SKRAJNUTI MODERNI HORORI

          Živimo u vremenu kada se malo čita; ne čitaju se ni književni klasici, a kamoli žanrovska ostvarenja.

Zbog toga mnoge knjige ostaju nepročitane i zaboravljene.

Ovoga puta, osvrnuću se na tri domaća moderna horor ostvarenja - romane Prokletstvo i Zoantropia, kao i priču Ponoćna zvona.

Ono što je zajedničko za sva tri naslova je da dele sličnu sudbinu - sva tri dela su kvalitetna, ali su na određen način skrajnuta.

PROKLETSTVO

Pisac Dejan Đorđević je osamdesetih godina prošlog veka bio dobro poznat SF čitaocima. Pod pseudonimom Dejv Džordž je 1984. godine u 833. broju Roto X-100 Biblioteke (Dnevnik, Novi Sad) objavio svoj prvi roman Stazama večnosti, uz koji je u istom tom broju štampana i njegova priča Presto.

U periodu 1985/86 objavio je i priče Obelisk, Cveće za Saronu, Noćna Svetlucanja, Knjiga Prokletstva.

1988. godine, tada 29-ogodišnji Đorđević, pod pravim imenom i prezimenom, i u samizdat varijanti objavljuje horor roman Prokletstvo, za koji je naslovnicu radio slikar Zoran Dimitrijević.

Knjiga je štampana u 3.000 primeraka, ali i pored toga što je njen tiraž bio daleko veći od tiraža današnjih žanrovskih izdanja - ova knjiga je veoma teško nabavljiva.

Ne može se naći ni na sajtovima koji se bave trgovinom knjigama, a na prste jedne ruke se mogu izbrojati svi oni koji su je pročitali a da nešto predstavljaju u domaćoj žanrovskoj književnosti.

Zato je ovo Đorđevićevo delo i ostalo potpuno skrajnuto i zaboravljeno.

Međutim, najverovatnije je da razlog skrajnutosti romana Prokletstvo leži u postupcima samog pisca.

Naime, Đorđevićev roman Stazama večnosti je štampan u 47.000 primeraka, a takođe su mu i priče bile štampane u ogromnim tiražima.

Kao mlad je osetio veliki novac od pisanja, i očigledno da je imao nameru ili da dobro unovči svoje delo ili da ga, u suprotnom, sam skloni od javnosti.

Kako su devedesetih godina honorari piscima bili ili mizerni ili nepostojeći, Đorđević se nakon objavljivanja Prokletstva više nije oglašavao novim izdanjima, iako je imao još nekoliko napisanih romana i priča.

Čak i kada je pre 10ak godina od poznatog domaćeg SF/H izdavača dobio ponudu za reizdanje romana Prokletstvo i izdanje njegovog nastavka Prokletstvo 2 - Komadanje, tražio je tada pozamašnu svotu novca.

Prema tome, autor je sam doprineo da se Prokletstvo ne nađe u rukama većeg broja žanrovskih čitalaca.

Ali, bez obzira što Đorđevićev roman Prokletstvo nije dospeo do šireg čitalačkog kruga, ipak je to izdanje jako bitno u domaćoj žanrosvkoj književnosti iz jednog veoma važnog razloga.

Taj razlog leži u činjenici da Prokletstvo predstavlja prvi domaći moderni horor roman.

No, pošto se o Prokletstvu gotovo ništa i ne zna, pojedinci prvim domaćim modernim horor romanom smatraju Pekićevo Besnilo (1983.), što je potpuno pogrešno, jer Besnilo je prevashodno triler sa elementima katastrofe, a ne horor.

Prokletstvo počinje stvaranjem iz Knjige Postanka, da bi se posle toga radnja preselila u dom Drejzera O’ Nila.

U njegovoj kući čitalac prisustvuje napetim i jezivim horor scenama, od kojih okretanje glave Drejzerove male kćerke Emili podseća na sličnu scenu iz kultnog filma Exorcist.

