TROPIKANA - Drugo poglavlje

Grad gotovo da ne prepoznajem. Devastacija je uzela takvog maha da pomišljam kako nas bombardovanje nije mimoišlo, uprkos informacijama koje su do mene doprle. Centar grada je najvećim delom u ruševinama. Zgrada pozorišta, čiju sam fotku vundarao sve vreme i hvatao se za nju kad bi me dohvatili napadi nostalgije, takođe je iščezla.

Naknadno saznajem da se to razaranje u novogovoru naziva izgradnja poverenja i da ga gradska uprava ostvaruje u sprezi sa sumnjivim građevinarima opskurnih naziva i mračnih namera, a na račun poreskih obaveznika.

Izvan centra je grozomorno uništenje još i gore. Isti oni koji u centru ruše za gradske očeve, malo dalje rasturaju za svoj račun. Tu i tamo iz kompletnih četvrti pretvorenih u ruševine niču serije konjušnica na sprat. Saznanje da su te skalamerije namenjene smeštaju ljudi, pa ni to da banke u njih trpaju nesretnike koji se time zadužuju do skončanja bednih im života, ne doprinosi mnogo mojim simpatijama spram bizarnih građevina, a još manje prema onima što ih neštedimice podižu.

Ruševine su ograđene groznim limeno drvenim konstrukcijama, ukrašenim debelim slojevima luksuznih plakata. Sa njih nasmešeni likovi poručuju da je vreme za promene i vidljivo su označeni kao ljudi od poverenja. Malo radikalniji su spremni da zaustave kriminal i nasilje, a ne nedostaje ni skromnosti, pa se poručuje da je stručnost važnija od politike. Može se tu pročitati čitava enciklopedija besmislica. Gotovo su me uverili da je rat veselo završen. Prijatni likovi sa fotki su, izgleda, zamenili nesposobno rukovodstvo uglavnom samo zato da bi ih ubrzano otperjašili pred strane sudove.

Razočaran sam činjenicom da su lokalne legende koje sam pre odlaska dobro poznavao promenile izgled do neprepoznatljivosti. Na mestu popularnih kafana, u kojima sam pijane noći provodio, sada se nalaze skarednim reklamama oblepljene banke, a na mestu nekadašnje jedine prodavnice sportske opreme u kojoj sam kupio svoje prve kopačke, sada je kockarnica. I ostale odrednice po kojima sam se orijentisao ili više ne postoje ili su drastično promenile namenu. Šareni izlozi sjakte se ispod neonskih natpisa, mesijanski oblepljeni obaveštenjima o silnim rasprodajama.

Istina, teško se tu dolazi do stvari koje nečemu koriste, ali zauzvrat se, pod povoljnim uslovima, može napazariti obilje svega i svačega što nikom normalnom baš nikada neće ustrebati.

Jasno i ja bih kupio neku od tih besmislica pod uslovom da je moguće naći ikakav stalni posao. Povremeni poslovi što ih dobijam posle silnih obilaženja i moljakanja, više su svojevrsno kulučenje sa isplatom dovoljnom tek da se pokriju troškovi hrane i prevoza sretnog uposlenika.

Pominjati bilo kome moj boravak u šesdesetdrugoj u vreme lova na ratne zločince nije baš pametan izbor, pa sam batalio pomisao na zahvalnost otadžbine. Nisam potpuno siguran zbog čega, ali pomalo mi nedostaje onaj stari grad.

Možda bi se i sa tim bednim ostatkom nekadašnjeg života moglo nešto učiniti da je negde moguće pronaći krnjetak staroga društva. Rat je učinio svoje. Svi drugari se razbežaše, a mesto njih stigoše begunci sa teritorija kojima sam tutnjao kao pripadnik šesdesetdruge. Poznanici što još uvek životare u okolini oprezno su se povukli unutar svojih zidina, i izlaze jedino da nabave hranu i plate porez.

Zamislite sreće ovog ludog jutra srećem Kišonju, drugara iz dobrih, starih vremena. Istina nije baš kompletan. Jedan rukav košulje visi prazan, ali ne pitam gde je ostavio ruku. Međutim on je zainteresovan za mene. Kada je saznao za šesdesetdrugu nudi mi posao. Za jednu šetnju do Tropikane daje lovu za koju bih ceo mesec rmbačio po gradilištima. Pod tim uslovima nemam ništa protiv nekog okršaja sa njegovim nepoznatim protivnicima.

Dan kasnije nas dvojica krećemo ka centru grada i ne dešava se ništa neobično. Elegantni poslovnjaci bezbrižno ćaskaju preko najnovijih mobitela, stežu tajanstvene torbe obezbeđene kodiranim bravama i sa gađenjem obilaze tehnološki otpad koji unaokolo vundara kolica ili gura bicikle dobro natovarene blagom iz obližnjih kontejnera. Na jednom zapažam natpis “Fast Food” i nekako verujem da je otpad (onaj tehnološki) dobrano filovan profesorima i inžinjerima koji se dobro snalaze sa engleskim. To je nesumnjiva prednost u potrazi za obeleženim mestima.

Najveće iznenađenje je ulazak u ulicu gde se i dan danas Tropikana nalazi. Pretvorila se u ekskluzivno šetalište. Olupane vile su pažljivo restaurirane i luksuzno opremljene. Posvuda su uočljive kamere obezbeđenja a prizemlja zgrada su pretvorene u luksuzne restorane i kafane. Ulica je popločana klinker opekom i njenom sredinom proteže se niz prelepih kandelabera od kovanog gvožđa. Naokolo su raspoređene betonske vaze sa egzotičnim biljem i ljudi još egzotičnijeg, skupocenog odevanja. Dva pandura namrgođeno prilaze, ali posle par reči razmenjenih sa Kišonjom mirno se vraćaju na svoje mesto.

