ŠKOLSKA GODINA JE GOTOVA

Kaurinova kletva - drugo poglavlje

Nikada se nije govorilo o toj noći. Iako je mama uporno branila tatu, znala sam da mu nikada nije oprostila. Radila je fizičke poslove na imanju i bilo me je sramota, iako su i drugi ljudi bili angažovani na održavanju poseda. Ali oni nisu imali naše poreklo, nikada nisu posedovali ergelu ili udeo u Enklavi. Mama se izjednačila sa proletarijatom što je bilo najbolnije. To je, naprosto, bilo vreme bez mnogo razloga za ponos. Lepe, skupe stvari, svećnjaci, porcelan, damast i svila zagonetno su nestajali iz kuće, jer ih je baka potiho prodavala da bismo se održali.

Kada je baka iz obližnjeg sela dovela dve kobile, bilo je to s razlogom. Bez ikakve obuke dve su debele i lenje životinje smesta upregnute u kola dupke krcata građevinskim materijalom. Baka ga je skupljala posvuda po Enklavi i dovlačila na imanje, da bi ga iskoristila za opravku razvaljenih objekata. Od mame, a posebno od tate, nije imala nikakvu pomoć. Ona je, međutim, ostala uporna, neprestano ponavljajući da kuća koja drži do sebe mora imati stoku. Sasvim sama, sa priličnom dozom tajnovitosti i uz neverovatnu istrajnost obnavljala je spaljene objekte, ne štedeći bič i goneći kobile da vuku teret kakav nikada nisam videla natovaren na zaprežna kola. Pomalo mi je bilo žao životinja. Čak su i najamni radnici sa okolnih imanja bakine aktivnosti posmatrali sa zebnjom, kao da nisu načisto koliko su bezbedni od uključivanja u njene aktivnosti. Oni su o našoj porodici znali mnogo više od mene.

Ja sam u to vreme tiho venula, ne mogavši nikako da odlučim da li da budem na strani roditelja koji su negodovali nad bakinim rasprodajama i majstorisanjem, ili da podržim baku koja je nezaustavljivo trgovala i razvodila majstore po štalama u koje od one noći ni ja ni roditelji više nismo ulazili. Nezadovoljna takvim načinom života najviše sam vremena provodila u svojoj sobi, a kada bih nerado izašla van kuće, čežnjivo sam posmatrala decu odevenu u jahačka odela, kakvo sam i sama nekada imala. Baka ga je prodala prvoj zainteresovanoj komšinici u jednom od nastupa svog novootkrivenog trgovačkog žara. Crveni kaputići, uzane, elegantne pantalonice, čizme visokih podvrnutih sara sa sjajnim metalnim mamuzicama, graviranim pletenicama i ukrašenim zvončićima koji veselo zveckaju…kratki kožni korbači i bećarske kape sa štitnicima za sunce, stvarali su zavist i pobuđivali uzbuđenje u mojoj nemirnoj duši. Kad god je bilo slobodnih kobila, komšijska deca bi veselo projahivala kraj mene, ispraćana tužnim pogledom.

Nisam volela grubo ophođenje gostiju prema životinjama, mada je to bio preduslov za ogromne prihode koje je zajednica imala od posetilaca. Ljubav dece prema životinjama je, međutim, bila više nego opipljiva. Znala sam da bi životinje pre poginule nego dozvolile da se njihovim mladim gospodarima išta desi. Bila sam pretrpana tajnama, tužna i nezadovoljna, pa sam jedva dočekala završetak zimskog raspusta i povratak u internat.

Nažalost, odlazak nije bio dovoljan da zatvori duboku ranu u duši. Celo polugodište je proteklo u maglovitom sivilu, sa izuzetkom retkih svetlih trenutaka, koje su mi pružale svega dve osobe. Jedno je bio Jovica, dečkić iz internata, tih i ozbiljan, različit od vršnjaka što su upravo otkrivali da su devojčice drugačije od njih. Nenametljivo je uvek bio u blizini i to polugodište nikako nisam mogla da zamislim bez njega. Daleko od kuće, opterećena tragedijom o kojoj nikome nisam smela da govorim, Jovicu sam prihvatila kao vernog, ćutljivog drugara i dobrodošao melem mojoj tuzi. Uostalom, kod njega je postojalo nešto što ga je činilo još bližim. Osećala sam da krije tajnu, jednako strašnu kao i moju. Svi su naši razgovori bili suzdržani i bojažljivi, u strahu da bi slobodniji razgovori mogli razotkriti misterije preduboko skrivene.

