BORDEL NA IVICI PRSTENA

Kaurinova kletva - dvanaesto poglavlje

Ušao je u slabo osvetljenu prostoriju teško odredljivih razmera. Momak na ulazu nije postavljao previše pitanja nakon što je pokazao legitimaciju. Razoružao ga je i ćutke poveo do Brankice. Indiskretno osvetljenje, vesela atmosfera. Nad glavama raspoloženih gostiju behu razvučeni baloni, šarene trake i lampioni, a odnekud su dopirali trešteći zvuci najnovijih hitova.

Prostorijom su dominirali otmeni muškarci poznih godina, ali bilo je tu i elegantnih dama i dobrostojećih bračnih parova. Ispijali su pića, usput se zabavljajući dečurlijom u donjem vešu, ili bez njega. Sa nevericom je primetio za šta se sve mogu upotrebiti sasvim obične stvari kao što su štap za šetnju ili pivska boca. Kad je najzad shvatio da prostor ima i treću dimenziju i podigao pogled prema previsokom stropu, ugledao je nešto što u normalnim okolnostima nikako ne bi očekivao na mestu poput ovoga. Tamo su, skoncentrisani i oprezni, sa opakim snajperskim oružjem u rukama, bili mrki momci gusto raspoređeni po terasama što su se nadvijale nad raskalašnim prizorom. Brankica je imala mnogo ozbiljnije obezbeđenje nego što bi to njen posao zahtevao. Pitao se zašto bi neko angažovao toliku vatrenu moć da sačuva nekoliko kurvi. Postojalo je tu još nešto, nešto mnogo vrednije od toga.

Njegov vodič nije imao mnogo obzira prema gostima, a još manje prema zaposlenima i probijao je put kroz masu širokim zamasima ruke. Odsustvo bilo kakve reakcije je govorilo da su prisutni pod dejstvom nečega mnogo ozbiljnijeg od rakije i piva. Nije bilo vreme da se bavi time. Imao je zadatak i ostale sumnjive stvari, kojih je ovde bilo na pretek, ostavio je po strani. Prošli su pokraj bine na kojoj se plesačica izvijala u frenetičnom ritmu, baš u trenutku kada je elegantna gospođa iz publike strgla suknjicu sa nje. Iza bine se nalazilo vijugavo stepenište koje je vodilo na sprat i prošli su kraj trojice momaka u belim odelima. Sada je jasno video spravice kojima su bili opremljeni. Vojna oprema. Nije mu bila potrebna visoka školska sprema da shvati kako sa njima nema šale. Ćutljivi vodič je otvorio jedna vrata i ušli su u malenu prostoriju. Sa nelagodnošću je shvatio da je čuvar ostao u prostoriji skrstivši ruke i pažljivo ga posmatrajući.

Ako je mislio da je dotad nešto video, prizor pred njim ga je uverio da ono dole nije bilo dostojno ni uvertire. Dve žene u sobi su se veselo smejale. Ako su i primetile da je ušao, nisu na to obratile pažnju. Zastao je na vratima, očekujući da mu se obrate. Starija je imala lice okruglo kao mesec i izrazito inteligentne oči. Tamna kosa, jako začešljana unazad i vezana u repić, otkrivala je sićušne uši. Bila je odevena u crnu bluzu militantnog kroja sa mnoštvom kopči i zakovica, čvrsto pritegnutom oko pojasa drečećim zlatnim pojasom. Braon pantalone pripijene uz bucmasto telo, lagano su se širile padajući preko komotnih cipelica. Mlađa žena je u poslu pripomagala i uglavnom je posmatrala čime se starija bavi, tek tu i tamo nameštajući ugodnije objekat prijateljičine aktivnosti. Duga, izblajhana kosa joj je u neurednim pramenovima padala preko crne košulje blago zavrnutih rukava. Lice joj je imalo nečeg lisičijeg u sebi, pa je i ovlašni pogled na nju pobuđivao oprez. Treća osoba u prostoriji bila je devojčica za koju se ne bi zakleo da je prevalila osamnaestu. Ležeći nauznak na krevetu ispred dve raspoložene žene, tananim ručicama čvrsto je obgrlila butine tik ispod kolena, pa je onako visoko podignutih i čvrsto skupljenih nogu izgledala kao živi znak pitanja. Na pamet mu je pala reč kojom bi to neko sa više stila opisao - fetusni položaj. Klinka je bila gola, bledunjave kože. Očito nije provodila mnogo vremena na suncu. Grubo otesani prut kojim je starija žena neprestano zamahivala uz oštar zvižduk joj se spuštao na stražnjicu, označavajući svaki dodir sa devojčinom kožom prodornim pucnjem. Devojčica se nije oglašavala i samo po naglom treptaju i stezanju zuba primećivalo se da trpi bol. Da je zlostavljanje već dugo trajalo nije bilo nikakve sumnje. Devojčine butine i stražnjica bile su prekrivene purpurno plavim masnicama, oteklinama, ali ponajviše otvorenim gnojnim ranama. Dve žene nisu prekidale. Možda bi se umešao da se iza njega nije nalazio onaj gorila i da ispred vrata nije bilo toliko naoružanih čuvara. Gotovo da je i sam osećao bol posmatrajući nemilosrdno šibanje, no stezao je besno zube, koncentrišući se na ono zbog čega je došao. Plavuša je s vremena na vreme strpljivim pokretima pokazivala devojčici kako da se bolje otkrije i ona bi to bez roptanja učinila. Ubeđivao je sebe da se radi o sado-mazo igri u kojoj su učesnici preterali, braneči time sopstvenu pasivnost. Monotoni udarci po curičinoj iscepanoj koži su ga počeli u toj meri iritirati da je gotovo, uprkos svemu, krenuo da otme prokleti prut, kada je najzad starija žena digla pogled prema njemu i predala oruđe prijateljici uz teatralni poljubac.