Nakon toga se radnja romana vraća šest meseci unazad, i opisuje dešavanja u etiopskom selu Hadar, poznatom po tome što je u njemu 1974. godine Donald Johanson pronašao ostatke australopeka koga su naučnici nazvali Lusi. (Mala digresija - 2015. godine je otkriveno da Lusi u kičmi ima kost koja pripada babunu, ali naučnici svoj evolutivni Lusi fijasko pokušavaju da zataškaju rečima kako babunska kost koja ne pripada navodnom hominidu ipak ne menja širu sliku koju Lusi donosi u priču o ljudskoj evoluciji, pa je očevidno da je u pitanju samo jedna od mnogobrojnih naučnih špekulacija koja je Donaldu Johansonu donela svetsku slavu i Freedom from religion priznanja).

U Hadaru petočlana ekspedicija sastavljena od troje antropologa (Fil Hjuz, Rej Svorvord, Tanja), geologa (Tomas Ring) i paleoantropologa (Grej Kenedi) pokušava da pronađe fosilne ostatke drugih hominida, u nadi da će nadmašiti Don Johansonovo otkriće.

Međutim, njihovi planovi počinju da se jalove kada Rej ispriča svoj uznemirujući i opominjući san u kome mu se ukazao dvoglavi šestofalusni demon koji mu je spominjao zapis na ploči i rekao mu da prestane da izaziva sudbinu i da se ostavi antropologije.

Iste večeri Rej pada u nesvest i završava u bolnici.

Takođe u bolnici završe i Ring i Kenedi, a svoj trojici medicinski nalazi pokazuju enormnu prenadraženost centralnog nervnog sistema.

Zbog toga Fil Hjuz i Tanja prekidaju istraživanje na toj lokaciji, i svi se vraćaju u američki Dajmon siti.

U tom delu romana se pojavljuju dva bitna lika.

Prvi je Dejv, Tanjin brat, u čiji posed dospe okultna Knjiga Prokletih.

Drugi je hinduistički bakta Svimadema Purosotama, koji pomoću Bhagavad Gite nastoji da Tanji i Filovoj kćerci Kendi pojasni postojanje dimenzije u kojoj obitavaju demoni, te da na taj način odgovori Tanju i Fila od povratka u Hadar, jer se tamo nalazi ploča sa zapisom čije čitanje izaziva buđenje i prizivanje usnulih demona u naš svet.

Ali uprkos baktinom upozorenju, i uprkos pogibiji Tomasa Ringa u saobraćajnoj nesreći, i uprkos snovima miliona ljudi koji sanjaju dvoglavog šestofalusnog demona - Fil Hjuz željan slave, oglušujući se na molbe svoje kćeri o odlaganju nove ekspedicije, odlazi zajedno sa Tanjom i novom ekipom u Hadar, šest meseci nakon neuspeha prvog istraživačkog tima. Umesto ostataka hominida, oni kraj rečice Avaš pronalaze ploču sa koje Tanja pročita sanskritski zapis, čime pokreće lanac prokletsva i širom otvara vrata mračnim silama koje u svoj pir kreću na sve četiri strane našeg sveta.

Tim činom postaju jasne scene iz doma Drejzera O’ Nila sa početka romana, i jasnije se sagledavaju sve posledice čistog zla koje uvrće ljudski um, izaziva delirijum užasa i komada ljudska tela...

Iako Prokletstvo spada u kraće romane, u njemu su svoje mesto pored svih nabrojanih likova našli i njihovi prijatelji i porodice.

Doduše, svaki od likova ima određenu ulogu koju mu je pisac dodelio.

Tako prijatelji i prijateljice malo tračare, pa malo pričaju o religiji, dok se deca malo igraju i tuku, pa malo gledaju TV vesti koje govore o smrti Tomasa Ringa, ili pak ukradu od bake Knjigu prokletih i daju je Dejvu.

