KROZ DIVLJINU

Kaurinova kletva - dvadeset četvrto poglavlje  

Đorđe je krenuo čim je svanulo. Leto je bilo u zenitu i želeo je da odmakne što je moguće dalje pre no što vrućina postane nesnosna. Sudeći po starim mapama, naselje je trebalo napustiti na jugoistoku, zatim do reke pratiti stari put, a tek po prelasku mosta skrenuti južno sporednim putevima. Do reke nije bilo mnogo nejasnoća, ali je na tom delu puta opasnost od prepada razbojničkih družina bila izvesnija. Pljačkaši haraju tamo gde ima plena. Bespuće između reke i manastira najverovatnije im je nezanimljivo. Ranac je uglavnom bio popunjen vodom i hranom. Privremeno je u njemu bilo skriveno i oružje. Naselje nije bilo mesto gde ga treba otvoreno pokazivati. Uskoro će se situacija promeniti i jedini način da ostane živ biće da oružje bude jasno uočljivo i blizu ruke. Osim toga je spakovao GPS, kutiju prve pomoći i ogrtač za kišu. To je uglavnom bilo sve što mu je bilo potrebno.

Kako je odmicao kroz široko rasprostrto naselje, sjaj novogradnji se gubio i lagano se pretapao u ruinirane i zapuštene uličice koje su neodoljivo podsećale na Mrkvište. Svaki čas se uklanjao s puta nekom biciklisti ili zaprezi sklepanoj od odbačenih auto delova. Izmučeni, i smrknuti ljudi sa kojima se mimoilazio nisu delovali samozadovoljno poput žitelja zapadne strane. Pognutih glava, žurno su prolazili kraj njega. Što je dalje odmicao ka jugoistoku, u živahne boje naselja uvlačilo se sve više sivila i čemera.

Sred sumornog krajolika, pod prvim jutarnjim sunčevim zrakama blistali su aluminijumski nosači energije uparađeni tamnim izolatorima. Konstrukcija je zauzimala veliku površinu i bila je ograđena visokom žičanom ogradom. Mračni kibernetski stvor je dežurao kraj ulaza u energetsko čvorište. Nije imao nameru da izaziva podozrenje čuvara i ubrza korak pitajući se da li zujanje dopire od transformatora ili visokog napona što protiče kroz žičanu ogradu.

Trend sve siromašnijih objekata, među kojima se gomilalo đubre šireći nesnosan smrad, nastavljao se do samoga izlaza iz naselja. Sumnjao je u bezbednost ubogog dela naselja, tako otvorenog prema divljini. Na obodima nije bilo uočljive straže. Obezbeđenje je poslednji put video oko energetskih postrojenja, što je govorilo o tome šta je kompanijama, čiji se transport odvijao Koridorom, bilo zaista važno.

Stanovnici su se ipak pobrinuli da uljezi iz pustoši ne prilaze neopaženo. Prostor oko gradskog područja bio je crn poput školske table na kojoj je neko sivkastom kredom izvukao liniju puta koji udara ravno ka šumi. Sve rastinje na udaljenosti oko kilometra od poslednjih nastambi bilo je spaljeno. Da je ikada zamišljao pustoš, izgledala bi tako.

Jutarnje hodanje je bilo prijatno i uz dobar osećaj je krenuo na neizvesno putovanje. Koraci su bili sigurni i brzo je napredovao duž izrovašenog asfalta. Ubrzo se našao na ivici šume. Trava i maslačci su naizgled nezadrživo napredovali prema naselju osvajajući spaljenu zemlju i ne sluteći da će njihovo bitisanje u jednom trenutku biti prekinuto novim požarom.

