NAPAD

Kaurinova kletva - tridest peto poglavlje

Taiko bubnjari, sve Japanac do Japanca u tradicionalnim odeždama, mahnito su skakali po ogromnoj, jarko ofarbanoj pozornici, oivičenoj isprepletanim zmajskim telima i blještećim ideogramima. Od laganog početka, preko sve jačeg i odlučnijeg ritma, udaranje je postajalo frenetično. Izvijali su se i skakutali lupajući u instrumente koji su pri svakoj promeni ritma postajali sve veći i sve glasniji. Istovetnom čarolijom njihove odežde su neprestano menjale boje, od jarkocrvene do drečavo žute. Najednom jedan od njih načini salto unazad, nastavljajući ga jednim od onih usporenih letova iz omiljenih mu kung-fu filmova, dok se samurajska odeća na njemu pretapala u tananu ninđucu maskaru, gubeći tople boje i prelivajući se u totalni mrak. Najzad ostadoše samo oči što mu se unose u lice i ruke koje zamahuju k njemu dvema katanama, u koje su se najednom pretvorile bubnjarske palice što ih je držao u šakama. Onda izbezumljene zenice stadoše da titraju i bljeskaju pretvarajući se u treperenje niza monitora i blinkanje signalnih lampica na kontrolnoj konzoli.

Naglo se trgao i zakačio nešto osećajući hladno razlivanje po butini. Zaspao je! Pogled na sat mu reče da je šest i dvadeset osam. Vreme kada svi spavaju. Još pola sata do kraja smene. Spustio je pogled i tamna mrlja mu dade do znanja da je po belim pantalonama razlio nepopijenu kafu i stade da ga obuzima mrzovolja. Najednom shvati da bubnjanje nije prestalo. Bože, neko lupa na ulaznim vratima! Ako Brankica ili neko od ulizica začuje buku i dospe u hol pre njega, nadrapao ga je. Pretrčao je pogledom po monitorima. Nigde nikoga. Pogled na pokazivač infracrvenih senzora nije ništa govorio osim jedne jedine tople mrlje pred samim vratima. Kako ono beše... Aha... Prebacio je sistem kamera na prikaz ulaznih vrata. Posetilac u nevreme. Kome se toliko prijebalo da ne može da iščeka veče? Sve drolje spavaju, nijedna se neće obradovati buđenju u ranu zoru. Stresao se pri pomisli na poslednju scenu sna. Moraće da se odvikne od gledanja karate filmova, previše utiču na njega. Najzad se slika monitora izoštrila i ukaza se slika nestrpljivog ranoranioca.

Dete, klinka... Kratka kosa, muški podšišana, tetovirana... I vraški željna dokazivanja. Prizor ga je oraspoložio. Možda neće biti tako loš dan. Plavuša, verovatno prirodna. Drečavo nakarminisane usne, svetlo smeđe oči uokvirene sa previše krejona... Do grla zakopčana u barem za broj premalu motorbiciklističku jaknu. Na njoj prekratka suknjica ispod koje se nazire bleda koža, pa čipkasti kraj svilenih čarapa, a preko njih pletene helanke od polovine butina prema dole. Od kolena noge obuvene u nezgrapne čizme visokih sara i još viših potpetica. Seksi odeća, ne preterano prilagođena ciči zimi na kojoj se nalazila. Dobro za njega, klinka hoće posao. Ne zna šta je čeka. Nagledao se tih balavica koje dolaze misleći da će uz malo tucanja zarađivati dovoljno da izdržavaju svoje bezvredne porodice po izbegličkim naseljima. Srećom, klinka slađanog smeška od uveta do uveta, tananog tela i ovalnog lica bila je baš onakva kakve Branka najviše voli. Karijeru će započeti u njenom krevetu, što nikako neće biti lepo iskustvo. Ali, on je bio prezadovoljan što je pred vratima baš takva curica. To će obradovati gazdaricu i verovatno će ga nagraditi bogatim bonusom. Potom će sačekati najveću gužvu, izvešće balavicu u gomilu da upozna radno mesto. Počeće da je šamara, cepaće odeću sa vižljastog tela i mlatiće je kamdžijom na zadovoljstvo okupljene publike. Onda će pred radoznalim narodom dohvatiti išibano telo u nezasite ruke, milovaće je dok cura ne podivlja i zavlačiće prste u svaki otvor na mlađanom telu. Zatim će na vrat devojčice staviti pseću ogrlicu koja će joj zadugo biti jedina odeća. Naučiće da hoda četvoronoške na Brankinom povocu i da baulja kroz večernje gužve u lokalu. Navićiće se da glođe kosti koje joj budu bacane dok gospodarica obeduje. Ponekad devojke bivaju puštene da rade svoj posao, ali dobro je znao da ova devojčica neće biti te sreće. Suviše je bila po Brankičinom ukusu. Ne, to će telo biti šibano i paljeno, dojke će joj biti probijane, jezik će joj biti umoran od gospodaričinog zadovoljstva.

