KROZ MOČVARU

Kaurinova kletva - četrdeset prvo poglavlje

Snežilo je kada su u praskozorje krenuli iz jednog od skrivenih kampova što su u nizu okruživali mračno carstvo Sestrinstva. Vodič je samouvereno birao staze koje su pre njih ugazile divlje životinje ili divlji ljudi, svejedno. Sestrinstvo se suviše pouzdavalo u blatišta.

Kako su se bližili području močvare, sneg se proređivao, kao da je uzmicao pred nemilom preprekom. Zaista, i sam snežni pokrivač je postajao sve tanji, da bi se najzad ispod njega u sve većim površinama stala pomaljati ispucala kora sasušenih blatišta i crna tresetišta. Uskoro se sneg sveo na prljave beličaste krpe koje su se tu i tamo pomaljale iz senovitog sivila.

Temperatura okoline se naglo promenila naviše za nekoliko stepeni, a kužni i zagušljivi vazduh koji se taložio u smrdljivim slojevima zapahnuo ih je svojom negostoljubivošću. Iz mračnih lokvi uzdizala su se isparenja u vitičastim pramenovima, a beskrajne baruštine i blatišta gubili su se u nejasnoj polusvetlosti dokle god je pogled dopirao. Sve je bledelo i nestajalo u neravnomernoj izmaglici koja je u širokim slojevima suvereno vladala tim tamnim vilajetom. Iako nisu osećali ni najmanji pokret vazduha, beskrajni paravani mrtve sasušene trske su neprestano šuštali i štektali. Nikakvog nagoveštaja života nije bilo, pa je čak i ono malo zelenila što su nazirali dopiralo od taloga mrtvih travuljina što su plutale po zejtinjavim ustajalim barama.

Njihov vodič, dotada siguran u put kojim ih je vodio, vidno je usporio napredovanje, povremeno zastajkujući i oprezno ispitujući tlo, bilo nogom, bilo daleko ispred sebe ispruženim štapom. Mreže stazica, samo njemu znanih, bile su sklone promeni pozicije i sve češće bi ih zaustavljao podižući dlan, da bi dugo izučavao tlo pred sobom, pa bi tek potom, pružajući prst, davao znak ostalima da ga slede. Možda sporo i nesigurno, ali ipak su napredovali postojano i bez ozbiljnijih prepreka. Tamna odeća na njima tek je ovde pokazala svoju prednost, jer iako su na snegu bili lako uočljivi, u neosunčanom i mračnom predelu postali su gotovo nevidljivi.

Za razliku od saputnika koji su bili snabdeveni laganim naoružanjem u Đorđevim rukama je bilo teško oružje kakvo dotad nije video, plastificirano, sa matiranim metalnim površinama. Iako se prvi put susreo sa puškom te vrste, bila mu je neodređeno poznata i bez ikakve obuke je instiktivno znao sve njene mnogobrojne funkcije. U neko drugo vreme to bi smatrao neobičnim, ali otkad su počele pripreme za proboj nije imao vremena za iščuđavanje.

Lagano su se probijali kroz sumorni predeo i Đorđe je tabanao bez ikakvih uznemirujućih misli, da bi odjednom više osetio nego ugledao svetlucanje…i ne samo to. Osetio je impuls, ali ne ono nepodnošljivo golicanje koje mu je pokretalo ruku sa oružjem u Brankičinoj jazbini. Nekakav ekvivalent svetlosti i toplote, ali daleko nejasniji. Osvrnuo se u pravcu odakle je to dolazilo i za trenutak mu se učini da nazire munjeviti pokret nečeg tamnog među trstikama. Nije čuo nikakav šum, ali neodredljivi osećaj se naglo pojačao, da bi trenutak kasnije zamro.

Nesigurno je pogledao saputnike pokušavajući da razabere da li je još neko video isto što i on, ali oni su neuznemireno nastavljali s napredovanjem preko nesigurnih stazica. Osećaj se potpuno izgubio i zbunjen nedostatkom šuma, iako se sumnjivi pokret odigrao usred sasušene trske, odlučio je da oćuti. Bezrazložna panika im ništa dobro ne bi donela.

Zaista, lagano se napredovanje družine neometano nastavilo više od sat vremena i najzad je na licu osetio lagani pokret vazduha. Bili su blizu cilja. Kroz odvratna isparenja močvare do nozdrva mu je dolazio jedini miris gori od sveprisutnog smrada truleža i raspadanja… Zadah civilizacije. Napredovali su i već su u daljini nazirali svetlost. Najednom, u neku ruku prijatni osećaj, ponovo se pojavio, ovoga puta praćen nejasnim uzbuđenjem. Samo trenutak kasnije odjeknuše tri brza pucnja i saputnici se skljokaše poput odbačenih vreća.