Pred njime se prostiralo carstvo biljaka i insekata. Skvrčena stabla oprljenog lišća nadnosila su se nad put i ovako izbliza razaznao je da su se tu nekada nalazili voćnjaci i vinogradi. Kroz šikaru samoniklog rastinja probijale su se voćke u punom rodu i po stablima se uspinjala pitoma loza. Obradovao se tom otkriću. Dokle god ima voća, žeđ i glad neće predstavljati nepremostivu prepreku. Okrenuo se i bacio poslednji pogled na naselje. Odavde je delovalo skoro idilično. Svetli zidovi, crveni krovovi, drvene tarabe i iznad svega, kao lešinar, visoki stub primopredajnika. Bodro je nastavio kroz sve gušću šumu. Asfaltna traka je ravno presecala podivljalu vegetaciju. Dalje od kontakta sa sagorelim graničnim pojasom naselja, drveće nije bilo deformisano i ponosno se uzdizalo nad niskim rastinjem u obilju kakvo nikad ranije nije video. Oružje iz ranca premestio je za pojas i veoma brzo napredovao. Guste krošnje što su se nadnosile nad put imale su najmanje jednu prednost. Vrelina sunca nije ispijala snagu iz njega i hodao je zaštićen ogromnim suncobranom.

Insekti, čija je populacija bila enormna, neprestano su ga saletali i mnogo je živaca trošio pokušavajući da ih drži na odstojanju. Uskoro se voćke počeše proređivati i njihovo mesto stadoše zauzimati četinari i zove. Odluka da se snabde voćem za put gotovo da se kobno završila kada je naleteo na gnezdo stršljenova. Čudesnom srećom prošao je bez ijednog ujeda. To ga je naučilo da ne zalazi previše među rastinje i da se pridržava puta.

Proteklo je još dva sata monotonog putovanja kada je najednom, stotinjak metara pred sobom, ugledao bljesak. Sunce se tamo odbijalo o neku metalnu površinu i to nikako nije bilo dobro. Hitro se uklonio sa puta zavlačeći se među grmlje. Proverio je punjenje sačmarice, a zatim kriomice, pokušavajući da se kreće što bešumnije, stade napredovati ka sumnjivom mestu. Nešto se upadljivo crvenelo kraj samoga puta, ali nije razaznavao šta bi to moglo biti. Obišao je mesto, zašavši prilično daleko i prišao je nasuprot protezanja asfalta, sa šumovite strane. Uskoro je uvideo o čemu je reč. Jedan crveni Yugo bio je pribijen uz silno hrastovo stablo i gotovo ga obuhvatio haubom rascepljenom od siline udara. Karakteristične izmene na limariji označavale su da je preuređen za biodizel. U okolini se nije nazirao nikakav pokret. Ipak je mirovao, pokušavajući da osmotri što je moguće više. Nije primećivao ništa sumnjivo. Ptice su kričale, insekti zujali, bez ikakvog znaka ljudskog prisustva. Najzad se ohrabrio i polako je prišao uništenom vozilu. Što je bliže prilazio, sve jasnije je osećao zadah raspadanja i bilo je jasno da je tu neko našao smrt. Vozilo je bilo poharano. Sve vredno je demontirano i odnešeno. Radoznalost ga natera da potraži izvor nesnosnog smrada. Krenu ka suprotnoj strani puta, dublje u šumu.

Na malom proplanku ležale su razbacane stvari koje pljačkaši očito nisu smatrali vrednim. Dokumenti, fotografije, delovi pretežno dečije odeće i razne bezimene sitnice. Podigavši fotke ugledao je par mladih ljudi i dvoje dece, svih ukočenih u pozama za fotografisanje ispred idilične seoske kućice. Među dokumentima austrijska radna dozvola, izdata par nedelja ranije. Usud familije nije se mogao odigrati davno. Šta li ih je nateralo da krenu ovim putem? Šta uopšte tera ljude da odaberu pravac koji vodi u propast? Nastavio je prateći zadah i najednom se trgao, naletevši na dva leša. Najmučnije je bilo stanje lešina. Maltene same kosti. Nešto je sa njih oglodalo gotovo sve meso. Dece nije bilo. Da li su ostala u sigurnosti doma? Odakle dečija odeća razbacana po proplanku? Možda su pobegla pre roditeljske pogibije. Bilo je teško razabrati šta se odigralo. Da li su izgubili kontrolu nad vozilom i posle sudara naleteli na divlje zveri, ili su bili napadnuti, pa su su se zveri počastile lešinama? Ako su stradali nesretnim slučajem, pljačkaši su naknadno pokupili ono što je ostalo. To zakonski i nije krivično delo. U svakom slučaju morao je biti oprezan. Bile to zveri ili pljačkaši, nisu mogli biti daleko. Biće mu pametnije da ubuduće hoda kroz šumu, paralelno sa putem.

