MORSKI PROLAZ

 

1 januar

Danas je moj prvi dan na svetioniku i unosim zapis u svoj dnevnik, kako sam se saglasio sa De Gratom. Onoliko koliko mogu voditi zapise ja ću to činiti, ali ne mogu reći šta se može desiti čoveku usamljenom kao što sam ja – mogu se razboleti, ili još gore...

Ali manimo to...

Kater je jedva prošao uslove za mog prethodnika i delovao je iskreno obradovan mojim dolaskom. Nije mu trebalo ni pola sata da se spakuje, predstavi mi velikog nemačkog ovčara zvanog Neptun i upozna me sa dužnostima. Uprkos oluji što se počela dizati želeo je smesta da krene kući i ignorišući moja upozorenja ubrzo je pošao na neizvesno putovanje, kao da je postojalo nešto na ovome mestu što ga je plašilo. Strah mi nije bio stran, pa se nisam baš previše upinjao da ga zadržim.

Znate, po ovim kozjim stazama motorna vozila su u potpunosti neupotrebljiva, tako da je Kater na put krenuo pešice.

Isuse, koja vukojebina! Ovde mreža ne postoji. Nikakva komunikacija. Ništa. Da ovaj krajolik Bil i Džon mogu videti, rekli bi da sam nesumnjivo skrenuo s pameti...

Eh... Da mogu...

U svari, ja sam dete sa asfalta i sa ovakvom se pustoši prvi put susrećem.

Bili smo dobra ekipa Bil i Džon i ja. Divlja horda sajberprostora. Utroje smo bili nepobedivi i nije bilo kapije kroz koju nas naši spretni prsti ne bi proveli. Kriptovalute su se u potocima slivale na naše tajne račune, bez tragova, bez ičega što bi ukazivalo odakle je udar došao. Imali smo novac za najbolje Vortekse i sve je bilo savršeno do onog dana kada smo poharali Honkonšku Banku. Ko je mogao znati da smo dirnuli u osinje gnezdo?

Ali zašto se baviti time, jer ovde sam, sasvim bezbedan. Duh počinje da mi oživljava i postoje samo misli o postojanju, jer konačno sam u svom životu sasvim sam, jer, naravno, Neptun, koliko god da je veliki, ne može se smatrati kao „društvo“. Mogu li se na nebesima ikada naći u „društvu“ bar upola tako vernim kao što je ovaj siroti pas?

Bil i Džon, na primer?

Ma, ne, oni su se vodili interesima i ko bi ga znao? Možda tamo, sa one druge strane, postoji internet? U takvom slučaju ja i „društvo“ se možda nikada nećemo rastati, čak ni posle puno godina.

Ono što me najviše iznenađuje je teškoća koju je imao De Grat da me dovede u službu. Zbog toga je Kater proveo na svetioniku dve nedelje duže od perioda navedenog u ugovoru. U obližnjem seocetu, poslednjeg do koga me je autobus mogao dovesti, donekle sam naslutio razloge za De Gratove probleme, ma koliko ti razlozi bili smešni. Kada sam šankeru u tamošnjem bifeu saopštio razloge svog dolaska, najpre se smrkao, a onda sebi u bradu promrmljao nešto o nekakvom podmorskom narodu. Dodao je da niko pri zdravoj pameti ne prilazi tom ukletom mestu. Bože, kao da su meštani ovog seoceta živeli u srednjem veku, mada je meni njihovo sujeverje nemalo pomoglo da izmaknem psima tragačima. De Grat je zbog odbojnosti domorodaca prema svetioniku bio primoran da traži službenika preko oglasa na internetu, a ja nisam nimalo oklevao da se prijavim posle svega što se desilo.