Tropikana je i dalje u istome podrumu, ali stepenice su opravljene, a mesto gde se nalazi označava grozni neonski natpis. Postavka samoga lokala nije se mnogo promenila, šank je gde i ranije, barske stolice i dalje ometaju prolaz, ali su makar zidovi izmalterisani, a daske zamenjene lamperijom. Odurna kolekcija otpada po zidovima i dalje je na svome mestu, ali posetioci su sada potpuno drugačiji, daleko od simpatične gomile promašenih filozofa koji su ranije dolazili. Postoje dve lako uočljive kategorije: tipovi u skupim odelima i jarko našminkane klinke u zanemarljivim komadićima krpica koje valjda nazivaju haljinama. Nema više smotanog šankera, a na njegovom mestu je tip nabreklih mišica, gadnog pogleda, od koga ni u najgoroj noćnoj mori ne bih zatražio pivo. Probismo se do skrajnute prostorije novoopremljene stolovima i stolicama od kovanog gvožđa suludog dizajna i tu ugledah najneočekivaniju stvar koju mogu da zamislim - ništa manje nego devojku po kojoj pamtim Tropikanu. Za trenutak pomišljam da sanjam, ili da sam nekoga s njom zamenio. Osam godina je na meni ostavilo vidljivog traga, ali ona je istovetna, sve zajedno sa minićem, kožnjakom, šminkom, štiklama i frizurom, samo sada oko dugačkog vrata ima i jednu pravu pravcatu pseću ogrlicu. Začudo, čak ni taj detalj joj ne stoji loše i uklapa se u njen izazovni polupankerski imidž.

Kraj nje je gospođa koja ni u kom slučaju ne može imati manje od pedeset godina i koja se uz nju slaže k'o pivo uz čokoladu. Prvo primećujem kao britva oštar pogled sitnih, pronicljivih i borama naglašenih očiju pod visoko uzdignutim i negovanim obrvama. Odevena je u sako i pantalone, nosi uzanu kravatu na svilenkastoj košulji. Ispod pantalona gube se sare čizama kaubojskog tipa i deluje kao da joj nikako nije mesto u ovoj jazbini. Korporacijski tip, ono što se sreće u velikim kancelarijama i skupim lokalima bombastičnih naziva. Nedaleko se koči ogroman tip u demodiranom odelu za broj premalenom koji mi se čini poznatim, ali tek dok se okreće, po tetovaži na vratu podsetih se odakle. Idiot je služio u šesdesetdrugoj. Zato me je, dakle, onako prijateljski osmotrio kada sam zaseo. Od onoga naletanja na minu osim trajnih ožiljaka imam i ozbiljnih problema sa pamćenjem. Pa ipak, ni sa tim nedostatkom ne treba mnogo pa da shvatim da je klipan pas čuvar. Baš kao i ja.

Kišonja ustaje bez objašnjenja koje mi je možda trebao pružiti i prilazi neskladnom paru landarajući praznim rukavom. Posle par brzo izmenjenih reči, on i žena skupocenoga izgleda hitro nešto izmeniše ispod stola, pa se zatim smireno vraća za sto. Potom se dešava nešto nestvarno. Ona klinka, ako je još uvek klinka, skida kožnjak! To sam oduvek smatrao nemogućim. Verovao sam da je izlivena zajedno sa njime ili barem da je to neki vid druge kože. Scena je neverovatna i pogled mi se lepi za nju. Devojčica na sebi ima minimalnu majicu i tek tada shvatam da je živo stvorenje, a ne gipsana figura. Neko vreme blenem u nju i vidim da je susetka hvata za ruku i vezuje traku malo iznad lakta. Taj potez mi pažnju usmerava na nesvakidašnju ženu. Hladni, zlokobni osmeh joj još dublje urezuje bore oko usana, a u ruci koju podiže drži špric koji lagano kucka dugim prstima. Gospođa radi nešto što bi bilo kome drugom u roku od deset minuta, navuklo na vrat polovinu gradskih pandura. Što je bogu dozvoljeno, svinji je tek pusti san.

Iznenađenjima nema kraja. Trenutak kasnije vidim da devojčica poseduje osećaje! Obrazina šminke se razvlači u savršeni izraz čežnje. Dok joj prijateljica lagano zavlači iglu u venu, izraz joj postaje nepatvorena sreća. Toliko se gubim u bizarnom prizoru da skačem kao oparen kad me medved u pretesnom odelu kucnu po ramenu.

- Nemoj sebi da praviš nevolje, okreni se od njih. - Kaže poverljivo. Kišonja je u međuvremenu

iskapio svoje piće i vuče me za ruku. Kraj posete. Dok izlazimo, okrećem se ka devojci, taman da vidim kako joj prijateljica prilepljuje žestok šamar.

Gnušam se narkotika, pa pomalo i Kišonje, ali lova je dobra i kaskam za njim ne osećajući potrebu da mu se ispovedam o vojnoj karijeri. Idućih dana Kišonja me povezuje sa nekim momcima iz staroga društva, ali oni ga vole još manje od mene Imaju porodice i stabilne više-manje legalne poslove i nemaju previše prostora za stara vremena, a još manje za Kišonju i njegove smutne aktivnosti. Uz njega i ja dođoh na loš glas.