SUSRET

Kaurinova kletva - peto poglavlje

Mrak je već uveliko padao kad je ugledao natpis “MOTEL”. Na ulazu je visila cedulja sa koje su škrabopisom obavešteni zainteresovani da se traži kelnerica. Primivši to k znanju, umorno je zakoračio u zadimljenu prostoriju, pre nalik bircuzu nego motelu. Odmerio je slabo osvetljenu prostoriju popunjenu veselom bratijom zaselom za okolnim stolovima. Prišao je šanku i obratio se podbulom tipusu klerkgeblovskih brčića u zamašćenom staromodnom odelu, koji je nezainteresovano piljio u njega sa suprotne strane:

- Nadam se da osim piva ovde imate i sobe.

- Naravno, gospodine, a možete dobiti i toplu večeru. Imamo gravče na tavče, ili ako više volite nešto sa roštilja...

- Odlično. Uzeću sobu, a može pasulj...i jedno pivo – zatim, setivši se egzotičnog imena koje je čuo u Mrkvištu, zapita sagovornika

- A možda bi mi mogli dati i jednu informaciju... Jeste li ikada čuli za izvesnog Bećir Agu? - sagovornik ga je iznenađeno pogledao, a onda se grohotom nasmejao.

- Bećir Aga, ili možda mislite na Bećir Aginicu, vešticu koja ljudima krade duše? Naravno da sam čuo, lokalna legenda. Govori o demonima koji jašu ljude. Ne obraćajte pažnju na te besmislice. Nego, sedite za sto, narudžba stiže! - Sve je ovo sagovornik izgovorio preglasno, izveštačenom veselošću. Iza sebe je začuo pomeranje stolica i žagor je za nijansu postao glasniji. Uzdahnuo je i umorno klimnuo glavom indiskretnoj budali. Opet ćorsokak. Odlučio je da ne pita šankera ono što ga je zaista zanimalo. U svakom slučaju, ne pred ovoliko radoznalih ušiju. Seo je za prvi slobodni sto i sumnjičavo odmerio zamašćeni stolnjak i prepunu pikslu, a zatim se zamislio. Dedica nije delovao kao da priča sujeverja. Strah je bio naprosto opipljiv. Međutim, ovde su priču smatrali smešnom legendom. Pa ipak, znali su činjenice koje su u kužnom seocetu uzrok paničnog straha. Mada...

Kad je naglas izgovoreno ime Bećir Age, ili Aginice, interesovanje pripitih meštana je postalo prenapeto. Šta li je to moglo da izazove osim...

Misli se izgubiše kad ga je nagli tajac upozorio da se nešto nesvakidašnje desilo. Okrenuo se ne bi li otkrio uzrok promene i dah mu zastade!

Visoka, napadno uspravnog držanja i sva u oblinama, zastala je na ulazu i zbunjeno zagladila vranu kosu u bogatim uvojcima popadalu niz ramena. Ispraćen jednodušnim uzdahom, taj pokret beše elegantan i doveo ju je u centar pažnje kao da su je reflektori obasjali. Srcoliko lice bucmastih obraščića delovalo bi kao oblo, da ga nisu izdužavale naglašene jagodice i izbačeni podbradak. Trepnuvši predugim ugljeno crnim trepavicama, osmotrila je prostoriju bademastim i ravno usađenim očima. Visoko postavljene obrve su bistri pogled naizgled začuđenih očiju činile dvosmislenim. Odevena u belu majicu i minimalnu suknjicu, najzad je shvatila da je predmet nepodeljene pažnje. Spustila je pogled otkrivši kao greben snažnu nosnu kost koja se ravno spuštala simetrično deleći lice na dva dela. Pod ovlašnim pogledom izgledalo je kao da joj koren nosa čini neprekidnu liniju sa obrvama. Đorđe je spustio pogled sa blago napućenih usnica na devojčine prkosno štrčeće krupne dojke. Po ispupčenjima na majici bilo je očito da ne nosi brushalter. Pogled mu skliznu na čudesni luk njenih leđa, koji se, obuzdan uspravnim držanjem, naglo krivio pri dnu da bi se tamo spojio sa prćasto izbačenom stražnjicom. Kada je zakoračila, stopalima ka unutra okrenutim, utisak o njoj je prerastao u toplinu. Nespretni koraci naličili su hodu deteta i u sprezi sa došljakinjinim usiljenim držanjem odavali su nesigurnu narav. Obla kolena, snažni listovi i široki gležnjevi na predugim nogama na nekom drugom delovali bi neskladno, ali dok joj je netremice pratio korake, shvatio je da intrigantna konstitucija i bledilo na tamnoputoj osobi u stvari i čine erotičnost, koju je kao divlju magiju širila oko sebe. Hodala je između stolova spuštenog pogleda, nesvesna zadivljenih ljudi oko sebe i u jednom je trenutku podigla glavu da bi ga iznenada, postrance, zabljesnula očima. Efekat je bio ravan udaru groma. Zaglušen damarima i teško dišući, sluđeno se usvrnuo za njom dok ga je mimoilazila.