De Gratova pojava je na mene ostavila neuobičajeno snažan utisak. Uprkos poodmaklim godinama i nekoj, kako je delovalo, veneričnoj bolesti zbog koje mu je koža delovala krljušasto, imao je atletsku građu kakve se ni dvadesetogodišnjak ne bi postideo. Glava mu je bila nekako kruškasta, a zbog duge kose delovalo je kao da nema ušiju. Povrh svega toga, oči su mu pri odbijanju svetla crvenkasto sjajile. Sećam se De Gratovog osmeha pri potpisivanju ugovora, zbog kojega sam pomislio da ima ozbiljan manjak zuba, jer je usne večito držao pripijene kao da ih krije, i njegovog neskriveno iznenađenog izraza lica kad sam mu saopštio svoje kvalifikacije, naravno bez detalja o svojim aktivnostima. Bez ikakvog obrazloženja je promrmljao nešto o tome kako sam najverovatnije upravo ja čovek koji će rešiti misteriju morskog prolaza. Nisam baš najbolje razumeo šta hoće da kaže, ali nisam bio u poziciji da postavljam suvišna pitanja, tek su mi se njegove reči duboko urezale u pamćenje. Uzgred, verovatno je bolovao i na plućima pošto mu se glas povremeno pretvarao u nešto nalik klokotanju.

Isuse! Kada je prva fotka stigla na moj mejl povratio sam. Bil više nije ličio na sebe, a ja sam plemenite naravi i danima sam bio o šoku! Nisam mogao ni da zamislim kakvoj je torturi prethodno bio podvrgnut. Na snimku mu je tip lica skrivenog fantomkom prerezivao grkljan. Naziv fajla je bio “33%” i bilo mi je jasno da nas je neko otkrio. Tog trenutka počelo je moje sakrivanje.

Nepune dve nedelje kasnije stigla je na mejl još jedna fotografija identičnog naziva: “33%”. Na njoj se nalazio Džon, obešen naglavačke. Oči su posmatrale kameru u nepisivom užasu i bilo je jasno da ga čovek iza njega živog dere.

Kakogod, sad sam na sigurnom. Jedan čovek je boravio ovde do sada i radio je sasvim dobro kao trojica koja bi se obično poslala. Obaveze su skoro nikakve. A štampana uputstva su koliko toliko jasna. Postoji čitav niz prepunih frižidera i funkcionalna kuhinja.

Nikako nije trebalo dopustiti da me prati Orndof. Činio me je nervoznim. Nikada nisam nosio svoju beležnicu sa sobom dok je on u mojoj blizini, uz njegovo nepodnošljivo brbljanje. Nikom nisam verovao, ponajmanje toj pritvornoj budali. Odahnuo sam kad smo najzad stigli na odredište. Žarko sam priželjkivao da nema osobinu da dobro pamti lica.

2 januar.

Vetar je duvao ceo dan i do popodneva more je doslovno bilo materijalizovano... ne vidi se ništa, čak ni teleskopom, osim okeana i neba i povremeno galebovi, da ne spominjem beskrajnu morsku penu Sve me je to ubijalo u pojam. Zaista mi je ova usamljenost spasila život, ali sada sam počeo verovati da će to jako loše uticati na moju psihu. Čudno je da nisam primetio, do sada, kako je užasan zvuk te reči – „sam“! Napola mogu zamisliti da u njoj ima neke posebnosti u odjeku ovih cilindričnih zidova, ali, oh, ne! To su sve gluposti. Verujem da sam nervozan zbog samoće. Nikada nisam bio takav.

Sada se vučem ka fenjeru da dobro pogledam naokolo „da vidim šta se može“. Da vidim ono što se zaista vidi! Ne puno toga. Duvanje vetra je malo opalo, mislim, ali će Kater bez obzira na to naći put do kuće, uz teškoće. Jedva da će ga videti na severu pre sutra u podne, a udaljenost je tek 190 ili 200 milja.

Konačno, želim biti sam...

3 januar.

Mrtva tišina ceo dan. Pred veče, more najviše liči na staklo. Vidi se neko morsko rastinje, ali osim njega apsolutno ništa ceo dan – čak ni najmanji trag oblaka. Samoća koja mi je bila potrebna da bih nestao iz vidokruga oštećenih kriminalaca se čudno poigrava s mojim mozgom, pa mi je potrebna nekakva zabava da ne bih potpuno zastranio.

Zanimam se istraživanjem svetionika. Ne znam kako bih drugačije ubio sve ovo samotno vreme. Neptun je moj verni pratilac i moram priznati da za jednog psa izuzetno vešto koristi stepenike.

