TRI STIGMATE STEVANA ŠARČEVIĆA

Recenzija mog novog romana "Kaurinova kletva", koji bi trebao da se pojavi do kraja godine. Autor recenzije je Miloš Živanović

Roman je najavljen na sajtu izdavača: Argus books magazines . 

FB stranica knjige je: Facebook

 Koliko je čovek pokisnuo određuje činjenica sa koliko ambicije neko ulazi u noć. Ako osoba A želi stići do tačke B bez kišobrana C, desi joj se belaj po svim tačkama. Sa druge strane, osoba koja ide na važan sastanak i paor koji gleda u suvu njivu, nemaju isti stav prema kiši. I za pisanje i za čitanje je bitan stepen ambicije kojom ulazimo u knjigu. Stevan Šarčević nije čovek bez ambicije ni da pokisne za pisanje ako treba, ali je u stvaralačkim godinama kada je svestan da se gine za bitnije stvari. Tu je negde i ćorsokak raskorak u koji ume dovesti sopstvene rečenice, ali šetnja po svetu koji nam je podario zavisi više od nas samih.

Prvi problem, na koji nailazimo pri čitanju romana koji neguju motive fatalizma i mistične predodređenosti, je to što se arhaizmi koji su bili obeležje vremena Nastasijevića, Komarčića, Vidakovića i Rankovića, često iskašljavaju iz jetre. Pisci, takođe, usled neshvatanja zakona tržišta, često polaze u stvaranje nekih novih "pletisanki", nelogičnih kovanica, jer su manje međ' javom, a više pod dnom.
U srpskoj književnosti je već duže na snazi motiv pisca gubitnika, nasuprot salonskoj refleksiji, memoara domaćica u pokušaju i osvajanju "časnog krsta" novoprobuđenih Mišića, Putnika, Stepanovića, te njihovo izjednačavanje sa Mladićem u dojučerašnjim kosmopolitama. Računica je prosta. Pare najčešće zaobilaze pisce, a nada je ta koju poslednju udari svemirski brod na pešačkom. U stilovima je prisutno mutiranje jezičkog izraza i očekivanje reakcije tipa "mora biti da je jako pametno, pošto ništa ne razumem", ali češće sve to nailazi na zevanje, usled ukrašavanja prostih rečenica kao što je "ide Pera u školu". Rezultat - "Žustro ide bledunjavi Pera u mramornu školu" je u najmanju ruku nepotreban. Šarčević robuje ovakvom maniru "kićenja" prilikom interpretacije priče, ali kada se čitalac navikne na manir viška, predstoji mu lepši deo autorovog sveta, a to je pripovedačka koherentnost od početka do samog kraja. Hrabro je na više od sto strana razvući početnu ideju koju bi većina pisaca odbacila izrazom gađenja, jer "nema dovoljno mesa, osim onog gangrenoznog". Šarčević, dakle, "skuplja koske". U ovom slučaju, on je pas koji bi mogao da vodi slepe samoproklamovane vođe naše književnosti. Biti gladan, ne znači i biti jadan,  a Šarčević se dobro predstavio ovim delom, niti se trpavši, niti se strpavši na srpski kiosk "boje hrane", žute štampe koja je već ožučila pristup srpskih umetnika stvarnosti. Stil novih autora varira i češće je posledica inspiracije, nego žaoke koja zna zašto je na osinom repu. U okviru sujetnog dozivanja muza, a ne i zasnovano na tehnici da se "zagreje guza", nalazi se manevarska municija srpske B književnosti. Ne radi se pažljivo na oslikavanju scenografije vremena, jer se pisci "vade" na samima sebi dovoljan aksiom da nemaju vremena za to. Šarčević se, donekle, potrudio da ispravi takav pristup, pozicioniravši svet budućnosti u državu bez budućnosti - Srbiju, naravno. Uradio je to, ne insistirajući po svaku cenu na klasičnoj SF scenografiji, jer, ponavljam...Srbija.
Šarčevićeva vizija budućnosti je svet tamnih laguma naše apokaliptične današnjice i predstavlja svetlu tačku romana "Kaurinova kletva", svojevrsno zeleno svetlo, uz dobar rad na karakterizaciji ženskih junaka.
Žuto svetlo, ni napred-ni nazad ove šetnje je hvatanje u raskoraku između stila roto-romana i idejnih rešenja, koja su maštovitija od uobičajenih za palp.
Neke motive možemo posmatrati i kao omaž azijskoj mangi "Akira", odnosno, filmovima "Videodrom", "Robokap", "Tetsuo", "D.O.A" (konkretno, bolest i transformacija duha i tela jednog od likova). Drugi mogu biti inspirisani klasikom erotske književnosti "Priča o devojci O", te filmovima "Duhovi mrtvih" (Vadim) i "Prvi rez" (Riči), odnosno, pričom o Kaliguli i konju (pretvaranje ljudi u životinje, te u objekte sadističkog iživljavanja). Naravno, i da je podstaknut tuđim delima, Šarčević pre svega piše svojevrsni SMSF zasnovan na šetnji kroz srpsku stvarnost. Konkretno, ne treba mu veća inspiracija nego što je raspojanost narkotika, nasilja među maloletnicima, korumpiranog sistema i sve ostale nečistoće, koja se pokušava nalepiti na čoveka u prolazu svetom, slugom kanalizacije, ne obrnuto.
Šarčević nije gubitnik zalutao u sopstveni svet, nego vešt kreator radnje i dželat herojima i heroinama ljudskih slabosti, ali konstantno udaranje u nepotrebno izgrađene zidove sopstvenih rečenica, ostavlja posledice po stabilnost romana. Jedan dobar pripovedač tako se suviše uživljava u svoje likove, a to ne bi smeo sebi da dozvoli. Kada kisela kiša počne da nagriza bistu sopstvenom nedostatku ambicije, kada žena izgovori šifru "čista sam", ne bi li je otpadnik imao, a flaša zasmrdi na svoje dno, predaja autodestrukciji jeste dopadljivi kliše, ali od toga mora više, inače samo pišaju i pišaju kiše. Šarčević je veći pisac od sopstvene ambicije.

Na nekoliko raskrsnica u samom romanu ostaće upaljeno crveno svetlo. U pitanju je odnos između male junakinje i njene učiteljice. Ingeniozno zamišljen na nivou transformacije, na momente prevazilazi granicu dobrog ukusa. Kada roman prođe kroz crveno, udari ga uticaj koji može proizvesti. Roman, ipak, nastavlja i u gipsu i na štakama, sve do svog uznemirujućeg, ali i efektnog kraja. U ovome možemo naći jednu od vrlina Šarčevića kao pisca.
Udaranje u zid, padanje, pa ustajanje iz kloake svakodnevice, zaogrnute pod plaštom SF-a, i završavanje šetnje tako što se mašina, čovek novog doba, ili kiborg pred raspadom, ipak dovuče do cilja, nije osobina gubitnika.
"Kaurinova kletva" ne nosi sa sobom i kletvu po autora, niti čitaoce, nego jedan gorak, težak korak, šetnju kroz jednu od mogućih kanalizacija budućnosti. Za književnost koja tapka u istoj nečistoći poslednjih četvrt veka, ovo je, i pored grešaka, smeo pokušaj. Ako što više ljudi krene napred, neko će i izaći iz kanalizacije. U svakom slučaju, na svom putu, Šarčević hoda uspravno.