Prišla je podgojenom prascu koji je glumio fanatičnu privrženost glancanju pulta. Usledilo je nekoliko tiho izmenjenih reči, posle čega nestadoše iza šanka.

Smatrajući da je spektakl završen, zapalio je cigaretu iz zgužvane paklice i vratio se svojim mislima. Pojava prelepe žene zamaglila je misterije i dozvala melanhoniju. Nikada se nije se smirio. Mladost je prohujala i u poslednje vreme izgubljene su mu godine bolno nedostajale. Kada je bilo vreme za uzlet, doživeo je pad, a očaj ga je gurnuo ka rakiji i vinjaku. Godine su prošle u pijanoj izmaglici i kada se najzad osvestio mladost je prošla, zaludna i jalova. Vremena u kome su ga čak i saborci smatrali za životinju nerado se prisećao. Samosažaljenje se poput bujice umnožavalo i ko zna koje bi patetične dubine doseglo da ga nije prekinuo tresak otpozadi. Okrenuvši se, ugledao je devojku kako obilazi šank, jedne ruke na oči podignute. U dovratku se kostrešio barmen i besno je urlao za njom:

- Gubi se, kalašturo nijedna. Ne trebaju mi kurveštine u lokalu!

Devojka je koračala dezorijentisano, očiju prekrivenih otvorenim dlanom. Saplitala se i tek kada je stigla do njega spazio je razmazanu šminku i začuo jecaje.

- Plače - shvati namah. Nije imao prava da se meša, ali lako je bilo zamisliti šta se odvijalo u prostoriji iza šanka.

- Sirotica! - Nije stigao ni da složi ono što je video, kad su se događaji stali odvijati munjevitom brzinom. Iritantno društvo za susednim stolom grohotom se smejalo prateći pijanim pogledima prolazak uplakane žene. U trenu njenog nailaska jedan krupajlija ju je dohvatio za ruku i cimnuo ka sebi.

- Sada će učiteljica da nam pokaže zanimljive lekcije. - Glas kojim je to izgovoreno jeste bio pijan, ali, onako dubok i režeći, delovao je preteće. Devojka je naglo trgla ruku i odgurnula nasrtljivca, na šta je ovaj neshvatljivom hitrinom skočio i zgrabio ju je za kosu. Ruka mu se podigla na udarac i Đorđe je zanemario upozorenja o ponašanju u provinciji. Naglo ustavši, dohvatio je napasnika za ruku, što je lepojka iskoristila da se otme i potrči ka vratima. Kada se siledžija okrenuo, instinkt je zaurlao. Nešto u pogledu ogromnog čoveka nije bilo kako treba. Oči lišene osećaja, iako prazne, bile su usresređene. Viđao je takav pogled kod ljudi hapšenih zbog strašnih zločina. Redak izraz kojeg se plašio. Pogled hladnokrvnog ubice.

- Vidi, vidi ti našeg lovca na veštice. Hrabar mali pederčić, zar ne? - Majmun se obraćao više svom društvu nego njemu. Zatim mu se pogled siledžije zario u zenice:

- Znaš li, budalo, da si upravo napao policajca, ha? Mogao bi te progutati mrak, ne misliš li tako? - Đorđe brzim pokretom trže legitimaciju i visoko je podiže.

- Odlično, dragi kolega, nadam se da ćete mi onda pomoći da zavedem red u lokalu. - Krupajlija se iznenadi i glasom mu proveja nezadovoljstvo:

- Ah... Velegradski policajac, hm... Pa, nema ovde ništa... Mislim... Stvar je pod kontrolom, nije li tako, drugari? - Gorila se povukao, osvrćući se po sali, a Đorđu bi lakše uz misao da nepromišljeni potez neće imati neželjene posledice. Odmakao se, sklanjajući legitimaciju. Uverivši se da se veliki čovek vratio flaši, a njegovo društvo pijanom brbljanju, lagano je krenuo ka izlazu. Kada se poslednji put osvrnuo, atmosfera u lokalu je bila istovetna kao i kad je ušao.

Da je ostao samo trenutak duže, mogao je da vidi kako gorila ustaje i značajno klima barmenu, na šta ovaj ispod šanka izvlači telefon i zamišljeno ukucava poznati broj.