Svetionik je vrlo prostran – koliko sam primetio prilikom penjanja beskrajnim stepenicama – moglo bi se reći više od 160 stopa. Od nivoa vode do vrha fenjera. Ipak, od dna unutrašnosti kule daljina je bar 180 stopa – jer pod je 20 stopa ispod površine mora, čak i pri najnižoj plimi.Osnova na kojoj se nalazi građevina liči mi na krečnjak. Izgleda mi da je unutrašnjost na dnu izgrađena solidnom zidarijom. Bez sumnje se tako smatralo puno sigurnije, ali mislim se, zašto? Struktura, nalik ovoj je bezbedna u svim okolnostima. Ja se osećam bezbedno u njoj i u najžešćim uraganima koji besne, čak sam čuo od nekih mornara da pričaju, da vetar sa jugozapada, zna podići more ovde više nego bilo gde izuzev u Zapadnom prolazu Magelanovog moreuza. Samo more, mislim, ne može učiniti bilo šta sa ovim armiranim zidovima – koji su, 50 stopa iznad najviše vodene oznake, debeli su četiri stope, možda neki inč više. Pomalo sam na mukama pri istraživanju ovog dela svetionika jer zbog nečega ovde nije sprovedena struja i primoran sam da koristim sveću da bih išta video.

Uskoro sam zapazio da se Neptun često zadržava na dva mesta tog najdubljeg nivoa. Jedno se nalazilo kraj samog stepeništa, a drugo kraj zida okrenutog moru. Zainteresovan njegovim neobičnim ponašanjem krenuh da izučavam tačke koje su intrigirale psa. Dok sam u gotovo potpunom mraku koračao prema zidu pokraj koga je Neptun nervozno njuškao, zakačih nogom nešto što je tupo zazveketalo. Spustih sveću i razaznadoh da se radi o kostima neke krupne životinje. Nisam dovoljno dobro video da bih tačno razaznao kakve bi vrste ona mogla biti i u prvi mah sam pomislio da je upravo to ono što privlači psa, ali sam se ubrzo uverio da sam pogrešio, jer pokraj zida na koji se Neptun namerio nije bilo ni traga od bilo kakvih kostiju. U prvi mah nisam primetio ništa neobično. Zid kao zid, jedino što su duž njega na ravnomernim udaljenostima bile postavljene nekakve alke, kao da su se tu privezivale neke životinje. Možda je to objašnjenje za kosti na koje sam malopre naleteo. Ničeg drugog neobičnog nisam zapažao i gotovo sam već odustao od zaludnog posla kad sam primetio nešto zapanjujuće. Nije to bilo bog zna šta, ali sasvim dovoljno da mi da do znanja da nije sve onako kako izgleda. Naime, plamen sveće koju sam nosio sa sobom stao se povijati tačno u pravcu zida. U prvi mah mi je to delovalo nemogućim i nekoliko puta sam ponovio eksperimenat, da bih se najzad uverio kako ne grešim.

Radilo se o promaji, što je značilo da se sa druge strani nalazi nekakva odaja, a da se tu negde nalazi procep, ili možda čak i vrata!

4 januar.

Moje jučerašnje otkriće me je zaintrigiralo u toj meri da sam proveo dan u nekoj vrsti ekstaze koju mislim da je nemoguće opisati. Moja strast za samoćom jedva da je pošteno nagrađena. Ne bih mogao reći zadovoljena; jer verujem da se nikada ne mogu zasititi zadovoljstvom koje sam osetio danas. Nisam zaboravio proročanstvo Der Grata i što sam više razmišljao, sve sam bio uvereniji da se ono što je Der Grat nazvao morskim prolazom nalazi upravo na mestu na koje me je Neptun naveo. Do najdubljeg nivoa sam se nestrpljivo vratio već rano izjutra u Neptunovoj pratnji, sa metlom, četkom, mistrijom i čitavim naramkom sveća u rukama.