Međutim, centralni likovi romana Prokletstvo su sestra i brat - Tanja i Dejv.

I dok Tanja predstavlja predskazani okidač za prokletstvo koje se sručuje na čovečanstvo, dotle je njen brat Dejv pisac naučne-fantastike, i u njegovom liku je Đorđević neupitno predstavio samog sebe.

Naime, Dejv je njegov poznati pseudonim, a Dejvove priče koje se pominju u romanu Prokletstvo su Purpurne oči moje Varne i Razlog za umiranje, što su upravo naslovi Đorđevićevih napisanih, ali u to vreme neobjavljenih priča.

U Prokletstvu je pisac sam sebe opisao u usta moja - hvalite me stilu: inteligentan, snalažljiv, zabavan, zgodan, lep, sa lepim mišićavim rukama i aristokratskim vratom, a nije propustio priliku da ispolji svoju pompeznu megalomaniju sa konstatacijom koju za njegov račun iznosi Tanja: čovek koga interesuje uspeh i bogatstvo.

No, ne može se osporiti da je Đorđević zaista ispoljio veliku načitanost, kao i širok spektar interesovanja i znanja (od fizike, kvantne mehanike, astrofizike, preko religije i filozofije, pa do magije) koje je preneo u svoj roman, stavljajući ih u službu radnje.

Mišljenja sam da je Dejvova uloga trebala da bude najvažnije u Prokletstvo 2 - Komadanje, ali to ostaje samo pretpostavka.

Prokletstvo je roman u kome se prepliću religijsko, okultno i naučno.

Religijsko je u ovom romanu, u najvećoj meri, predstavljeno kroz delove iz Biblije i Bhagavad Gite.

Tako sa jedne strane imamo judeohrišćanske priče o stvaranju, Adamu i Evi i njihovom pragrehu, paganskoj i pogrešnoj upotrebi krsta kao simbola hrišćanstva, te sudnjem danu, dok sa druge strane su tu hinduistička tumačenja stvaranja, postojanja, razaranja i obnavljanja materijalnih svetova, kao i objašnjavanja čoveku nevidljivih dimenzija i sila.

Neupućeni će se sigurno priupitati kakve veze imaju i zašto se mešaju hrišćanstvo i hinduizam u ovom romanu?

Odgovor na to pitanje leži u religijskom smaku sveta.

I dok je biblijski smak sveta (sudnji dan) poznata stvar zahvaljujući Jovanovoj Apokalipsi, mnogima je nepoznata činjenica da se i u Bhagavad Giti takođe pominje smak sveta.

Tačnije, u Bhagavad Gita (glava XVI,9) se govori dve vrste živih bića - bogolikim i demonskim, a demonska bića su zlotvori plitka uma koja se rađaju za smak sveta.

Zbog toga u romanu Prokletstvo smak sveta čini sponu između hrišćanstva i hinduizma, jer je upravo čitav roman i zasnovan na smaksvetovnom konceptu koji se na kraju i dešava.

Okultno u Đorđevićevom Prokletstvu predstavlja Knjiga Prokletih, u kojoj je stvaranje opisano na potpuno drugačiji način nego u Knjizi Postanka.

Po sadržaju, Knjiga Prokletih bi se mogla posmatrati i kao demijurška, jer Bog sve oblikuje iz krvi koja je u početku postojala, a kad ljudi proliju krv ljudsku - on na njih pušta anđele koji ih hvataju, a zatim žive deru i komadaju.

Takođe se u Knjizi Prokletih preciziraju poreklo i namena ploče sa natpisom, i nagoveštava zla sudbina čovečanstva u slučaju pronalaženja ploče.

Za naučno u romanu Prokletstvo je zadužen Dejv, pa se spominju i čitaocu približavaju teorija struna, Velika Jedinstvena Teorija, i Kolb-Sekel-Tarnerova mogućnost postojanja svemir-senke.

