PUSTOŠ

Kaurinova kletva - sedamnaesto poglavlje

Slutio ju je kako se šulja kroz sumračna predvorja, ne veličanstvena i herojska, nego ogavna i razdiruća. Pohodila ga je u snovima ponižavajuća, teška i zverska. Dohvatiće ga kandžastim šakama kad bude poluraspadnuta ruina, bedna uspomena na čoveka kakav je nekad bio i povešće ga u tamne bezdane onokraj snova. Osećao je hladni pogled smrti na sebi i nije imao snage da uzvrati. A mogao je hrabro nastaviti život, boriti se do poslednjeg daha, herojski poginuti braneći slabe. Ne, ne...

P.G.H. Pošast stoleća. Virus što se pojavio niotkud, glupa skraćenica koja ništa ne znači. P.G.H. Prokletstvo koje se dešava nekom drugom. P.G.H. Vrišteće, gnojave, krvareće vreće, iz kojih se prolivaju govna i umiru, umiru. P.G.H. Ubica što mu već uveliko kola krvotokom. Zver koju će širiti oko sebe poput šikljajućeg vulkana sve dok ne ugine i ne oslobodi se bola...

Nije izdržao. Vratio se jedinom zaboravu koji je poznavao. Rakija se pridružila otrovu u venama i nedelje su vrtoglavo prolazile u sivilu pijanstva. Gazda ga je izbacio iz stana bez mnogo diskusije. Virus je bio neopozivi razlog da obolelom sva prava budu ukinuta.

Uselio se u jednu od novobeogradskih ruševina, jedini smeštaj koji prihvata proklete i nastavio da doliva u sebe najgoru brlju koja je ikada smućkana.

U početku su ga plašili klinci što lutaju naokolo u dronjavim majicama, glava pokrivenih natraške okrenutim kačketima i sa bejzbol palicama u šakama. Vremenom je, pritešnjen u njihovo društvo shvatio da se radi o dečurliji koja pokušava da preživi. U stvari, imali su mnogo više obzira prema bližnjima nego stanari dobrostojećih naselja u kakvome je i sam donedavno živeo.

Uličarke što u donjem vešu šetaju kao u večernjim haljinama, iste koje je donedavno revnosno privodio, pokazale su se zabrinutim i toplim osobama, kojima nije bilo teško da čiste njegove bljuvotine. Održavale su kakav–takav red u onome što su nazivale domom. Čak su se i bledunjava, nestalna šunjajuća i mračna stvorenja, dugih noževa privezanih uz potkolenice, ponašala prijateljski i pokroviteljski. Malo se ko brinuo zbog njegove bolesti. Svi su bili osuđeni na smrt, samo je bilo pitanje trenutka kada će ona i stići. Oblik koji će poprimiti bila im je poslednja misao.

Slušao je njihove priče i počeo da ih razumeva. Počeo je shvatati njihove razloge. Našao se u svetu mladih. Stari niti su bili dovoljno brzi, ni dovoljno jaki, ni dovoljno okretni i smrt bi ih stizala brzo i neumoljivo. Njega, opet, nikako nije dohvatala, mada mu je život bio potreban koliko i nepismenom knjiga. Ponekad bi mu dolazilo da sam sebi presudi. Prevariti smrt samoubistvom, nije li to veličanstvena ideja?

Prva prilika za putovanje u večna lovišta ukazala se jedne večeri dok su se zlehudi sustanari pripremali za počinak. Kao i obično, bio je gotovo nepokretan zbog količine rakije koju je istočio u sebe. Zvonki zvuk trenja metala o metal mu ipak nije promakao. Poticao je od kišobrana koji je nadriveštica raščupane frizure, odenuta u dugačku haljinu i zagrnuta sakoom, uvek vundarala sa sobom, Tek je tada shvatio sustanarkinu opsednutost, naizgled, beskorisnim predmetom. Drška je predstavljala futrolu za dugački tanani bodež, najviše nalik maču. Iako je bio pijan ko majka primeti da se svi mašaju oružja, ne razumevajući šta ih na to nagoni. Trenutak potom nagla promena intenziteta svetlosti privukla mu je pažnju ka ulazu, gde su se najednom pojavile četiri mračne prilike. Kožne jakne, čizme motorke, farmerice. U rukama skraćene lovačke puške i pištolji. Međutim, nikad ih nisu upotrebili. Iduće sekunde na njih se furiozno sručila kompletna postavka skrovišta sekući, bodući i razbijajući.