Za početak sam se potrudio da dobro osvetlim onaj intrigantni deo zida uz pomoć desetak sveća. Tada sam ga već sasvim jasno video. Bio je u potpunosti prekriven lišajevima i, rekao bih, vekovnom prašinom, pa sam počeo da ga čistim, isprva metlom, zatim mistrijom. Na moje nemalo čuđenje, Neptun je, po prvi put otkako smo se upoznali, pokazivao znake netrpeljivosti prema meni. Režao je, lajao, isprečavao se između mene i zida, pa me čak i zubima vukao za pantalone. Nikako nisam razumevao razloge njegovog ponašanja.

Taj posao je veoma dugo trajao, još više otežan neobičnim ponašanjem omatorelog pseta. Nekoliko puta samo što nisam odustao, ali sam ipak ustrajao u svojim naporima. Najzad sam pažljivo očistio celokupnu površinu četkom i, valjda zbog neprestanog ometanja i Neptunovog ludiranja, sve do tada nisam primetio da se taj deo zida sastoji od jedne jedine monolitne kamene površine. Tek kad sam otkrio žljebove i nastavak zida koji se sastojao od grubo zidanih kamenih kocaka, shvatio sam da sam zaista naleteo na nekakva vrata. Nastavljajući detaljno uklanjanje zaostale prljavštine shvatio sam da se radi o prolazu veličine oveće kolske kapije. Nestrpljivo stadoh da proučavam konstrukciju, ali nisam zapažao nikakav mehanizam za otvaranje. Prisetivši se avanturističkih filmova poput Indiana Džonsa, počeh nasumično da pritiskam betonske kocke i pokušavam sa zakretanjem onih metalnih alki koje su bile uzidane sa obe strane prolaza, ali se ništa nije dešavalo. Sve su to bile izuzetno stabilne konstrukcije.

Najzad odustadoh.

5 januar.

Noćas mi je na pamet pala neobična zamisao. Neptun je reagovao na još jedno mesto u temeljima svetionika i ono se nalazilo uza sam stub uz koji se izvijalo stepenište. Što sam više o tome mozgao sve sam bio uvereniji da je upravo tamo savršeno mesto za postavljanje eventualnog mehanizma kojim bi se mogla otvoriti ona neobična kapija.

Istovetno opremljen kao i prethodnog dana spustio sam se u podzemlje, ili tačnije podmorje, i pažljivo osvetlio odabranu lokaciju. S obzirom na očiglednu starost temelja i same kapije očekivao sam nekakav čekrk ili sistem poluga, ali ništa slično nisam video, pa sam se posvetio čišćenju monumentalnog stuba. Neptun je ovog puta bio miran.

Napokon sam otkrio nešto što mi je na prvi pogled delovalo kao primitivna rezbarija. Pažljivo sam je očistio da bih se najzad zaprepastio, jer to su bila tri reda kvadratića, od kojih je svaki sadržavao po četri polja obeleženih neobičnim simbolima.Pritisnuh jednu od tih kockica i ona ulegnu pod mojim prstom!

Nije bilo drugog objašnjenja nego da se radi o šifriranoj bravi. Pažljivo sam precrtao u beležnicu pronađeni duborez i vratio se u gornje delove svetionika, ne mogavši u potpunosti odagnati nevericu prema onome što sam našao.

12. januar.

Nekoliko dana nisam unosio zapise jer me je u potpunosti zaokupio posao koji, doduše, veoma dobro poznajem, ali se ovog puta radilo o vrlo neuobičajenom zadatku. Uređaj koji sam otkrio nesumnjivo je predstavljao ključ onoga što sam nazivao “Morskom kapijom”, ali po pretpostavljenoj drevnosti sprave i sama pomisao na to da se mehanizam podudara sa današnjom logikom delovala mi je apsurdnom. Da li je moguće da je Der Grat znao za postojanje kapije i šifrirane brave, pa me je zapravo angažovao kao stručnjaka za kibernetiku, a ne kao čuvara? Nedoumice su se množile, ali me one ni u najmanjoj meri nisu sprečavale da intenzivno radim na rešavanju zadatog problema. Pretpostavio sam da nebični simboli na tastaturi predstavljaju brojeve i stigao do prvog problema. Postojalo je 12 tastera. Ukoliko pretpostavim da je donji red nešto poput tarabice na savremenim tastaturama, onda bi mi ostalo 9 cifara, pa uz nadu da je neki od donjih tastera nula, mogao bih to svesti na deset cifara, što odgovara dekadnom sistemu i to bi, naravno, bilo najjednostavnije rešenje, ali šta ako je to brojčani sistem koji se zasniva na 12 brojeva? Gotovo čitav dan sam proveo rešavajući tu glavolomku, da bih na kraju odlučio da izvedem dva niza šifara – jedan koristeći dekadni brojčani sistem, a drugi po pravilima bulove algebre, a zatim da ih uporedim i izvedem najverovatnije nizove. Nažalost, ovde nisam mogao koristiti računar, jednostavno ga nije bilo, pa sam sve morao preračunavati ručno, što me je strahovito usporilo