Sretan zbog nenadane nagrade što sledi, požurio je da otvori vrata i pogled mu se susrete sa srneće tužnim pogledom rane posetiteljke. Bile su predivne, toliko duboke da nije primetio munjeviti pokret ruke. Osetio je čudan dodir na grlu, a onda je počelo da mu ponestaje vazduha. Što se više borio, sve je bilo teže udahnuti i nešto toplo mu se slivalo niz grudi. Noge ga izdadoše i poslednje što je video bile su previsoke, zlaćanim metalom potkovane potpetice. Nije mogao znati da se mnogo žestoko pripremljenih ljudi nalazi naokolo.

Bio je tu i Đorđević, sakriven u jednoj od obližnjih ruina. Pažljivo je posmatrao događaje, gubeći se u razmišljanjima koja nikako nisu bila primerena situaciji. Kako je moguće da sve do tad nije primetio koliko je Milena lepa žena? Zar je bilo potrebno da se preruši u kurvu da bi shvatio da se radi o retkom primerku rasne lepotice? Sasvim drugačija od Jasmine, sitna, okretna i bledunjava, ali ništa manje ekstravagantna, samo na drugačiji način. Izigravanje dečkića je zavaravalo pogled, pa je tek sada, videvši je ženstveno odevenu i našminkanu poput šiparice, počeo da shvata Mileninu izuzetnost. Virio je između dve gomile šuta u pravcu ulaza u bordel i video je tanano telo gde se izvija dok bljesak širokog sečiva para vazduh i otvara protivnikov grkljan. Odbio je šarene vojne krpice, pancir i čizme. Jedino što je pristao da postavi preko otrcane odeće bila je tanana mrežica deflektora. Klinci su dugo izučavali Brankino obezbeđenje i znali su za toplotne senzore. Znali su i da je obezbeđenje najnemarnije između četiri i sedam sati ujutro i da je to jedino vreme kada postoji mogućnost da ne paze na skrivene kamere koje osmatraju područje podaleko izvan jazbine. Zauzeti skrovišta, nositi deflektore, navesti stražara da otvori vrata... To je uglavnom bilo sve što su isplanirali. Sve ostalo će biti pitanje sreće i brzine. Osim deflektora, iz zaliha u podrumima uzeo je samo još jednu stvar, jugoslovenski puškomitraljez, zaostao još iz ratova za Veliku državu. Teško i nezgrapno oružje. Nije znao zašto je baš to odabrao. Jednostavno, ruka se ispružila i dohvatila ga je, uprkos obilju modernog i ubojitijeg oružja. Na sopstveno, ne baš malo čuđenje, nije osećao težinu i sa lakoćom ga je nosio upotrebljavajući samo jednu ruku. Ni dok je iskakao iz zaklona i munjevito jurnuo ka vratima nije osećao da mu smeta, kao da je i to oružje bilo neki novi, nesviknuti deo tela. Onda se najednom našao na čelu dvadesetoro balavaca u centru opustele odaje, kao da predvodi roj muva preko kristalne pepeljare.

Blistavo oribano i obasjano hladnim neonskim svetlom, nije podsećalo na uzavreli prostor koji je pamtio. Onda, nešto kao bockanje iznad desne obrve. Ruka sa oružjem stade da se podiže, onako sama za sebe. Pre nego što je skrenuo začuđeni pogled za samovoljnom rukom začuo je otvaranje vrata i osetio da prst samostalno povlači obarač. Kad je najzad pogled uspeo da obuhvati zaprepaštenog brkonju u košulji i gaćama, sa puškom u rukama, kako uleće nazad u sobu iz koje je i izašao, dok se ispred njega rasprskavaju iznutrice, već je osećao slično žiganje, ovoga puta negde oko leve slepoočnice. Ruka je naglo počela da zakreće i menja ugao, a zatim se prst ponovo zgrčio oko obarača masivnog oružja. Urlik iz tog pravca je jasno govorio da telo zna šta radi, iako on to nije razumevao. Zatim je nejasni svrabež počeo da dolazi sa svih strana i dok je on sa čuđenjem posmatrao dečurliju koja se baca u zaklon i otvara rafalnu paljbu na sve strane, osetio je usred nejasnog peckanja snažno žarenje iznad desnog uveta. Ma, je li to njega ujela osa? Otkud osa na ovakvom mestu? Nezavisno od misli, ruka je pratila svaki nejasni signal, sejući smrt oko sebe.