Ono na šta bih se osvrnuo su teorija struna i svemir-senka.

Naime, teorija struna govori i da svemir nema 3+1 dimenziju (tačka, linija, prostor, vreme), već najmanje deset-prostorno vremenskih dimenzija, a svemir-senka je priča o postojanju materije koja bi se prema nama poznatom svemiru odnosila kao svemir-senka koja bi uticala raznim domenima realnog sveta.

Na ovaj način, Dejv, iliti pisac Đorđević, predočava i naučnim teorijama potkrepljuje mogućnost istinitosti religijskih tvrdnji iz Biblije i Bhagavad Gite o postojanju dimenzija u kojima obitavaju bića - anđeli, bogoliki, demoni koji su izvan ljudskog poimanja, i da ista ta bića utiču na dešavanja u našem svetu.

Prema tome, iako se u romanu ne susreće sa baktom Purosotamom, Dejv veoma suptilno, i na naučni način daje do znanja čitaocima da su baktine reči o vidljivom i nevidljivom svetu itekako moguće.

Zbog ovoga, Prokletstvo predstavlja ostvarenje u kome naučno nije suprotstavljeno religijskom, već se naučno nalazi u službi objašnjavanja i potkrepljivanja religijskog, iz čijeg smaksvetovnog koncepta proizilazi horor koji u svet ovog romana donose probuđene natprirodne sile.

Ključni artefakt romana Prokletstvo je ploča sa natpisom koja je zakopana u Hadaru, i bakta Purosotama smatra da se u njoj nalaze mračne sile, a Knjiga Prokletih navodi da su u njoj voljom Božjom zazidani isti oni anđeli koji su po Božjoj naredbi i tamanili ljude. Kakogod, pronalazak ploče i čitanje zapisa donosi prokletstvo i uništenje na svet.

Natpis koji se na ploči nalazi je na sanskritu i glasi: Adhisvaraih mayaya svaya nidhanam purah manah.

Kako u Prokletstvu nije bilo prostora da se rastumači natpis, on je ostao nepreveden.

U intervjuu datom 2000. godine za časopis Astronomija, Đorđević nije hteo da otkrije značenje tih reči, nego je najavio da će se to saznati u romanu Prokletstvo 2 - Komadanje. Pošto taj roman nikad nije objavljen, značenje natpisa je ostalo nejasno.

U nekom slobodnom prevodu, značenje tih reči bi bilo: Bog laži (iluzije) deluje u sobstvu i nagrađuje ludilom, i takav prevod donekle ima smisla, jer ta ploča je Božje delo, a nagrada za neposlušnost Bogu i otkrivanje ploče je ludilo izazvano oslobođenim prokletstvom koje donose demoni-mračne sile-anđeli.

U istom tom intervjuu datom Astronomiji, sam pisac je napravio i izvesnu nedoumicu o žanru romana Prokletstvo.

Tada je izjavio sledeće: Prokletstvo je nešto izmedju SF-a i horora ili, bolje rečeno, to je naučna fantastika sa blagom dozom horora.

Međutim, bez obzira na ovu izjavu - ovaj roman nije nikakva naučna fantastika.

Prvo - čitanjem Prokletstva se jasno vidi da je njegova sadržina hororična (sa sve realnom pretnjom po ljudske živote opasnih natrprirodnih sila), a ne naučnofantastična.

Drugo - pisac se koristi postojećim naučnim teorijama.

On ne izmišlja nove, niti nadgrađuje postojeće, već kao što sam rekao - naučnim potkrepljuje religijsko iz koga proističe horor.

Naravno, ako neko teoriju struna smatra naučnom-fantastikom, to je već njegov problem, jer bi se na isti takav način naučnom-fantastikom mogla (i trebala) smatrati i teorija evolucije koja nikada nije dokazana, ali se nametnuto uči po školama kao navodno najbliža istini. Kojoj istini, i čijoj istini, to je pravo pitanje.