U danima posle toga isrtavao sam složene algoritme, ispisivao logičke formule, analizirao, upoređivao, da bih najzad stigao do 16 najverovatnijih lozinki za otvaranje kapije. Kad sam najzad dobijene cifre preveo na jezik tajanstvenih simbola moje uzbuđenje je dostiglo ekstatičke razmere, ali sam zbog premora odlučio da u podzemlje odem tek sledećeg dana.

Ta mi je zanimacija u potpunosti odvratila misli od usamljenosti jer sam se osećao u potpunosti zaposlen, i ne samo to – osećao sam se kao kod kuće!

Naravno, to je bio moj teren i moj svet.

Taj zaborav je bio blagodet koga sam tek po završenom poslu postao svestan.

13. januar.

Ponovo sam u najnižem nivou svetionika. Pažljivo sam osvetlio neobičnu rezbariju koju smatram ključem morske kapije i pažljivo prateći izvedene šifre zapisane na listu istrgnutom iz beležnice pokušavam da rešim zagonetku.

Prvi niz simbola...

Ništa.

Drugi niz simbola...

Ništa.

Treći niz simbola...

Ništa.

Četvrti... Pas frenetično skače i uz urlik poleće prema kapiji! Nešto se događa! Dohvatam sveću i polazim za njim. Njegov besni lavež se odbija od zidova podruma, pa bih ga mogao pratiti i bez svetla. Na moje razočarenje kapija je i dalje zatvorena. Glupa džukela! Dozivam psa, ali on kao da je poludeo, ne prestaje da urla na onaj kameni blok.

Najzad ga ostavljam tamo i vraćam se do brave. Unosim i peti niz simbola...

Isuse! Oslobodio sam pakao!

Kapija se otvorila, ali umesto bajkovitog prolaza kroz nju je pokuljala neverovatna količina vode. Voda mi je u momentu stigla do kolena! Pseće skičanje! Ne čujem više lavež. Panično ponovo ukucavam delotvornu šifru i izgleda da sam zatvorio kapiju, jer nivo vode prestaje da raste. Uspinjem se par stepenika da izbegnem poplavu i pozivam Neptuna. Nema ga.

15. januar.

NIPOŠTO SE NE SPUŠTAJTE U NIŽE DELOVE SVETIONIKA!

Juče nisam unosio zapise u radnu svesku, a verovatno ne bih ni danas, da se događaji nisu odvijali ovako vrtoglavom brzinom. Ipak, smatram da imam obavezu da saopštim svetu kakvi se užasi ovde kriju. Mada nemam baš mnogo vremena, pokušaću što staloženije izneti sve ono što se desilo. Ne zamerite ako izlaganje bude prekinuto, uskoro ću morati da krenem.

Neptuna više nema. U početku sam mislio da mu je udar vode polomio vrat, ali pošto se voda nepojmljivom brzinom povukla nigde nisam nalazio njegovo telo. Sada ipak verujem da mu se desilo nešto mnogo groznije. Ne samo da mi se idućeg dana usamljenost pojačala do neslućenih razmera, već me je progonio i osećaj krivice zbog smrti tog vernog pratioca.

Kao što rekoh, juče sam bio izuzetno neraspoložen. Nemir sam ublažavao šetnjom i osmatranjem mora i dalekih planinskih vrhunaca sa oboda fenjera smeštenog na samom vrhu svetionika. Nije to donosilo nikakvo olakšanje, ali ipak sam se nečim bavio. Danas sam se osećao isto toliko loše, pa sam se već rano izjutra popeo na osmatračnicu.