Plavuša je nastavila gde je ova stala. Crnka je, pak, izrazito elegantnim korakom prošetala prostorijom i smestila se u stolicu kraj omalenog stočića. Iz kutije na stolu izvukla je dugačku cigaretu i zapalivši, povukla dugi dim sa uživanjem. Ženstveno je vrhovima prstiju dohvatila cigaretu, a zatim mu uputila vickasti pogled:

- Ja sam Branka, starateljica ovog skromnoga doma. Sedite, inspektore...?

- Đorđević. Inspektor Đorđević. - Policajčeva je prisutnost ni najmanje nije uznemirila. Sede naspram nje, iziritiran neprestanim fijukanjem iza leđa. Žena ga je neko vreme ispitivački posmatrala, zatim se nasmešila.

- Kojim dobrom Đorđeviću... Inspektore Đorđeviću? - Poslednji deo rečenice je bio naglašen i ironično izgovoren. Vrlo opasno stvorenje. Dlačice na vratu su mu se kostrešile, ali je uložio maksimalan trud da ne bi planuo. Iz džepa je izvadio fotografiju ukradenu od Jasmine i položio ju je na sto.

- Tražim nekoga. Zove se Katarina Janković i viđana je u vašem bordelu. - Nehajan pogled na fotografiju. Bljesak u očima i trzaj bucmastog lica. Glas joj ostade smiren i podsmešljiv.

- Bordel rekoste? Ne volim tu reč, deluje neprijatno. Znate, ja ovo smatram pribežištem za decu. Ovde su sigurni, nahranjeni, jednom rečju zbrinuti. Što se tiče te...Jankovićke, nikad čula za nju! - Kučka je lagala, čitalo se u napetosti glasa, u upadljivom gledanju kraj njega, u trzaju ruke. Znala je itekako dobro ko je osoba na fotografiji. Previše sigurna u sebe, previše opuštena. Zašto? Osmotrio je gorilu pred vratima, ali on je buljio u prazno i nije delovao kao neko ko se sprema da nešto preduzme. Ova žena ima neki adut u rukavu, ali kakav?

- Zbrinuti? Kao ova devojka na krevetu? - Sad ga je već ozbiljno nervirala.

- Naravno. Napolju lutaju gladni, izgubljeni i postaju prirodni plen novobeogradskih bandi. Većina njih me moli da ih primim. Što se tiče male kučke, ne bih rekla da je pod mojim starateljstvom! - Poslednje reči izgovorene su novim tonom. U njima je bilo zapretene pretnje. Opet je zvirnuo u pravcu čuvara, ali on se nije ni pomerio. Dok je napeto proučavao čoveka od koga je očekivao napad, iznenadi ga nagli ubod na vratu.

Kako je samo bio neoprezan! Brankica ga je toliko zaokupila svojom malom predstavom da uopšte nije obratio pažnju na nagli muk iza sebe. Skočio je i nadlanicom tresnuo plavušu. Zanela se unazad, a iz ruke joj je ispao plastični špric kakve obično koriste narkomani. Osetio je kočenje udova i mučninu. Dok je padao kao kroz maglu je video da je prokletinji razlupao nos. Dva su joj se rumena potočića iz nozdrva slivala ka usnicama. Čudeći se, prevukla je prstom preko usana. Pogledala je i shvativši, neprijatno se zakikotala. Raskalašnim pokretom gurnula je prst u usta karikaturalno imitirajući zavođenje. Uzalud se Đorđe naprezao, telo ga nije slušalo. Gledao je odurno stvorenje iz žablje perspective, preklinjući neopreznost koja ga je dovela u tu poziciju.