Nikada nije saznao ko su bili. Razbojnici, ili tek dečurlija iz Starog grada željna malo provoda? Nikad ih više niko nije spominjao i jedina uspomena su bile čizme i jakne kojima su se sustanari ponovili i nešto novog oružja ispod trulog patosa. To ga je ubedilo da mu je novi dom bezbedan koliko i bilo koja vila na Dedinju. Utoliko je bio nespremniji za iduće iznenađenje. Jedne od beskonačnih večeri osetio je drmusanje, pa panično trzanje. Kad je najzad uspeo da otvori oči, ugledao je izbezumljeno lice sustanara koji je pokušavao da ga podigne.

- Beži budalo, beži! On dolazi! – Potom se osvrnuo i pokušao još jednom da ga podigne. Najzad je izgubio strpljenje i odjurio jednim od tajnih prolaza što su vodili u podzemlje. Bezuspešno je pokušavao da pokrene olovne noge, dok se duga senka na ulazu ukrupnjavala, zakriljujući postepeno razvalinu, sve dok se svetlost nije potpuno izgubila pred tamom. Najzad se pojavila i osoba koja je bacala senku: dežmekasti srednjovečni dendi u havajskoj košulji, sandalama i svetlim pantalonama. Glava mu beše pokrivena slamnatim šeširom, a u ruci je čvrsto stezao poveliku torbu. Ugledavši ga, široko lice je razvukao u najprijatniji osmeh, pa je, naprežući nožice, požurio prema njemu.

- Tako mi je drago da sam našao stanara ovog cenjenog doma da vam to ne mogu rečima opisati, dragi prijatelju! Molim vas, posvetite mi malo svog dragocenog vremena. - Tip je mleo bez kraja i početka. Očito i ne očekujući odgovor nastavi:

- Znate li važnost redovne higijene usta? Da li razumete da samo jedno zapaljenje zuba može da se raširi u takvoj meri da može napasti, pa čak i probiti kosti vaše vilice, da bi najzad bio ugrožen i sam život? - Poče iz torbetine vaditi šarene papire koji su potvrđivali važnost pranja zuba. Zatim je psovao trgovačke putnike koji nude otrovne paste za zube, za razliku od njegovih ekoloških i fenomenalnih zdravstvenih preparata. Uzalud je pokušavao da ga ubedi da nema novca, očito ga to nije previše zanimalo. Tirada nikako nije prestajala. Nezaustavljivu bujicu je pratilo neprestano pojavljivanje raznih predmeta iz tašne, da bi se najzad pojavile tri tube izvanredne zubne paste Chemodentas, foto aparat, jastuče za pečate i gomila papira zvaničnoga izgleda. Zatim, najednom, prijatnost zameni lukavost.

- Ali najbolje, najbolje u svemu tome je da se u zamenu za ovo neprocenjivo blago ne morate odreći ni jedne jedine stvari u svome posedu! Dovoljno je da načinimo jednu fotografiju i da ostavite otisak prsta, evo...ovde. - Prineo mu je jedan od dokumenata i on ga obuhvati pogledom. Varijacija hipoteke, ali umesto nekretnine založio bi sopstvene organe: pluća, jetru, srce i još mnogo toga. Suma na koju se zaduživao bila je dovoljna da kupi elektromobil u nekoj od superluksuznih prodavnica Starog grada. Najzad je preneraženi podlac shvatio da klijent ume da čita. Naglo je spakovao prnje i napustio sklonište. Nije ga mnogo iznenadilo naknadno saznanje da su, iako ih on nije zapazio, u pratnji te spodobe bila tri kiborga. Nikada više nije video čudnog svata, a život je tekao dalje. Mutno i nestvarno.