Sledećih sat, sat i po, osim dosadnih buba ništa mu nije privuklo pažnju. Put se postojano probijao kroz šumu, bez ikakvih naznaka prisustva ljudi, ili krupnih životinja. Taman što se uljuljkao da je opasnost prošla, tek, kroz snažan miris četinara do njega se probio miris dima!

Zaustavio se dvoumeći se šta mu je činiti. Proći neopaženo i izbeći svaki kontakt sa nepoznatima ili se privući i osmotriti o čemu je reč? Najzad je prevagnulo uverenje da je lakše izbeći potencijalne neprijatelje ako im zna položaj i brojno stanje. Lagano je počeo da se šunja u pravcu iz koga je dim dolazio. Celim tim pravcem protezala se šikara kroz koju je mogao da se kreće skriven od neželjenih pogleda. Napredovao je kroz zove i jorgovane da bi zatim žbunje nenadano, kao odsečeno, nestalo i pred njime se ukazao ogromni proplanak.

Na sredini čistine nalazila se brvnara u izvanrednom stanju, okružena pažljivo negovanim voćkama i urednom baštom. Kao da to nije dovoljno bizaran prizor, društvo okupljeno na uredno ošišanom travnjaku ispred kuće bilo je morbidno neprimereno mestu. Bilo je tu dvadesetak ljudi okupljenih oko vatre nad kojom je bio okačen kotlić. Svi su bili pristojnog izgleda i da nije znao gde se nalazi, zakleo bi se da gospoda sa Dedinja priređuju piknik. Doduše, većina njih je bilo naoružano ubistvenim brzometnim oružjem, ali ni to nije bilo neočekivano. Za trenutak je poželeo da im se pridruži, ponesen arhaičnom toplinom prizora. Prevladala je misao da bi mogao da ih preplaši i nađe se pod paljbom dugih cevi koje su gospoda znalački stezala u rukama. Odlučio da se drži po strani. Izazvati nepotreban sukob je bilo više no glupo. Pa ipak, umesto da se povuče, kao hipnotisan je nastavio sa posmatranjem tog otmenog sveta. U njihovom je čavrljanju bilo toliko optimizma i veselja kakvo već dugo vremena nije video. Kraj njih je bio mali plastični hladnjak iz koga su se služili pićima i očito se pripremali za zgotovljavanje ručka. Pažnju mu je privukla žena prijatnog izgleda koja je izgleda bila glavna kuvarica. Bogata svetla kosa bila joj je uređena u svečanu frizuru, a lice ukrašeno boricama smeha oko očiju i usana, bilo je simpatično i raspoloženo. Iako se bavila kuvanjem, bela letnja haljina nabranih rukava bila je besprekorna, u struku opasana keceljom cvetnog uzorka. Domaćica iz zaboravljenih vremena je stajala kraj panja pogodnog za sečenje mesa i uporno oštrila veliki kuhinjski nož. Ostatak družine se lagodno izvalio po travi i ćaskao, ponekad se glasno smejući. Svi odeveni besprekorno u svetlu odeću, kao da su pozirali za reklamu. Najednom, jedan od gospode ispali hitac sa boka i neoprezna ptica se sunovrati u neposrednoj blizini uz veselo odobravanje okupljenih. Sa ovima nije bilo šale, ma koliko bezazleno izgledali, pomisli, diveći se neverovatnom pogotku. Potom, na samoj ivici šume, uoči pokret.

Ako je društvance bilo neprimereno mestu, onda su pridošlice što su se tamo pojavile bile vrhunac komedije... Ili tragedije... Kako se uzme.

Iza gustog rastinja izgegala je starica neprilagođenog izgleda. Debela crna haljina, crni džemper do grla zakopčan, glava u tamnu maramu uvijena. Delovala je nestvarno. Pljunuta slika razglednice sa motivom dobre bakice, više široka nego visoka. U jednoj ruci je nosila kanister, a drugom se oslanjala o kvrgavi štap. Ispred nje je skakutalo slatko stvorenjce, devojčica, natovarena prevelikim naramkom drva. Zlatna kosica, pitome oči, bucmasti obraščići. Bakica joj se sporadično tiho obraćala. Rumenilo detetove kože je govorilo da je obnaženo već duže vremena. Na sebi nije imalo ništa od odeće. Povremeno bi se batina kojom se baba poštapala oštro ustremljivala ka nežnim bedrima mlađane saputnice. Zaobljena devojčicina stražnjica bila je rumena poput jabuke i bilo je jasno da matora ne štedi štap.