Iznenadno, kao da je iz zemlje iznikao, pred njim se pojavio kiborg. Nije imao vremena da rezimira uklopljenost Armani odela u močvarni predeo, jer je jedina stvar koju vidi bila cev uperena ravno u njega. Onda su događaji počeli da slede jedan drugi poput pobesnelog karusela. Oružje mu je najednom postalo užasno teško i nikako nije uspevao da ga podigne. Toplina koja je imala mnogo zajedničkog sa radošću, počela je da se širi venama, dok mu je kiborg netremice izučavao lice. Iznenada, stvorenje je nekontrolisanim pokretom spustilo oružje. Trenutak zatim na bezdušnom licu ugledao je nešto nemoguće. Čudovište se smešilo! Ako je sve to bilo neobično, prava perverzija je tek usledila. Osećaj koji se javio u njemu! Nije to bio strah, niti mržnja. Nije to bio ni jedan jedini osećaj koji bi ljudsko biće osetilo u prisustvu kiborga. Ne, on je osetio bliskost sa nemani. Zver se iznenada okrenula i bez žurbe udaljila. Vreme kao da je stalo. Nema reči kojima se mogla opisati zbrka osećaja i misli koje su divljale u njemu. Teturao se kao udaren ogromnim čekićem, dok mu je nešto između očaja i euforije tutnjalo duboko u biću.

Trebalo je prilično vremena da se povrati i registruje slabašno dozivanje nedaleko ispred sebe. Približio se izvoru jecaja, još uvek pod snažnim utiskom prethodnog događaja i shvatio je da jedan od zlehudih saboraca još uvek nije mrtav. Programer! Grudi su mu bile probijene krupnim kalibrom i sa krajeva usnica slivali su mu se tanani potočići sukrvice. Pluća! Tip je završio karijeru i bio je potpuno svestan da je pitanje trenutka kad će ispustiti dušu, ali je uporno gurao ka Đorđu u crnu plastiku zaliveni elektronski sklop pokušavajući zadnjim snagama da ga prosvetli.

- Molim te... Moraš... Kontrolni toranj... Desno od konzole... - Kašalj. Krv pokulja.

- Prorez, crvene boje... Ne možeš pogrešiti... - Iako je znao odgovor upitao je:

- Šta ću sa kiborzima? Oni čuvaju kontrolni centar.

Odgovor je bio očekivan: - Nisu sposobni... Da te povrede - to su mu ujedno bile poslednje reči. Trenutak kasnije jednostavno je klonuo u baru i više ga nije bilo. Zamišljeno je podigao elektroniku zbog koje je nesrećnik poginuo. Niko mu nije rekao šta je u stvari cilj njihovog upada. Istini za volju, mnogo su pričali o skrivanju, o prednostima male grupe, o nečuvanosti močvare, o tajnim putevima koje je vodič odlično poznavao i to je, otprilike, bilo sve.

Zapravo, ni sam nije postavljao pitanja. Cilj koji ga je vodio bio je nevezan za fantazije o revoluciji i od samog početka je bio neizmenjen. Pohod tragično preminulih vojnika bio mu je samo zgodna poštapalica, dobar način da se nađe u zabranu. On je tražio Jasminu. Bilo je više nego jasno da su postojale stvari koje mu je armija zatajila. Pogrešio je posumnjavši u Milenine reči. Ona je bila u pravu, itekako. Odnos ljudi prema njemu, nenormalne borbene sposobnosti, ogromna snaga koju je posedovao, sve je ukazivalo na ono što mu je sada bilo jasno kao dan. Bliskost se mogla osećati samo sa srodnikom. A kiborg mu u neku ruku i jeste rođak, jer on više nije u potpunosti ljudsko biće. Podaci, ukradeni iz laboratorija Geneti.Co, a zatim prodati armiji, bili su detaljna uputstva za izradu kiborga. Jedan trenutak je oklevao, iako nije imao mnogo izbora. Natrag preko nepoznatog terena i zamki živog blata, ili napred ka udaljenim svetlima.

Odlučio se za ovo drugo i oprezno je nastavio put, ovoga puta bez sigurnog vođstva. Nedaleko od mesta pogibije saputnika, baruština poče ustupati mesto čvršćem tlu, postepeno se uzdižući. Nije se skrivao, čak ni kada se pred njim otkrilo široko, zasneženo prostranstvo južnih predstraža Bećar salaša.