Ponekad je povraćao krv i neosetno se spojio sa svojim novim okruženjem. Kurve, lopovi, ubice, prevaranti i avanturisti svih boja prigrlili su ga kao starog poznanika. Njegove predstave o dobru i zlu su izgubile jasnoću, topeći se i prelivajući kroz pijane snove. Alkohol je tekao prepljavljujući krv u venama i sve je manje bio svestan sebe. Jasmina se vraćala tek u čestim delirijumima i umesto miševa belih, njeno je telo prolazilo budnim snoviđenjima. Uznemiravao je vrištanjem skitnice, ali oni su na ludilo već svikli. Okretali bi se na drugu stranu i nastavili da spavaju kao da ništa nije bilo. Ponekad, kada bi postajao svestan, pitao se kako to da ništa ne nedostaje, kako je moguće da ga niko nije opljačkao dok je pijan spavao dubokim snom, džepova otvorenih svakoj barabi. Odgovor se nametao sam po sebi. Bio je deo beznađa i potpadao pod moralni kodeks besprizornika. Čuvali su jedni druge, jer nikada nisu mogli znati kada će zaštita trebati njima. Ni jednoga trenutka svih tih predugih meseci se nije zapitao zašto je čitav, zašto bolest ne napreduje, zašto ne dolazi da mu razori telo. Samo je postojao i to je bilo to On. Sve do te noći. Bio je bolestan, mučnina ga je razarala i desilo se najgore što mu se moglo desiti. Bio je trezan.

U od boga zaboravljenoj uličici bilo je mračno kao u rogu. Sedeo je tu već satima i oči su mu se sasvim dobro privikle na mrak. Mislio je o Jasmini. Nevezano, rastresito, ali ipak o njoj. Pre toga mislio je o drugim stvarima. O beznađu, o majci, o vremenu kad je bio komandir...

U blizini odjeknuše dva pucnja. Nije to bilo neuobičajeno, ali ipak, bilo je preblizu. Zatim lomljava, teški topot nogu...

Podigao je pogled i pomislio je da je u delirijumu. Tri zelene tačke praćene krupnom senkom jurile su ka njemu. U prvi mah se prepao demona, robota, marsovaca i ko zna čega sve još ne, ali je trenutak kasnije obris već prolazio pokraj njega dobijajući na ljudskosti. Nešto je imao na glavi, nešto poput svetlećih cevi i nije obraćao pažnju na njega. Zatim pucanj, meso, krv i krhotine kostiju koje pršte. Došljak pade poput prošca ispuštajući akten tašnu. Zelene cevi se uperiše prema njemu i začu krkljanje:

- Pomozi...mi... - To mu je bilo poznato. Bio je obučen da pomaže ljudima u nevolji i obuka se iznenada probudila. Zanemario je bol u nozi i povukao čoveka prema sebi. Neko je pucao i uskoro će taj neko biti ovde da dovrši posao. Pomerio se i gurnuo ga ispod gomile smeća koje je oko sebe širilo nepodnošljiv smrad.

Tri obrisa se pojaviše na početku ulice. Visoke vitke senke koje se kreću bez ikakve žurbe. Profesionalci! Poče da razaznaje detalje. Obrijane glave i minđuše u ušima su sablasno svetlucale u mraku tvoreći kontrast odbljescima sa hromiranih pištolja u njihovim rukama. Razaznavao je vezene košulje, uzane kravate, Armani odela, kožne rukavice i uglancane cipele.

Zastadoše pred njim. Vođa se okrenuo prema njemu ukrstivši ruke na grudima, prstiju na orozima oba pištolja. Pažljivi pogled pridošlice poče da kruži. Zastrašujući pogled se vrati na njega.

- Gde razbojnik? Gde otišao? - Rusi! Naglasak je potvrdio Đorđetove najcrnje strahove. Jedan od došljaka podigao je torbu koju je begunac ispustio. Pomislio je da je gotov, ali vođa je i dalje netremice piljio u njega, da bi izvukao iz džepa flašu i pružio je prema njemu.