Treće - u romanu je Dejv SF pisac, a Tanja i Fil na obali Avaša pričaju o pisanju naučne-fanatstike.

Pominju se SF časopisi Astounding Science Fiction, Amazing Stories, Astonishing Stories, zatim pisci Kembel, Asimov, Sagan, Pol, Klark, te slučaj Rozvel, leteći tanjiri, Apolo 11 i Rama, Labi, Alardi, Dini, Endavur, Esa, Kunis, Alim slučaj (koji je pisac greškom pripisao Apolo 11 misiji, iako je reč o Apolo 15 misiji).

No sve su to minijature koje se kroz razgovore ili razmišljanja samo provuku u romanu i nemaju nikakvog uticaja na radnju i zbivanja.

Posto rečeno - nabrajanje i navođenje SF časopisa, pisaca i nekih događaja ni najmanje ne čini ovaj roman naučno-fantastičnim.

Od svega ovoga je mnogo upečatljivije kako je Đorđević u svom romanu, pod naletom oslobođenog prokletstva, pretvorio jednu od ponoćnih radio emisija Daglasa Adamsa (iz čijeg serijala radio-emisija je nastao Autostoperski vodič kroz galaksiju) u demonski horor-šou koji se emituje uživo.

Četvrto - u predgovoru romana Prokletstvo stoji sledeće: Činjenica da horor žanr tek počinje da osvaja prostore jugoslovenskog tržišta knjige, izgleda da nema nikakvog uticaja na Đorđevićevo literarno opredeljenje. Iako je do sada bio isključivo pisac naučne fantastike, autor kao da je odjednom odlučio da napusti vode visokotiražnog SF žanra i zaplovi drugim tokovima na zapadu takođe visokotiražnog podžanra naučne fantastike - horora.

Iako je više je nego jasno da horor nije nikakav SF podžanr kao što piše u pogovoru ovog romana, to uopšte ne menja suštinu priče da Prokletstvo nije SF, već horor, te da pisac 12 godina pre intervjua u kome je svoj roman okarakterisao kao naučnu fantastiku sa blagom dozom horora nije imao nikakvih problema sa piscem predgovora koji mu je ovo delo obeležio kao horor.

Roman Prokletstvo ne predstavlja epohalno delo u smislu ostvarenog uticaja na druga izdanja, zato što delo koje nije šire poznato - ne može ni imati nikakvog uticaja.

Ali, roman Prokletstvo je epohalno delo u antologijskom smislu, i kao prvo domaće moderno horor ostvarenje predstavlja klasik domaće žanrovske književnosti, te je svakako šteta što i pored sasvim pristojnog tiraža nije uspelo da pronađe put do čitalaca.

Dejan Đorđević je kao pisac imao itekakvog spisateljskog dara, znanja, umeća i iskustva, pa ko god od ljubitelja žanra bude bio u prilici da pročita Prokletstvo - neka to i uradi, neće se pokajati.

ZOANTROPIA

Zoantropia je prvi roman sarajevskog pisca Edhema Tanovića (1978.).

Objavljen je 2007. godine, na 168 stranica, u tiražu od 1.500 primeraka, i predstavlja prvi sarajevski moderni horor roman. Izdavač je bila ArkaPress.

Često pionirski poduhvati dožive trnovitu sudbinu, pa je tako prošla i Zoantropia.

Ona se neko vreme mogla nabaviti po sarajevskim knjižarama, da bi iz pojedinih bila naglo povučena, jer se pisac zbog svog dela suočio sa nerazumevanjem ostatka sarajevske književne zajednice, što je dovelo do bojkota njegovog romana.

Kružok sarajevskih pisaca drugačijih žanrova na horor gleda sa prezirom, a pisce poput Tanovića smatra manje vrednim, tako da je Zoantropia na izvestan način proglašena nepoželjnom u kniževnim krugovima, čime je uskraćena za širi plasman čitaocima.

