših kažnjenika koji su svoj dug društvu davno otplatili, bezuspešno tražimo svoj odraz u ogledalu, umesto života kojemu smo želeli da se vratimo neprestano se susrećemo sa zrikavim pogledom bledunjavih očiju iz neke maglovite prošlosti, pogledom koji nam je odnekud poznat i za koji smo verovali da će jednom biti sastavni deo našeg bitisanja, a onda najednom shvatamo da stojimo na pragu ruševne kuće koju smo već gotovo i zaboravili, kuće koju čuvaju nepoznati psi, mada smo je nekada nazivali svojom i predstavljala je jedinu sreću u našim srcima. I dok lelujamo po odnekud poznatim domovima, vašarima i uličicama, prisećamo se nekog davnog kucanja na vratima hotelske sobe. Kucanja na vratima koja nikada nismo otvorili i jecaj nam razdire grudi.
Možda je upravo ova knjiga, ove obične priče, zlatni ključ tih avetinjskih vrata.
Možda se upravo pred tim vratima nalazio naš pravi život, onaj za kojim sada čeznemo.
Otvorite ih dok još nije prekasno.
Нема коментара:
Постави коментар