Što su se njih dve više približavale, aktivnosti družine postajale su življe. Voda u kotliću je mešana, panj čišćen uz pomoć žičane četke, a prostor oko trpeze meten i doterivan. Najzad su stigle do družine uz sve češću upotrebu štapa. Devojčica je spustila drva kraj vatre i stala ih je savesno nabacivati na oganj. Bakica je odložila kanister, maramicom iz džepa obrisala zajapureno lice, a onda poterala saputnicu ka panju udarajući je štapom.

Najednom, Đorđe je shvatio šta se dešava. Žena prijatnog izgleda odložila je kamen za oštrenje i pažljivo je pratila devojčicine pokrete. Dete se spustilo u klečeći položaj i položila glavu postrance na panj, otkrivajući grlo. Dalje Đorđe nije mogao da gleda. Stao se tiho povlačiti kunući sopstvenu nemoć. Samo trenutak kasnije začu glasno krkljanje. Čim se našao na udaljenosti za koju je verovao da je van dometa sluha užasne družine podigao se i potrčao u suprotnom pravcu.

Nešto kasnije povratio je i u nemoćnom besu prokleo čitav svet. Blistanje u devojčicinim prelepim očima nije bilo ništa drugo nego odsjaj njenih suza! Trebalo bi da se vrati i pobije celo to ljudoždersko gnezdo!

Nedugo potom stade prezirati sebe. Kada je valjalo delati pobegao je poput zeca, a ovamo sanjari o herojskim delima! Kao i svaki gubitnik! Najzad je shvatio šta se desilo porodici u Yugu. Ništa divlje zveri nisu imale sa time. Ama baš ništa...

Đorđe je nastavio ka jugoistoku. Mučni osećaj koji je ostavio prizor kome je prisustvovao činio je da gotovo ništa oko sebe ne zapaža. Da je na putu, kojim slučajem, bila postavljena zaseda, ne bi se dobro proveo. Ipak je sretna zvezda bdila nad njim i putovanje nisu prekidale nikakve neugodnosti.

Dugo je vremena prošlo dok se nije povratio i prisetio opreznosti. Stade osmatrati put pred sobom, a posebno čestare pokraj njega. Usput je nailazio na još mnogo olupina, ali je izgubio volju da im prilazi i obilazio bi ih u širokom luku. Nije mu se dopadala pomisao na sopstveno finale u vidu paprikaša za nečiji kotlić.

Okolina poče da se menja. Najpre su četinari ustuknuli prepuštajući mesto hrastovoj šumi. Svega par kilometara dalje stadoše u velikim kolonijama džikljati pečurke i paprat, a u vazduh se poče uvlačiti zapara. Kraj puta počeše se pojavljivati vrbe. Nedugo potom Đorđe ugleda široku traku reke premošćenu elegantnim kamenim lukom i dah mu zastade! Naglo se spustio u šiprag i oprezno osmotrio most.

Negde na sredini prelaza nalazila se grupa teško naoružanih ljudi, kao arheotip drumskih razbojnika. Posle nešto vremena provedenog u strahu, odahnu, proknjiživši da je reakcija na njegovu pojavu izostala. Biće da ga je sreća i dalje pratila, pa ga banda nije primetila. Međutim, priredili su mu glavolomku. Kako preći reku prepunu brzaka i opasnih virova? Biti ubijen ili se zadaviti? Razlika je akademska.

Nije delovalo da ima nade za uspeh pokušaja proboja oružjem za blisku borbu. Pre nego što stigne u domet sačmare, biće izrešetan. Duge cevi njegovih nesuđenih protivnika imale su daleko veći domet.

Priseti se da osim kamenog mosta, navodno nizvodno, postoje i manji drveni mostovi. Da li su još uvek tamo i u kakvom su stanju niko nije znao. Terra incognita, neistražena teritorija.