Milena je dospela do stepeništa izvlačeći i drugu mačetu ispod jakne kada je odjeknuo prvi zaglušujući pucanj. Sa zebnjom se okrenula bojeći se da je neko od njenih momaka mrtav, ali umesto toga ugleda Đorđa, uspravnog poput boga, gde ogromnim oružjem vitla kao da u ruci ima pištolj. Nije koristio rafalnu paljbu, svaki pucanj je bio pojedinačan i ubojito precizan. Okidao je u brzim serijama, svaki put zadajući smrtonosnu ranu čuvarima koji su se pojavljivali na najnemogućijim mestima. Njeni momci, isti oni na koje je donedavno bila ponosna, ležali su na patosu besciljno rasipajući municiju i smrtonosna pojava je među njima bila toliko upečatljiva da se stresla. A onda je ugledala grupu Brankičinih siledžija pred sobom i zaletela se prema njima.

Đorđe je već znao da nema ni najmanje potrebe za nišanjenjem. Jednostavno je osećao mete toliko nepogrešivo da ga je to ispunjavalo strahom. Nijedno tane nije pogodilo neku od nesretnih devojaka koje su panično pretrčavale preko terasa, Za razliku od toga, dugi rafali njegovih saboraca nisu pravili nikakvu razliku između zbunjenog obezbeđenja i unezverenih balavica, koseći i jedne i druge poput zrele pšenice. Najednom, snažan udarac u rame gotovo ga je izbacio iz ravnoteže. Ali to nije bio udarac u rame ruke koja je držala oružje. Ona se neprestano pomerala i okidala. Mada pometen, nije mogao, a da se ne divi jedinom svom savezniku koji je, uprkos smrtonosnom rezultatu, mogao da se pohvali da nije ubio niti jednu od nesretnih klinki. Milena! Kao kovitlac je letela među unezverenim i teško naoružanim čuvarima, mašući blještavim sečivima gracioznošću mačke…velike, krvožedne mačke. Svaki pokret bio je praćen prskanjem krvi i padanjem odsecanih udova, svaki pomeraj imao je ubistvenu svrhu. Osećao je da će je videti još mnogo puta u životu, ali nikada više ovako divlju, lepu i raspomamljenu. Bila je kao demon osvete, sekla je mačetama, prateći samo njoj poznati ritam, samim čudom se provlačeći kroz kišu kuršuma kojom su je izbezumljeni protivnici zasipali. Prelepa u svojoj furioznosti, gotovo kao balerina u seriji vrtoglavih pirueta, neprijatelje je ispunjavala stravom mnogo više od sveg oružja koje ih je odozdo zasipalo smrtonosnom olovnom bujicom. Pred tom neuhvatljivom aveti Brankini silosi stadoše naglo da se povlače, a zatim bezglavo da se rasipaju po budžacima otužnog bordela.

Klinci oko Đorđa poskakaše i poleteše uz stepenice obilazeći Milenu koja se lagano zaustavljala kao da se budi iz nedokučivog transa. Ni ona ni Đorđe nisu pratili svoje ljude koji su pucali po sobicama završavajući krvavi posao. Jednostavno su stajali, osluškujući zvuke pokolja, gledajući se kao da prvi put vide jedno drugo. Da su toga trenutka bili negde drugde možda bi Jasmina izbledela iz Đorđevog srca. Da nisu bili na mestu odakle je krenuo Đorđev užas i Milenini besovi, možda bi imali vremena da zagrle jedno drugo, prepuste se trenutku i postanu sretni. Možda bi se poljubili, možda zapevali neku staru pesmu... Da je sve bilo drugačije. Ali život ne funkcioniše tako i oni nisu bili na egzotičnoj plaži, nego u epicentru krvavog obračuna i trenutak kasnije čarolija se rasplinula.