- Gde razbojnik? Gde otišao? – Pokazao je rukom prema suprotnom kraju ulice moleći boga da nije ćorsokak. Tip koji je podigao torbu nešto je rekao visokom ispitivaču i ovaj se okrenuo ka njemu izučavajući akten tašnu. Nešto su se tiho došaptavali, a onda su krenuli u pravcu iz koga su i došli. Najednom vođa se okrete i krenu prema njemu. Zažmurio je očekujući hitac, ali umesto toga nešto ga je lako udarilo po butini. Otvorio je oči i u krilu je ugledao flašu. Podigao je pogled i ugledao nipodoštavajući osmeh – Vodka – reče mu ravnodušno. Uskoro su mu se izgubili iz vida. Odvrnuo je čep i povukao dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali dobro. Povukao je još jednom i misli mu se razbistriše.

Izvukao je momka ispod đubreta i skinuo mu suludu navlaku sa očiju. Bio je u nesvesti. Košulju sa sebe je iscepao u trake. Dečko je gadno krvario. Zavio mu je nogu najbolje što je znao. Zatim je našao neke letve i fiksirao koleno. Dok se time bavio primeti da dečko na sebi ima borbeni pancir i skupocene kineske vojne cokule. Koga je on to uzeo da spašava? Nije to bila oprema dostupna na ulici. Onda je potisnuo strahove. Ko kod bio, ovde će iskrvariti ne bude li ga sklonio.

Dohvatio ga je za grabanc i povukao za sobom sa mišlju da bi najbolje bilo da ga odvuče do matore Erike. Jest' malo šandrcnuta, ali veštica zna oko rana. Od truckanja klinac se osvesti i zakuka:

- Vodi me do Merkatora, molim te, tamo mogu da mi pomognu.

- Budalo, do Merkatora ima dva kilometra. Šta ako nas Rusi pronađu?

- Možemo ti ponuditi što god poželiš, samo me odvedi tamo. Molim te ko boga.

- Nemate vi šta meni treba... Ali odvućiću te tamo... Za džabe!

Na Đorđevo veliko olakšanje klinac je nanovo izgubio svest i zatvorio labrnju. Okrenuo je ka severu i povukao, trudeći se da koliko-toliko drži pravac po ravnim delovima puta. To je bilo najviše što je mogao da učini. Povremeno je naginjao bocu i to je pomagalo. Zamislio se oko mesta prema kojem su napredovali.

Vrlo zloglasno mesto. Mesto koje je svako normalan obilazio u širokom luku, za ovog klinca je spas. Ko je on? U šta li sam se upustio? Za okolinu Merkatora su se pronosile najneverovatnije glasine, počevši od vampira i vukodlaka, preko priča o marsovcima što otimaju ljude, pa sve do onih realnijih u kojima se tvrdi da je negde tamo jazbina odmetnutih kibernetskih ratnika. U svakom slučaju odatle se malo ko vratio da ispriča istinu.

Začudo ulice su bile puste. Pokoji pas lutalica, tu i tamo dve-tri šunjajuće senke koje bi se uklanjale čim bi ih ugledale. Sve u svemu, u razumnom roku je stigao do ruinirane zgrade. Klinac je bio komiran i zapitao se šta bi sledeće trebalo da uradi, kada je preneraženo shvatio da mu na grudima počivaju tri crvene svetlucave tačke. Prokleti laserski nišani!

Besmislen način da pogine. Ispustio je dečka i visoko podigao ruke da bi trenutak kasnije iz mraka izronile dve senke. Tačke na grudima su i dalje bile tamo. Nije ni disao, a kamoli se pomerao.

- Ko si ti, dođavola?! I šta radiš ovde? – Kako su prilazili, sve je jasnije razaznavao delove hajtek vojne opreme i pretpostavio je da su iz istog legla kao i klinac kojega je vukao.

- Polako, momci. Dečko je rekao da ga dovučem ovamo i ja sam to uradio... Pa, ako nemate ništa protiv, ja odoh... - Momak je podigao pušku prema njemu.

- Ne ideš ti nikuda - započe, a onda je prepoznao ranjenika.

