TROPIKANA - Prvo poglavlje

Mesto je tek podrum u sporednoj uličici što se useca u centar grada. Ništa osim mesingane pločice sa natpisom „Tropikana“ ne ukazuje da se radi o javnom mestu.

Ulica je prilično neugodna. Valja dobro promisliti da li ste zaista voljni da tuda prođete kada veče padne, a još je gore obreti se u njoj noću - isto k'o da ste se prijavili na državno prvenstvo u borilačkim veštinama. Uspešno probijanje kroz zamke besposlenih klinaca u haustorima oronulih zgrada, koje su u pretprošlom veku najverovatnije bile vile, nagrađuje vas jedinstvenom prilikom da se, uz ozbiljnu opasnost da slomite ruku ili nogu spustite niz par nesigurnih i klizavih stepenika.

Odškrinuvši mat zastakljena vrata propuštate na ulicu dimni oblak koji eruptira poput iznenadno aktiviranog vulkana. Ulazite u prostor teskoban poput kabine svemirskog broda. Šank je gotovo na metar od ulaza i proteže se duž cele prostorije. Ispred njega je red barskih stolica tako postavljenih da prolaz, ako je uobičajeni inventar u obliku stalnih gostiju na njihovom vrhu, zahteva određeno poznavanje akrobatike. Iz nekog nerazumljivog razloga, možda nekakve nastrane dekadencije ili ozbiljnog nedostatka para za majstore, zidovi u malenoj prostoriji su nemalterisani i grubo zidani od olupane cigle. Do izvesne visine prekriveni su grubim daskama koje igraju ulogu lamperije. Odozgo, izrađeni od identičnog materijala, namešteni su ispusti, valjda sa namenom da na njih mušterije spuštaju čaše. Čak je i šank napravljen u kombinaciji olupane cigle i grube drvenarije. Uprkos utiska da je mesto rupa, ipak ima neki šarm koji neodoljivo privlači određenu vrstu ljudi. Vlasnik ima maniju da skuplja nepotrebne stvari po tavanima i podrumima i da ih kači po zidovima, dajući time pomalo psihodeličnu atmosferu lokalu.

Kad se oči priviknu na slabu osvetljenost (što neodoljivo priziva pomisao da se cicijaši i na plaćanju struje), a pogled se probije kroz gusti dim u prostoriji, sa leve strane izranja prolaz kroz neku vrstu lučno zasvođenih vrata. Ako vas radoznalost tamo privuče, zatičete relativno prostranu dvoranu u istom ofucanom stilu, popunjenu još luđom kolekcijom otpada - neverovatnom zbrkom porodičnih fotografija, dečijih crteža, oslikanih tanjira pa čak i nekakvih ubij ih bože ulja na platnu neznanih majstora. Izgleda da je vlasniku preostalo mnogo dasaka po dekoraciji zidova, pa su od istoga materijala ovde raspoređeni stolovi i klupe grube izrade. Verovatno je mnogo novca potrošeno da se podmaže komisija, jer lučni plafon skoro može da se dodirne glavom. Ljudi koji posećuju Tropikanu su priča za sebe. Ima tu debelih tipova čijim teksas jaknama nedostaju rukavi, dugih hipi frizura povezanih u repiće, bledunjavih poluintelektualaca koji zveraju kroz naočare rožnatih okvira, pankera u kožnim jaknama sa živahno ofarbanim ćubama i mnogo živopisnih likova kakvi se nigde drugde ne susreću. Ukoliko neko pogreši, plati piće nekome, pa time osudi sebe na poduži mucavi i neželjeni razgovor, uskoro biva podrobno informisan o tajnama crnih rupa, istočnjačkim putevima duše, ili pak o misterijama onostranih svetova i nepoznatih dimenzija.

U Tropikanu, uprkos odbojnosti prema većini tih stvari, odlazim iz jednog jedinog razloga. Njihov kuvar je fantastičan i ono što nazivaju picom, a sastoji se iz lepinje preko koje je nabacano konjsko mleveno meso sa mnogo začina i povrća, najukusnije je jelo koje sam ikada probao. Ako se u obzir uzme i mizerna cena hrane i pića, mesto je jedinstveno. Ne mogu reći da me društvo koje se tamo okuplja fascinira, ali kao i u svemu drugom i tu postoji izuzetak.

Za šankom uvek sedi klinka u kombinaciji darkerskog i pank imidža. Ponekad bih se sasvim ozbiljno pitao da li je to na njoj odeća ili je jednostavno takvom negde ispresovana. Devojčica svaki put izgleda isto, kao da se nikad ne presvlači. Debeli sloj šminke na licu, počevši od tamno farbanih kapaka i trepavica, preko pudera i rumenila, sve do zagasito rumenog ruža na usnama i visoko natapirana gift crna, verovatno farbana kosa, daju joj neku tajanstvenu notu i onemogućavaju bilo kakav pokušaj da joj se odrede godine. Krupne tamne oči su joj prazne, kao da osećaji tamo ne stanuju. Nosi uzanu kožnu jaknu sa nitnama preko crne majice bez grudnjaka i ne jednom sam uhvatio sebe kako razmišljam o savršenstvu njenih dobro ocrtanih dojki. Neprestano je u super miniću, a njene duge, vretenaste i uvek prekrštene vitke noge su večito utegnute u mrežaste čarape i obuvene u salonke vrtoglavo visokih potpetica. Uvek je sama i jedino kontaktira sa štrkljastim i mucavim šankerom. Dolazi i odlazi uvek u isto vreme, uvijajući bokovima, ne osvrćući se oko sebe. Pomalo prćast nos savršeno se uklapa sa okruglastim licem, bucmastim obrazima i malenim, možda zbog prejakog karmina prenaglašenim, okruglim ustašcima.

Nikada nismo razmenili ni jednu jedinu reč, ali ona je jedina jasna uspomena na Tropikanu, nekoliko godina kasnije, dok me Kišonja tamo odvodi.