Na osnovu granja i lišća koje je voda nosila zaključio je da se nalazi sa prave strane puta ukoliko želi da nastavi nizvodno kraj reke, a da ostane neprimećen. Lagano je krenuo niz reku.

Pred njim su se prostirale trstike, ritovi i vresišta, a napredovanje se strahovito usporilo. Pokazalo se da je nalaženje prolaza kroz baruštine pipav i opasan poduhvat. U jednom trenutku mulj ga je povukao i da se nije dohvatio nisko nagnute grane vrbe nadnete nad rekom, tu bi mu bio kraj. Posle tog događaja napredovao je opreznije i mnogo sporije. Doduše postojala je staza koja je očito nekada pratila tok reke, ali se neprestano gubila u ševarju i močvari, da bi se potom ponovo pojavljivala, samo da bi ponovo utonula u neku vododerinu. Nijednog trenutka nije ispuštao obalu iz vida. Ponegde se šuma spuštala do same reke, stabala gotovo neprepoznatljivih, prekrivenih slojevima mahovine i puzavica. Na tim mestima prolaz je postajao nemoguć zaprečen obiljem mrtvih debla i tu bi zalazio duboko u šumu. Od plana da do večeri stigne u manastir nema više ni spomena!

Blizina reke donela je još jednu neprijatnost. Obilje insekata koji se slepo zaleću u njega nisu bili prijatni, ali ogromni rojevi komaraca tamo nazočni činili su putovanje nesnosnim. Uvio se u kišnu kabanicu i lice uvio gazom. Bez ikakvog efekta.

Najednom, iza okuke reke, na suprotnoj obali, ugleda nešto od čega mu zastade dah. Beli zidovi, krovovi, tarabe! Gradić se spuštao gotovo do same suprotne obale! Zaurla iz sveg grla pokušavajući da privuče pažnju. Odgovor nije stizao. Stade pažljivije zagledati prizor. Ulice su bile zarasle u gusto šipražje, prozori zevali razbijeni, a na većini krovova zijalo je crnilo nedostajaćih crepova. Samo još jedna žrtva Koridora, varošica na pogrešnom mestu. Nikog tu više nije bilo.

Razočarano nastavi kroz visoke trstike, a onda zastade i radost ga preplavi! Blago zakrivljeni most nastavljao se na stazu što je nepouzdano pratila obalu. Naravno, gde bi se i nalazio most nego u blizini naselja?! Umalo je potrčao ne mogavši da obuzda osećaj trijumfa. A onda se naglo zaustavio, shvatajući poražavajuću istinu. Kraj mosta koji bi trebalo da se oslanja na drugu obalu jednostavno nije postojao. Da li ljudskim delovanjem, ili hirom prirode, više od polovine mosta je nedostajalo.

Nastavio je da se probija negostoljubivim krajolikom, dok je veče počelo da se spušta. Komarci se stadoše raspomamljivati dok je magla sve gušće obavijala obalu. Naselje koje mu je na trenutak ulilo nadu odavno je ostalo za Đorđem i više nije bio sasvim načisto zašto prati krivudavi rečni tok.

Samo mu je igrom slučaja pogled skrenuo ka obali kad se pojavio skroman mostić sklepan od dasaka, bez rukohvata. Nije verovao sopstvenim očima! Zastade, pa pogleda pažljivije. Daske su bile tek otesane, ekseri novi i nezahvaćeni korozijom. Most je neko nedavno podigao. To mu povrati opreznost. Ignorišući divljačke nasrtaje komaraca polegao je u ševar i pažljivo osmotrio okolinu prelaza. Nije nikoga primećivao. Ko zna zbog kakve namene je most izgrađen. Najvećom mogućom brzinom se sjurio ka prelazu i hitro prešao, ne zaustavljajući trk sve do granice šume, stotinjak metara iza neočekivanog spasa. Tek tamo se stropoštao i zadovoljno dahtao sve dok euforija nije minula. Izvadio je GPS sa unetim koordinatama manastira i zadovoljno zaključio da ne samo da nije skrenuo sa puta, nego ga je i znatno skratio prelaskom reke južnije od regularnog asfaltiranog puta. Izvadio je nešto hrane, obedovao, a zatim priuštio sebi poduži odmor trudeći se da ne zaspi.