- Simo! Oh, Simo, pobogu... Ovamo! Sima je ranjen! - Situacija se ozbiljno kvarila. I drugi tip je uperio oružje u njega i nimalo mu se nije dopadao razvoj događaja. Taman je pomislio da će noćas pronaći smrt i dokrajčiti agoniju u kojoj se batrgao, kada se klinac kojega je dovukao dozvao svesti i bolnim glasom krkljavo progovorio, ne mogavši bolje natempirati trenutak:

- Nije uspelo... Otkriven sam... Podaci... Sakrio me ov...čov... - Opet komiran. Izgleda da su momci shvatili poruku, jer skloniše oružje i spustiše se kraj kompanjona. Posebno mu se dopao momenat kada je jedan od njih mahnuo, posle čega su se tragovi laserskih nišana izgubili. Pokušao je da iskoristi trenutak i tiho se povuče, našta se gotovo sudario sa malenom koštunjavom brinetom, građenom poput dečaka, koja se najednom stvorila iza njega.

Odeća joj je bila minimalna: pancir, kratke pantalone, vojničke čizme i široka traka što oivičava kratko podšišanu kosu. Usne nakarminisane drečavo zeleno. Od korena nosa, pa sve do dela gde počinje kosa, bila je tetovirana uzorkom bodljikave žice što se proteže preko sredine čela. Istovetnu tetovažu je imala i na obrazima, počevši od ivica očiju boje lešnika. Bila mu je neodređeno poznata, mada je bio siguran da se nikada u životu nisu sreli. Gledala je u njega inteligentnim i odlučnim pogledom. Bilo je više nego jasno da je devojčica rođena za vođu.

- Pomogao si našem čoveku. Šta tražiš zauzvrat? - Bila je to iskrena ponuda. U curičinom glasu nije bilo ni lukavstva ni nesigurnosti.

- Ništa... Osim da ne pucate u mene. - Oči su joj bljesnule. Nije bio siguran da li je ljuta, ili samo iznenađena. Za svaki slučaj povukao se par koraka.

Klinci iza njega su uprtili pajtaša i odneše ga nekud, pa su njih dvoje bili sami, ako se ne računaju tipovi u senkama što su ga vrebali kroz proklete laserske nišane.

Najednom, klinka se nasmešila. Nije da joj je priličilo, ali bilo mu je lakše. Izgledalo je da će se uprkos svemu nekako izvući.

- Onda... Mogu da idem? - Pokušao je da joj uzvrati osmeh.

- Možeš. Osim ako nisi raspoložen da pojedeš nešto. U stvari, molim te, da mi se pridružiš na večeri. Kako vidim, ostao si bez košulje. Pošto je ona sada na Siminoj nozi, mogla bih ti dati neku iz naših zaliha. Pa? Šta kažeš? - Klinci uopšte nisu delovali kao barabe. Nastavila je da se smeši.

- Vidi, ja baš i nisam reprezentativni uzorak. Možda je ipak bolje da odem – procedio je.

- Malo je ljudi koje sam nešto molila. Nemoj me odbiti. - Istini za volju bio je prilično gladan. Klinka nije delovala zlovoljno i prihvatio je ponudu. Uostalom, nije imao mnogo šta da izgubi.

Dva sata kasnije sedeo je oči u oči sa domaćicom odeven u neskladnu kombinaciju uniformi. Umesto ruiniranih cipela, na nogama je imao glanc nove patike. Stomak mu je bio prepun konzervirane hrane kojom su domaćini raspolagali u neograničenim količinama, a pivo koje su mu neprestano dodavali bilo je luksuz koji odavno nije okusio. Saznao je dosta o veseloj bratiji, mada mu je ostalo nejasno zbog čega. Najlogičnije objašnjenje bi bilo da ga klinka gotivi. Pomalo ironično. O sličnim grupama se znalo u policijskim krugovima i neprestano je vršena potraga za njima. Uprkos tome niko nikada nije uspeo da pronađe ama baš nikakve dokaze, pa čak ni naznake o postojanju poluvojnih organizacija poput ove. Lično je verovao da se radi o još jednoj urbanoj legendi. Sad kada je policijska karijera završena, on pronalazi ono što čitave ekipe specijalaca nisu otkrile.