Ali, on je već izašao i gotovo je nagazio na devojku koja je ridala sedeći u polumraku stepeništa kraj samoga ulaza. Uz uzdah se spustio kraj nje i pogledao je u red slabih svetala kojima je bio oivičen put kojim se dovezao. Oboje su ćutali. Devojčino ridanje je slabilo i najzad se svelo na uzdisanje i šmrcanje. Osećao je miris koji je odnekud poznavao. Nešto odavno zaboravljeno. Blaga aroma jeftinog sapuna, pomešana sa zadahom znoja i još nečim teško odredljivim. Dahom proleća, ukusom nevinosti, avetima mladosti. Nije to bio teški vonj parfema i dezodoransa, niti kiseli smrad ostarelih žena. Bila je to nevinost prvoga poljupca, čarolija zimskih noći, stidljivi zagrljaji, nežni dodir ruke prve simpatije. Sve se to u njemu uskomešalo. Mirisi koje je nekada poznavao...

U polutami tek ju je nazirao. Oseti neugodno zatezanje u pantalonama. Bio je poput dečkića koji prvi put prelistava porno magazin. Najednom se osetivši neprijatno, promeškoljio se.

- Hvala vam. Hvala što ste mi pomogli. – Imala je visok, pomalo piskutav glas.

- Šta sam drugo mogao. Pijane svinje... - Borio se sa probuđenom muškošću, opirući se strahu da će svaki čas biti otkriven.

- Ja nisam...nisam... Ja.. - Suze su opet potekle, noseći razmazani krejon preko već prilično musavih obraza.

- Naravno da niste. Ja to znam... - Nije on znao ništa... Samo je govorio.

- Ne, ne... Ova odeća... To je moja sestra... Ja nisam... - Mucala je. Bilo mu je žao i želeo je da prekine agoniju, pa predloži:

- Znate šta? Ovo nije dobro mesto da na njemu provedete noć. Možda bi trebalo da vas odvezem kući. - Ustao je i pružio ruku. U polumraku je jedva opažao da i ona podiže svoju prema njemu. U trenu dodira, nešto bljesnu i lice joj postade bolno oštro. Najednom snažno istaknute konture lica, obrve crno utisnute i jasno urezane linije nosa zabodoše mu se u oči, a senzualne usne i oči sjajne poput dijamanta kao da su ga sa ikone posmatrale. Oseti sujeverni strah, ali samo trenutak kasnije stomak mu se zgrči od bliskog udarca groma. Naknadno je do uma stiglo i razjašnjenje.

Nikakve veze njeno blještanje nije imalo sa natprirodnim pojavama. Uplakana žena je jednostavno obasjana bljeskom munje. Trgla se preneražena udarom, a onda se oboje počeše smejati.

Smejali su se preplašenim i nervoznim kikotanjem, a zatim sve iskrenije i sve veselije. Kada su prve sveže, krupne kapi počele padati po njima, oboje su se grčili od iznenadne provale radosti. Držeći se za ruke, potrčali su do auta i kada su najzad seli, oboje su bili pokisli poput miševa. Cura mu reče da stanuje u školskoj zgradi, ali njemu to baš i nije mnogo značilo.

Navodila ga je kroz mračne ulice, a onda reče da su stigli. Zaustavio je kola. Sedeli su bez reči, a onda je pomislio da ne ume otvoriti vrata. Nespretno se protegao ka bravi na vratima i slučajno joj dodirnuo dojke, na šta ga je ona uhvatila za ruku. Zaustio je u pokušaju da izgovori izvinjenje, ali kada je podigao pogled, oči su joj bistale. Tiho je progovorila:

- Prehladićete se tako mokri. Zašto ne biste ušli na jednu kafu. - Nije odgovorio. Otvorio joj je vrata, a zatim i sam izašao. Povela ga je preko mračnog terena za košarku i prešli su dvorište do oronule zgrade. Otključala je dotrajala vrata i zakoračila u tamu. Pomislio je za trenutak da će se izviniti i vratiti do kola.

Pa ipak to nije učinio. Dok je ona petljala oko štednjaka zauzeo je jednu od dve stolice kraj izletničkog stola i bez reči posmatrao skladne pokrete njenoga tela. Najednom mu pade na pamet da joj se nije predstavio.

- Ja... Zovem se Đorđe... Đorđe Đorđević... Policajac sam... - Okrenula se prema njemu nasmešena i prelepa.

- Drago mi je. Jasmina Janković, još par dana učiteljica, a šta ću biti posle... Zaista ne znam.