Lagano, Đorđe se uspeo do uspravljene krvave boginje. Nije govorila odlagavši strašno oružje, već se sagla i sa jednog obezglavljenog leša strgla košulju. Zatim ju je iscepala u trake i njom je svom saborcu previla glavu i rame. Ruke joj behu tople i nežne, toliko ugodne i prijatne da je delovalo bizarno da su samo trenutak ranije oko sebe sejale smrt. Zajedno potom, krenuše bez reči da prolaze iz sobe u sobu po kojima su njihovi momci već uveliko pljačkali sve što je imalo ikakvu vrednost. Skoro u svakoj od tih sobica ležalo je poneko izrešetano telo, ili su plakale preplašene devojke kojima niko nije poklanjao ikakvu pažnju. Bilo je nejasno zašto ne odlaze kad nema nikoga ko bi im to zabranio, ali nisu nijednom rečju pokušali da ih pokrenu.

U jednoj od tih sobica, ispred koje je u lokvi sopstvene krvi ležalo telo one plavuše lisičijega lica koju je Đorđe jako dobro upamtio još od prve posete odvratnom mestu, odevena u raskošnu satensku spavaćicu i izvaljena na ogromnom krevetu sa baldahinom, ležala je Brankica. Savršenstvo je kvarila velika krvava mrlja na stomaku. Posmatrala ih je sa mržnjom, ni ne pokušavajući da zaustavi krvarenje. Bilo je teško odrediti da li ju je pogodio neki zalutali metak, ili je, pak, neki besom zaslepljeni klinac, uprkos naređenjima, odlučio da se obračuna sa užasnom ženom. Pod je bio zastrt bogatim, rukom tkanim tepisima, a zidovi prepuni skupocenih slika, uglavnom erotskog sadržaja. Na divno izrezbarenom noćnom ormariću, kraj porcelanskog noćnog svetla u obliku nage žene nalazili su se čaša vode, peškir i tanani korbač poput onih kakve koriste džokeji. Na krstu pričvršćenom na zid kraj samog uzglavlja bila je čeličnim okovima razapeta prelepa devojčica, ošišana do glave i detaljno depilirana. Uporno se bleskasto smeškala u Brankičinom pravcu, očito nesvesna da je ova smrtno ranjena. Telo joj je bilo zbrka ožiljaka i svežih rana, sasvim sigurno zadatih i nečim oštrijim od biča. Vosak joj je bio razliven svuda po obrijanoj glavi oko ostataka dogorele sveće na temenu, a klitoris joj je neskladno visio opterećen elegantnom utegom. Nije delovalo da primećuje njihovo prisustvo, preokupirana divljenjem prema svojoj boginji, koja je prosiktala:

- Ti... Ti…prokleto dosadno njuškalo. Jesi li sada sretan? Hoće li te usrećiti moje kurve i zalihe Plavog groma? Proklet bio, Proklet bio... - Grčeviti kašalj protresao joj je telo i krv joj grunu na usta. Đorđe ju je posmatrao ravnodušno.

- Nikada nisam tražio Plavi grom - rekao je to kao nepobitnu činjenicu. Branka podiže glavu i uputi mu otrovni pogled. Gušeći se ne uspe sakriti znatiželju.

- Šta si onda, dođavola, tražio? - iako izrečeno u besu, pitanje je zvučalo iskreno.

- Ženu. Ženu koju ste ovde nazivali Ružom istoka. - Na Đorđevo zaprepaštenje Brankicu kao da je ta informacija razveselila. Najednom je počela da se smeje i smeh je svakim trenom postajao sve jači, sve dok nije postao bolni grohot.

- Ruža istoka! Ruža istoka koju svi traže! Anastazija, popovi, vojska... Sada i ti! Nećete je naći, ja je tražim već dva meseca. Nestala je negde u lagumima Novog Beograda. Pobegla je od mene, prva i poslednja kojoj je to pošlo za rukom! - Gušila se u sopstvenoj krvi, ali nije delovalo da laže. Crkva i vojska. Imao je pretpostavke o tome zašto bi je oni tražili, ali kome je još mogla nedostajati? Ko je treća osoba o kojoj Branka govori?

- Anastazija? Ko je Anastazija? - U stvari nije očekivao odgovor, izrekao je ovo poslednje kao pitanje samome sebi. Pa ipak, dobio je odgovor. Branka je poslednjim dahom u zluradom delirijumu zaurlala:

- Ona... Ona će ti doći glave, ti, ubilački gade! Ona... Potraži je... Bećar salaš...

To je bilo poslednje što je izgovorila u životu. Telo joj se naglo stade trzati, potom se umirila. Mržnje ni posle smrti nije nestalo iz širom otvorenih staklastih očiju. Klinka na krstu poče da jeca i Milena ju je oslobodila okova. Nastavila je da rida bacivši se na Brankino telo. Kada su se zadnji put osvrnuli napuštajući prostoriju, devojčica je i dalje celivala noge mrtve gospodarice.