Klinka je piljila u njegove pomodrele zanoktice. Posle poduže pauze mu se bezbrižno obratila.

- P.G.H? - Glas joj je bio ravan poput daske.

- P.G.H! - odgovorio joj je kao da je upravo ispričala dobar vic. Ona podiže glavu i pogleda ga u oči. Gotovo je, pomisli. U krajnjoj liniji, barem se najeo i obnovio garderobu. Nikog ne možeš optužiti što izbacuje putujuću vreću zaraze. Spremio se da ustane i napusti ugodno društvo, ali ona nije ničim pokazivala da je šokirana otkrićem. Naprotiv, smešila se.

- Ne brini. Imuni smo. - Ako je sve što je dosada čuo nekako i progutao, počevši od priče da klinci trguju tehnološkim i medicinskim podacima maznutim od korporacija i to u rasponu od najsitnijih do najkrupnijih, preko verzije trgovine gde se isplate vrše u vojnoj opremi, pa sve do neverovatnih anegdota o upadima u dobro čuvane trezore i laboratorije, ovo je već bilo suviše.

- Ma, ko ste, bre, vi ljudi? - prasnuo je. Bilo je jasno da ova ekipa ne može nikako da se ubroji u klasične maloletničke bande. Kao prvo, oprema koju su koristili prošla bi kao savremena u bilo kojoj vojnoj jedinici. Druga stvar koja se nikako nije mogla zanemariti je bila podzemna jazbina pretrpana najmodernijim uređajima, toliko dobro skrivena, da nijedna lokalna banda nikada nije uspela da je otkrije. Možda su instalacije bile potpuno ispravne kada su se uselili, možda su nadzorni sistemi već tada bili spremni, ali oni su svu tu opremu servisirali. Neko je tu imao znanje kojim opremu održava u upotrebljivom stanju. Verovatno stariji članovi ekipe koje je tokom večere uočavao kako tiho prolaze.

I pored toga, tvrdnja da je neko imun na virus zbog kojega su spaljivana čitava naselja, bila je neverovatna. Đorđev ispad ni najmanje nije uznemirio sagovornicu. U stvari, klinka je bila brbljiva i rado je pričala.

- Slušaj, P.G.H, što je skraćenica za „progresivni gubitak hemoglobina“ se pojavio tokom probijanja Koridora. Razmisli kako se širio. Niko nikada nije objasnio na koji se način najednom pojavljivao u naseljima koja su bila na pravcima izgradnje, a još manje kako je nestajao čim bi stanovništvo bilo premešteno. Visokootporni virus poput P.G.H.-a bi se zadržao u tlu. Nikada se niko od radnika na trasi nije zarazio uprkos nadljudskim naporima kojima su bili podvrgnuti. Čak i da zanemarimo istoriju, volela bih da čujem kako je moguće da se bolest pojavljuje baš posvuda gde su vlast i policija zatajile. Koja je to oštrica koja čini da stanovništvo Starog grada nikada nije bilo zaraženo, kada se na samo kilometar od njih nalaze čitava legla zaraze? Misliš li da vetrovi duvaju isključivo od Starog grada prema Novom Beogradu? - Zaustavila se.

- Šta hoćeš time da kažeš? - Njena logika je bila neoboriva. Zadrhtao je pred onim što je naslućivao.

- P.G.H. je bolest nastala u laboratoriji i postoji vakcina protiv nje. Ljudi koji su nastanjeni u područjima koja su istovremeno i staništa elite su potajno vakcinisani i ne mogu se zaraziti P.G.H.- om. - izdeklamova ona trijumfalno.

- Budalo! Ja sam policajac i imam bolest krvi! - Ima li ikoga bližeg eliti?

- Znam ko si. Rečeno mi je da si bio policajac. U stvari, predloženo mi je da te upucamo. Nekako sam imala utisak da ćeš nam više koristiti živ. Naravno da si kao policajac imun na P.G.H. Ono što te čini bolesnim je lažnjak, blaga forma virusa koju ćeš u roku od par meseci izbaciti iz sebe i bez lekova. Ali mi posedujemo nešto što će tvoje telo osloboditi infekcije u roku od par dana. Ako želiš, možemo ti to dati.