- Šta... Šta si mi to ubrizgala kurvetino? - procedio je, crpeći poslednju trunku odlazeće snage. U vidokrug mu je ušla i druga žena. Sagla se i podigla ispušteni prut. Plavuša je prišla krevetu i nežno pomilovala devojčicu po glavi.

- Hajde, dušo, vreme je. - Klinka je zakmečala, ali je disciplinovano podigla noge i ručicama obuhvatila butine. Branka je sa izrazom činovnika nastavila da joj razdire meso ravnomernim zamasima, usput poučno afektirajući:

- Vidite, inspektore, vi i ja smo pomalo slični. Oboje se valjamo u ovome blatu, naravno, vi na svoj, a ja na svoj način. Ne možete ni zamisliti koliko je truda i poniženja bilo potrebno da nastane ovo mesto. Nije to malo i nemojte ni pomisliti da sam nezadovoljna postignutim, ali sam, nažalost, i dalje ovde, sa vama, ovim grubijanima i sa prljavom gomilom beznadežne sirotinje, spremne na sve ne bi li se dokopala dinara koji bi im dopunio valov makar na još jedan dan. Ponekad pomislim da je to pomalo nepravedno. Znate, postoje i drugi ljudi, ljudi koji sede u sterilnim kancelarijama i po ceo dan broje novac. Ljudi kojima pomalo zavidim. Ljudi kojima je dosadno. Ljudi koji bi sve dali da se uvaljaju u ovu kaljugu u kojoj smo vi i ja. Ljudi koji žele da osete krv, znoj i suze. Ali oni iz blata hoće da izađu čisti, da se u svoje besprekorne živote vrate isto onako bezgrešni kako su i došli. Zato sam ja ovde. Dajem im miris ulice, miris za kojim oni žude. Ne možete ni zamisliti kakvim se sve perverzijama ti fini ljudi predaju bez ijednog ljudskog osećaja. Možda je i bolje da ne znate, zar ne? Naravno, naravno... Mi smo slični. Bar vi razumete zakone naše male džungle. Znate da ne mogu dopustiti da me špijunirate. Pogledajte ovu kravu, naprimer. Pre nešto vremena moji su je ljudi uhvatili u pokušaju provale. Nažalost, to je bila već treća poseta i mnoge moje stvari je već odnela. Uglavnom Plavi grom. To joj nije bilo dovoljno i vratila se. Vidite, od tada mnogo vremena provodim sa njom. Bijem je kad god uhvatim vremena. Kad se umorim neka od devojaka nastavi. Uostalom, nisam ni cicija. Redovno joj dajem ono po šta je došla. Plavi grom joj pomaže da ne izgubi svest. U početku se malo opirala, posle je plakala, ali sad je dobra, lepo sarađujemo. Imam i neke koristi, nije da nemam. Gosti vole da učestvuju. Ponekad samo posmatraju, ponekad me odmene. I plate, naravno. Obećala sam joj da će umreti pod prutom. Ne mogu prekršiti obećanje, zar ne? Vidite, gangrena joj je sada već ozbiljno zahvatila guzicu. Još dan, dva i obećanje će biti održano. Vaši će je ljudi naći u nekom novobeogradskom kontejneru. Čime li ću se zabavljati posle toga? Ali sad, kad ste već ovde, počela sam da se pitam koliko bi izdržao snažan muškarac poput vas? Deset, dvadeset dana? Možda i više, vredi probati. A možda biste i vi u tome uživali...

- Ja...sam...policajac... - Procedio je, grozeći se i same pomisli šta bi ta žena mogla učiniti. Najednom je preteći zakoračila ka njemu.

- Nisi ti ništa! Samo krpa koju ću razderati bude li gurala nos u moje poslove! Niko ne zna da si ovde. Da to iko zna, ja bih bila obaveštena. Ne možeš ni da zamisliš koji su mi ljudi u šaci! I ne sanjaš ko je sve spreman da mi se sjuri upomoć, samo da snimci iz ovih soba ne bi dospeli tamo gde ne treba! Možda, ali samo možda, mogu, ovaj jedan put da ti oprostim, ali sledeći put... Veruj mi... Saznaćeš šta je bol!

Možda je ona još govorila, dok je tonuo u omamljeno crnilo sve dublje i dublje… I najzad, svet je nestao.