More... Dosadno... Planine... Dosadno...

Ne znam ni sam zašto sam spustio durbin na kameniti prilaz svetioniku, ali kad sam to učinio zastao mi je dah. Skoro na samom ulazu u svetionik nalazila su se četvorica ljudi. Jedan od njih je bio Orndof. Trojica koja su ga pratila imali su brutalna lica plaćenih ubica, a jedan od njih je u rukama stezao sačmaricu opakog izgleda. Nisam imao nikakvih dilema oko tog prizora. Bilo je vrlo jednostavno shvatiti o čemu se radi. Orndof me je prodao! U prvi mah sam se skamenio i kao da se svet zaustavio. Bilo je prekasno za beg.

Orndof je zastao na ulazu, a ona trojica su umarširala u svetionik.

Ne želim sada da opisujem strah koji me je obuzeo, ali tren potom mozak mi je proradio. Postojao je način kako da ih eliminišem! Isti onaj kojim sam ubio Neptuna!

Plan, ako ga tako mogu nazvati, doneo sam u trenutku. Čak i da im to Orndof nije rekao, bilo je normalno da će me najpre potražiti u kontrolnoj sobi, što bi i odgovaralo istini da se pukim slučajem nisam našao na osmatračnici upravo u trenutku kad su pristizali. Stoga se sjurih u nišu smeštenu tačno iznad kontrolne sobe. Takve su se niše nalazile na svakom odmorištu duž tog beskrajnog stepeništa. Čim su ušli u kontrolnu salu, potrčah niz stepenice. Da bih bio siguran da će me pratiti povremeno sam za sobom bacao pojedine predmete koji su se zatekli kod mene.

Maramica... Nalivpero... Moja radna sveska...

Najzad stigoh i do podruma. Nadomak morskih vrata, otprilike na mestu Neptunove pogibije zbacih i svoj ručni sat čije su se fosforescentne cifre i skazaljke u toj tami izdaleka videle. Nakon toga sam se sakrio iza stepeništa, odmah pokraj šifrirane brave.

Nisam predugo čekao. Prošli su pokraj mene opremljeni baterijskom svetiljkom i sa oružjem na gotovs. Zaustavih dah zapazivši kako jedan od njih nosi moje pobacane predmete. Odmah su primetili moj časovnik, pa krenuše prema njemu. Sačekao sam da stignu do njega, za šta gotovo da i nisam morao viriti, jer su uzaludni pronalazak predmeta propratili gromkim psovkama. Tren potom pažljivo u šifrarnik ukucah peti niz simbola.

A onda se desilo nešto neočekivano!

Umesto da pokulja voda, prostorija se ispunila plavičastom svetlošću koja je dopirala iza otvorenih vrata. Nije bilo više tame koja me je štitila. Haos u mojoj glavi teško je objasniti. Istovremeno sam se opraštao od života i pokušavao da shvatim šta se to desilo. Jesam li uneo pogrešnu šifru? Ili je možda postojao mehanizam koji naizmenično otvara vrata u različite prostorije? Šta se to, za ime Boga, desilo?

Kakogod, nije bilo previše vremena za mozganje. Onu trojicu je zasad zainteresovao novootkriveni prolaz, ali uskoro će se okrenuti i ugledati me. I taman kad sam se spremio da pojurim uz stepenište u kapiji su se pojavila petorica humanoida. U prvi mah sam pomislio da se radi o ljudima, jer je svetlo dolazilo iza njih pa sam nazirao samo obličja. Bilo je očito da imaju oružje u rukama i gangsteri nisu oklevali. Smesta su otvorili vatru i dvoje pridošlica se skljokaše mrtvi. Odgovor je momentalno usledio. Iz oružja došljaka bljesnuše nekakve ljubičaste zrake i mafijaši se prućiše po tlu. Tren potom preživeli humanoidi potrčaše prema njima, a ja shvatih da oni kriminalci nisu mrtvi, pa čak ni ošamućeni. Bili su paralisani. Kad su pridošlice počeli trgati odeću s njih stadoše zapomagati, ali uzalud. Bilo je očito da nisu mogli ni prst da pomere. Najzad su ostali nagi i na moj užas došljaci se spustiše kraj njih i stadoše ih žive žderati! Njihove užasne krike je nemoguće dočarati rečima. A onda, najzad, razaznadoh njušku jednog od tih humanoida, jer to što sam video nikako ne bih mogao nazvati licem. Umalo da i sam nisam stao vrištati.