Još dok je to izgovarala kafa je provrila i prišla je stolu balansirajući dvema cakanim šoljicama i tacnicama. Rasporedivši džezvu i šećer po stolu, nalila je kafu i sela nasuprot njega. Mnogo je govorila i njen topli glas ga je uljuljkivao. Nije bio siguran da je razumeo svaku reč, ali prijala mu je bujica što preplavljuje poput mirnog mora. Pričala je o sebi, sestri, detinjstvu u sirotištu, hraniteljskoj porodici, o braku... Sve je bilo jasnije da je starija nego što izgleda i da nije imala ni trenutka sreće u životu. Udala se sa sedamnaest i nedugo po venčanju vojna policija joj je odvukla supruga u lomljenje druge sindikalne revolucije. Vratio se sa šrapnelom u lobanji, a dve godine lečenja proždralo im je imovinu. Jedno vreme je predobro poznavala i glad i bedu, sve dok najzad nije našla posao učiteljice. Ubrzo potom muž joj je preminuo i učionica joj je od tada postala ceo život. Sestra se izgubila pre par godina, a upravo je saznala da je ostala bez posla. Toliko toga što bi se moglo reći i za njega. Bliskost koju je s njom osećao svakim novim saznanjem produbljivala se i uskoro je imao utisak kao da je poznaje celoga života. Vreme je brzo proticalo i najednom je shvatio da je pepeljara pred njim puna, a kafa odavno popijena. Ustao je i promrmljao:

- Noć je već odmakla. Bolje da se vratim u motel...

Krenuo je ka izlazu, a ona pošla da ga isprati. Na vratima se naglo okrenuo, Jasmina je najednom bila toliko blizu da su im se tela dodirnula. Za trenutak zastadoše, a onda ga je obgrlila oko vrata paleći ga pogledom. Niti je mogao, niti želeo da uradi išta drugo sem da spusti usne na njene. Bila je gladna ljubavi i strast kojom ga je napala razorno ga je ponela. Zgrabio ju je bezobzirno, lomeći je i surovo i nežno u isti mah, gubeći kontrolu nad sobom.

Ljubio ju je kao da je jedina žena na svetu i kao da sutra nikada neće doći. Ljubio ju je kao sve žene koje nikad neće biti ljubljene njegovim usnama. Ljubio je godine izgubljene u izmaglicama vremena, a onda ju je podigao i bacio na krevet. Strgao joj je odeću, sve do poslednje krpice. Napao je strastveno i neumoljivo. Dahtali su, vrištali, otimali se, ali nisu se zaustavljali. Dugo, predugo, pa ponovo i iznova. Nije znao ni kada ni kako je zaspao.

Već je svanulo kad se osvrnuo i ugledao kraj sebe usnulu nasmešenu ženu. Prethodno veče nije bilo san. Sećao se pevušenja neke dečije pesmice... Dragan Laković? Kolibri? Glupa sentimentalna pesma kojom ga je uspavala.

Bože, gde su nestale najbolje godine? Gde se krila sve ovo vreme? Okrenuo se i pokušao ponovo da zaspi, da bi samo trenutak kasnije osetio ljubavničinu ruku na ramenu. Sledećih sat vremena sve ponoviše, ovoga puta nežno i opušteno. Posle su popili kafu i doručkovali. Onda su se ponovo voleli. Potom su se smejali, pa sve ispočetka.

- Hajdemo u šetnju. - Zaprepastila ga je predlogom. Šetnja? Zaboravljen pojam zapreten u vremenu. Ali i ona je bila nešto već viđeno, tako dobro poznato. U stvari, jedina osoba koja je mogla da predloži nešto takvo. Kao da se vreme preokrenulo. Imala je mističnu moć da svakodnevnicu učini vedrom i pomalo ga je plašila. Život je ipak bio drugačiji.

- Hajdemo u šetnju - rekao joj je i izašli su na ulicu. Nebo iznad njih bilo je poput impresionističkog remek dela. Sunčano i bez oblačića, a tek malo dalje, poput pretećeg useka, crni olujonosni oblaci razlivali su se poput kužne močvare, gotovo sasvim ravno deleći nebo na crno i plavo.

Uhvatila ga je pod ruku i hrabro zakoračila, kao da su deca koja tek treba da ugledaju svet. Svaki korak je delovao kao sudbonosna prekretnica, svaki osmeh je bio negde i nekad viđen. Prožimao ga je sujeverni osećaj da se dešava nešto davno ubijeno i pribojavao se sveta koji je ostavljao za sobom. Ona nije bila njegov deo. Nasmejana, bajkovita, pa i odevena u odeću koja ne pripada današnjici. Svilenasta bledoružičasta haljina na preklop, krupnog cvetnog uzorka i romantični šeširić sa ogromnom veštačkom ružom bili su zapravo ona. Predstava u minićima i štiklama kakvom ju je prvi put video bila je lažna i neskladna. Šeširić joj je bio bećarski naheren i padao joj je na oko, umirujući bujnu kosu što se slobodno prelivala preko ramena. To je bila slika koju je prepoznavao. Kako? Neobjašnjivo, zastrašujuće. Pokušavao je silom da se otrgne razmišljanju posmatrajući varošicu koja je otkrivala svoje sneno lice.