Recenzije romana koje se nalaze u samoj knjizi uopšte ne otkrivaju pravu stranu Zoantropie, već roman ili pretvaraju u pamflet, ili nemaju dodirnih tačaka sa samom radnjom romana, tako da se iz njih ne može zaključiti da se radi o hororu.

Takođe je žanr romana predstavljen kao drama a ne kao akcioni horor, što je svojevrsna skaradnost u cilju degradiranja ovog dela.

Na sajtu izdavačke kuće ArkaPress se ne može naći nikakav podatak o ovoj knjizi, pa se stiče utisak da su se svi koji pripadaju sarajevskim književnim krugovima, sem pisca, odrekli ovog romana.

Radnja romana Zoantropia je smeštena u post-dejtonsko Sarajevo, zaraženo iznenadnom zombi epidemijom.

Pošast se širi munjevitom brzinom, pa sarajevske mahale, naselja i centar grada pred naletima zombija postaju poprišta uličnih sukoba, zbog čega NATO snage opkoljavaju grad i ne dozvoljavaju izlazak iz njega.

Glavni junak Sejo preživljava prve okršaje sa zombijima, da bi udružen sa prijateljem Kenanom kovao plan kako da stigne do centra grada, i nađe sklonište u dobro zaštićenom stanu svoje babe.

Međutim, prvom prilikom Kenan okreće leđa Seji, i priklanja se bandi svoga brata.

Zbog toga je Sejo, nakon vatrenog obračuna sa Samirovom bandom, prinuđen da sam sprovede svoj plan u delo.

Uz neprekidne sukobe sa zombijima beži iz mahale, i saznaje da su u katastrofična dešavanja upletene strane vojne misije u sklopu NATO-a, koje imaju protivotrov za virus.

Na putu ka centru nailazi na još dvoje preživelih, pa svo troje uspevaju da se dokopaju babinog stana, u kome zatiču i doktora neuropsihijatra Ulfa, Šveđanina našeg porekla.

Ali kad u pojedinim naseljima odjeknu prve razorne eksplozije avionskih bombi, njima postaje jasno da spas leži u bekstvu iz Sarajeva...

Zoantropia je pisana slikovito, sa puno detalja u maniru stare Sirius škole pisanja. Tanović od starta uvlači čitaoca u akciju, i iz akcije ga ne pušta do kraja svog romana, u kome je izgrađenom atmosferom podigao napetost do maksimuma.

Dinamično i veoma uverljivo su prikazane bliske borbe sa zombijima, i doslovno vratolomne vožnje sportskim automobilima i džipom kojima se gaze zombiji.

Kako se Sejo kreće unutar kuća, dvorišta i zgrada, ili se pak vozi automobilima kroz delove uništenog i poharanog grada, tako čitalac sve vreme stiče utisak da se nalazi tik pored njega, i da zajedno sa njim učestvuje u akcijanju.

Za realističnost opisa, Tanović zaista zaslužuje sve moguće pohvale.

Karakteri likova u romanu Zoantropia su autentično obrađeni.

Naravno, lik Seje je najbolje razrađen, pa okružen zombijima, ali i lažnim prijateljima i poznanicima koji se organizuju u pljačkaške bande, Sejo se u novonastalom ludilu bori ne samo za goli život, već i za očuvanje ljudskosti koju nosi u sebi.

Od ostalih likova se ističe prevtljivi Kenan, ali i Alisa, ćerka sarajevskih bogataša.

Pisac je ubedljivo opisao ponašanje i postupke Sejine babe, i u njenom izboru da ostane u svom stanu je oličena tragična sudbina starih i nemoćnih, koji ni po koju cenu ne žele da napuste svoj dom ni u času stradanja i katastrofe.

Za pohvalu su i odlično prikazane prilike koje vladaju u sarajevskim mahalama, gde su zbog nagomilane količine oružja i zaliha hrane ljudi spremni i za treći svetski rat, ali ne i za zombi apokalipsu.