To nije bilo čovek. Imalo je zatupastu kruškastu glavu, gotovo bez nosa, sa oštro izbačenim čeljustima prepunih oštrih, unatrag povijenih igličastih zuba. Bilo je odeveno u veoma uzan kombinezon i opremljeno opasačem i čizmama vojničkog izgleda. Krv žrtve kojom se hranilo curila mu je niz gubicu i ono malo mjegove puti što nije bila skrivena kombinezonom beše prekriveno zelenkastim krljuštima. Zbog nečega sam imao utisak da ima mnogo toga zajedničkog sa ribama. Uprkos mom naporu da ostanem skriven, onako šokiran zaškrgutah zubima, i jedno od stvorenja podiže glavu, pa zatim poče njuškati vazduh oko sebe. Najzad se uspravilo i krenulo prema meni, uperenog oružja. Bože, koliko je samo gracioznosti u tim pokretima bilo! Hodalo je poput mačke! A onda shvatih da je to ženka.

Vidite, u trenucima krajnjeg užasa mozak počne nebično da se ponaša. Mislim da se u tom sumanutom trenutku upravo tako nešto i sa mnom desilo, jer toliko neljudske savršenosti idealnih ženskih proporcija, ne samo da nikad nisam video, nego ni zamisliti nisam mogao. To je bila boginja! Dok mi se lagano približavala, kao opčinjen sam buljio u te teške dojke, tanani struk, široke bokove, preduge noge i...

Isuse! Počeh da se uzbuđujem!

Onda me njene crvenkaste zenice registrovaše i kandžasti prst se napeo na obaraču. Podigoh ruke i uspravih se. Ona ispusti neku naredbu grgoljavim glasom, ali nisam razumeo šta hoće. Ponovila je to još jednom, a onda mi pokazala rukom da priđem. Poslušao sam, naravno, baš i nije bio trenutak za junačenje. Najčudnije u svemu je bilo to što me napaljenost nikako nije napuštala. Kao uz inat, ona stade radoznalo da me proučava pogledom i bio sam siguran da joj moja erekcija nije promakla. Bože, bilo je to poput milovanja. Stojko mi se ukrutio do pucanja. Onda je opet nešto proklokotala, ali je sad to zvučalo gotovo nežno.

Okačila je oružje na rame i pružila kandžu ka mojim preponama. Pomazila me je po spolovilu i samo što ne svrših, kad se ona naglo trgla, ponovo uperila pušku u mene i oštrim tonom mi izdala očito nekakvo naređenje. Naravno da ništa nisam razumeo. Ponovila je to još jednom, a onda je trgla moju košulju i razdrljila ju je ponavljajući komandu.

Hoće da se svučem, shvatih najzad. Ionako to može lako uraditi, samo treba da me paralizuje, pomislih, pa se pitomo pokorih njenoj želji. Počeh da otkopčavam košulju i sa užasom shvatih da se obliznula svojim račvastim jezikom, ali njene oči su iskrile i sve jače palile moju nadraženost. Svukoh košulju, pantalone, patike, čarape... Stadoh da oklevam kod gaća, ali ona nestrpljivo stade da naređuje. Ovog puta nije bilo teško razumeti šta hoće, pa na koncu ostadoh potpuno go pred njom. Opet je zabacila oružje na rame i prišla mi je toliko blizu da sam mogao osetiti njen dah. Njena šaka mi je nežno dodirnula grudi, pa se lagano spustila i obuhvatila moj ukrućeni ud. Potom se odmače, pa zavuče ruku u torbu na opasaču da bi odande izvadila nekakvu spravicu nalik na klješta. Sa vrha tog alata visio je tanušni lanac uvijen u smotuljak. Nešto mi je rekla, pa mi je onu spravu maltene nabila u nos. Potom me drugom rukom stade milovati po muškosti. Ne mogu opisati taj osećaj; istovremeno i užas i užitak, A kad sam se već potpuno izgubio u talasima požude oštar bol mi dade do znanja da mi je onaj alat probio hrskavicu u nosu. Prestala je da me mazi i odložila je svoj alat natrag u torbu, ali onaj lančić više nije bio na njemu, već je počivao na mojim grudima.