Veče je uznapredovalo i sve češće se konsultujući sa GPS-om nastavio je putovanje kroz polumrak. Manastir nije mogao biti predaleko. Tek što je povratio samopouzdanje i bodrim hodom postojano uznapredovao ka već sasvim dostižnom cilju, sledi ga grleno režanje.

Sa užasom je posmatrao kako se iz visokog rastinja pred njim uzdižu tamna telesa. Plavkasto blistanje životinjskih očiju ga je preplašilo više negoli susret sa razbojnicima. Gotovo je zaboravio na oružje zataknuto za pojas. Tek kada nejasne prilike počeše da se približavaju, razaznao je da se radi o čoporu divljih pasa. Predvodnik je bio ogromni rotvajler koji je delovao najopasnije. Trgao je sačmaru i nasumice ispalio prvi hitac. Pogodak je izostao. Napredovanje zveri je ipak izostalo i veći deo čopora je kolebljivo počeo da se povlači, ali ne i predvodnik. Praćen sa tri najkrupnija psa nastavio je režeći da prilazi. Đorđe je u cevi imao samo još jedno punjenje i za ponovno nabijanje neće imati vremena! Strpljivo je iščekao da se krupne životinje približe do tačke gde će krupna sačma imati najrazorniji efekat i opalio. Rezultat je bio spektakularan. Dva psa su ležala mrtva, a predvodnik i jedan od pratilaca skičeći i krvareći zbrisaše poput munje. Ostatak čopora se poveo njihovim primerom i nestadoše u polumraku. Đorđe je nabio oružje i nastavio putovanje.

Posle izvesnog vremena sa nelagodom primeti da ga čopor prati. Ponegde šuštanje u šipražju, drugde tiho režanje, tek neprijatni progonitelji su mu neprestano bili na tragu. Proklete džukele su neprestano bile skrivene, ali njihovo prisustvo ga je izluđivalo. Uz takvu pratnju napredovanje se pretvorilo u neprestano osvrtanje i iščekivanje napada osvetoljubivih zveri.

Živci su mu bili na samoj ivici pucanja kada je u daljini ugledao svetla. Manastir! Ako ikada stignem, pomisli. Iscrpljenost ga je sustizala i koraci behu teški. Šuma se proređivala i udaljena svetla su delovala sve blistavije. Onda više nije čuo kretanje čopora oko sebe i počeo je pažljivije da osluškuje. Psi ga više nisu pratili. Zašto? Šta je zveri odvratilo od traga? Možda i ne treba da razmišlja. Samo hodati, hodati i hodati... Vukao je noge od olova i najzad šuma poče da se pretapa u šikaru. Udaljena svetla je sve jasnije dopunjavao oreol tamnih obrisa zgrada koje je počeo nazirati. Tu je, samo još jedan mali napor i putovanje je završeno. Onda urlik, tresak, trzaj. Strahoviti bol prostrujao je živcima počev od zglavka desne ruke. Oružje je u visokom luku odletelo negde u šipražje, a on se nađe oboren neočekivanom lavinom. Teško telo nadvilo se nad njim i povrativši se, ugleda ogromne očnjake sa kojih su se cedile bale tačno nad svojim licem. Rotvajler! Dočekao je svoj trenutak! Umesto desnog oka zjapila je otvorena rana, ali drugo oko posmatralo ga je sa dubokom mržnjom. Došlo je vreme ubijanja! Nije mislio o inteligenciji tog psa, nije mislio o ostatku čopora, nije više mislio ni o Jasmini, niti o manastiru. Bio je to kraj i nikakvih slika nije bilo izuzev iskežene neprijateljeve gubice.

Zatim se istovremeno desilo nekoliko stvari. Teško telo svalilo se na njega, zaglušio ga je prolom urlikanja i odjeknu reski zvuk novog pucnja.

Gubio je svest. Da li je sve to samo poslednja uobrazilja pred smrt?

- Ko si i šta tražiš ovde ?! - Ne, nije san. Neko mu se obraća.

- Tražim protojereja Arsenija... Advokat Milojković... Jasmina... - Izgovori i mrak mu pade preko očiju.