Što se zombija tiče - pojedini koriste vatreno oružje, ali su neprecizni jer im je vid poremećen kao deo one okrenute i netačne slike koju zaraženi vide.

Utisak koji se može steći čitanjem romana Zoantropia je da postoje dve sličnosti sa filmom Resident Evil.

Pored imena Sejine parede Alise, čije ime podseća na ime glavne junakinje Sveobuhvatnog zla, takođe i zombirano Sarajevo biva zbrisano sa lica zemlje termobarnim-termonuklearnim udarom, čime doživljava sličnu sudbinu poput nukovanog Raccoon city-ja.

Čitaocima Zoantropie se može javiti i mala nedoumica - da li je eksplozija meteorita nad Sarajevom uzrokovala metamorfozu građana koji su joj bili direktno izloženi, ili je zombifikaciju izazvao neurotoksični bojni otrov nove generacije, kome su Sarajlije planski izložene, pa se eksperiment otrgao kontroli?

Obzirom da strane vojne misije u svom posedu imaju protivotrov, sve ukazuje da su stranci pretvorili Sarajevo u eksperiment, a Sarajlije u pokusne kuniće, pa da zato nije reč o stravi koja potiče izvan našeg svemira, već da zlo dolazi od onih koji se izdaju za „zaštitnike“ i „prijatelje“.

Iz romana Zoantropia bih izdvojio i dve zanimljivosti.

Pre svega, Tanović je u ovom svom delu iskazao mali omaž Milovanu Glišiću - pomenuo je i Posle devedeset godina, te dao svoje mišljenje o Leptirici kao filmskoj brljotini, a sa čime se potpuno slažem.

Druga zanimljivost je određena referenca na Ragnarok iz nordijske mitologije. Mišljenja sam da bi bilo još bolje da je pisac umesto Ragnaroka pomenuo kijametski (sudnji) dan, ali bi to najverovatnije dodatno uzburkalo duhove koje je Zoantropia ionako uznemirila. Sa druge strane, postoje određene sličnosti između Ragnaroka i Kijameta (pred Ragnarok u rog Gjallarhorn duva Heimdall, a pred Kijamet to čini anđeo Israfil koji duva u rog Sur), tako da pominjanje Ragnaroka nije nikakav suvišan detalj u romanu.

Tanović je u svom delu Zoantropia nastupio hrabro i smelo - uz kritiku društva u kome živi je nedvosmisleno kritikovao međunarodnu zajednicu, nazivajući je najvećom kriminalnom organizacijom na planeti; strane vojne snage je predstavio kao okupatore, i izvrgao je ruglu poznate sarajevske kriminalace poput zloglasnog Ćele.

Sve ovo navedeno je sigurno doprinelo tome da Zoantropia bude skrajnuta, i time ostane nepoznata za mnoge zagrižene ljubitelje žanra.

Tanović je ispod horor površine romana Zoantropia napisao ozbiljno kniževno delo, te dao odličan uvid u duhovno i ekonomsko stanje društva i pojedinaca, koje se prebija preko leđa jednog posve bezazlenog glavnog lika.

Par lošijih uredničkih zahvata i nekoliko lektorskih propusta ne mogu da pokvare krajnji utisak o ovom sasvim solidnom horor romanu, jer nakon čitanja Zoantropie postaje jasno da je neke od delova svoje priče Tanović lično proživeo, i uneo u nju preživljene emocije, pa zato ona deluje živopisno, a ne usiljeno i izveštačeno.

PONOĆNA ZVONA

U domaćoj žanrovskoj književnosti je bilo dosta pokušaja pisanja vampirskih priča, što je sasvim logično imajući u vidu poreklo reči vampir, kao i zabeležene slučajeve vampirizma.

Međutim, kvalitet tih priča je uglavnom bio ispod svakog nivoa.