Naše tajne su ostale skrivene sve do samoga kraja godine. Neodlučno sam stajala u hodniku sa knjižicom u ruci i bez trunke radosti razmišljala o putovanju neudobnim autobusom, u kome bi mi redovno pozlilo, i o povratku kući gde su me čekala zastrašujuće burna neslaganja između bake i roditelja. Najednom sam osetila neodoljivu potrebu da još jednom vidim učiteljicu, tu drugu osobu koja mi je, pored Jovice, bila najdraža u tim sumornim danima. Popela sam se uz stepenice, prošla tihim hodnikom i zatekla širom otvorena vrata zbornice. Zvrjala je prazna. Okrenuh se ka hodniku i vrativši se istim putem, izađoh u dvorište. Učiteljica je stanovala u zgradici na kraju školskog dvorišta .Nije bilo razloga da je ne posetim na kratko. Našavši se pred sumornom izbom, koja je pre podsećala na štalu nego na ljudsko stanište, iznenađeno sam primetila da su olupana vrata širom otvorena. Sa izvesnom dozom straha ušunjala sam se u ružnu, ali veoma čistu prostoriju, koja je mogla biti predsoblje, ali isto tako i neka vrsta priručne kuhinje. Čim sam ušla, ugledala sam Jovicu koji je oprezno zurio kroz odškrinuta vrata u drugi odeljak neprirodno podeljene prostorije. Obradovah se što sam ga tamo zatekla, jer sam u krkljancu oko podele knjižica izgubila iz vida da bih se pre polaska morala i sa njime pozdraviti.

Zainteresovala me je tajnovitost i oprezno sam prišla. Pokrila sam mu dlanovima oči, ali mada vidno iznenađen, nije se oglasio nego je naglim pokretom sklonio moje ruke, pa videvši da sam to ja, ponovo je okrenuo glavu od mene. Na trenutak sam se osetila strahovito povređena, ali to nije dugo potrajalo, jer sam idućeg trenutka i sama ugledala ono što ga je takvom privlačnošću zakovalo pred vrata.

U drugoj prostoriji bila je učiteljica, previše savremeno odevena. Navikla sam se na njene lagane haljine, baletanke, kosu podignutu na zatiljak i lice bez ikakve šminke. Baš takva mi se oduvek dopadala. Međutim, tada je na sebi imala kratku suknjicu, elegantne cipele visokih štikli i tanku, gotovo prozirnu majicu. Kosa joj je slobodno padala niz leđa, ali to nije bilo ono što me je nateralo da se još više pritajim i stegnem Jovičinu ruku. Učiteljica je sedela na jednoj klupi koju je privukla do samog starinskog trokrilnog ogledala. Sedela je nekako postrance, jednu nogu je podigla sasvim na klupu, a druga joj se blago savijena klatila postrance. Ionako kratka suknjica je bila zadignuta i jasno sam videla svaku oblinu savršenih nogu, dobar deo stražnjice, pa čak i krajičak donjeg veša, a visoke potpetice, koje na njoj još nikada nisam videla, davale su njenim stopalima čudan položaj koji me je zaintrigirao. Još je interesantnije bilo čime se u tom trenutku bavila. Nesvakidašnje graciozno, sa tri blago povijena prsta, držala je maleni crni cilindar krvavo crvenog vrha i ruka joj se lagano pokretala. Lice sam joj videla u zbunjujućoj dvostranosti, Sa jedne strane bilo je stvarno lice, okrenuto od nas. Istaknuto čelo, lagani luk slepoočnice i izražena jagodična kost. Sa druge strane videla sam je kao odraz u ogledalu, okrenut malo postrance od nas. Blago zaobljeni nos, jasno izražena obla silueta vilice i napućene poluotvorene usnice preko kojih je mekanim mačijim pokretima prevlačila karmin. Bila je usresređena na nežne pokrete i zaprepašteno sam blejala u lagane, samozadovoljne i zavodljive poteze koji su usnice malo pomalo prelivali izluđujućom, krvavom bojom. Bila je nagnuta i lice joj je gotovo dodirivalo ogledalo, pa sam u odrazu jasno videla duboki izrez majice koji je bogato otkrivao bujne dojke i najednom sam nelagodno shvatila da nazirem ispod majice oštro ocrtane i prkosno ukrućene bradavice. Više sam osećala nego čula Jovičine uzbuđene uzdisaje, ali nisam mogla da odvojim pogled od nestvarnog prizora. Pratila sam svaki njen pokret, sve dok se najzad nije nasmešila odrazu u ogledalu, blistavo crvenih usnica i odložila karmin. Ni tada nas nije primetila i nas dva mala uljeza smo pratili pokrete svoje, najednom, zavodljive učiteljice, sa osećajem da prisustvujemo tajnoj i zabranjenoj ceremoniji. Potom je raširila oko i malenom četkicom je bojila trepavice u crno. Delovala je preplašeno, a sjajne zenice su blistale poput dragulja. Najednom sam se prepala da će sebi izbiti oko i naglo sam stegla Jovičinu šaku. Samo trenutak kasnije prodorno jasno sam osetila njegov pogled na sebi i još jasnije vlažnu ruku koja se, nedvosmisleno mi šaljući poruku, naglo ukrutila bolno me stežući. Osećajući se neprijatno i postiđeno, uporno sam posmatrala učiteljicu u tajanstvenim poslovima, ne usuđujući se da pogledam svog najboljeg prijatelja. Uskovitlani osećaji pretvorili su se u nelagodnost i poželela sam da nisam tu gde jesam.