Primanje signala je učestalo. Pokušavao je da sortira varijacije u impulsima. Žiganje koje označava opasnost bilo je prisutno u vrlo blagoj formi, što je tumačio velikom udaljenošću napadača. Postojao je nejasni osećaj bola, ali prepoznavao ga je kao tuđu patnju. Najteže je objašnjiv bio neki potmuli pritisak na sva čula. Pomisli za trenutak da je u blizini kontrolnog tornja i da oseća energiju odašiljanja, ali to se nije uklapalo u njegovo iskustvo. Naučio je da čula primaju odašiljanje misaonih procesa živih bića i neovisno reaguju preko nervnih puteva koje nije u stanju da kontroliše. Elementi okoline kao što su vrelina, hladnoća, ili energija ne deluju kao direktan napad. Ovo što oseća je žestoka opomena i mogla je poticati samo od nečeg živog, pa je postao oprezniji. Doživljavao ga je kao neki skoncentrisani utisak moći, ali o kakvoj sili se tu radilo, mogao je samo da nagađa. Umirivala ga je pomisao da bi u slučaju napada telo samostalno reagovalo, bez obzira kako on tumači signale.

Nastavio je dalje. Sve vreme bio je tu još jedan osećaj, možda najsnažniji od svih. Osećaj svetla i toplote, osećaj bliskosti. Kao da se vratio kući. Usresredio se na pravce pristizanja senzacije i shvatio. Kiborzi! Nevidljivi i nečujni bilo kome osim onih sličnih njima. Jedan, pa još dva. Eno još jednoga. Nabrojao je sedam varljivih obrisa zavučenih u senke, nepokretnih, gotovo nevidljivih. Od njih mu nije pretila nikakva opasnost i produžio je pokraj zgradurine okićene gomilom najraznovrsnijih antena.

Znao je da se radi o kontrolnom centru koji su tražili, ali ga se to nije naročito doticalo. Nije osećao obavezu da učini uslugu armiji koja je od njega načinila nečoveka. Tren potom, misli mu se vratiše onom strahovitom pritisku. Zašto nikada niko nije ranije pokušao proboj u jazbinu Sestrinstva? Kiborzi su bili užasno oružje, ali ne baš nešto sa čime se tenkovi i avioni ne bi mogli obračunati. Zašto se toliko zaziralo od ovoga mesta, izuzev ako to nije upravo taj pritisak, umu nepoznat? Vojska bi morala znati od čega potiče. Oklevajući, izvukao je spravu dobijenu od programera i zagledao se ka kontrolnom centru.

Nije mu se ni najmanje dopadala pomisao da se susretne sa izvorom zračenja. Možda je upravo prokleta sprava rešenje tog problema. Kad mu se najzad misao ustalila u uzburkanom umu, naglo je skrenuo ka živopisnoj građevini. U trenutku polaganja šake na kvaku, osetio je snažan osećaj nemira, da bi trenutak kasnije shvatio da je to u refleksija osećaja kiborga što ga okružuju. Sprečavaju ga da uđe u zgradu! Ruka stade da okleva. Nije se predavao! Boreći se protiv sopstvenih nerava lagano, veoma lagano, stade otvarati vrata. Otškrinu ih i naporno zakorači. Stupivši najzad u odaju bio je oznojen kao po celodnevnom fizičkom poslu. Pritisak je nestao istog trena.

Tek što je pomislio da su kiborzi popustili, postade svestan potpune tišine u umu. Nije bilo pritiska, nije bilo žiganja, ni bola, ni toplote, ni nemira... Čitav jedan svemir se najednom rasplinuo i nastade praznina. Zateturao se kao da ga je neko tresnuo posred lica. Najednom se osećao golim golcatim. Prostorija je, izgleda, prigušivala osećaje kiborga, pa je to učinila i njemu. Osećaj je bio užasan. Kiborški pokušaji sprečavanja ulaska u prostoriju nisu bili izraz neprijateljstva, naprotiv. Oni su znali šta će se desiti! Poznavali su strahotu koju preživljava i hteli su da ga poštede tog pakla. Onda je stigao napad. Žestoki pritisak na um. Pao je na kolena, osećajući razdirući bol u slepoočnicama i svet oko njega poče da treperi. Gotovo je, pomisli, ovde se sve završava! Poslednje što mu je prostrujalo mislima bila je reč: Jasmina!

I to beše jedini spas, jedina tanana nit koja ga je još uvek vezivala za ljudskost. Osećaj koji kiborzi ne poznaju i nikada ga neće osetiti. Ljubav! Ljubav ga je, sekundu pre no što mu se um potpuno raspao, vratila na noge.

Ustao je teško i lagano se osvrnuo oko sebe. Konzola je bila samo jedna. Na desnoj strani je zaista bio prorez oivičen crvenim oznakama. Dovukao se do njega, izvadio karticu i uporedio ju je sa utičnicom. Odgovaralo je. Gurnuo ju je i posle oštrog kliktanja uređaj kliznu na mesto. Nije znao šta treba da očekuje. Nije se ništa dešavalo. Ne videvši nikakvu promenu izuzev slabašnog treperenja zelene lampice na konzoli, razočarano napusti kontrolni centar.