Čak ni pokušaj jednog renomiranog priređivača sa izdanjem veoma obimne muško-ženske zbirke vampirskih priča nije dao željeni i očekivani rezultat - u tom izdanju caruju nezanimljive ideje, loš humor, nepoznavanje anatomije i patetika, pa se čini kao da su se „najveća“ i „najizvikanija“ imena domaćeg žanra utrkivala ko će napisati lošiju priču.

Tako gledajući, ispada da žanrovski pisci koji su potekli iz zemlje koja je svetu podarila reč vampir, prosto ne umeju da napišu dobru vampirsku priču.

To naravno nije tačno, jer postoji vrhunska domaća moderna vampirska priča koja se ne nalazi u toj zbirci, ali kvalitativno i idejno odskače od svih novijih vampirskih priča objavljenih kod nas.

Reč je o priči Ponoćna zvona pisca Stevana Šarčevića, koja je prvobitno objavljena 2012. godine u elektronskoj zbirci Nešto diše u mojoj torti (u kojoj, uz takođe Šarčevićevu priču Frekvencija, predstavlja najbolji i najkvalitetniji komad ikad objavljen u svim izdanjima Torte), da bi dve godine kasnije bila štampana i u njegovoj prvoj zbirci Dolazak tame.

Ali, priča Ponoćna zvona je zbog unutarfandomskih previranja skrajnuta i gotovo da se nikada ne spominje kada se pominju druge, mnogo manje kvalitetne domaće moderne vampirske priče.

Poput Tanovićeve, i Šarčevićeva nepripadnost kružocima rezultirala je tihim bojkotom, i da su ti kružoci uticaniji (poput sarajevskih), ili da ne broje po par nebitnih i van kružoka nepoznatih ljudi, verovatno bi i sva druga Šarčevićeva dela zadesila ista sudbina poput Tanovićeve Zoantropie.

Međutim, u Srbiji kružoci postoje samo da bi članovi istih sebi davali na bitnosti, dok su u stvarnosti čitaoci, a ne članovi kružoka i kojekavi teoretičari, oni koji doista daju završnu reč.

Radnja Šarčevićeve priče Ponoćna zvona se odvija na žurci koja se organizuje povodom dočeka Nove godine u Zamku pored groblja, gde mladi i naivni brucoš iz provincije postaje glavna igračka za zabavu i glavno posluženje za gozbu prisutnim zvanicama.

Od samog početka priče nas prati jeza izazvana ambijentom koji okružuje brucoša na putu do Zamka, a nakon što on pristigne na žurku - početna jeza, produbljena gnusnim opisom nameštaja (za koji će se ispostaviti da je načinjen od ljudske kože), počinje da se meša sa erotičnim opisom utegnutih i napucanih gošći sa novogodišnje zabave.

Tako izmešane, jeza i erotičnost prave predigru koja eskalira u sadističko orgijanje nad zlosrećnim mladićem, koje se okončava čoporativnim sisanjem njegove krvi, te naposletku izbacivanjem njegovih ostataka napolje sa žurke, među sve ostale robove koji su, poput njega, poslužili vlasteli iz Zamka za provod i hranu.

Šarčević u priči Ponoćna zvona zimsku novogodišnju atmosferu dovodi do usijanja, i plasira prizore iživljavanja nad žrtvom koji ostaju urezani u pamćenju godinama nakon čitanja.

Za nezaborav iz priče Ponoćna zvona ostaje i lik pogubljenog brucoša, koji zbog zaslepljenosti erotizovano-glamuroznim dočekom Nove godine i polaskanosti mišlju da se nalazi u visokom društvu, uopšte ne prepoznaje pravu prirodu svoje poznanice (koja ga je pozvala na žurku) i njenih dekadentnih prijateljica, pa se prepušta njihovoj sadistčkoj igri u kojoj tragično okončava.

Aksentije T2 Novaković