Podigla je pogled na mene, uštinula me za bradavicu i dohvatila lanac. Okrenula se i pošla prema svojim sunarodnicima, a ja sam shvatio šta je malopre majstorisala. U nosu sam imao brnjicu za koju je bio fiksiran lanac koji je ona držala u šaci. Tren potom sam shvatio da je taj naizgled tanušni lančić mnogo robustniji od onoga u šta sam verovao, jer se zategao i priredio mi veoma neprijatan bol u nosu. Počeh slediti njene otmene korake, šta sam drugo mogao uraditi?

U početku nisam oči mogao odvojiti od njene savršene stražnjice, a onda mi pogled poče bludeti naviše uz njena leđa, da bi se zaustavio na vratu, gde se njen kombinezon završavao i tek tada počeh zapažati detalje. Ono za šta sam mislio da je kosa, bilo je, u stvari, nešto nalik lišajevima, a tamo gde se čoveku nalaze uši imala je proreze za koje sam nagađao da su škrge. Njene blistave krljušti su učvrstile moj pređašnji utisak da su ta bića genetski bliže ribama nego ljudima.

A onda mi pogled krenu u pravcu kuda smo koračali. Sad smo već bili sasvim blizu mesta gde su se njeni srodnici gostili onim kriminalcima. Iako su većim delom već odavmo bili proždrani, ja užasnuto shvatih da jedan od njih još uvek krklja. Podigli su glave s obeda i na moj užas pažljivo su me osmotrili. Pokušah da se zaustavim, ali gazdarica je cimnula lanac, što me je nateralo da nastavim prema njima. Ona dva čudovišta se uspraviše čim smo stigli do njih i tu nastade razmena klokotanja i grgoljenja između njih i gospodarice. Jedan me je štipnuo za guzicu, a drugi me zagrebao kandžom preko trbuha. Ukipio sam se od straha, ali sam jasno razaznavao tonalitet njihovog razgovora. Gazdarica je delovala ponosno, a ostala dvojica zadivljeno.

Pošto su me neko vreme pipkali i štipkali, gospodarica me je odvela do zida i pomoću patent kopče na kraju lančića privezala me je za jednu od onih alki koje sam zapazio još pri prvoj inspekciji tog čudovišnog temelja. Ta je kopča savršeno odgovarala promeru okova u zidu i najednom mi je postalo jasno ko je tu gvožđuriju postavio, a, bogami, i to ko je najverovatnije i izgradio celo ovo zdanje na koje je, vekovima, a možda i eonima kasnije, nadograđen ovaj ukleti svetionik. Potom me je ostavila i pridružila se gozbi sunarodnika.

Najednom sam ostao gotovo potpuno zaboravljen i privezan uza zid. Očajno padoh na kolena, a onda spazih nadomak ruku svoj dnevnik i olovku. Verovatno ih je ispustila ona bitanga kad su ga paralizovali. Oprezno osmotrih stvorenja. Uopšte nisu obraćali pažnju na mene zauzeti ručkom i ja pažljivo pružih ruku i dohvatih beležnicu. Čudovišta su me i nadalje u potpunosti ignorisala, pa započeh grozničavo da beležim poslednje događaje. Možda je za mene prekasno, ali svet mora saznati za ovo što se ovde nalazi.

O bože... Mislim da mi ponestaje vremena... Uspravljaju se...

Pokušaću da odbacim dnevnik što dalje od sebe... I da... Ne brinite za mene...

U boljem slučaju postaću gospodaričino mezimče.

U suprotnom...

Pa, biću, najverovatnije, vrlo rado dočekan gost na porodičnoj trpezi.