- Lažnjak?! - Priča je bila luda, ali u njemu je probudila divlju nadu.

- Naravno, ali tu se postavlja pitanje odakle se tvoja bolest stvorila? To je retka forma virusa, kakav poseduju samo posvećeni. Bezazlena bolest precizno programirana da u svemu imitira P.G.H. ne nastaje spontano. Uz sve dužno poštovanje, evo kako ja to vidim. Nekome si se gadno zamerio i taj neko je hteo da te makne iz službe.

- Branka! - Znao je kome je smetao. Znao je ko ga je zarazio.

- Šta?! Koje si to ime spomenuo? - Nagla se ka njemu.

- Rekoh Branka, vlasnica bordela na južnom obodu Novog Beograda. Ona je...

- Prokleta kučka. Ta zver je kriva za nestanak moje sestre!- Sestra! Slike su se složile poput mozaika. Odatle mu je klinka bila poznata! Neverovatno je ličila na sestru devojčice koja je krvarila pod Brankinim štapom.

- Nestanak tvoje sestre? - Nije bilo vreme da joj opisuje užas koji je video.

- Jeste. U podrumima Brankine javne kuće nalaze se neke stvari. Moćne stvari za koje bi farmaceutske kompanije mnogo platile. Sekica je otkrila prolaz koji vodi do Brankičinog skladišta. Tražila je Plavi grom, ali umesto njega je u kutijama bila gomila dokumentacije. Proučili smo sve što je donela i shvatili da se u Brankinom posedu nalaze smese koje su sposobne da zaleče i najteže povrede, navodno pravljene po drevnim receptima. Sestra je zahtevala da se vrati i donese nam te stvari. Nagovarali smo je da to prepusti nekom iskusnijem, ali ona je želela da se dokazuje. Jednostavno nije nikome odala gde se nalazi prolaz. Pustili smo je najzad i bezbedno se vratila. Donela je gomilu flašica. Testirali smo ih i zaključili smo da je to sedativ. Vrlo moćan sedativ. Mogli smo naplatiti robu i zaboraviti Brankine tajne, ali ona je želela više, nešto u onim dokumentima označeno kao Rebekina mast. Vratila se i treći put. Od tada je nisam videla. Moji ljudi i dalje traže prokleti prolaz, a kada ga nađu, ja neću tražiti Rebekinu mast. Potražiću Branku...

- Voleo bih da ti se pridružim. Brankica je i mene poprilično zadužila. - Ako nije bolestan, sve može da se popravi. Nije kasno da potraži Jasminu i zajedno se presele negde gde nikada nisu čuli za njega. Negde daleko od ovoga ludila. Možda u neki od mirnih gradića pokraj Koridora. Možda baš tamo gde su se i upoznali. Planovi su se najednom počeli osokoljeno rojiti.

On nije bolestan, nije nikada ni bio. Klinka nije pričala gluposti.

- Zovem se Milena - reče mu pred kraj dana posmatrajući ga nedefinisanim pogledom. Dali su mu injekciju i prespavao je noć kod njih, baš kao i nekoliko sledećih. Milena se sve vreme motala oko njega.

Dan kasnije se setio morbidne kape na glavi njihovog kompanjona, i rekao domaćici da je stvar ostala iza kontejnera kod Rajfajzena. Radilo o skupocenom infracrvenom uređaju za noćno osmatranje, objasnila mu je. Smesta je poslala jednog od momaka da pokupi igračkicu.

Redovno su mu davali terapiju i četvrtog dana pomodrelost zanoktica se potpuno povukla.

Petog dana odšetao je do privatne klinike u kojoj mu je potvrđeno da u krvi nema ni traga od bolesti. Bio je sebičan i nije mu palo ni na kraj pameti da se vraća do Merkatora i zahvali spasiocima. Nije više ni pomislio na devojčicu koja ga je krišom posmatrala dok spava.