Kada je napetost u meni već stigla do usijanja, učiteljica se naglo okrenula i primetila nas. Ne znam šta sam u tome trenutku očekivala. Trebalo je da se razljuti, da viče ili učini nešto čime bi nam dala do znanja da smo bili nevaljali. Umesto toga podigla je jednu obrvu, zatim joj oči zablistaše i usne joj se razvukoše u osmeh. Volela sam je od trenutka kada sam je prvi put ugledala, ali mi nikada nije bila draža nego tada. Otrgla sam se od Jovice i pritrčala, na šta je ona ustala i nežno me je zagrlila. Obgrlila sam joj struk, sluđena svime što se prethodno desilo. S jedne strane bilo je Jovičino ponašanje, a ss druge učiteljičina izazovna odeća i postupci. Nisam razumela reči, mada mi je nešto govorila, ali njena toplota me je ispunila nerazumljivom uznemirenošću. Podigla sam pogled i najpre sam videla da je šminka koju je sa toliko truda nanosila razmazana i vlažna, da bih trenutak kasnije shvatila da plače. To je bilo još nerazumljivije i uzdignuvši se na prste poljubila sam je. Želela sam da poljubac padne na obraz, ali sticajem okolnosti ona je pomakla glavu i moje usne su dodirnule njene.

Bože, kao da je tada ceo svet zastao na trenutak! Otrgla sam se i jureći poput kobilice u punoj snazi, izletela sam iz sobice, ne videći ništa pred sobom. Dogalopiravši na sred dvorišta, gotovo sam naletela na Jovicu, koji me je zabrinuto dohvatio u naručje. Poput učiteljice i on je nešto govorio, što nikako nisam mogla da razaberem. U ušima mi je bubnjalo, srce mi je tuklo kao bas gitara u rok sastavu, a noge su mi drhtale. Bio je nežan, pun umirujućih glasova i posle debakla sa učiteljicom, Jovičin nevešti poljubac nije me iznenadio. Kretali smo se, ali nisam bila svesna kuda idemo. Tek u maloj pustoj ulici razum mi se počeo vraćati. Tada sam već postala dovoljno prisebna da ga odgurnem od sebe. To ga je pokolebalo i odmakao se na sasvim pristojnu udaljenost. Kad je progovorio, mucavo i zbunjeno, najzad sam ga razumela. Delovao je uznemireno i razočarano.

- Šta je to bilo sa tobom, šta se to desilo sa mnom? - promrmljao je.

- Ne znam. Šta god da bilo, dobro bi bilo da to smesta zaboravimo - rekoh.

- Da zaboravimo? Ti...tako si puna tajni. Znaš šta? Hajde da se sada rastanemo bez tajni. Ja ću tebi odati svoju, a ti odaj meni tu svoju koju već odavno slutim. Nije dovoljno da samo ćutiš, dobro znaš da te osećam - nastavio je da priča, a ja sam bila zbunjena, ustreptala, luda... Tek, desilo se nešto i nesmotreno sam prihvatila predlog.

- Dobro! Tajna za tajnu. Ali ti prvi... - Zvučala sam sigurno, uprkos drhtavici.

- Nema prevare. Obećavaš? - Sada je on zvučao začuđujuće odlučno.

- Obećavam! - Pomalo se ustežući i nemajući druge uplitala sam se sve više.

- Neka oćelavi onaj ko slaže. Neka mu izraste rep i otpadnu uši! - reče on.

- Neka oćelavi onaj ko slaže. Neka mu izraste rep i otpadnu uši! - potvrdih.

- Dobro. Video sam našu učiteljicu golu golcatu. Okretala se pred ogledalom kao nimfa. - Saznanje me je uzbudilo, grlo mi se steglo i stomak mi se zgrčio, ali znala sam da Jovica, iako ne laže, i dalje izbegava da kaže istinu. Osećala sam da je tajna nešto drugo, nešto mnogo mračnije. Grubo sam ga prekinula.

- Lažeš Jovo, lažeš i neka ti izraste rep i otpadnu uši! - Pogledao me je iznenađeno.

- Dobro, reći ću ti, ali tek kada obećaš da to nikada niko od tebe neće čuti - reče, spustivši pogled.

- Majke mi, nikad ni reč iz mene neće izaći! - Sve me je svrbelo od znatiželje.

- Slušaj... Moj brat... Jedno poslepodne tata mu je dao Elektro...tek da ga proba. Naravno, on nema dozvolu, premlad je... Ali, nije bio baš ni vešt vozač... Tako je on vozio...udario ženu...

- Hej... - Postalo je neprijatno gledati Jovičinu nelagodnost.

- Čekaj... To nije sve. Žena je bila trudna. Izgubila je dete i kičma joj je teško oštećena. Nikada više neće ustati iz invalidskih kolica... Ali, to nije najgore... Tata je mislio da to nije dobro za našu porodicu i platio je advokate. Na kraju je morala da plati odštetu za kola, a bratu je isplatila i za nanetu duševnu bol... Oduzeli su joj sve što je imala. Ali, mnogo kasnije...brat mi je priznao... Izgubio je kontrolu nad vozilom i...udario ju je na pešačkoj stazi!

Da, to je bila njegova tajna. A ja...

Ja sam mu ispričala sve o farmi!