Milenini momci su do vrata navukli gomilu sanduka i kutija i polagano je sva roba bila odvlačena nekim samo njima znanim putevima. Na razdragane izveštaje Milena nije obraćala mnogo pažnje, ali je ipak izdala par oštrih naređenja, a zatim tužno osmotrila šest uredno poređanih leševa. Klinci nisu ostavljali svoje mrtve za sobom.

Iako se Đorđe protivio, nije uspeo da se iščupa iz ruku najstarijeg člana Mileninog klana. Dograbio ga je čim su stigli u sigurno podzemlje Merkatora. Ogrebotina na glavi nije bila opasna, ali metak iz ramena se morao izvaditi. Matori je bio neka vrsta porodičnog lekara i prihvativši ga kao člana zajednice, jednostavno nije hteo ni da čuje za njegove pridike.

Proveo je dva dana leškareći pored dvojice brbljivih klinaca. Matori mu je oteo svu odeću i nije mu dozvoljavao ni da mrdne, posebno posle otkrića da je metak koji mu je zakačio glavu u njoj oštetio i nekakav elektronski sklop. Nije tu bilo prisile, čiča je bio dobronameran, i najzad Đorđe je, ne želevši da ga uvredi, pristao da mu to izvadi iz glave. Uostalom, potraga je delovala završenom. Jasmina je najverovatnije već odavno mrtva, onako naivna kakvom ju je bog stvorio. Pustoš je bila prepuna zveri u ljudskom obliku i milosti u tom svetu nije bilo.

Milena je ponovo navukla na sebe dečački izgled i gotovo je neprestano bila kraj njega. Obično ga je zabavljala neobaveznim ćeretanjem i često se smejala bez ikakvog vidljivog razloga. Krajem prvog dana naglo se uozbiljila. Bila je vrlo tiha kada se oglasila, možda prvi put u životu nesigurno i frapantno ženstveno.

- Kaži mi... Misliš li možda... Ne... Kaži, jesam li ja lepa? - Začuđeno je pogleda.

- Da, lepa si. Jedna od najlepših žena koju sam ikada video. - To je i mislio.

- A ta žena... Ruža istoka. Da li je ona lepša od mene? - Drhtala je.

- Jasmina. Njeno ime je Jasmina. Ona je vrlo lepa žena. Drugačija... Toliko različita ne samo od tebe, nego i od svih žena koje sam ikada video, da je to ponekad nestvarno. Da li je lepša od tebe? Ne verujem. Egzotičnija, Raskošnija... Nikako ne i lepša. Ti si prelepa žena, Milena...

- Voliš li je? - Naglo je podigla pogled. Oči su joj bile vlažne i zakrvavljene.

- Ona je mnogo više od ljubavi. Ona je moj usud. - Gledao ju je u oči.

- Zato me nisi hteo? - Glas joj se utišao do šapata.

- Zato. - Jedno vreme je sedela nepokretno, a onda je naglo skočila da bi brzo napustila sobicu. Momci kraj njih su spavali dubokim snom, a on do jutra nije ni oka sklopio. Kada se pojavila u ranu zoru, bila je razdragana i vesela i morao je da se divi toj hrabrosti. Krajem drugog dana Doca, kako su starog svi nazivali, morao je priznati da još nikada nije video nekoga kome povrede tako brzo zaceljuju. Zaista, rana na ramenu jedva da se nazirala, pretvorivši se u sveži ožiljak, a povreda glave je tek pomalo svrbela. Milena mu je donela odeću, ali ne njegovu, za koju je uporno tvrdila da su je spalili, već crne pantalone, vojne čizme, tamnu rolku i šofersku kožnu jaknu iste nevesele boje.

- Žalimo li mi to nekoga? - pokušao je da se našali.

- Naravno. Jednu pokojnu ljubav – Istresla je stvari iz neke kutije na sto.

- Ovo si imao u džepovima. - Četkica za zube. Listić tableta. Načeto pakovanje ljutih bombona. Sve što je u bolnici strpao u džepove. I jedna posetnica. Podigao ju je. Pukovnik Velimir Atanacković. Mehanizovani korpus. Adresa, telefon, mejl. Duboko se zamislio.

Mnogo kasnije te noći, Milena mu se ponovo ušunjala u krevet. Ovoga puta nije bila odbijena.

Nažalost, ni Jasmina nije bila zaboravljena.